Satori

By Srđan Srdić

U ovoj antišvejkovskoj anabazi jedan od prepoznatljivih srdićevskih likova, društvenom i intimnom istorijomoštećen čovek koji u današnjici gubi tlo pod nogama, polazi na paradoksalni put samooslobađanja, na kojem autor ocrtava duhovit i gorak portret savremene Srbije.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Feb 1, 2016
• ISBN: 9783598215100

Book preview

Književna radionica Rašić

© Srdjan Srdić

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Srđan Srdić

Satori

Beograd

2013.

Januar 2013. proveo sam u Pazinu, kao dobit­nik Nagrade „Edo Budiša" i stipendista Kuće za pisce. Najveći deo ovog romana napisan je u Kući.

U Istri sam upoznao ljude kojima zahva­ljujem na gostoprimstvu i pruženoj pažnji.

Davoru Šišoviću, zbog priče o vampiru iz Kringe, Vanesi Begić, Nevenu Ušumoviću i njego­voj porodici, posebno Nastasji, najmlađoj spisa­teljici na svetu, devojkama iz pazinske biblioteke, publici na čitanjima po Istri. Ljudima koje sam zaboravio, zato što uvek nekog zaboraviš.

Ivi Ciceran, brižnoj domaćici i divnoj sago­vornici.

Zahvalio bih i svima onima koji su čitali tekst u nastajanju i brinuli o njemu najmanje onoliko koliko sam i sâm brinuo.

Bardu Zvonku Karanoviću.

Roman posvećujem uspomeni na Edu Budišu, zauvek budnog pisca.

Srđan Srdić

Koan: anegdota iz života starih učitelja koja postaje osnova

izučavanja zena. Koan dovodi u

nedoumicu, a komentar koanu

pomoći će onde gde je svaka logika

nemoćna. Sve to da bi um u

neprekidnom kolebanju i kretanju

došao do svojih krajnjih granica, do

ćorsokaka: potom sledi prasak,

satori, prosvetljenje.

Bart

Ćutanje je rečenica.

Liotar

We’re no here.

Mogwai

Na kraju su stihovi. Efrim je zapisao:

Automobil gori i nema vozača.

Stojim s tim stihovima i svom slobodom. Sve ukazuje na to da sam ih nosio sa sobom. Sve vreme su bili tu.

A odvodni kanali zakrčeni hiljadama usamljenih samoubistava

Trajali su.

Dok tamni vetar huči.

Ne znam šta je sve to za mene značilo. Sigurno je postojao razlog kad sam polazio. I dalje verujem da sam imao razlog. Ne znam ko je taj Efrim. Njegova pesma je o mrtvim zastavama. Bluz mrtvih zastava. To je dobar naslov. Efrim je pesnik. On kaže

(Ovde je napisao nekoliko stihova o ljudskoj zajednici, ali njih ću prećutati.)

Još je rekao

Zarobljeni smo u utrobi ove grozomorne mašine,

A mašina je na izdisaju

i

Sunce se stropoštalo,

Bilbordi iskošeni,

A zastave mrtve, na vrhovima kopalja.

(Osećam kako se na ovom mestu zaustavio i promislio.)

Ovako je bilo:

(Efrim je svedok. Sad znam. Postao mi je blizak. Na početku svedočenja govori o majkama i deci. Nisam to razumeo i odustao sam. Nastaviću dalje. Nastaviću o nebu. To je, izgleda, važno.)

Veličanstveni horizont u plamenu,

Sav taj izvitopereni metal što štrči u visinu,

Sve umiveno tankom, narandžastom izmaglicom.

(A onda)

Rekoh, Poljubi me, ti si divna – i

Ovo su zaista poslednji dani.

Uzela si me za ruku i upali smo u to,

Kao u sanjarenje ili groznicu.

Priviđenje raskršća. Dok tamni vetar huči. Zatvorim oči i ugledam rojeve automobilskih svetala na širokim putevima. Otvorim oči i sve je još tu. Ništa. Vreme je da krenem.

Jednog jutra smo se probudili i osetili da smo nešto niže –

Sigurno je to dolina smrti.

*

Ovako je bilo: bio je maj i čitao sam poeziju. En Karson, o urednosti Kantovog života. Kant je u spavaćoj sobi imao jedan prozor, koji je čitavo vreme bio zatvoren, da bi sprečio ulazak insekata. A prozori njegove radne sobe gledali su na vrt. Nikada nisam imao prozor u spavaćoj sobi, samo zidove; nisam morao ništa da sprečavam. Nije bilo vrta, samo te­ške, sirovožute fasade, vlažne i neizbežne, svuda okolo. Terasica na koju staje jedna osoba, niska ograda, nepoznati stanovnici susednih stanova promiču po skučenom dvorištu. Nije bilo vrta. Nakrivljeni oluci, cika tuđe dece. Čitao sam poeziju i pitao se o stvarima: tako je bilo.

Sedam uveče: ni dan, ni noć. Poželeo sam pru­gu ispred zgrade i voz koji redovno prolazi, najavljuje ga bučna lokomotiva. Voz koji prolazi svakog dana, pouzdan kao dobar časovnik. Postoji dosta toga sjajnog: vozovi, bizoni koji su preživeli. Pomislim tad, morao bih da svratim do biblioteke, tamo imaju rečnike. Slovo t, reč teskoba, kako to objašnjavaju u rečnicima? Sve je u rečnicima, to su vredne knjige. Kantu je, ipak, bilo bolje.

Najbolje se osećam kada mi je neki od zidova za leđima. Inače nastupi nelagoda, intenzivira se do strave. Stajao sam pokraj trpezarijskog stola, a nešto mi se primicalo, dovlačilo se odnekud. Desnim dlanom sam se oslonio o sto. Tako rade veoma vremešni ljudi, zanemoćali ljudi, posmatrao sam ih. Da, manta raže, one umeju da plešu. Sa svim tim komešanjem za leđima, bio sam prisiljen da pronađem metod. Odustao sam od poezije koja uznemiruje svojom nestalnošću, opredelio sam se za proverljive, utemeljene pojave, činjenice. Stripy je crtani film italijanskih autora.

Da, manta raže, moćne poput lokomotiva parnjača i bizona koji su izbegli istrebljenje. Dve vrste: manta alfredi i manta birostris, njihova porodica zove se mobulidae. Manta raže imaju porodicu. Najveći primerci dugi su oko sedam metara. Neki tvrde da su videli i veće primerke. To nije provereno. To je poezija. Bio je maj i nije mi se dopalo da osluškujem sopstveno disanje. Nameštaj u stanu bio je star, od punog drveta; izraz poverenja u porodicu (koju čak i manta raže imaju): smatralo se da ćeš kupiti nameštaj, uneti ga u stan, postaviti ga, i nikada ga više nećeš izneti. Tebe će izneti, a glomazni, visoki ormani će ostati. Tako je bilo: to je patologija bajke.

Dešavalo se da voće predugo ostane na trpezarijskom stolu. Počne da truli, zaboravljeno u praktičnoj pletenoj korpici. Tako je i s televizijskim aparatima; ne bi trebalo zaspati s uključenim televizorom, čak i ako je ton potpuno utišan. Noć prolazi i slike ljudi, predmeta i država počinju da trule. Govorio sam o tome, milion puta sam ponovio. Isključite sve. Manta raže se razmnožavaju poput ostalih raža, nema tu ničeg preterano interesantnog. Kopulacija se odigrava blizu površine okeana, nikada na dubini većoj od jednog metra. Mužjak saleće ženku, najduže jedan sat, oboje su praćeni mnogobrojnim znatiželjnim članovima porodice. Onda počne, kratko je, oko minut i po. Jaja su u telu ženke godinu dana. Mladi se rađaju živi.

Sedam je sati uveče, sve je više senki u stanu. Nešto je iza mene. Mirno čeka, strpljivo. Sporost vremena posledica je njegove otežalosti. Jednom sam razmišljao o otežalom vremenu koje ne može da prođe. To me je uzrujalo i obećao sam sebi da se više neću upuštati u jalovu analitiku. Bio je maj kad je konačno stalo. Zaustavilo se. Kroz otvorenu terasu dopirao je udar vrha viljuške o keramički tanjir, a onda prestao. Imao sam trideset osam godina. Naučio sam sve što se moglo naučiti o manta ražama i brojevima kao što su osamnaest stopa, pet i po metara, 1868 ili 1792. Sve to uzrokovala je sklonost plesu.

Nešto je iza mene i iščekuje, znao sam. Senka toga nečega je duga, ona je plašt. Manta raža je takođe plašt, tako kažu neki Španci. Nikada nisam bio u Španiji. Bio sam pod senkom, senka senke. Utišao sam se i skvrčio, kao u molitvi. Najbolnija je slika čoveka koji se pogrbio. To je muklo beznađe. Svaka senka je energent; ona isijava, ima svoje polje uticaja, to je nešto zgrušano, nerazmrsivo, završna formulacija određenog stanja. Na primer: poslednjih deset godina proveo sam u braku. U crtanom filmu Stripy likovi ništa ne govore, a radnja je otprilike ista u svakoj epizodi.

Raznolike ribice pomažu manta ražama tako što ih čiste. One se bave uklanjanjem parazita i mrtvog tkiva kože. Prilikom čišćenja, manta raže lagano kruže. Ukoliko bi zastale, potonule bi na dno.

U stanu nikada nije bilo ogledala, izuzev onog u kupatilu. Lako zaboraviš ko si. Zausta­vljenost je trajala. Knjige, uspomene s letovanja, izbledeli tepih; imao sam trideset osam godina kad se desilo. Pitao sam se o stvarima: glavni lik, Stripy, jeste neobična životinja velikih ušiju i dugog nosa koji podseća na trubu. Ponekad se manta raže ukažu nad površinom okeana, lansiraju se u vazduh. Stolice, časopisi, polupročitana dnevna štampa, sunce koje zalazi. Poslednjih deset godina. Kant nikada nije večerao sam, jer to, navodno, iscrpljuje duh.

Torbu sam stavio na cipelarnik, odmah do ulaznih vrata. Gurnuo sam je pozadi, da ne bude vidljiva. Bio sam u vojsci i umem da se posvetim neophodnostima. Njihov spisak varira u zavisnosti od težine situacije i spolja nametnutih okolnosti. Torba nije preteška i nema točkiće, uzeo sam u obzir mogućnost kretanja izvan glavnih puteva. Poneo sam i pasoš, ali sam odustao od njega. Kupio sam nov telefon s neupotrebljavanom karticom i punjačem. Memorisao sam samo jedan telefonski broj. Odeću za ostatak maja, tek toliko da izdržim. Četkicu i pastu za zube, makazice, neku rusku knjigu. Muzikom se nisam bavio. Iskakanje manta raže iz okeana tumači se željom za komunikacijom ili igrom.

Emisija se zvala Noćna vožnja. Išla je svakog radnog dana, sat posle ponoći. Urednici se nisu opterećivali noćnim programom. Procenat plaćenih oglasa i reklama bio je neuporedivo veći danju. Smatrali su da je noćni program nešto što mora da postoji kao što i noć mora da postoji. Ispravno su smatrali da sve prođe. Sve to je za njih predstavljalo višak. Najsuvišniji sam bio ja. Mene zovu Vozač, iako imam ime.

Emitovali su dokumentarni film o manta ražama. Plesale su u svom čistilištu. Desetine njih. Okretale se, elegantno. Jedina svetska lepota su još nedoživljeni oblici, novootkrivene, ni sa čim uporedive forme. Zamah koji prave je grandiozan; iz sebe pokrenuta tišina. Čovek se uključio u program i ispovedio svoju nesreću. Da li plešete?, pitao sam ga. Počnite da plešete. Havaji. Tamo su manta raže. Uspravio sam se. Nešto iza mene promeškoljilo se i uzdahnulo. Da, imam decu. Jedno dete i drugo dete.

Noćna vožnja je podrazumevala sve. Psihotični delirijum mesečara, tugu ostavljenih žena, post-rok, zlurade komentare prepune mržnje, ostrašćenost, razgovore o Pinčonu, sulude ponude, pretnje, Džona Zorna, devojku koja je upala u studio i skinula sve sa sebe preda mnom, neiživljenost, najave samoubistava, kolekcionare u potrazi za sebi sličnima, jurodive, traume svih vrsta, razdragani smeh pijanaca, potragu za dobrim i besplatnim savetima, potragu za bilo kim, jednu najavu ubistva, obožavaoce Fon Trira, glagoljive, staračku anksioznost, navijače, članove političkih partija, bolesne, religiozne smutljivce, depresivce, meteoropate, angst, Heart and Soul Ijana Kurtisa, zvuk kiše snimljen i odaslan slušaocima umesto programa, bilo je i sektaške propagande, distributera Kule stražare, uključenja iz dalekih zemalja Zapada, javljala se i starija go­spođa koja bi tiho grcala očekujući da je nikada ne prekinem, što sam jednom i učinio, neki su slušalice prislanjali uz čeljusti svojih besnih pasa, izgubljenih roditelja, svih, svakakvih.

Trbuh manta raže je mek i udoban, uveren sam u to. Bilo bi lepo uroniti u njega, ušuškati se tamo, prepustiti se i ne misliti.

Napravio sam korak u mraku, ne bih li se uverio da to i dalje mogu. Uradio sam to oprezno, nisam želeo da srušim nešto. Ono iza mene nije davalo znake života. Otežalo vreme okamenilo je i njega, sprečilo ga da dela. Ne bih to podneo, nijednu reč, želeo sam da prestanem, ja u svemu tome. Svetla su ustreptala po susednim stanovima. Bio je maj i porodice su se hranile u sumrak. Raširio sam prste desne ruke i njima obuhvatio lice. Stegnuo sam ga, utiskujući jagodice u čelo i obraze. Čovek je često limitiran, i ne može da se oslobodi auditivno, kao što to mogu životinje. Čovek je limitiran, besni nezadovoljan u svom kavezu, nada se pomoći, ali ona ne pristiže. Njegovi instinkti su animalni, ali on se utvrdio u ideji o besmrtnoj duši i ne odstupa, zaglavljuje se u superparadoks. Misli o suštinama, ali nikoga nije briga. Sâm nije kadar za uzvišene postupke, nego laže i obmanjuje, uvežbava sitne trikove. Odluke, odluke, odluke, neophodne su prave odluke, one koje menjaju osnove. Iskezio sam se i zagrebao svoju bradu. Imam decu, ali gde su ona? Ko bi to mo­gao da zna? Šta će ona ikada saznati o svemu? Nešto iza mojih leđa se razgoropadilo u nameri da se suprotstavi, gigantska, prazna senka, plašt. Ne, poštovani slušaoci, bila je ovo oproštajna prilika, evo termin i uradite s njim ono što vam najviše prija. Vozač odlazi, vama ostaje vožnja, ostaju vam sve noćne vožnje do