Dendriti

By Kalja Papadaki

Dvadesetih godina XX veka, u grad Kamden, u Nju Džerziju, stiže Grk Adonis Kabanis džepova gladnih američkog sna. Iz istog grada, dvadeset godina kasnije, zapucaće prvi američki serijski ubica, a četrdeset godina nakon toga počinje roman Dedriti, i to u školskom toaletu gde se sreću dve devojčice, jedna uplakana, druga besna. Kamden se od grada koji obećava s početka veka pretvorio u skupine zatvorenih fabrika, siromašnih četvrti i oronulih kuća. U jednu od njih, jedne noći, neće se vratiti mladi, razjareni Pit, a narednog jutra njegova majka Luiza umreće od brige i tuge. Dvanaestogodišnja Mini tako će ostati siroče i sasvim slučajno postati deo porodice svoje školske drugarice Lete. I to baš u trenutku kada Letin očuh, Bejzil Kabanis, praveći večeru počinje da se pita gde je i kad pogrešio, pa je sve pošlo naopako…
Onako kako se granaju dendriti, vijugaju se i prepliću životi junaka i junakinja ovog upečatljivo ispripovedanog romana koji govori o nekoliko generacija imigranata i nikad dosanjanom snu o srećnom životu.
Dendriti su roman o večitoj dijaspori, propuštenim prilikama i pogrešnim izborima, ali i o nadi da nas negde čeka bolji, naš život, potrebi, najvećoj od svih – da pripadamo mestu koje će nam pružiti sigurnost.
 
Roman je dobio Nagradu za književnost Evropske unije.

• Language: Српски језик
• Publisher: Štrik
• Release date: Mar 14, 2019
• ISBN: 9788689597165

Book preview

Ma­no­lu

Na­po­me­na

Grad Kam­den na­la­zi se u Nju Džer­zi­ju, pre­ko pu­ta Fi­la­del­fi­je. Dva gra­da raz­dva­ja re­ka De­la­ver, a spa­ja­ju mo­sto­vi Ben­dža­min Fren­klin i Volt Vit­man. Ge­ne­ra­ci­je mi­gra­na­ta uto­pi­le su se kroz raz­ne po­slo­ve u bo­ga­tu in­du­stri­ju. Si­tu­a­ci­ja se, me­đu­tim, pro­me­ni­la po­sle za­vr­šet­ka Dru­gog svet­skog ra­ta. In­du­stri­ja se pre­se­li­la u za­pad­ne ame­rič­ke dr­ža­ve i Mek­si­ko. Ni­je vi­še bi­lo po­sla, a no­vi ta­las Por­to­ri­ka­na­ca i Afro­a­me­ri­ka­na­ca pre­pla­vio je grad. Bi­li su u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom. U sep­tem­bru 1949, u istočnom Kamdenu, ratni veteran Hauard Anruh ubio je tri­na­est lju­di za dva­na­est mi­nu­ta. Bio je pr­vi zva­nič­ni se­rij­ski ubi­ca u isto­ri­ji Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va. U go­di­na­ma ko­je su usle­di­le, tro­ji­ca gra­do­na­čel­ni­ka Kam­de­na osu­đe­na su i za­tvo­re­na zbog ko­rup­ci­je. Grad je 2012. imao naj­ve­ći po­sto­tak kri­mi­na­la u ce­loj Ame­ri­ci. Da­nas, oko če­tr­de­set od­sto sta­nov­ni­ka i da­lje ži­vi is­pod gra­ni­ce si­ro­ma­štva. Sve su to ne­spor­ne či­nje­ni­ce. Sva­ka dru­ga slič­nost s li­ci­ma, ime­ni­ma ili si­tu­a­ci­ja­ma je­ste slu­čaj­na i ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa stvar­no­šću.

„[...] sve vre­me je već pro­šlo... naš ži­vot je sa­mo iz­ble­de­li od­sjaj jed­nog ne­pro­men­lji­vog pro­ce­sa..."

V. G. Ze­bald pre­ma Or­bis Ter­ti­u­su

Hor­hea Lu­i­sa Bor­he­sa

I

Je­se­nji ve­tar pri­mio je

te­le­gram – i još mno­go šta,

iz maj­či­ne ru­ke.¹

Mi­ni je ras­pli­ta­la dve kri­ve ki­ke i sa­ku­plja­la ko­su u asi­me­trič­ni konj­ski rep. Dve su­ze po­te­kle su niz za­ža­re­ne cr­ve­ne obra­ze, br­zo ih je obri­sa­la ru­ka­vom blu­ze, da slu­čaj­no ne­ko ne pri­me­ti, a u gr­lu joj je za­stao ku­dra­vi čvor is­pre­ple­ta­nog ja­da, sve joj ide na­o­pa­ko, ško­la je či­sta glu­post, đa­ci iz raz­re­da idi­o­ti, brat ma­li ti­ra­nin ko­ji joj kra­de dže­pa­rac, a da­nas ka­da je po­ku­ša­la da mu se od­u­pre, uzeo je kro­jač­ke ma­ka­ze i od­se­kao joj po­la le­ve ki­ke. I kao da mu to ni­je bi­lo do­volj­no, za­pre­tio joj je da će je ako ga oda maj­ci, to sku­po ko­šta­ti, a Mi­ni je do­bro zna­la da sve stra­ho­te ko­je iz­go­vo­ri, on za­i­sta i mi­sli. Uze­la je ma­ka­ze, sta­la is­pred ogle­da­la u škol­skom to­a­le­tu i ise­kla i de­snu ki­ku da bi je ujed­na­či­la s le­vom. Jer maj­ka ni­je glu­pa, pi­ta­će je, že­le­će da sa­zna, i šta će joj on­da re­ći? Tre­ća su­za kli­zi i Mi­ni je gu­ta.

I pre ne­go što je us­pe­la da je sva­ri, is­pred nje se, na­su­prot ne­žnoj i ne­ja­koj ok­to­bar­skoj sve­tlo­sti, po­ja­vlju­je si­lu­e­ta pla­vo­ko­se de­voj­či­ce za gla­vu vi­ša od nje. „Imaš ci­ga­re­tu?, pi­ta je i gle­da pra­vo u oči, is­pi­ti­vač­ki, a Mi­ni se sku­plja u svom uglu, jer ne pu­ši, i je­dan je­di­ni put kad je sta­vi­la ci­ga­re­tu u usta i pra­vi­la se kao da vu­če dim, maj­ka joj je ras­pa­li­la ša­mar­či­nu, a pr­sti su osta­vi­li jar­ko­cr­ven trag na obra­zu, još uvek se se­ća pec­ka­nja i sla­nih su­za ka­ko te­ku, i to da­le­ko se­ća­nje pod­se­ća na po­ti­snu­to ose­ća­nje, hva­ta br­zi du­bo­ki udah da smi­ri uz­ne­mi­re­nost ko­ja ku­va u njoj, sprem­na da pro­klju­ča. „Do­bro, šta ti je, za­bo­ra­vi, mr­mlja ne­za­in­te­re­so­va­no pla­vo­ko­sa de­voj­či­ca i se­da kraj nje s ru­ka­ma pre­kr­šte­nim na ke­ce­lji dok no­ge pru­ža po to­plom be­to­nu. De­voj­či­ca is­pi­ti­vač­kim po­gle­dom pre­la­zi po oko­li­ni i iz zad­njeg dže­pa va­di štan­glu is­to­plje­ne čo­ko­la­de, gu­ra ko­mad u usta za­ma­zu­ju­ći pr­ste, po­sle ša­ke bri­še o iz­ble­de­li džins, zu­bi joj po­sta­ju bo­je pše­ni­ce, kao što je i njen ta­man ten. „Ho­ćeš?", mr­mlja pru­ža­ju­ći u nje­nom prav­cu čo­ko­la­du i Mi­ni bo­ja­žlji­vo lo­mi ma­li ko­mad i pa­žlji­vo ga to­pi u usti­ma, kao da is­pro­ba­va svo­ju iz­dr­žlji­vost, iako je u su­šti­ni ga­dlji­va, ipak to či­ni, usu­đu­je se, i na tren pre­sta­je da di­še, sa­mo gu­ta, usne her­me­tič­ki za­tvo­re­ne, jer bez ki­se­o­ni­ka mi­kro­bi ne mo­gu pre­ži­ve­ti, ili ipak mo­gu?

„Zar se ne zo­veš Le­ta?, okle­va Mi­ni, a u du­bi­ni du­še že­li da je svi osta­ve na mi­ru, jer ni­je pra­vi tre­nu­tak za od­go­vo­re i pi­ta­nja, već je je­da­na­est me­se­ci u no­voj ško­li, a s mu­kom je raz­me­ni­la je­dva ne­ko­li­ko re­če­ni­ca, sve po­či­nje sa osta­vlja­njem od­go­va­ra­ju­ćeg uti­ska, ka­kvu ode­ću no­siš, gde ži­viš i ku­da ideš na od­mor, a Mi­ni do­bro zna da na nji­ho­va pre­ćut­na i upor­na pi­ta­nja ne mo­že a da ne da sve sa­me ne­tač­ne od­go­vo­re. De­voj­či­ca s tam­no­pla­vom ko­som i sit­nim ret­kim pe­ga­ma po­su­tim bez ika­kvog re­da po ja­go­di­ca­ma, snu­ždi­la se i spu­sti­la je po­gled na svo­je sport­ske pa­ti­ke, Mi­ni br­zo ma­lo otva­ra usta, tek to­li­ko da joj se vi­de sa­mo dva pred­nja kr­nja zu­ba: „Za­i­sta, oda­kle do­la­zi to ime Le­ta?, a pe­ga­va de­voj­či­ca se lju­ti i gru­bo je gu­ra, im­pul­siv­no se di­že i krup­nim ko­ra­ci­ma žur­no od­la­zi pre­ko dvo­ri­šta s ru­ka­ma u dže­po­vi­ma. Mi­ni bri­še oči, du­va nos, du­bo­ko udah­ne i šu­ti­ra sna­žno, pra­vo u ras­kli­ma­ni koš, je­dan do­sad­ni ka­men­čić ko­ji joj se vr­zmao oko vr­ha ci­pe­le i ner­vi­rao je.

Ime pla­vo­ko­se de­voj­či­ce za­i­sta je bi­lo Le­ta, i to ni­je ni­šta stra­šno, ima to­li­ko đa­ka u ško­li s još čud­ni­jim i ta­ko­đe ne­u­o­bi­ča­je­nim ime­ni­ma, isto ta­ko an­ti­pa­tič­nim i te­škim za iz­go­vor. Me­đu­tim, nje­no je sa so­bom vu­klo i tam­ni sa­te­lit, rep ko­me­te ko­ji ju je pra­tio još od ro­đe­nja, jed­nu na­po­me­nu i zve­zdi­cu uz glu­po i ne­po­de­sno ime, ka­ko je to sa­mo smi­sli­la nje­na maj­ka da joj pri­le­pi i broj 68, da se raz­li­ku­je i do kra­ja ži­vo­ta je pro­ga­nja. Nje­no ime je u zva­nič­nim knji­ga­ma u re­gi­stra­to­ru i u škol­skoj evi­den­ci­ji za­ve­de­no kao „Le­ta, 68, Ka­ba­ni Mi­ler" i uvek kad to uspe ne­ka­ko da pre­va­zi­đe, za­ma­ja­na igra­ma i bez­bri­žnim ra­nim pu­ber­te­tom, po­ja­vi se ne­ko, kao ju­tros zlo­na­mer­ni pro­fe­sor, da je na to za­je­dlji­vo pod­se­ti, što je iza­zva­lo i zlob­ni ki­kot, pod­smeh i iro­ni­ju u ce­lom ode­lje­nju. Ne že­li da se raz­li­ku­je, ni­ka­da to ni­je hte­la, već se iz­dva­ja svo­jom vi­si­nom i raz­vi­je­nom te­le­snom gra­đom u pe­ri­o­du ose­tlji­vom za dva­na­e­sto­go­di­šnja­ki­nju, a ona že­li da pri­pa­da, da bu­de deo ho­mo­ge­nog i kom­pakt­nog, što je već u sa­mom po­čet­ku bi­lo ne­mo­gu­će, jer ka­ko da se usa­gla­si sa osta­lim glu­pim i do­sad­nim ime­ni­ma kad za so­bom vu­če i je­dan tu­pav broj.

Svim svo­jim sr­cem mr­zi 68, kao što se mr­zi sve ono što se po­ti­sku­je, pre­zi­re u sva­kom smi­slu sva­ki va­žan da­tum kao da je ka­kva pret­nja ko­ja joj se pri­bli­ža­va, i za­to ni­je slu­čaj­no što pre­ma pred­me­tu isto­ri­je ose­ća od­boj­nost i br­ka sve­sno i ne­sve­sno da­tu­me, već je vi­še pu­ta pre­ba­ci­la maj­ci da ju je za­ro­bi­la tim gro­tesk­nim ime­nom i ukle­la te­škom go­di­nom, i ne za­ni­ma je šta za nju i čo­ve­čan­stvo zna­či ’68, je­di­na nje­na gre­ška, a i ni­je skroz nje­na, je­ste to što je na svet do­šla ko­ji sat ra­ni­je, i ta­ko se ro­di­la 31. de­cem­bra 1968, osu­div­ši se­be da svo­jim po­sto­ja­njem sve­do­či, i to u po­sled­njem tre­nut­ku, o sve­mu ono­me što ni­je pro­ži­ve­la Su­zan Mi­ler, nje­na maj­ka, ko­ja se uda­la za Bejzi­la Ka­ba­ni­sa, nje­nog usvo­ji­te­lja i oču­ha, i to joj ni­je bi­lo do­volj­no, ne­go su njih dvo­je po­sta­li i part­ne­ri, s dnev­ni­ca­ma ko­je su osta­vlja­li na stra­nu, mu­va­li su se dok su ra­di­li jed­no kraj dru­gog u Kеmbels su­pa­ma, ku­pi­li i pre­u­re­di­li za njih spa­so­no­snu i ro­man­tič­nu „44"², ne­ka­da po­zna­tu polj­sku go­sti­o­ni­cu u na­se­lju Krej­mer Hil s lo­še osli­ka­nim mu­ra­lom Mic­kje­vi­ča ko­ji je do­mi­ni­rao nad lam­pe­ri­jom, jed­na sli­ka i por­tret pe­sni­ka ko­ji je ne­ka­da, go­di­ne 1940, pred­sta­vljao, šti­tio i ši­rio ve­ru u to­le­ran­ci­ju i po­mi­re­nje i od­sli­ka­vao ame­rič­ka le­vi­čar­ska ose­ća­nja i ide­a­le duž is­toč­ne oba­le, u du­bo­ko kon­zer­va­tiv­nom gra­du, ko­ji je iz­ra­stao i pro­ši­rio se za­hva­lju­ju­ći pr­voj i dru­goj ge­ne­ra­ci­ji re­pu­bli­kan­skih emi­gra­na­ta, raz­ba­ca­nih po mir­nim na­ci­o­nal­no obo­je­nim če­tvr­ti­ma, gde se sta­na­ri ni­su me­đu­sob­no me­ša­li, sta­pa­li su se sa­mo u fa­bri­ci, a ka­da bi ne­ko pre­la­zio sku­če­ne gra­ni­ce svog kra­ja i upu­ći­vao se ka re­ci De­la­ver ili na se­ve­ro­za­pad gra­da, to je bi­lo za­to što je stao na no­ge, us­peo da obez­be­di krov nad gla­vom i ma­lo do­la­ra u dže­pu, jer ame­rič­ki san sne­va­li su svi, po­što no­vac mo­že da umi­lo­sti­vi bo­go­ve i uspa­va de­mo­ne, da da­ru­je i na­gra­đu­je svu svo­ju ba­stard­nu pri­svoj­čad.

Ro­di­te­lji su joj se upo­zna­li u fa­bri­ci Kem­bels su­pe, Su­zan je u svo­joj dva­de­set če­tvr­toj re­đa­la li­men­ke na po­kret­noj tra­ci, osam sa­ti dnev­no, šest pu­ta ne­delj­no, a Bejzil je u svo­joj dva­de­set osmoj bio uprav­nik oso­blja, od­go­vo­ran sva­ke ve­če­ri za ne­što vi­še od hi­lja­du lju­di i dve­sta hi­lja­da isto­vet­nih kon­zer­vi gu­ste su­pe od pa­ra­daj­za. Ne­ka­da stu­dent­ki­nja na dr­žav­nom fa­kul­te­tu u Oha­ju, go­di­nu da­na pre ne­go što će uze­ti di­plo­mu po­li­tič­kih na­u­ka na sme­ru po­li­tič­ke eko­no­mi­je, Su­zan se za­lju­bi­la u hi­pi­ka, si­na fa­bri­kan­ta, na­pu­sti­la stu­di­je i pra­ti­la ga na nje­go­vom pu­tu uz­duž i po­pre­ko po Ame­ri­ci, sve do San Fran­ci­ska i če­tvr­ti Hejt Eš­be­ri. Go­di­nu i po da­na je osta­la s njim, to­li­ko je tra­ja­la nji­ho­va lju­bav, jed­no le­to u ko­mu­ni i dve bla­ge zi­me na uli­ci, pro­si­li su lju­bav pro­la­zni­ka i po­kla­nja­li cve­će. Raz­dvo­ji­li su ih Le­ta i Vud­stok, za­stra­šu­ju­ća dru­ga oba­la Atlan­ti­ka, ta­mo gde zi­ma i oba­ve­ze ni­su za igra­nje, i ta­ko, po­sle kon­cer­ta i pr­vih ki­ša sva­ko je kre­nuo svo­jim pu­tem, Skot se vra­tio u po­ro­dič­ni dom i hteo – ne hteo upi­sao se na Ber­kli, uosta­lom za­pad­no kri­lo Ka­te­dre za zo­o­lo­gi­ju no­si­lo je ime nje­go­vog pra­de­de Džon­so­na Ju­ni­o­ra, a Su­zan se bi­la po­sva­đa­la sa svo­jim ocem, pro­te­stan­tom skrom­nih pri­ma­nja, i ma­kar se svet sru­šio, ni­je hte­la da se vra­ti na­zad u Ko­lam­bus, u gad­ni Oha­jo. Ušla je u sta­ru krn­ti­ju od noć­nog auto­bu­sa Grej­ha­un­da i pre svi­ta­nja sti­gla u Kam­den, u Nju Džer­zi­ju, gde je ži­veo i u RCA Vic­tor ra­dio njen mla­đi brat. Dva me­se­ca ka­sni­je upo­zna­la je Bejzi­la, po­sle po­la go­di­ne sklo­pi­li su gra­đan­ski brak, a kad je Le­ta na­pu­ni­la če­tr­na­est me­se­ci, po­če­li su da go­vo­re i uz­vi­ku­ju da je nji­ho­va lju­bav bi­la kao grom iz ve­dra ne­ba, ali ni­je bi­lo ni­ko­ga da ih ču­je osim mla­đeg bra­ta, kog uosta­lom ni­je ni bi­lo bri­ga za se­stri­nu sre­ću, je­di­no ga se ti­ca­lo to što ima dvo­ja usta ma­nje da hra­ni. Ni­je bi­lo pre­sud­no to što je bio di­rek­tor, do­la­zi­la su te­ška vre­me­na, ose­ća­lo se to u va­zdu­hu, i bi­lo je ne­iz­be­žno kao kad smrt za­ku­ca na vra­ta, mo­glo se pred­o­se­ti­ti da at­mos­fe­ru na­de ote­ža­va ilu­zi­ja, vi­de­lo se to svu­da, po opu­ste­lim ku­ća­ma i na­pu­šte­nim fa­bri­ka­ma ko­jih je, ne­po­gre­ši­vom ge­o­me­trij­skom pro­gre­si­jom, iz me­se­ca u me­sec bi­va­lo sve vi­še.

Pr­vo je po­kle­klo bro­do­gra­di­li­šte u Nju­jor­ku, pa­lo je i u jed­nom ta­la­su sa so­bom od­ne­lo dve i po hi­lja­de rad­ni­ka, bez no­vih po­rudž­bi­na ni­je bi­lo bi­lan­sa sta­nja, i sve što je s mno­go tru­da iz­gra­di­la rat­na in­du­stri­ja u ne­mir­nim go­di­na­ma i ve­li­kim ra­to­vi­ma, sru­šio je ma­sov­ni zah­tev za bo­lji i mir­ni­ji svet, a go­di­nu-dve ka­sni­je, s Nik­so­nom, ko­ji tek što je pri­gra­bio vlast, za­tvo­ren je i RCA Vic­tor, oti­šla je i dis­ko­graf­ska ku­ća s lo­go­ti­pom te­ri­je­ra³ u Mek­si­ko po jef­ti­nu rad­nu sna­gu, upra­va je op­tu­ži­va­la sin­di­ka­te ko­ji su štraj­ko­va­li une­do­gled zah­te­va­ju­ći bo­lje pla­te, sin­di­ka­ti upra­vu ko­ja je sa­mo mi­sli­la na pro­fit, i ta­ko grad osta­de us­kra­ćen za po­slo­ve, pet hi­lja­da lju­di ot­pu­šte­no je u to­ku jed­ne ne­de­lje u gra­du sa de­ve­de­set hi­lja­da sta­nov­ni­ka, a sre­di­nom se­dam­de­se­tih ma­li re­sto­ran za ru­ča­va­nje pro­me­nio je na­ziv u Ari­jad­na, u po­za­di­ni se vi­deo iz­ble­de­li Mic­kje­vič i be­li­ča­sti grč­ki stu­bo­vi osli­ka­ni ša­ren­ka­stom grč­kom sa­la­tom i hr­ska­vim gi­ro­som, a grad je pre­stao da bu­de ono što je bio i obe­ća­vao da će bi­ti, s pa­dom po­slo­va­nja i na­stav­kom ra­ta u Vi­jet­na­mu ušao je u kri­zu, na­rod je po­stao po­do­zriv, kom­ši­luk se ras­tu­rio, sve što je osta­lo od pro­spe­ri­tet­nog cen­tra pre­se­li­lo se u per­spek­tiv­no pred­gra­đe, pre svih oti­šli su Je­vre­ji, ko­je su pra­ti­li Ita­li­ja­ni s Gr­ci­ma, a ro­di­te­lji, nje­ni ro­di­te­lji, osta­li su ne­po­pra­vlji­vi op­ti­mi­sti, kao ma­zge su se za­i­na­ti­li, a on­da gle­da­li ka­ko im imo­vi­na po­la­ko ne­sta­je, i sno­ve su iz­gu­bi­li za­u­vek.

Le­tu baš bri­ga, ma­to­ri su na­pra­vi­li svoj iz­bor, ali naj­go­re je to što nji­ho­vi ma­lo­um­ni iz­bo­ri op­te­re­ću­ju nje­na ple­ća, no­si nji­ho­vu od­go­vor­nost, bi­li su za­mi­sli­li ide­al­no dru­štvo, do­ne­li su je na svet ko­ji je iz­gle­dao kao da se me­nja na­bo­lje, „sra­nje", je­di­na stvar ko­ja joj pri­či­nja­va za­do­volj­stvo i ima ne­kog smi­sla je­ste fud­bal, dva go­la na sve­že po­ko­še­noj tra­vi, ja­sna pra­vi­la upra­vlja­ju igrom, lop­ta se ko­tr­lja po ze­le­ni­lu, ja­bu­ka raz­do­ra iz­me­đu dva­de­set dve sna­žno is­tre­ni­ra­ne no­ge, od­bra­na i kli­ze­ći start, po­seb­no taj jak kli­ze­ći start, jer po­sti­za­nju go­lo­va ni­je vič­na, pa to pre­ćut­ku­je za­jed­no sa svim onim što je či­ni kiv­nom.

Osnov­na ško­la u is­toč­nom Kam­de­nu za Le­tu je nu­žno zlo ko­je će u ne­kom tre­nut­ku mo­ra­ti da pri­ve­de kra­ju, bar svo­jim pred­sto­je­ćim od­ra­sta­njem, ako ne i ra­ni­je, sad je već ube­đe­na da sve nje­ne mu­ke, tu uklju­ču­je i svo­je ne­sreć­no ime, pot­hra­nju­je ne­u­god­ni i ose­tlji­vi pu­ber­tet i sve ono što se pod njim pod­ra­zu­me­va, pla­ve i ne­pri­jat­ne ma­lje na bu­ti­na­ma i pod pa­zu­hom, ela­stič­ni ste­znik na gru­di­ma ko­ji je gu­ši, glu­pa­va uro­đe­na ast­ma zbog ko­je iz­ne­na­da one­mo­ća, kao pro­šle go­di­ne na pro­leć­noj utak­mi­ci kad su pri­ro­da i po­len or­gi­ja­li, igra­li su s gim­na­zi­jom Ku­per Po­int, njen tim je vo­dio sa 1 : 0, i sa­mo su još dva mi­nu­ta osta­la, pro­tiv­nič­ki na­pa­dač iz­vu­kao se iz de­sne od­bram­be­ne li­ni­je i dok je Le­ta sle­va tr­ča­la po­sled­nji sprint i pri­pre­ma­la se da re­a­li­zu­je u svom ži­vo­tu naj­zna­čaj­ni­ji kli­ze­ći start, onaj ko­ji će joj do­ne­ti re­gi­o­nal­ni pe­har, a naj­ve­ro­vat­ni­je i pla­ke­tu naj­zna­čaj­ni­je igra­či­ce, iz­ne­na­da joj je ne­sta­lo da­ha, po­cr­ve­ne­la je i pre­sa­vi­la se na­po­la, lop­ta je pro­šla kraj nje, ona­ko uspo­re­no, a za njom i cen­tar­for vrc­ka­ju­ći ku­ko­vi­ma, dri­bling na gol­man­ku i ne­na­da­nim opa­snim za­o­kre­tom šu­ti­ra u pra­zan gol, uz bož­ju po­moć, na­rav­no. Igra­li su se pro­du­že­ci, a Le­ta je na­red­nih po­la sa­ta utak­mi­ce gle­da­la s klu­pe, pro­kli­nju­ći svo­je ose­tlji­ve ge­ne i ma­ri­hu­a­nu ko­ju je pu­ši­la još u maj­či­noj utro­bi, ško­la sa de­set igra­či­ca i bez za­me­ne, iz­gu­bi­la je kup, a ona svo­ju to­li­ko že­lje­nu pla­ke­tu. „De­ša­va se, re­kla joj je u svla­či­o­ni­ci tre­ne­ri­ca svo­jim se­ljač­kim iz­go­vo­rom iz Okla­ho­me, sa­mo njoj, hte­la je da vik­ne: „Sa­mo me­ni, ali na kra­ju ni­je ni­šta re­kla, pri­ta­ji­la se na uglu klu­pe, ste­gla je ru­ke u pe­sni­cu i za­ri­la nok­te u ša­ke, i sve to da ne po­be­sni, ne po­kva­ri za­ba­vu i do­de­lu me­da­lje, a iz­nad sve­ga da se ne ras­pla­če pred sa­i­gra­či­ca­ma, ko­je su je gle­da­le po­pre­ko i pre­zri­vo zbog is­ho­da utak­mi­ce. Eto, o to­me sa­da raz­mi­šlja, pri­se­ća se, a pi­ska­vi gla­so­vi đa­ka ko­ji po škol­skom dvo­ri­štu ju­re ne­kog mu­če­ni­ka s du­bo­kom ra­nom od va­zdu­šne pu­ške na le­đi­ma da bi ga još ma­lo mu­či­li, vra­ća­ju je u stvar­nost. Zvo­no na­sta­vlja da zvo­ni, va­di iz dže­pa in­ha­la­tor s mer­nim do­za­ma, uzi­ma du­bo­ki udah da bi iz­dr­ža­la svoj pre­te­ški ži­vot i na­red­ni čas – ame­rič­ku isto­ri­ju.

U po­sled­njem re­du uči­o­ni­ce, Le­ta po­ku­ša­va da sme­sti no­ge u klu­pu za jed­nu oso­bu, dok go­spo­đa Gard­ner pri­po­ve­da o zlat­nim ame­rič­kim dva­de­se­tim go­di­na­ma, ka­da je raz­voj bio si­no­nim za po­tro­šnju, a bla­go­sta­nje sva­kog in­du­strij­skog gra­da me­ri­lo se mno­štvom dim­nja­ka ko­ji su obla­ci­ma di­ma kra­si­li grad­ske ho­ri­zon­te i hor­da­ma rad­ni­ka, sta­ro­se­de­la­ca i do­šlja­ka ko­ji su sva­kog ju­tra pla­vi­li uli­ce, ljud­ski kop­ne­ni kon­voj kre­tao je u ra­no svi­ta­nje po dnev­ni­cu. Go­spo­đa Gard­ner se šet­ka­la go­re-do­le iz­me­đu klu­pa, vu­kla je svo­je ne­u­gled­ne san­da­le po iz­gu­lje­nom po­du s mo­za­i­kom, uspa­vlji­va­la dva­de­set pet đa­ka spo­rim i umrt­vlje­nim gla­som, te­lo joj je iz­gle­da­lo kao klat­no što se za­no­si le­vo-de­sno na sva­ki po­kret, sklo­no i da se po­gne u tom po­na­vlja­nju, ali usko­ro će nje­go­vo nji­ha­nje pre­sta­ti i še­zde­se­to­go­di­šnja krh­ka že­ni­ca će se smi­ri­ti, nag­nu­će ne­žno ra­me­na na­pred, a Le­ta će se za­pi­ta­ti da li to­li­ko zna­nje po­gr­blju­je i is­kri­vlju­je trup, i ta­ko udu­blje­na u sop­stve­ne ne­po­ve­za­ne mi­sli, go­spo­đa Gard­ner će je ne­žno do­ta­ći po ra­me­nu i ti­ho joj šap­nu­ti na uho, kao da­le­ki od­jek ne­iz­be­žne bu­duć­no­sti: „Is­pra­vi se, na­pra­vi­ćeš gr­bu" i ne­sta­će kao što je i do­šla, u du­bi­nu, kraj cr­ne ta­ble, elek­trič­no zvo­no će za­zvo­ni­ti, a sto­li­ce će sko­ro isto­vre­me­no za­škri­pa­ti po po­du.

U po­čet­ku, dok no­si tor­bu i br­zo ko­ra­ča, Le­ta dr­ži us­prav­no ra­me­na i tru­di se da se ne po­gr­bi, po­sle na to za­bo­ra­vlja i ide da­lje spu­šte­ne gla­ve, za­ne­se­na u mi­sli, ta­šna po­ska­ku­je na le­đi­ma pri sva­kom na­glom po­kre­tu, že­li da stig­ne ku­ći pre mra­ka, ni­je da se bo­ji, ali pre ne­de­lju da­na, bio je i ta­da po­ne­de­ljak, sko­to­vi iz sred­nje ško­le Vu­dro Vil­son na­pra­vi­li su sa­če­ku­šu nje­nim škol­skim dru­ga­ri­ma iz ko­šar­ka­škog ti­ma i pre­mla­ti­li ih, opla­vi­li su ih bez raz­lo­ga, sa­mo ona­ko iz ze­za­nja. O to­me raz­mi­šlja i ubr­za­va ko­rak, a u isto vre­me po­ku­ša­va da iz­ba­ci iz gla­ve sve lo­še što mo­že da joj se de­si, maj­ka ju je upo­zo­ri­la da naj­ve­ću šte­tu pra­ve mi­sli, spo­sob­ne su da is­fan­ta­zi­ra­ju naj­go­re, kre­nu pu­ta­njom na ko­joj ne po­sto­ji ni­šta sem gu­stog i di­vljeg ra­sti­nja, za­ro­be na