Nestajanje

By Nada Marinković

Život nisu samo trenuci uspeha, časovi iskušenja, radost i bol, život je fino tkanje želja, snova i stvarnosti; traganje po bespuću, iznenadno survavanje i neočekivali uzleti. Život je „tajanstvena stvar“, a ovaj roman topla i lirski nadahnuta priča o pobedi života nad nestajanjem, o tajnoj formuli večnog trajanja – ljubavi... Svi oni koji su otišli, žive u našem sećanju, traju kroz našu ljubav, u našim su danima i noćima, u našim srcima...
 

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Dec 22, 2013
• ISBN: 9788828361183

Book preview

Nada Marinković

NESTAJANJE

Saga o porodici koje više nema

Impresum

Copyright © 1996 Nada Marinković; © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2013 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

PRVI DEO

Prolog

Homoljsko proročanstvo

U zoru ranu, u vreme kad se sunce rađa, diže se Jenuca, najstarija rusalja,[1] da po običaju pozdravi dolazeći dan. Zahvati dlanovima u čabar i opra oči, prekrsti se i iziđe pred izbu usečenu u homoljsko stenje. Srce joj zasta pod grlom. Niz strme litice planina, iz potklobučenih oblaka, kapala je crvena gusta krv. Doline su bile pune krvi – sve je bilo u grimizu neuobičajenog rađanja sunca. Prekrsti se triput, triput duboko pokloni: Gospode, šta si nam to pripremio? Na njenoj ruci zadrhta krvava mrlja sunca koje se dizalo. Nikada tako nije bilo, ovo nije običan dan!, začu se glas niotkud. Od danas, kćeri, dragi će se rastaviti a nedragi sastaviti, ljubav i mržnja izmešaće se kao pesak i kreč; neće više biti mere ni zakona, počinje mrak! Počuj i upamti! Jenuca se obeznani i prodorno vrisnu. Odozdo, iz sela – odgovori vrisak. Za koji tren, sa svih strana, sa brda i iz dolina, čulo se lelekanje.

– Jenuca je dobila znak – govorile su žene – stiže veliko zlo!

Bila je to godina 1939. Mitrovdan.

Mitrovdan...

Od svanuća gradom bruje zvona, njišu se iznad krovova kao velike metalne ptice. Vrapci, golubovi, čak i neustrašive lastavice, šćućurili se u granju i pod strehama. Jutro je kao biljur, nebo boje mladog limuna.

Gazda Stevan Nestorović ustao je rano; još u kućnom kaputu, uzeo kašiku slatkog od višanja, čašu kisele vode, popio rakijicu i uobičajenu kafu. Onda se pažljivo spremao i konačno, uparađen, ušao u salon gde je njegova žena raspoređivala ruže po vazama.

– Dovedite oca, prota će prvo kod nas... Danas sveti kolač bar u pedeset kuća!

Gospođa Ljubica, sistematična i odmerena, uspokojava ga:

– Sve će biti u redu, tata, ne brini...! Duška „timari" dedu, hoće da danas zablista uprkos njegovih skoro sto godina.

Stevan Nestorović, veletrgovac požarevački, ponosio se svojim ocem, koji je s deset prstiju sagradio temelje za njegovo uzdizanje, baš kao što se ponosio ženom i decom, svojom kućom, koja je odraz radom i pameću zasluženog porodičnog uspeha u životu.

– Primećuješ li da otac u poslednje vreme malo govori, kao da je odsutan, a zdrav je, mentalno sasvim u redu?

– Zagledao se u sebe, Stevo, prebira po prošlosti, svodi račune, razmišlja o putu koji ga čeka... Ni sa mnom više nije razgovorljiv kao nekad... Odlazi polako, moramo se pomiriti s tim.

– Hoće li zet biti na sečenju kolača?

– Rekao je da hoće. Trknuo je začas do kasarne, vratiće se na vreme.

* * * * *

Mladi poručnik Jovan Došen nedavno je ušao u kuću kao mladoženja najmlađe kćeri Duške, Hercegovac iz Trebinja.

U tom trenutku, Duška je dovršavala dedinu „toaletu".

– Danas ću da te skiciram za portret, dedice, ne znaš kako izgledaš, velelepno! Ko kaže da starost ruži ljude! Ti nosiš na sebi sve ono što je najbolje u tebi. Ako uspem da to izrazim, bar malo kao Milena na svojim portretima...

Duška nije samo dobro svirala klavir, ona je i veoma lepo slikala. Uzor joj je Milena Pavlović Barili, stanuje tu nedaleko od njih. Duška je dedina mezimica, baš kao što je najstarija, Zlata, očeva. Srednja kćer Biserka nekako se delila između oca i majke, najviše je bila svoja. Spremala je diplomski na Farmaceutskom fakultetu i živela kod očeve sestre u Beogradu.

– Onaj tvoj đuvegija s epoletama, opasan je mnogo, živa vatra! – zadevao je deda svoju miljenicu.

– Ne sviđa ti se, deko, reci slobodno.

– Nije to, nego mi je prejak za tebe, kao veliki talas, kao jak vetar, potopiće te, oduvati...

– Zašto to misliš, deko, nisam ja tako slaba... Zar me takvu vidiš? – Izmakla se i pogledala ga u oči.

– Nisi slaba, samo si meka kô pamuk. Povijaćeš se mnogo, nećeš znati da vratiš udarce, slomićeš se...

– Neće biti udaraca, šta ti pada na pamet... Ti mene voliš i nepotrebno strepiš. Jovan je dobar čovek, mek je kao i ja.

– Jest, samo si ti od ove naše moravske ilovače, a on od hercegovačkog kamena!

Shvatila je to kao dedinu šalu, cmoknula ga u potiljak i pošašoljila ispod brade.

– Plašiš me, biće ti žao, neka, neka!

Deda je virnuo kroz prozor.

– Vidi kakav je dan: Mitrovdan, a kao Đurđevdan! Znaš li ti, dete, ko je bio Sveti Dimitrije?

Deda je odjednom živnuo, oči, ispod nakostrešenih sedih veđa, svetlucale su...

– Ima ih koji tvrde da se rodio u Sremu, u mestu koje se po njemu danas zove Mitrovica, da je tamo bio đakon i da je zbog svoje vere umro mučeničkom smrću... Ti si sveštenički potomak, majčini dedovi s obe strane bili su visoko sveštenstvo. Reče mi tvoja mati da ima jedan spis o krsnim slavama koji je sačinio njen ded Bogoljub, protojerej požarevački. Voleo bih da vidim šta tamo piše; da li ti je teško da to nađeš i pročitaš mi?

– Nimalo, deko, slučajno znam gde je to Žitije svetaca među duhovnim knjigama, odmah do vrata u biblioteci. Ti popij tvoju kafu, ja idem po knjigu.

Vrativši se s knjigom oslonjenom na grudi, zastade očarana: jedna zraka sunca pala je preko lica deda Tozinog i osvetli ga neobično, kao da svetlost zrači iz njega.

– Već si pronašla, ti to za čas! – obradovao se. – Baš volim da čujem; možda ću ga sresti pa da mi ne bude nepoznat!

Naučila je na dedine pošalice, danas kao da se vratila njegova vedrina.

Stala je ispred starčeve stolice s točkićima i kao učiteljica kad čita đacima, započela:

– U Solunu je zapisano i uporno održavano da se Sveti Dimitrije rodio, živeo i mučeničkom smrću umro 26. oktobra jedne od godina u kojima je vladao car Maksimilijan. To predanje kaže: „Godine 303. najblagosloveniji, slavljeni Dimitrije, rimski činovnik i građanin, uhvaćen je od vojnika Galerija Maksimusa u jednom od podzemnih tremova megaloforosa i optužen je za aktivno učešće u hrišćanskim skupovima. Zatvoren je u podzemne prostorije javnog kupatila u blizini stadiona. Po naređenju Galerija proboden je kopljem. Te noći hrišćani su tajno iskopali grobnicu na mestu ubistva i pokopali mučenikovo telo.

U četvrtom veku, posle Milanskog edikta, godine 313. na mestu gde je mučenik bio sahranjen, podignuta je skromna kapela. Na grobu svetitelja mnogi bolesni isceliše se. Među njima i Leontije, prefekt Ilirika. On, u znak zahvalnosti, sagradi veliku baziliku na mestu skromne kapele.

Stanovnici Soluna su tvrdo verovali, a veruju i danas, da nad sudbinom njihovog grada neprekidno bdi njihov nebeski sugrađanin, večno budni Sveti Dimitrije. On je prvi građanin grada i, kako kažu, posle Boga prvi gospodar Soluna."

Eto, dedice, to je zapisano u ovoj svetoj knjizi, koliko je istina – ne znam... Ali, ima nečeg u tome što ti kažeš: da se Sveti Dimitrije rodio u Sirmijumu, to jest Mitrovici, nazvanoj tako po njemu, da je tamo bio svojevremeno đakon, i da su ga razne seobe i ratovi doveli do Soluna, gde se dalje zbivalo onako kako sam ti pročitala. Ili je, može i to biti, mučenički stradao u Sirmijumu pa su njegove mošti pobožni ljudi preneli u Solun, bežeći ispred Turaka, a tamošnji narod ga je prihvatio kao svoga i stvorio njegov kult!

* * * * *

Gazda Stevan je zadovoljno posmatrao veliku prostoriju koju je, uz pomoć peštanskog majstora za unutrašnje uređenje, njegova žena oplemenila posebnim smislom za lepo.

Ispod velike ikone, rad Uroša Predića, gorelo je, palacajući, starinsko kandilo doneto iz Grčke. Tepisi ručne izrade meko su se presijavali na jesenjem suncu što je naviralo kroz raskriljene prozore. Dva portreta Konstantina Danila[2] donela je gospa Ljubica s devojačkom spremom, i Devojku pred ogledalom Vlaha Bukovca. Kasnije su kupili dve mrtve prirode Marka Murata, eno ih u trpezariji, zauzimaju gotovo čitav zid, a ovde, nasuprot njemu – slika koju je veoma voleo – Deveti talas, rad nepoznatog ruskog umetnika iz 18. veka, kupljena u jednoj antikvarnici u Budimu.

Njegova žena se protivila islikavanju tavanice u salonu, a njemu je to u čitavoj kući najlepše. Takvu tavanicu video je u Beču kod fabrikanta Ditriha, s kojim je održavao poslovne veze, i zasenila ga je. Kako su u to vreme prepravljali ovu kuću, rešio je da se ista tavanica islika u njihovom salonu. Gospodin Ditrih mu je dao adresu i toplu preporuku za umetnika, i ovaj je puna tri meseca gostovao u Požarevcu, slikajući pod budnim okom gazda Stevana. Tavanica je ispala još lepša od Ditrihove i ponosni gazda Stevan uživao je u divljenju, a bogami i u zavisti svojih sugrađana. Jedino je gospa Ljubica nalazila da je ta preterana raskoš pomalo neukusna („Kraj tolikog stilskog nameštaja, beržera u sitnom goblenu!"), u čemu ju je podržavala najstarija kćer Zlata.

Upravo u trenutku Stevanovog divljenja sopstvenom domu, najmlađa kći ugurala je u salon kolica s dedom. U tamnom odelu, sa svilenom maramom oko vrata, beo i rumen, činio se kao skinut s nekog portreta.

– Naš dedica je stvarno mudrac – govorila je – znate li šta mi je maločas izdeklamovao: „Nije stvarnost ono što se zaista dogodilo, već ono što mi doživljavamo kao stvarnost, a što je možda san, sećanje ili pusta izmišljotina...!" Tako nekako, zar ne, deduška?

Deda je izgubio malopređašnji elan, gledao je odsutno žmirkajući u sunce.

– Šta je bio povod toj „mudrosti"? – Gospođa Ljubica je volela svekra kao i on nju, smatrala ga je izuzetno razumnim čovekom čiju je urođenu pamet životna borba još izoštrila.

– Čitala sam mu žitije našeg sveca i dileme u vezi s njegovim životom i smrti. Deda smatra, kao i mnogi, da istorije pišu pobednici, da se pred snagom, bezobzirnošću i sujetom, mnoge prave istine gube... Rekao je tako nekako, na svoj način.

Otkako je oduzet – srećom, glava mu je ostala pošteđena, daleko bistrija no što je za njegovo doba normalno – on bespoštedno seje svoja naravoučenija, neumorno ih sve proučavajući i ocenjujući. To mu nadoknađuje fizičku energiju koja ga je napustila. Odrastao je u planini, na bilju i mleku; priče o vilama, vampirima i vešticama, prva su njegova duhovna saznanja. Brzo ih je eliminisao izuzetnim smislom za realnost. Sedeći kraj snahe u kuhinji, dok je ona seckala povrće za obed, mesila kolače ili mutila sos – on bi je zabavljao svojim sećanjima, duhovitostima ili svirajući starinske melodije na usnoj harmonici... Pričao joj o požarevačkim terzijama, papudžijama i dunđerima, o hajdučkim porodicama koje su naselile grad i okolinu, o Rumunima koji su, bežeći pred Turcima, osnovali naselja Vlaole, Jasikovo i Leskovo. Naročito je rado pričao legendu o Srebrnom čoveku, koji je spasao silno bogate rudnike od turskih haramija puštajući u njih vode Dunava, Save, svih bliskih reka. Kada je zemlja oslobođena od Turaka, vode su otekle kroz mnoge otvore a srebronosne pećine bile su opet slobodne.

Nestorovići su imali baštovana, sobaricu, Savetu koja je održavala veš, prala ga i peglala, šofera, ali kuhinju gospa Ljubica nikome nije prepuštala. Kuvajući – ona je stvarala. Posebno je uživala u serviranju, u onome što se zove „kulturom stola" i što je, s odličnim ocenama, savladala u devojačkoj školi u Gracu.

– Znaš li, Ljubo, kada sam ojačao i stao stameno na noge? – pričao bi njen svekar dok je ona obavljala svoje poslove, znajući da on to glasno razmišlja, priča sebi. Tajne odraslih ljudi skrivaju se u njihovom detinjstvu, detinjstvo je tlo iz koga zru kasniji plodovi jedri ili natruli. Deda Toza je kao dečak obožavao grmljavinu, letnje pljuskove („Kao dečak, voleo sam da šljapkam bos po zemlji natopljenoj kišom"), njištanje uznemirenih konja, miris mlade trave, frulu i slavujev poj. Deda Toza je voleo izvornost. Bio je rođen za prave stvari.

– Znaš li kad sam zauzdao svoj život i nakanio da ga uputim po svome? – nastavio je započetu rečenicu, i ne čekajući odgovor, nastavio: – Tamo negde u šesnaestoj, snagu mi je dalo sirovo meso! Desilo se slučajno. Klali su svinju i pripremili komade da ih bace na žar. Ja stigao odnekle gladan i razbacan, te zgrabim živu šniclu, još vruću, pušila se... Ranije nisam jeo meso, samo sir i zeleniš sa livada i iz šuma. To sveže meso od mlade svinje pokrenulo je u meni neku snagu. Krišom sam ulazio u ostavu, grabio komade teletine, svinjetine, čega je bilo... Tako sve do punih sedamnaest godina. U meni kao da je proradio neki vulkan. Poželeo sam svet, da vidim ono ispod naših planina, da proverim sve o čemu sam slušao... Bio je jedan Mitar, zvali ga Mitke, koji je pre dosta godina otišao iz sela i u srbijanskom gradu Požarevcu otvorio pekaru, ogazdio se. Namerio sam da ga potražim i zamolim da mi pomogne u snalaženju; bili smo i neka daleka svojta. On me prihvati i poče učiti pekarskom zanatu...

Gospa Ljubica je mnogo puta slušala ovu priču, ali joj to nimalo nije smetalo. Znala je da svojim tihim saučestvovanjem u rasterećivanju nagrnulih uspomena, čini dobro svekru, ujedno, poznavala je njegovu upornost; bila je ona u njegovoj krvi, baš kao i u njegovom pogledu. To je prepoznala i osetila mlada Spasenija, kćer jednog od najbogatijih požarevačkih gazda koji je držao uspešnu kafanu Ljubičevo. Ćerka je završila srednju školu i otac je namerio da je dobro uda za mesnog lekara, profesora ili nešto što dolikuje bogatstvu kuće, njenoj lepoti i obrazovanju. Ali, Spasa se zaljubila u mladog Svetozara Nestorovića. Zaista je bio stasit, lep i – dostojanstven. Gazda Mitke koji nije imao poroda, voleo ga je kao sina. Smatrajući da će kafana biti probitačnija od pekare, imajući kao podršku i glavnu radnu snagu, miljenika Tozu – zakupi staru kafanu Vetrokaz na prometnom mestu, obnovi je, i istaknu veliku firmu koja se iz daljine sagledavala: MORAVA. U toj kafani, Toza je bio direktor i „bog i batina". Gazda Mitke mogao je sa svojom ženom da se prepusti blagodetima penzionerskih godina.

Radan i pošten mladi čovek preuzeo je u svoje spretne ruke sve što je njegov dobročinitelj dotle stekao. Uskoro je kafana prerasla u hotel u kojem su svi namernici sa zadovoljstvom boravili, najavljujući sledeće dolaske. Kada je saopštio da bi hteo da se oženi lepom Spasenijom, ćerkom njihovog konkurenta, u to vreme bogatstvom nenadmašnog gazda Mladena, Mitke s radošću pristade. „Ja ću poći da je isprosim, iako znam da neće ići lako. Spasa mu je jedinica i on želi za nju čoveka s visokim školama, a mi smo samo pekari i kafedžije, iako su nam ’škole’ iznad mnogih!" Nije bilo lako, ali Spasina upornost je pobedila. Uz to, istini za volju, ni gazda Mladen nije bio glup, znao je da procenjuje ljude: osetio je vrednosti budućeg zeta: možda neće proslaviti njegovu kuću titulom, ali će uvećati i učvrstiti imetak, a deca njihova steći će i titule. Upravo tako je i bilo! Toza i Spasa rodili su troje dece, dve kćeri i sina, najmlađeg – Stevana. Najstarija Petrija završila je preparandiju, a kasnije se udala za prestoničkog advokata Ćirića. Mlađa, Zlatica, umiljata i lepa, udata za mesnog veterinara, umrla je na porođaju što je koštalo zdravlja majku Spaseniju i odvelo je u preranu smrt. Sin Stevan, očev ponos i ljubimac, diplomirao je na Eksportnoj akademiji u Gracu i po povratku u Požarevac, preuzeo očeve radnje, svinjarsku farmu i ergelu konja.

„Još da nađeš valjanu ženu, onakvu kakva ti dolikuje", priželjkivao je otac.

Njegov sin je već imao u glavi i srcu takvu ženu: mladu Ljubicu Matić, kćer upravnika bolnice, poznatog lekara i narodnog poslanika: sreo je u nekoliko mahova u Gracu, u kući konzulovoj na sastancima Jugoslovena, povodom državnih praznika.

Ljubica je bila lepa, delikatna, zapamtio je kako peva prateći se na klaviru... Činilo mu se da nije ravnodušna prema njemu. Bila je u devojačkom internatu i, pretpostavljao je, da su joj njeni, kod kuće, već pronašli mladoženju.

„Ja sam diplomirao i vraćam se u Požarevac, rekao je devojci prilikom susreta u jednoj porodici. „Kada se vraćate vi?

„Otac bi želeo da se vratim odmah, a ja bih još ostala... Želela bih da posetim Beč i odem u Salcburg na Mocartov festival."

„Mogu li da vas čekam u Požarevcu? Kada se nauživate bečkih valcera i salcburške romantike... U međuvremenu, ja ću preuzeti očeve poslove, umorio se već."

Bila je inteligentna, shvatila je. Osetila je da računa na nju da mu pomogne. Učinilo joj se to veoma privlačnim: jedan takav momak, umela je da prepoznaje ljude.

„Čekajte me, vratiću se brzo!"

Vratila se pre no što je očekivao.

Svadba je bila u stilu dve bogate kuće, grad je imao željeni spektakl. Gazda Svetozar je na mesnoj pijaci dao da se postavi velika sofra za one koji baš nisu bili da se pojave u kući. Na ražnju se vrtelo tele i nekoliko prasića. Točilo se vino iz domaćeg podruma čuvano za ovaj dan. Zapamtio je Požarevac svadbu Stevana Nestorovića i Ljubice Matić.

Devojka je donela u miraz, između ostalog, starinsku kuću svog dede i pradede, mesnih sveštenika, kuću s nekih deset soba i velikom baštom.

„Ovu kuću ćemo rekonstruisati, rekao je Stevan, „ima mogućnosti da bude nešto kao dvorac. Radićemo mnogo, ali ćemo i uživati pritom... U toj kući su sada slavili Svetog Dimitrija.

* * * * *

Ljubica i Stevan rodili su tri kćeri: Zlatiju, Biserku i Dušanku. Ljubica je bila još uvek lepa, puna energije, tek Stevan! Niko mu ne bi dao pedeset godina. Svakog ferija putovali su u Veneciju ili Beč. Ako bi išli u Beč, vraćali bi se preko Pešte, gde bi proboravili nekoliko dana: posećivali kafanice po bregovima Budima i tamo slušali staru muziku kojom su se nadahnjivali Lehar i List. U Veneciji su obično odsedali na Lidu, ali bi po čitav dan provodili između Santa Marija dela salute, Akademije i Ponte Rijalta. Imali su svog gondolijera za romantične šetnje i jednog, Silvana, za vožnje motornim čamcem, kada im se baš žurilo...

Stevan bi mudrovao:

„Vidiš Ljubo, ti i ja sedimo ovde kod Florijana, a orkestar nam usred podneva svira muziku koju volimo. Ti nosiš skup šešir ukrašen šlajerima i bogat nakit, a ja odelo iz bečke modne kuće, nasmejao se. „A samo pre nekoliko decenija, moj otac Toza sišao je s planine, s torbicom o ramenu, bez ikakve perspektive, osim snažne želje da uspe. Čudan je put čoveka, moja Ljubo... Mislim o tome kako se penjemo brzo, ponekad prebrzo, a onda se – ne dao bog nama – sunovraćujemo. U čemu je stvar?

„Sve je u čoveku", rekla je njegova žena. „U snazi koju poseduje i neguje i u njegovom karakteru. Kada tu snagu iscrpi, izgubi nekom nesrećom – sve polazi nizbrdo. Ja samo tako mogu da objasnim. Mislim da ništa nije trajno, ne smemo se zavaravati. Ti i ja imamo tri kćeri, one će odrediti, ne samo svoje već i našu dalju putanju. Čak ni to nije tačno, da će one odrediti tu putanju, odrediće je usud, slučajnosti, uslovi vremena u kome je toliko zamki. Ali, reci mi, Stenjka, tako ga je u izuzetnim okolnostima zvala, „zašto sad da razmišljamo o tome? Uz ovu divnu muziku, uz gukanje golubova, uz portal Duždeve palate... Zašto, dragi? Ko zna šta nas već sutra čeka?!

Prineo je ženinu ruku usnama. Bila je u pravu. Zašto? Sve će ići svojim putem. Iza vrhovnog besmisla krije se vrhovni Smisao, a i obrnuto. Tako treba rezonovati, biti pomalo fatalista. To je spasonosno za čoveka: osloniti se na neku višu pravdu, na neki zakon koji vlada svemirom i koji utiče na mene dana i noći, godišnjih doba, na kataklizme i rađanje novih svetova.

* * * * *

Sada je bila godina 1939. Mitrovdan, porodična slava. Saveta je kuću okadila tamjanom, deda Toza se blaženo smeškao – ko zna čega se prisećao – a gospa Ljuba je s mnogo smisla slagala cvetove u vaze.

Odjednom se kroz tišinu jutra, kroz narandžastu sunčanu svetlost, miris tamjana i ruža, rasula muzika, uzbudljivi zvuci klavira i violina... Najpre klavir, burno, temperamentno, a potom gudački instrumenti, kao stidljiva pratnja... Muzika se talasala prostranom odajom, zapljuskivala zidove na kojima su svetlucale slike sa skrivenim tajnama umetnikovih života, prosipala se kroz prozore po bokorima cveća i pažljivo oplevljenim lejama, i izumirući, prelivala se preko pločnika još uvek tihe ulice.

Gazda Stevan, zavaljen u fotelju kraj prozora, ugasio je cigaretu u pepeljari na domaku ruke i, natičući smaknute naočare, pokušao da otkrije vinovnika neočekivanog koncerta.

Njegov otac, sklopljenih očiju, izustio je blago se smeškajući.

– Ovo nije tropar, ali neka...! To je sigurno Zlata, poznajem njenu muziku...

Otac se podigao, došao do sredine salona, onda je video kćer: sedela je u uglu prostorije, na tepihu podvijenih nogu, ispred ormarića u kome su bili smešteni radio, gramofon i ploče... Taj gramofon, jedan od najboljih postojećih, pate-markoni, kupio je nedavno u Parizu, po njenoj želji. Imao je priključak za radio-prijemnik a zvuk je bio savršen, kao u koncertnoj sali. Ali ovo nije bila muzika sa gramofona, već sa radija.

Bila je to dobra, uzbudljiva muzika, točila se pravo u srce. Svečani trenutak činila još svečanijim.

– Šta je, Zlato, to što svira?

– Grigov A-mol koncert za klavir i orkestar – odgovorila je okrenuvši mu se ozarena. – Zar nije divno? Radio Bukurešt, diriguje Stokovski.

Sva poezija i mistika skandinavskih šuma, duboka tišina fjordova, iskonska duša naroda – bila je u toj muzici romantične šumanovske škole. Taj koncert je slušala kada su pre dve godine bili u Pešti, ona i majka, i nije ga zaboravila. A onda ga je čula pre nekoliko meseci u njihovom oficirskom domu, neočekivano i nezaboravno.

„Za Dan ujedinjenja biće veliki koncert u Oficirskom domu, saopštila joj je prijateljica koja je volela muziku baš kao i ona. „Gostovaće Simfonijski orkestar iz Beograda i jedan čuveni hrvatski pijanista. To je organizovao mladi sudija Branković. Pijanista je njegov školski drug, prijatelji su.

Već duže vreme sluša o tom mladom sudiji, koji je negde iz Slavonije došao u njihov grad i već osvojio sav ženski živalj. Svuda se samo o njemu govorilo, naravno, potencijalni mladoženja! Nije ga još videla, ali o njemu neprestano sluša, što je već unapred opredelilo protivu njega. Nije nikad gajila simpatije za previše privilegovane osobe. Mora da je uobražen, pun sebe, sa himalajskih visina posmatra njihovu čaršiju, podsmevajući im se... Slavonac! Zna ona tu mešavinu ugarsko-hrvatsko-srpsku, te Josipe Kozarce, bujne i razbacane, gladnih očiju i srca.

Otišla je na koncert i nije se pokajala. Posle Mocarta i Mendelsona svirali su Griga. Zvučalo je još bolje nego onda u Pešti, zahvaljujući pijanisti. Uznemirio je svaki damar u njoj, naterao joj suze u oči, srce joj je burno tuklo. Bilo je tako dobro njihati se u bujici muzike, opijati se zvucima, osloboditi se nagomilanih raspinjućih snaga što je već dugo neodređeno muče. Divno rasterećenje! Osmehnula se srećno, i u tom času osetila da je neko posmatra. Nepoznati muškarac, s druge strane prolaza, u redu ispred njenog, odgovorio je na njen osmeh. Blago, nenametljivo, vrlo spontano. Uživao je u muzici kao i ona, stavljao joj do znanja da saučestvuje s njom. Drugarica koja je sedela do nje, dotače joj ruku.

„Branković gleda ovamo!"

Tako dakle, to je sudija Branković! Videla mu je samo profil, potiljak s tamnom kosom i onaj osmeh, blag, gotovo detinji. Taj prvi utisak vezala je za muziku Griga, zato je sad s posebnim uzbuđenjem slušala poznate i drage zvuke.

* * * * *

U salonu, očevom kabinetu, trpezariji, prostranoj terasi, u živom razgovoru sedeli su gosti podeljeni u grupe, prema godinama i međusobnim vezama, položajima i sličnostima. Najaktuelnije su bile političke teme koje je domaćin težio da izbegne, ali bez uspeha.

Slavskoj svečanosti poseban akcenat dao je mladi par, Duška i mladoženja, poručnik, stasiti Hercegovac od nedavno u njihovoj varoši. Ova svadba najmlađe kćeri bila je za sve veliko