Cigani čergari ne idu nigde

By Radojka Rea Sartori

Mi smo po svojoj prirodi sebicna bica. Kad nam je tesko nadjemo nekog da mu se iskukamo na ramenu i prebacimo tako deo tereta na tog drugog. Ako li na vreme uocimo ocajnika kom treba rame, brze bolje pohitamo u bekstvo. Sto dalje, to bolje. Pogled u proslost ili buducnost su samo gubljenje vremena. Lek je tu gde je i muka. Tu negde, oko nas. Treba samo potraziti malo bolje.

• Language: Српски језик
• Publisher: Radojka Rea Sartori
• Release date: Jun 23, 2017
• ISBN: 9781370214037

Radojka Rea Sartori

Radojka Rea Sartori, rodjena je 1967.godine. Živi i radi u Beogradu, Srbija. Pisanjem se bavi još od školskih dana. Objavljivala je rane radove u školskim novinama, a kasnije u raznim časopisima, zbornicima, almanasima i elektronskim medijima. Pored književnosti, uživa u slikarstvu, muzici i mnogim drugim stvarima. U svojim pričama i romanima bavi se najčešće položajem žena u društvu i pokušava da osvetli ženski pogled na život i ljude. U poeziji, akcenat je na ljubavi, univerzalnoj i bezuslovnoj, s porukom da samo ljubav može promeniti svet na bolje. Autor je brojnih knjiga poezije i proze koje objavljuje u elektronskim i papirnim izdanjima (smashwords and createspace).

Book preview

Cigani čergari ne idu nigde

Radojka Rea Sartori

Smashwords Edition

Copyright 2017

Lektura

Radojka Rea Sartori

Korice

Marat M'saev Daan

O Autoru

Radojka Rea Sartori, rodjena je 1967.godine u Kuršumliji. Završila je ekonomsku školu u Vršcu, živi i radi u Beogradu. Pisanjem se bavi još od školskih dana. Objavljivala je rane radove u školskim novinama, a kasnije u raznim časopisima, zbornicima, almanasima i elektronskim medijima. Član je nekoliko beogradskih književnih klubova i udruženja. Pored književnosti, uživa u slikarstvu, filozofiji, psihologiji, parapsihologiji i muzici. U svojim pričama i romanima bavi se najčešće položajem žena u društvu i pokušava da osvetli ženski pogled na život i ljude. U poeziji, akcenat je na ljubavi, univerzalnoj i bezuslovnoj, s porukom da samo ljubav može promeniti svet na bolje. Autor je brojnih knjiga poezije i proze.

O knjizi

Mi smo po svojoj prirodi sebicna bica. Kad nam je tesko nadjemo nekog da mu se iskukamo na ramenu i prebacimo tako deo tereta na tog drugog. Ako li na vreme uocimo ocajnika kom treba rame, brze bolje pohitamo u bekstvo. Sto dalje, to bolje. Pogled u proslost ili buducnost su samo gubljenje vremena. Lek je tu gde je i muka. Tu negde, oko nas. Treba samo potraziti malo bolje.

Sadržaj:

„Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve što je među ljudima bilo skriveno i tajno, kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno, ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo, vraća sve što je utajeno ili oteto, dosipa onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo."

Ivo Andrić

Igralište

Sve mi se smučilo. Sedela sam na igralištu dok su deca jurcala i vriskala okolo. Osećala sam se izgubljeno i usamljeno. On je bio daleko, prijateljicu nisam imala, bar ne onu s kojom bih mogla da podelim par suza i koju reč gorčine. A gorčina se nakupila u grlu i stegla mi glasne žice do pucanja. Proklinjala sam taj maj, mesec kad sam rešila da se doselim u Beograd. Verovala sam da će mi biti lakše da živim sa svekrvom u trosobnom, njenom stanu, nego sama s klincima u nekoj iznajmljenoj uđerici. On je morao na teren. Trebalo je izdržati devet meseci bez njegove podrške, bez zagrljaja, bez zajedničke tišine. Bila sam sama. Samoća me je uvek užasavala. Neko bi pomislio da je troje dece više nego dovoljno da razbiješ usamljenost. Greška. Činilo je da se osećam još usamljenije, još bespomoćnije. Nisam imala ni dašak slobode. Samo pritisci, obaveze i ludilo koje me je dočekalo umesto pažnje i razumevanja.

Ta žena me je patološki mrzela od prvog trenutka. Gledala me je kao uzurpatora, kao neprijatelja, kao nekog ko joj otima nešto na šta nema pravo. Ona nas je pozvala da se preselimo kod nje. Verovatno u nekom iznenadnom napadu dobrote, samilosti, straha, ko zna čega. Međutim, kad su stigle stvari i počele da se unose u stan, kad smo krenuli da pravimo razmeštaj i prostor za nas, razbolela se od prezira, neke čudne mržnje i netrpeljivosti. Pred sinom je glumila mirnoću, gostoljubivost. Mene je gledala kao hobotnica, da samo uhvati trenutak nepažnje javnosti progutala bi me i svarila sa sve decom. Posle bi zadovoljno podrignula i pravila se i dalje nevešta. Nadala sam se dugo da je to samo prvi šok i ništa više, da će vremenom popustiti i shvatiti da joj s nama ne može biti loše jer smo njena porodica, ne želimo joj nikakvo zlo. Ta moja glupa vera da dobro rađa dobro i da ću pozitivnim stavom proizvesti pozitivne reakcije uvalila me je po ko zna koji put u agoniju. Da li se kajem? Pa, kajem se i ne kajem se. Kako kad. Zadržaću ipak jedno, svoju veru. Ali ona ima jednu veliku manu. Da bi ljudi odreagovali na dobro dobrotom treba da prođe mnogo, mnogo vremena. Tek kad i sami zapadnu u teškoće pokušaju da shvate. Čak i tada im ne uspeva u većini slučajeva. Računala sam na brži tok, brži proces sazrevanja u humano biće ali je to kod običnog čoveka, nažalost, proces koji se meri životima koje proživi a ne danima ili mesecima. Sazdana sam od čiste utopije, vere u Boga, u ljubav, u dobrotu, u ljude. Sranje! Ja sam kreten. Zato i sedim sama na ovom usijanom betonu okružena gomilom beznađa, gomilom tuge i očaja. Okrenula sam glavu da niko ne vidi i pustila suze da teku. Sa svakim potočićem bivalo mi je lakše na duši ali nisam mogla te potoke da zaustavim. Pokušavala sam ali bez uspeha. Jednom kad pustiš sve to iz duše ne možeš ga posle kontrolisati. Gubila sam se. Gubila sam se u očaju. Mića je bio tu samo na dan useljenja a onda je morao u KZB. Život oficira i njegove porodice je niz patnji, kompromisa, usamljenosti na obe strane. Ne sećam se kad je zadnji put bio kraj nas u teškim danima, trenucima očaja i tuge. Uvek je to bio nekakav teren ili nekakvo dežurstvo, uvek je mogao samo telefonom da kaže:

- Koko, ne daj se! Ružo moja, ne daj se!

Već sam na sve to bila naviknuta. Znala sam da nas voli i da radi za nas, da nema izbora. Ipak, ma koliko ja bila jaka, nekad mi je trebao zagrljaj utehe više nego i samo rešenje problema.

Ceca je dolazila na igralište sa svojom devojčicom. Bila je trudna, nekako nezgrapna, neprirodno krupnih kostiju. Oči su joj bile upale u duplje uprkos buckastim obraščićima. Trudnice su obično lepe, harizmatične. Ona je u meni izazivala odbojnost. Imala sam utisak da bulji u mene. Ti pogledi, bez treptaja, trajali su predugo. Istovremeno, njena velika usta nisu prestajala da pričaju. Udala se za Mićinog druga iz detinjstva, Voju. Nisam bila željna takvog društva. Ona je pričala neke svoje priče i nikad nije obraćala pažnju na sagovornika. U stvari, verovatno je i nije