Incest

By Nada Marinković

Incest, osmi roman Nade Marinković, pisan je sažeto, negovanim stilom s mnogo poetskih elemenata i upečatljivim putopisnim, odiše ljudskom toplinom i humanošću. S puno smisla za meru i način kazivanja, spisateljica nam priča istoriju mlade žene kojoj je otac u trinaestoj godini oduzeo nevinost. Suptilno i s taktom autorka vodi radnju kroz sve faze života glavne junakinje: dramatično detinjstvo, traumatičnu mladost, zrele godine – sve do nepredvidljivog razrešenja. Književnica raskošnog talenta kojoj je strano sve što je veštačko, prefinjena slikarka najtananijih uglova ljudske duše, Nada Marinković nam još jednom daruje delo izuzetne humane i lirske snage.

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Jul 17, 2018
• ISBN: 9788828358497

Book preview

Nada Marinković

INCEST

Impresum

Copyright © 1991 Nada Marinković © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2013 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Otac i kći

Kao što je vrlina sama sebi nagrada,

tako je porok sam sebi kazna.

Grasijan J. Morales, Oráculo manual

– Pilence, spavaš li? Tata hoće da malo pomazi svoju devojčicu...

Osetila je kako se snažno očevo telo podvlači pod jorgan prekidajući joj najslađi jutarnji san. Mirisao je na losion, a njegove ruke, dve gipke grabljive životinje, gmizale su po njoj. Obgrlio ju je i privukao, svilena pižama milovala joj je obraze, njegovo razgorelo telo napinjalo se, pulsiralo.

Majka je, znači, otišla na posao čim je on došao kod nje. U poslednje vreme to se sve češće dešava i ona se oseća neprijatno, zbunjena je, uplašena... Otac dotiče usnama njene obraze, sklopljene kapke, bradu, vrat... Pokušava da se brani, glas joj se pretvara u plač:

– Hoću da spavam... Zašto si me probudio?

– Danas ćemo kupiti lutku koju si želela... Vodiću te i na sladoled... Budi malo dobra, zašto se otimaš, pusti tatu da te miluje... Zar ti nisi tatina devojčica, najdraža tatina lutkica...?

Oči unete u njene drukčije su no inače, velike i ukočene, ispunjene tamom, i ona se sve više boji, počinje da drhti. Zavukao je ruku pod njenu spavaćicu milujući joj stomak, guzu, stisnute butinice. Ruka mu je vrela, uzdrhtala... Jezikom prelazi preko njenih čvrsto zatvorenih usana. Skoro joj je zlo. Pokušava da okrene glavu, da se izmigolji. Mrsi joj kosu, privlači je sve više, čuvajući da je ne prignječi telom.

– Neće tata, neće... Zašto se bojiš, voljena devojčice...? Ti si moje sunce, moja princeza...

Jelisavetin strah sve više raste, oseća se kao muva ulovljena u šaku, upaničena, bespomoćna.

* * * * *

U podne, za ručkom, sve je normalno. Sledećih dana takođe.

– Hoćemo li u bioskop? – predlaže otac. – Ja danas imam slobodno veče. Igra nekoliko dobrih filmova.

Otac svira u filharmonijskom orkestru, ponekad gostuje u Operi.

– Moram da spremim predavanja za sutra, a posle treba da ispeglam gomilu veša... Idi s Jelisavetom, Mitja, ali prvo neka uradi zadatke.

Otac pomaže Jelisaveti da uradi zadatke iz matematike, preslišava je istoriju i zemljopis. Doneo je veliki globus i zajedno putuju zemljinim šarom.

– Lako učiš a imaš i mašte. To je dobro.

– Imate slatku ćerku – kaže gospođa s kojom u redu čekaju karte za bioskop. Žena stanuje nedaleko od njih, Jelisaveta je često viđa kad odlazi u školi i kad dolazi iz nje. – Koliko joj je godina?

– Navršila je jedanaestu – odgovara otac s ponosom – ali izgleda starija, zar ne? Visoka je i razvijena na moju porodicu.

U bioskopu, dok teče film, otac ju je obgrlio oko ramena; šaku je neprimetno uvukao u razrez njene haljine i miluje joj tek propupele grudi. Jelisaveta ga gleda preklinjući, molećivo, no njegov pogled pokušava da je smiri, kaže: neka samo mirno gleda film, neka ga ostavi, tako mu je lepo...

Posle idu na kolače sa šlagom i pričaju bezazlene stvari. Tata vadi iz džepa maramicu i briše joj usta.

Kod kuće detaljno priča majci sadržaj filma i opisuje susret sa susetkom koja se divila njihovoj kćeri.

– Istina, narasla je – slaže se majka. – Uskoro će je umesto tebe momak voditi u bioskop.

Očevo lice se smrkava, tvrdne.

* * * * *

Jednog jutra, ponova u njenoj postelji, otac pita:

– Osećaš li nešto kada te tata miluje, da li ti je lepo? Tati je mnogo lepo, tata te silno voli...

Njene usne drhte, gorčina u njoj raste, oči se pune suzama, otima se i u grču kaže, gotovo viče:

– Kazaću mami...! Kazaću mami šta mi radiš!

On skače, seda na ivicu kreveta, hvata je za ramena, trese.

– Probaj samo. To ne smeš! Majka bi ubila i tebe i mene. Jesi li čula? Ubila bi nas oboje.

Onda se smiruje, uzima je u naručje i nosa po sobi.

– Princezo, zar tata nije dobar s tobom? Skinuću zvezde s neba za tebe... Milujem te kao malu macu, možeš da predeš, da me grebeš pomalo, da mjaučeš...

Smeje se, baca je u krevet i zavlači se za njom. Golica je, gricka, i ona gotovo veruje da je sve to nekakva čudna, njoj teško shvatljiva igra, igra koju ne voli, koja je ispunjava zebnjom.

* * * * *

To tako traje, ponavlja se s vremena na vreme. Jelisaveta već ima trinaest godina. Jednoga dana majka reče:

– Moramo da se dogovorimo gde ćemo na letovanje?

– Ja ne smem na more, zbog srca – kaže otac – a ti se moru raduješ, dobro ti čini... Ti idi na more, a ja ću sa Sanjicom u Sloveniju.

– Sanji treba more više nego meni.

Jelisaveta je odlučna:

– Ja hoću s mamom na more!

– Ne želim da idem sam... Šta ću ako mi pozli? Onda je bolje da ostanem ovde... Zar ne mislite da je Sanja u godinama kada će joj šumski vazduh koristiti više nego morski; nervozna je pomalo, usplahirena...

Majka se lomi:

– To su pubertetske smetnje, možda je Slovenija zaista preporučljiva... Možda će ti šume i planine stvarno više koristiti no more, Sanjice... Mitja stvarno nije dobro, moramo da čuvamo tatu... Što se mene tiče, toliko sam premorena da mi neće škoditi da se malo opustim sasvim sama.

* * * * *

Tog leta, u jednoj usamljenoj šumskoj kući koja se izdavala pod zakup, Jelisaveta je postala žena u zagrljaju svog oca. Dogodilo se usred noći, na prepad, usred njenog najdubljeg sna.

Bio je to užasan mesec, pun jeze i košmara, fizičkih bolova, duševne pometnje.

– Sada ću zaista reći majci, čim se vratimo – zapretila mu je na rubu očajanja. – Neka ubije i tebe i mene. Meni se ionako ne živi. Ne mogu više da te podnesem!

Plakao je, plakao je gorko. Dao je reč da će je ostaviti na miru.

Po povratku, majka je zaključila:

– Sanji Slovenija nije prijala. To dete je sasvim propalo.

* * * * *

Prerano sazrela, zaokupljena košmarom ličnog života, Jelisaveta se naprezala da shvati, da dokuči kakvi su to mračni nagoni u njenom ocu? Odakle taj nezdravi nagon da opšti s rođenom ćerkom, još detetom? Negde je pročitala, rovareći po knjigama koje bi mogle da joj pomognu, da su to neki – slikovito rečeno – „crvi u mozgu", da je mozak takvog čoveka oštećen, u stanju nekog raspadanja.

Neke knjige su govorile da bludne radnje s decom nemaju nikakve veze s genetskim poremećajima, s fiziološkim hendikepom, nego da je to urođeno osećanje amoralnosti. U jednoj od tih knjiga citiran je silovatelj devojčica, koji je, braneći se pred sudom, veoma beskrupulozno navodio kako u svetu faune i flore slične predrasude ne postoje, i da je to izum civilizovanog sveta! U mnogim plemenima Afrike i Azije – kazivao je monstrum – suprotni polovi slobodno opšte: majka i sin, otac i kći, braća i sestre...

Čitajući ove redove pitala se kojoj je vrsti počinitelja pripadao njen otac, onoj sa „crvima u mozgu" ili bestidnoj i amoralnoj grupi ljudi. Više bi volela da je bio ludak, nalazila bi za njega bar neko opravdanje.

* * * * *

Uz gimnaziju, Sanja je pohađala i muzičku školu, gde je učila da svira violinu. Smatrali su je izuzetno darovitom. Ti časovi i vežbanja kod kuće bili su njena jedina radost.

Sve više je volela muziku, sve strastvenije joj se predavala. Isto tako, volela je da čita; uobičajene razonode njenih vršnjaka nisu je privlačile, posebno nije imala interesa za dečake, klonila ih se.

U šesnaestoj godini bila je već izuzetno lepa devojka za kojom su se okretali, koju su saletali. Škola, njena violina i knjige – to je bila tvrđava koja ju je štitila od stvarnog života oko nje.

Otac se prema njoj ponašao pažljivo, čuvajući odstojanje; ponekad bi hvatala njegov žarki pogled, samo njoj čitljiv, pogled u kome se skrivala mračna tajna. Tada bi gubila mir i san, vraćao bi se stari strah, da kroz koji dan, nepothranjivan razlogom, iščezne.

* * * * *

Tog juna, kada je majka s maturantima pošla na ekskurziju, jedne noći, otac je hrupio u njenu sobu. Čim mu je videla lice, divlji sjaj u očima, shvatila je da je sebe obmanjivala. Ne može se promeniti!

Bio je više no ikad u kandžama svog neizlečivog bezumlja. Kakva je to hemija delovala u njegovom mozgu?! Zapenušani vrtlog mračnih sećanja uzvitlao se u njoj: taj ludak koji je na nesreću njen otac, uništava je na najgrozniji način. „Ne, dosta je! Previše je, više ne sme!"

Skočila je spremna da se brani. Više nije bila glupo nejako dete. Grebala ga je, čupala mu kosu, grizla ga do krvi, dok je on cepao njenu spavaćicu i nadljudskom snagom, raspomamljen, preteći da će je ubiti ako se protivi, pokušavao da obuzda njen otpor.

– Ubi me, hajde ubi! Šta čekaš? – siktala je. Nije smela da viče od straha da će je kroz otvorene prozore čuti susedi, nije smela da njihovu sramotu otkrije čitavom svetu.

Uzeo ju je u grču, samoubilački, dok su mu se suze slivale niz lice, a snažni drhtaji potresali čitavo telo.

Ležala je na ivici postelje, obamrla, ledena, izgubljena...

Razmišljala je: ovako više ne može! Postoje dve mogućnosti: da ubije oca a potom sebe, ili da majci ispriča sve.

Odlučila se za ovo drugo.

Druge večeri po majčinom povratku sve joj je otkrila; opisala joj je podrobno sve krugove svog pakla.

* * * * *

Dva meseca kasnije oca su našli mrtvog na podu pored postelje. Majka je umrla šest meseci posle njega, od raka. Jelisavetu niko nije mogao da uveri da majčina bolest nije nastala od unutrašnje muke, od užasa u njoj, od nemirenja sa stvarnošću: obožavala je muža i obožavala je svoju kćer.

Tih poslednjih dana majčine bolesti, u jeku njenih fizičkih i duševnih patnji, Jelisaveta, koja se nije odvajala od bolesnice, svim bićem učestvujući u njenim mukama, upita je:

– Mnogo ti je teško, majko?

– Ne. Dobro je što je umro... – Mati je znala da njena kći ne misli na telesne bolove. – Spasao se, sada je oslobođen... – Sve je za majku bilo sporedno, njen Mitja je bio smrtna rana.

– Nisam ti smela reći...

– Morala si. Trebalo je i ranije – majka je gotovo šaputala. – Jadno moje nesrećno dete...

– Šta da učinim, kako da ti pomognem, mama?

– Ne možeš, i ne treba... Brzo će biti gotovo. Nastoj da pomogneš sebi... Ja nemam snage...

Suze su tekle iz majčinih očiju, teške i gorke; te do juče blage i bistre oči, postale su mutne i unezverene, prestravljene od bezdana koji su sagledale, od tajne kakva ljudska duša može da bude, od pomrčine u njoj.

Kada je majka umrla, stojeći nad