Budno oko

By Ivan Radosavljević

Zbirka književnih kritika i eseja objavljenih u izdanju Matice srpske 1999. godine o srpskim piscima: Radoslavu Petkoviću, Svetislavu Basari, Vojislav Depotov, Goranu Petroviću, Ljubomiru Simoviću...

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Aug 7, 2019

Book preview

Ivan Radosavljević

BUDNO OKO

Iz savremene srpske proze

© Ivan Radosavljević

Knjigoopravdanje

U knjizi koju čitalac drži u ruci sakupljeni su kritički tekstovi na teme iz savremene srpske proze, pisani (i objavljivani u periodici) u poslednjih nekoliko godina. Oni, sabrani između dveju korica, ne daju sistematski pregled naše književne produkcije u tom periodu, u domenu proze, niti je namena Budnog oka da posluži neupućenom kao vodič ili prvi izvor informacija u toj oblasti — iako je, smatram, izbor knjiga kojima su tekstovi posvećeni prilično reprezentativan. Svrha ove knjige je da, koliko je moguće celovito i zaokruženo — a svakako celovitije i zaokruženije nego što se to dâ uraditi u periodici — predstavi jedan kritičarski glas, i jedno shvatanje književne kritike.

To shvatanje je, možda, staromodno. Ne smatram da je književna kritika tek jedna vrsta opšteg „pisma, kako mnogi vole da kažu. Kreativnost potrebna za stvaranje književno-umetničkih dela, uveren sam, suštinski se razlikuje od one vrste kreativnosti koja je potrebna za pisanje kritike, i njihovo mešanje izgleda mi kao greška protiv zakona žanra. Književni kritičar jeste, ili bar mislim da treba da bude, kompetentan čitalac, obrazovan i stručan u književnim stvarima, koji izveštava o onome što je pročitao — ništa više i ništa manje od toga. Svojim izveštavanjem on obavlja tri posla: posreduje između književnog dela i takozvanog „običnog čitaoca (tako što „običnom čitaocu" tumači delo, ukazuje mu na smisao, značenja, osobine i vrednost dela — što ovaj, po pretpostavci, ne bi mogao, ili bar ne u istoj meri, da dokuči sâm), posreduje između književnog dela i njegovog autora (tako što i samom autoru ukazuje na vrline ili mane njegovog dela, utičući na taj način na njegovo buduće pisanje), i posreduje između dela i istorije književnosti (tako što daje vrednosni sud o delu, na osnovu kojeg će, u neko potonje vreme, delo zauzeti svoje mesto u istoriji nacionalne književnosti).

Da bi uspešno obavio prva dva od ova tri posla, kritičar mora da misli jasno, te da bude u stanju da svoje misli izloži u tekstu koji će biti pregledno organizovan i lako prohodan. Tumačenje kritičar mora potkrepiti dokazima koje će pronaći u samom delu, u drugim knjigama istog pisca, u piščevom životu, u knjigama drugih autora, u prošlom i savremenom stvarnosnom okruženju, dakle — dokazima iz teksta i konteksta. Da bi uspeo da utiče i na autora knjige o kojoj piše, kritičar mora nedvosmisleno pokazati da je dobronameran i lišen predrasuda; mora biti jasno da on nema drugog interesa osim argumentovanog ukazivanja na osobine datog književnog dela, i preko toga — posredno i u krajnjem izvodu — unapređivanja nacionalne književnosti.

Da bi imao uspeha u trećem od ovih poslova, kritičar se ne sme ustezati od davanja vrednosnog suda o knjizi. Kritički tekstovi koji se zadovoljavaju opisivanjem — takozvana „deskriptivna kritika — odnosno tekstovi čiji su jedini vrednosni sudovi tek implicitni i počivaju u samom izboru, u odluci da se o nekoj knjizi piše, a o drugim ne, zapostavljaju jednu važnu svrhu književne kritike i dozvoljavaju da, u ime nekakve „opšte tekstualnosti, merila vrednosti ostanu zamagljena i vrednosni poredak u savremenoj književnosti neuspostavljen, što na dugi rok, u smislu istorije nacionalne književnosti, ne može nikako biti korisno. Jedino suprotstavljanjem mnogih kritičko-vredosnih sudova, u dugom vremenskom periodu, može se iskristalisati konačni književno-istorijski sud o nekoj knjizi, i odrediti mesto koje ona zauzima u istoriji nacionalne književnosti. Da bi se takvi sudovi suprotstavljali, oni moraju biti izrečeni — to je posao svakog kritičara ponaosob.

Književna kritika, kako je ja shvatam, ima plemenit, gord (i prečesto — gorak) zadatak psa čuvara književnosti, ili, ako čitalac ovu metaforu smatra isuviše surovom, onda neka to bude zadatak budnog oka koje bdi nad nacionalnom književnošću.

Zbirka nerešenih zadataka iz egzistencije

Pokušaj prevrednovanja romana Zapisi iz godine jagoda Radoslava Petkovića

Temeljno pitanje s kojim se suočava čitalac Petkovićevih Zapisa iz godine jagoda glasi: šta je stvarno u ovom romanu? Dva pripovedna toka, koji čine prvu i drugu polovinu knjige, svojim značenjima bezmalo se u potpunosti poništavaju. Ostaju li, po pročitanom, neko jedinstveno značenje i celovit smisao ovog teksta, i iz kojih se elemenata sastoje?

Uopšte „stvarno" u nekom delu pripovedne fikcije može biti jedino ono što takvim proglasi glas pouzdanog pripovedača; samim svojim postojanjem, samim činom svog govorenja (a to je isto, jer pripovedni glas postoji jedino govoreći), pripovedni glas stvara svoj svet, prevodi ga iz nepostojanja u postojanje. U tom svetu, istina je ono za šta pripovedač kaže da istina jeste, i obrnuto: na taj način pripovedač vrši autentizaciju unutar svog sveta. Ako ispriča neki događaj, pa potom, recimo, kaže da se to ipak samo pričinilo nekom od likova, taj događaj, budući ispripovedan, ostaje deo pripovednog sveta, ali je neautentizovan — unutar tog sveta on nije stvaran. Šta, međutim, biva ako glas koji pripoveda i autentizuje svoj svet nije sasvim pouzdan, ako mu se ne može uvek i do kraja verovati?

U Zapisima iz godine jagoda postoji jedan pripovedni glas koji sa sigurnošću možemo smatrati pouzdanim: to je glas koji se javlja samo u fusnotama, jedini glas koji se u fusnotama javlja, i karakterisan je kao glas neutralnog priređivača rukopisa koji je čitaocu prezentovan u samom tekstu knjige. Taj glas na samom početku kaže:

Ovde počinje tekst Zapisa, prva polovina koja obuhvata delove Leto i Jesen. Od druge polovine (delovi: Zima i Proleće) razlikuje se po drukčijem rukopisu kojim je originalni tekst ispisan. (str. 5)

Priređivačev glas kaže, dakle, samo jednu stvar, i to je jedino što u romanu možemo sa punom izvesnošću smatrati stvarnim: postoji jedan rukopis, koji je neko, ko takođe postoji, napisao, i ja vam ga dajem na uvid. Pošto je u svetu Zapisa takođe stvaran, taj neko, ko je rukopis napisao, trebalo bi da, u načelu, ima moć da u svetu svog teksta vrši autentizaciju, da određuje šta u njemu jeste, a šta nije stvarno. Sami „Zapisi, međutim (dakle: „Leto, „Jesen, „Zima i „Proleće), neka su vrsta dnevničkih zabeleški. Pisac dnevnika ujedno je i stanovnik sveta svog teksta, on piše u prvom licu jednine — govori „ja — te tako nije instanca koja bi ispripovedanom svetu bila nadređena i mogla s punim autoritetom odlučivati šta u tom svetu jeste, šta nije. Jedino o čemu glas dnevničkog pripovedača, „ja-pripovedača, s apsolutnom sigurnošću može svedočiti jeste — sadržaj sopstvene svesti. Kad dnevnički pripovedač kaže da u pripovednom svetu koji stvara i u kojem postoji nešto jeste tako i tako, to ne znači da stvar o kojoj se govori zaista i jeste takva, već samo da je on takvom smatra, što čitalac, zavisno od okolnosti, može prihvatiti sa više ili manje poverenja. Pripovedački glas „Zapisa, međutim, uopšte ne govori „ja. Zove se Vidak, a na sebe upućuje sa „on.

Svoj svet ovaj pripovedač stvara pišući u trećem licu, i tu odluku obrazlaže na sledeći način:

A mogao bi, umuje Vidak, otići i korak dalje pa ne pisati u prvom licu, jer je onda očigledno kako se ono što se zbilo, zbilo onome ko je pisao, nego u trećem, ne bi li jednom postalo neizvesno i kome se sve to jednom dešavalo — neodgonetljivo tajanstveno. (str. 9)

Primenjujući ovaj postupak, dakle, pripovedač želi da se distancira od ispripovedanog sveta, kojem po definiciji pripada, ne bi li time postojanje tog sveta učinio ne samo „neizvesnim, „neodgonetljivim, „tajanstvenim, već takođe i naizgled objektivnijim, uverljivijim, nezavisnijim od glasa koji ga, pripovedajući, stvara. Na nivou teksture, neposrednog i trenutnog čitaočevog susreta s tekstom, sa svakom pojedinačnom rečenicom, upravo taj efekat je i postignut; utoliko se jače, međutim, na kraju javlja pitanje o tome šta je u celini sveta „Zapisa stvarno, i šta su značenje i smisao tog sveta, Vidakovog teksta.

Sudeći po naslovima odeljaka („Leto i „Jesen, odnosno „Zima i „Proleće), kao i po opisima meteoroloških prilika u samom tekstu, reklo bi se da se prvi i drugi pripovedni tok Zapisa iz godine jagoda hronološki nadovezuju jedan na drugi. I poneki od opisanih događaja dali bi se uklopiti u taj hipotetički vremenski sled, ali daleko je više tekstualnih pojedinosti koje govore o tome da se u svakom pripovednom toku iznova predstavlja u osnovi ista priča, ali sa značajno promenjenim okolnostima. To ćemo proveriti tako što ćemo ukrštanjem tih dvaju pripovednih svetova pokušati da izvršimo identifikaciju likova i događaja. Videćemo da će ta identifikacija biti sasvim retko potpuna, a najčešće samo parcijalna, ili nemoguća.

Na početku „Leta, Vidak živi sam u malom stanu, gde je upravo održana oproštajna sedeljka — Vidakov prijatelj Đorđe, muzičar, odlazi u inostranstvo, i društvo se okupilo da ga isprati. Nije se pojavila Nena, nekadašnja prvo Vidakova, a zatim Đorđeva ljubavnica. Narednog dana, Vidaka posećuje otac; razgovaraju o portretu Vidakove pokojne majke (otac je po drugi put oženjen), koji je Vidak nekada započeo i ostavio nedovršenim. U drugom pripovednom toku, drugom delu „Zapisa, Vidaku u posetu dolazi majka, a otac mu je odavno mrtav. Nena je u prvom delu Vidakova bivša ljubavnica; u njenom stanu, pri vrhu visokog solitera, u jednoj sceni Vidak se poigrava