Beogradski književni časopis 44-45

By Beogradski književni časopis

Bogradski književni časopis broj 44-45, godina XII, jesen – zima 2016.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Nov 5, 2020

Book preview

Beogradski književni časopis

broj 44–45

godina XII / jesen – zima 2016.

■ ■ ■ DOMAĆA KNJIŽEVNOST

Milosav Tešić

U SLICI I REČI

I sva zemlja diveći se pođe za zvijeri, i pokloniše se aždaji koja dade vlast zvijeri; i pokloniše se zvijeri govoreći: Ko je podoban zvijeri? Ko može ratovati s njom?

Otkrivenje, XIII, 3 i 4

I

Od ptice u nebu do ribe u viru

kotrlja se razum po nezbira zbiru.

U slici i reči, tek sekund što važe,

komada se zbilja na šarene laže.

Ideje i misli u trinu se drobe.

Šta drugo je život no istovar robe!

Pred trijumfom opštim finansijskih čuda

šta priče i drame, šta lirika huda!

Sve ovčice listom – od biblijskog mita –

u makaze hvata božanstvo profita.

U plusu je minus, u minusu šifra:

na bezbroj se nula rasprskava cifra.

A ovo je geslo, aksiom i binom:

i zvezde postòje da zveče sitninom.

II

U mahnit se talas pretvorilo vreme,

u sufikse jezik, u dim teoreme.

Tka društvene mreže galaktički pauk,

a linije drže i vampir i bauk.

Sve čuju i znaju, i dubinski vide

tumači i znalci – i ostale gnjide.

Ukidaju Silni, kroz nova saznanja,

sva pamćenja redom i sva osećanja.

U idili cvetnoj rakete se legu.

U narcisu nacist, fašizam po bregu.

Dok istinu živu premrežuju laži,

u funkciji sve je – a ništa ne važi.

Na lestvici pada Planeta je lavež,

pod kukurek-cvetom gar, pepeo, palež...

III

Dok izdiše pravda, SotÒna se ceri,

a narodi hrle na repove Zveri.

Sve ruši i briše bezakonja zakon.

Ne pomaže bekstvo ni ikoji zaklon.

U medijski otrov ubrizgava sreća

poetiku sile, estetiku smeća.

Na stotine njih je Aždaji na prelu,

na doručku sitih u nepravde ždrelu!

U obesti šljašte – kud zla se rumene –

životinje muške i zvečarke žene.

Ðavolija zdanja u nebu se zlate.

Šta uopšte znače muzeji, palàte?

Uključuje sve se – bez ključnog rešenja –

u padežni sistem gramatike mrenja.

IV

Fanfáre se slože i puknu na ode

kad Antihrist duhne u rog neslobode.

Elite, krem-društva i svet vragolana

u preporod broje očèvidnost mana.

Opsenjuju rulju opsenila znaci:

rukavice bele te cvet-kriminalci...

Pred najezdom kvara lepote zažmure.

Uliven je otrov u telo kulture.

Veselnica Zemlja o rubu se klima

dok Dispečer smrti računicu štima.

Demonov emisar u ânđelskoj pozi

obznanjuje projekt, ponesen – u grozi.

U mišijoj rupi veseli se tučen,

i trovan i gonjen – u nulu razvučen.

V

Pod Mesecom posnim i Suncem bez ulja

paradira svita poltrona i hulja.

U suludoj trci – jer život je slalom! –

sva beščašća redom izrastu u kanon.

Šta zbilja se zbiva u Božijoj tvari:

usrećitelj truje, a spasitelj davi?

Ma koliko moćni, podlaci se združe

da nejakog slome i stegnu u uže.

Naučili jedni u Školi zločinstva

da eksperti budu u pitanju bivstva.

Šareniš se, svete, u paklenoj boji:

zločinci su sveci, ubice heroji.

Oglasi se krikom, ti jesenji ždrale,

da proplače Zemlja na sve minerale!

VI

Da prokaplje kiša svetlucava, sitna,

to jedino biva uz moć algoritma.

O kako se tušti maštarije žare

uz robote dične i čar-računare!

S ekrana i špica, kud čio se vere,

svih opsena Vajač aplàuze ždere.

Sa vencem izdajstva i znamenjem časti

ništarija svaka u hrast će izrásti.

Ušuškava Zlotvor, nad nedelom savit,

retoriku srama u zelenu pavit.

Što bilo izàšlo iz Božije graške,

pretvorilo bit je u let unatraške.

Gde skloniti glavu u životnom mlivu

od onih što mole u imperativu?

VII

Pokušava Zloduh, razgraditelj duša,

da Duh iz Počela kroz mrak razbaruša.

Navaljuje Trorog, kad svemu dotuži,

da rosu oživi u plastičnoj ruži.

Slavuji ništine, kroz svetlosnu tmicu,

liturgiji živoj sasecaju žicu.

Energija smrti uključuje disaj

u poredak stvari zaráslih u lišaj.

Vrline dok čile, dobrota dok bledi,

što jest – ne postòji, što vredi – ne vredi.

Povedi računa, čemeriko draga,

ne čini se zločin kad učinim ja ga!...

A Hodač po vodi, što hrani i poji,

šta preskače prstom, a šta li to broji?

Jovica Aćin

NEZAPAMĆENA POBEDA I NEOBJAŠNJIVI SNOVI

Bili smo neoprezni. Nismo se pripremali za bitku, iako smo to morali. Uostalom, među nama je preovladala struja koja je zagovarala stav da ne vredi trošiti svoje resurse za borbu s neprijateljem koji je u svemu nadmoćan. Neprijatelj je bio svetska supersila. Njegova opremljenost za ratovanje bila je takoreći besprekorna. Uz to, svi oko nas su sklopili čvrste saveze s našim neprijateljem. Bili smo opkoljeni i suočeni, ako realno gledamo, sa silom nemerljivom.

Trebalo je, u najmanju ruku, da iskopamo duboke jarkove oko nas. A nismo to učinili. Trebalo je da sagradimo zemunice u šumama. Valjale bi nam, jer bismo u njima uskladištili neophodne zalihe namirnica i vode. A nismo to učinili. Pošto nismo imali dovoljno naoružanja, a i onoliko koliko smo ga imali, bilo je zastarelo i poglavito neupotrebljivo, nismo se složno bacili na pravljenje lukova, strela, kopalja, niti na prikupljanje zgodnih kamenica, suvih grančica i osušene trave koje bismo zapalili u pravom trenutku i tako se vatrom i dimom donekle zaštitili, makar privremeno, od nasrtaja protivnika. Ma šta bi to uopšte i značilo, malodušno je govorila dominantna struja, protiv neizbrojivih oklopnih divizija, protiv dalekometnih minobacača, protiv snajperista bez premca, protiv jata bombardera i bespilotnih letilica najnovije generacije!

Nismo čak ni naoštrili naše kuhinjske noževe niti smo uvežbavali borbu prsa u prsa. Bili smo suviše lenji za to i pitanje je koliko bi to uopšte doprinelo da se nosimo sa specijalnim jedinicama neprijatelja, s njihovim komandosima koji su do sukoba s nama prošli sito i rešeto u svojim ekstremnim treninzima, a da i ne spominjemo njihovo neosporno iskustvo iz mnogih skorašnjih ratova koje su vodili širom sveta.

Kad je, najzad, neprijatelj krenuo poput najezde skakavaca, nije se više zaustavljao dok nas nije pregazio. Sva naša mesta su popaljena i poharana. Nismo imali gde da se sakrijemo. Ostali smo izloženi na milost i nemilost osvajača, pa je tako od nas tek svaki deseti preživeo. Uprkos takvom stanju stvari, rastureni i pokoreni, naša srčanost nije jenjavala. I više nije bilo potrebe da se delimo na struje koje bi nastavile da među nama unose raskol, jer više nismo bili suočeni s katastrofom, pošto se katastrofa već dogodila. Naš otpor je bio slomljen. Postali smo pobednici, jer smo se preko noći pretvorili u neprijateljsku silu koja nas je satrla. U tom preobražaju učestvovale su neviđene stvari koje nismo razumeli, ali bez obzira na naše nerazumevanje, one su odradile posao čiji smisao određuje jedino anđeo istorije. Naša pobeda je iznikla ni iz čega.

Neće biti teško onima koji jednom, osluškujući grozan glas anđela koji rukovodi svetskim vojskama, budu pisali našu istoriju, istoriju našeg kraja, da u ovoj pobedi vide samo moje preuveličavanje. Ali, ako je pobeda preuveličana, onda je njena istina zapravo u tome da je pobeda samo preuveličani poraz, mada ja sad uopšte ne shvatam šta bi to moglo da znači, a i više ne marim mnogo šta stvari o kojima pričamo istinski znače.

O ALEKSANDRIJI NA KRFU

Vozim se na motociklu. To je moticikl trotočkaš i ja, koji zapravo ne umem da vozim, nikako ne mogu da padnem s njega, i zato ubrzavam dok me slan vetar šamara po licu. Nalazim se na Krfu. Za tren oka prelazim ostrvo uzduž. Odjednom sam u moru koje moram da preplivam. Umesto da plivam, ja tonem. Ubrzo sam na dnu, ali se ispostavlja da mogu da dišem. Preda mnom je kamenit predeo. Veliki korali. Neobične ribe kojima oči sijaju, ali sve su miroljubive i ne obraćaju pažnju na mene. Potpuno sam nag. Kamenje je oštro. Krvarim.

Ponovo sam na motociklu koji me nosi, a da čak njime i ne upravljam. Mislim da je to neko vanzemaljsko vozilo. Dakle, mislim, ima inteligentnih bića u kosmosu osim ljudi.

Izlazim iz mora. Na obali je stari grad i granice su mu nedogledne. Hodam. Ne dugo. I već sam pred nekim zdanjem čiji portal je ukrašen stubovima. To je, znam, biblioteka. Čim sam stupio u nju, osećam zemljotres. Oko mene knjige gore. Vatra mi ništa ne može. Knjige gore, ali ni njima vatra ništa ne može. Ostaju netaknute. Jednu od njih uzimam u ruke. Na prvoj stranici piše, meni nepoznatim pismom i na nepoznatom jeziku kojim, izgleda, ipak tečno vladam: Ovo je san o Aleksandriji na ostrvu Krfu. Smejem se. Budim se, ne prestajući da se smejem dok mi iz nosa lipti krv. Snovi su kao fotografije, kažem glasno iako nikoga nema u sobi. Kao fotografije s putovanja.

SAN U MARSEJU

Od crkve posvećene Bogorodici, zaštitnici Marseja, u snu silazim ulicom koja me vodi prema Staroj luci. Dan je septembarski. Zastajem pred kućom na kojoj je ploča s natpisom Sveske Juga. Tu dugo stojim, kao da nekog čekam. I zaista, desetak minuta moga čekanja urodilo je plodom, jer iz kuće izlaze dvojica muškaraca. Znam samo da se zovu Antonen i Valter, kao i da ih je u zagonetnim Sveskama Juga međusobno upoznao direktor Sveski, ili je to bio bivši direktor marsejskog časopisa, nisam siguran.

Odjednom Antonen sedi za stolom i piše pismo. Piše iz Smirne. Piše nekoj Ženiki. Izjavljuje joj ljubav i traži da mu Ženika oprosti njegove slabosti. Zatim piše i pismo nekoj Aleksandri, od koje traži da mu neizostavno nabavi neki dragoceni lek, kao i da pojednostavi svoje pisanje, pri čemu mi nije bilo jasno o kojem to Aleksandrinom pisanju govori Antonen, i neka to pisanje, naglašava on podvlačeći reči, bude svedeno na realne stvari. Zakazuje joj sastanak i odmah se izvinjava što na taj sastanak neće stići, jer je strašno bolestan. Oba pisma potpisuje imenom Nanaki.

Nalazim se na terasi, na prvom spratu restorana, za koji mi se čini da mi je veoma poznat i da sam čest posetilac u njemu, a koji gleda ravno u Staru luku. Dugo proučavam restoranski jelovnik koji je kaligrafisan. Odlučujem se da uzmem samo najjeftiniju zakusku: dagnje iz Tulona, za dva franka. Noć je odmakla i svetiljke su upaljene, ali kad pogledam kroz okno, vidim da je napolju dan, zapravo kasno jutro, i vidim sebe kako s prijateljicom na lučkom keju zvanom belgijski kupujem lep i svež komad tune. Deo trga ispred tog keja pokriven je krovom koji je zapravo ogledalo. Podižem pogled i zurim u svoje lice, sumnjajući da pripada meni. Za trenutak sam na mestu gde je ubijen srpski kralj i primećujem da nijedan prolaznik za to ne mari, nego disciplinovano prolaze u koloni Kanebjerom, širokom ulicom koja je kičma grada. Ponovo sam na restoranskoj terasi.

Za susednim stolom sedi Valter i jede ostrige. Povremeno salvetom briše svoje naočare bez okvira. Jasno mi je da se pre sat ili dva najeo hašiša. On me pogleda. Video me je kao nekog opasnog mornara koji se tek iskrcao s broda, pa pije i traži devojku, ali da bude neka finija, s kojom će otići u mrak. Znam da me vidi kao takvog, jer