Smisao i ljubav

By Nada Marinković

Šta je to što ljude mami i odvlači na putovanja? Kakav je to nemir što se budi pred novim vidicima, pri pogledu na široko nebo i more, kad iz daljine začujemo zvižduk voza i sa obale gledamo kako put horizonta klize bele zdepaste lađe? Da li je to samo novo, nesvakidašnje, avantura? Nema li u tom ustreptalom pokretu srca svega onog što izaziva neispunjeno, nezadovoljeno, traženje: mogućnost još onog iskonskog čuda koje se može zbiti, utoliko pre ako je van naviknutih okvira?

Ne putujemo li, ne privlače li nas daljine i velegradi, zaseoci i luke, zbog onih finih vezica koje, kada se pokrenu, zazvone u nama svečano, kao Geteova zvona uspomena? Nije li draž gradova, drumova, obala i stepa u onima koji su tuda živeli, hodili i brodili, stvarajući i ostavljajući nam svoja snoviđenja i jave, zaključke od kojih nas potresa jeza ili se nečujno na hladne zene spušta mlaki veo plodonosnih snova...?
Da li putujemo da tražimo isto ili suprotno?
 

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Jul 13, 2017
• ISBN: 9788828363064

Book preview

Nada Marinković

SMISAO I LJUBAV

susreti i putopisi

Impresum

Copyright © 1956 Nada Marinković, © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2017 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Posveta

Ovu knjigu posvećujem svojoj majci

Uvod

Šta je to što ljude mami i odvlači na putovanja? Kakav je to nemir što se budi pred novim vidicima, pri pogledu na široko nebo i more, kad iz daljine začujemo zvižduk voza i sa obale gledamo kako put horizonta klize bele zdepaste lađe? Da li je to samo novo, nesvakidašnje, avantura? Nema li u tom ustreptalom pokretu srca svega onog što izaziva neispunjeno, nezadovoljeno, traženje: mogućnost još onog iskonskog čuda koje se može zbiti, utoliko pre ako je van naviknutih okvira?

Ne putujemo li, ne privlače li nas daljine i velegradi, zaseoci i luke, zbog onih finih vezica koje, kada se pokrenu, zazvone u nama svečano, kao Geteova zvona uspomena? Nije li draž gradova, drumova, obala i stepa u onima koji su tuda živeli, hodili i brodili, stvarajući i ostavljajući nam svoja snoviđenja i jave, zaključke od kojih nas potresa jeza ili se nečujno na hladne zene spušta mlaki veo plodonosnih snova...?

Da li putujemo da tražimo isto ili suprotno?

Neki je putopisac pošao da u rastavljenim narodima potraži delove jednog istog, velikog ljudskog srca. Pošao je da traži ljubav i to tamo gde ona po svim umetnicima sveta najradije prebiva, u zemlju Dantea i Petrarke. Hvatajući je, propuštajući kroz prste, zapleo se sâm u njene mreže i opijen zaspao na toskanskom suncu, na krilima sna čije su senke dosezale do plavog uralskog gorja.

Drugi je putovao, vukući svuda sebe i svoje tlapnje i poraze. Na njih su kao snežni prah padali novi vidokruzi, svi gotski tornjevi i renesansni portali, madone i spomenici vojskovođama i pesnicima, da baš, kad mu se učinilo da je pronašao smisao, pri običnom spomenu na sopstveni jad, sve iskopni kao na jugovini, proteče kao prolećne vode i ostavi ga golog, neprolistalog.

Ima ih koji su putovali, ne tražeći i ne očekujući ništa, svesni da su našli najvažnije: svoj mali izolovani krug koji se nekom perifernom tačkom dodiruje preko ostalih krugova sa svim krugovima sveta, šumeći jedva čujno, usamljenu pesmu omeđenog bitisanja, rezigniranog i superiornog u isti mah.

Neki su putovali, ne da traže neku simboličnu uzvišenu Ljubav koja se kao nebo širi nad rasama i kontinentima i koju poriču sve prolivene krvi i hotimični kataklizmi, nego su malaksali i krhki išli u potragu za običnom malom ljubavlju pojedinca prema pojedincu, tražeći sitne vidljive ljudske spojnice koje će ih podržavati i osmišljavati i vraćali se srećni i opijeni ako bi ih našli, a nalazili su ih svuda, jer su to hteli.

Svi ti putnici, uznoseći se ili razočaravajući, nisu prestajali da kruže po svetu, nalazeći nečeg u samom tom traženju, nešto prema čemu su zanosi i razočaranja samo dim prema vatri.

* * * * *

Možda putovati znači raskrstiti s predrasudama, učiti živeti...? Šta je to čemu se ponekad divimo ili ga nipodaštavamo izdaleka, održavajući se na površini svojih malih vrtloga? Nije li često sva naša idolatrija samo nedovoljno jasno sagledavanje; prevelika distanca koja nam brani da jasno uočavamo? Jer, kada se približimo i bez posrednih puteva uronimo saznanjem u izvor čijim smo se solima osvežavali, osetimo bljutavost i sumnju. Dogodi li nam se, katkad, da otkrijemo kako smo razmetljivi u svome neznanju omalovažavali ono čemu se trebalo diviti, i jačajući u opreznosti i sumnji, ne učimo li se da stvari gledamo kroz neobojena okna, u njihovoj sopstvenoj boji...?!

Putovanje i radoznalost... Ona potreba koja goni dete da rastvara tek dobijenu igračku, da odgeguca van pogleda koji ga nadziru i u prostranstvu iza ugla ili okuke parka otkrije neki novi svet. Ima u tome nezadržive želje čoveka da što više zgrabi, da što više prevari život ograničen i efemeran, kako bi posle, u svom zakutku, polako grickao mrvice isprošene sa stola Večnosti.

* * * * *

Čini mi se da u putovanju leži velika draž i u osećanju nevezanosti i slobode. Tada je čovek najbliži ptici, a vozovi i gradovi, hoteli i mostovi, sa kojih posmatra prizore, samo su grane na koje sleće...

Uvek, kad putujem, želim da budem budna i bdim kao Kerber nad plimom koja će me obuzeti kako bih joj tačno odredila granice i kakvoću. Nije samo stvar ukusa i temperamenta već je i stvar razuma ne podleći lako varljivoj impresiji koja, znajući da je u Čoveka srce najmanje zaštićeno, najviše računa na njega.

Išla sam i nastojala da u sebi i van sebe, koliko to bude moguće, tamne i odvojene delove sveta povezujem svetlim zrakama koje iz njih izbijaju. Ne u ime jedne sentimentalne i bolećive čovečnosti, već u ime opštih i neporecivih ljudskih prava. Bilo je u toj želji nečeg jačeg od svake plemenite i samilosne dobrote, neke instinktivne snage nastale još pre svesti i dobrih namera, iskonske kao sila kohezije i privlačnost suprotnih polova. Ta ugnjetena i nepokorena snaga koja se suprotstavljala onoj drugoj – destruktivnoj, bila je u isto vreme i ljubav za harmoniju i sve ono što u čoveku živi i pretpostavlja svetlost tami, radost tuzi i slobodu sputanosti.

Putovala sam kroz predele i pored ljudi, tražeći u njima potvrdu ljudskih nada, običnih malih ljudskih nada na kojima se može zidati večito žuđeni smisao i smela divna zamisao voltvitmanovskog bratstva; putovala u stvarnosti i u mašti, gubeći se kao sićušno zrnce u moru onih koji putuju i traže...

* * * * *

Putuje čovek tako i, prelazeći prostore, skupi poneko zlatno zrnce uz mnogo lažnih novčića, zanosi se i ravnodušno sleže ramenima, isprsi pred nekim ljudskim delom u ime Čoveka (u ko zna kojoj zemlji i ko zna kojem gradu?) ili se razbije u parčiće od bespomoćnog besa.

Putuje čovek i putovaće uvek, morima, drumovima i nebom, da bi se stalno opijao i treznio i od svih istina bio siguran samo u one vrednosti koje su kao i zlato svuda isplative: ljudski karakter i večitu istinsku lepotu neporecivu kao što je neporeciva lepota mesečine nad glečerima.

I kada se vrati s tih dalekih i bliskih kruženja očiju punih slika, osveženog krvotoka a srca i uma pritisnutog saznanjima, apsurdima, porazima, zanosima i običnim jednostavnim doživljajima, nije li zaista, onako obično rečeno, bogatiji? Svi ti muzeji, palate i katedrale, u čijem se dekoru čovek zaista oseća kao statista, snob i grdna neznalica, nisu, ipak nisu, vanitas vanitatum. Pre je sve to, izuzetni i osrednji ljudi, smešni i žalosni, divovi i patuljci, pejzaži i rukotvoren dekor, jedna sancta simplicitas: osećanje života, vrenja njegovog, tragično zaustavljanog ali nezaustavljivog hrlenja napred.

Prvi deo

PREDELI I LJUDI

Kristali

Na jednoj stranici svoje knjige Analitički trenuci i teme Isidora Sekulić je napisala: „... Radionice umetnika i filozofa divne su stvari, jer se u njima odvija jedno izuzetno snažno i bezlično dejstvovanje, dejstvovanje s prirodom, za prirodu i za svet."

To bi isto mogli reći i za same stvaraoce, to se prenosi na njih, na ljude u kojima se zbiva veličanstveni proces poimanja stvari, njihovog umetničkog sazrevanja i plođenja. Ima ljudi koji kažu da život pisca van njihovog dela nije važan. Kolika zabluda! Nije li Tolstoj trideset godina proveo u gorkoj patnji zbog nesklada svoga života i dela i nije li toliko puta baš život pisca bio ključ za tumačenje njegova stvaralaštva!

Susreti su uvek sekundi, neki put nezaboravni; ima ih koji kao reflektori obasjavaju sve iza i ispred sebe. U tom sekundu, zaista jednom sekundu, ja sam na dovratku spazila samo jednu lako svijenu šaku, čvrsto srezanu a ipak meku; bledu klonulu ruku što je oblikom i bojom podsećala na usnulog goluba. U istom sekundu, videla sam na toj ruci bezbroj izukrštanih plavih linija kao da se neki kineski umetnik zabavljao crtanjem šara na mlečnom staklu: žilice koje su pulsirale neobično snažno, jedinstvene u svojoj harmoniji. Sve ukupno je delovalo kao jedna sadržina: afirmativna, ubedljiva, staložena i čvrsta. Samo jedan sekund i jedna ruka: tananost i snaga, žena i muško.

Tada tek spazih, ispod bujne i sede kose, belo ozbiljno lice, s očima upitno strogim.

* * * * *

Prijatan je ovaj dom, malen i čist. Pun knjiga, s belim vratima i zavesicama, malenim predsobljem, sobama nalik na pažljivo sređene kutije. Harmonija nikad nije jednostrana; unutrašnji red traži i spoljni. U ovoj atmosferi miriše tišina, prebiva skromnost i kuca mnogo života: davnašnjih stanovnika, slučajnih gostiju, uljeza...

Čudno, u ovu kuću sam došla zahvaljujući Bajronu, Bajron me je doveo dovde. Dobra preporuka, to je odmah jasno!

Kao dve začarane žene, prećutno svesne da je idol nedostižan, utoljavamo nemir mašte pričajući o predmetu njenog uzbuđenja. Isidora Sekulić završila je esej o Bajronu, on u stvari pripada njoj, ja hoću samo mrvicu...

Uskoro opažam da nedovoljno obraćam pažnju na smisao, obuzima me način izražavanja misli, sklop rečenica, i ja se na njihovoj plastici previše zadržavam; zbunjuje me dinamika i laka konstrukcija misaone građe koja, iako improvizovana, stoji čvrsto kao planina ili romanska građevina. Uočavam nešto: razlika između Isidore Sekulić pisca i ovog čoveka iz života, ne postoji. To nije uvek slučaj u pisaca, postoji jedna distanca između njih u običnom životu i u literaturi, kao neki prelazak iz dining rooma u sobu za prijem, kao svečano odelo, jedan drugi ton, jedno dizanje sebe iza dva, tri ili više stepeni. Isidora je ista. Evo kada razgovara lice u lice, preko telefona, u pismu. Kako piše, tako i govori i obrnuto. Ono o čemu priča očigledno je, ona vidi i opisuje. Čak i sasvim apstraktne stvari, simboli, u nje postaju vidljivi. Ona će opisati smeh grbavi starac kriv kao handžar ili devojčica što na vrhovima prstiju trči ispod jasika, a lišće srebrno šumi. Pakost, slutnja, zaborav – svi postaju živa bića i kruže malenom scenom Gospođe Vizuelne Predstave; ona najtvrđe stvari rastvara na sastojke, razlaže ih, čini vidljivim i razumljivim i opet spaja u prvobitnu supstancu. Ljepotu ovih doživljaja produbljuje to, što vidi ne samo što jeste već i ono što bi moglo biti, ali ona, uvek realista, ucrta tu granicu zaustavljenog i mogućnost ostane obeležena kao senka tamna i lelujava, kao refleks tornja u vodi.

Jedan prozor što gleda u vrt, skromna, gotovo vojnička postelja, otoman i mali sto između nas. Isidora Sekulić sedi sasvim blizu, kada bih samo malo ispružila ruku dotakla bih njenu; uvijena je u dugu tamnu haljinu, seda, sugestivna sa očima teškim i pronicljivim.

Tu njenu živu radoznalost, večitu mladost duha, htela bih da mi pruži na dlanu i da je pogledam sa svih strana, kao čudo!

– Neobično prosto – kaže pisac. – Potreba jednog intenzivnog života, sagorevanje u radu, glad za sve novim i novim – navika je kao i svaka druga. Svoju ličnost i saznanja ja sam izgradila na toj gladi, na žudnji da što više zahvatim očima i dušom. Hitala sam u Francusku, Italiju, Norvešku, ne misleći kako ću tamo živeti, da li će mi nedostajati najpotrebnije, i nedostajalo mi je često...

Ove reči setiše me jednog priznanja Isidore Sekulić iz Pisama: „... Volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha... Volim onoga koji kamen ore a ipak ima hleba. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vetrovi i bure, i koji otvorenih očiju sme da gleda kako u peni talasa kotrlja brodolom."

Isidora Sekulić voli Pindara. Citira ga često, kao što to uvek činimo s ljudima koje poštujemo i kojima se divimo: Mrtvo ćutanje će pokriti one koji nisu imali smelosti da smeju, kaže pesnik. Taj nezadrživi movens u njoj, ta hrabra čestitost je karakteristika njenog života i stvaranja. Bez ovoga osnovnog pokreta u njoj ne može se ona zamisliti, ni njeno delo. Njeni Šumanovići, njen Slavko probuđen jednog tmurnog dana u jednoj tmurnoj sredini sa svojom romantičarskom patetikom slobodoljubivosti, koja se ovaploćava, iako posle njegova bitisanja, pa onaj izvanredni medaljon Kosta zemljotres, zaokrugljen, celovit i reljefan: prava kameja sa čudno dirljivim likom; herojska majka Marica crna žena naših svetlih dana i redom dalje, desetine primera, svi su jaki i smeli, kao maljevi, s voljom koja zna samo jedan put – napred. Kada padnu u prašinu i zanemognu, to je onda zakon, račun, jer, kako kaže, Svet ovaj drži se na računu, a čovečiji život je veliki najveći ulog. Pa i kad izgleda nepravedno do bunta i do rezignacije, sve je to čista matematika, treba imati poverenja i mudrosti.

Slušam sa onim osećanjem koje retko dolazi, i koje prati časove otkrića velikih iako možda neobično prostih istina, istina koje padnu tako prirodno, kao list s jesenjeg drveta.

Između nas lebdi jedno neizgovoreno ime, ime koje je zadalo jada kakav prepreka uvek zadaje, prepreka koja će se preskočiti, ali će kanuti gorčinu u dušu poletne mladosti. To su Skerlić i Pisma iz Norveške.

„Kosmopolitizam, pa čak i ime koje ne zvuči srpski", tako je pisao...

Tada mislim o perspektivi, o veličanstvenoj snazi razdaljine koja u sebi nosi terazije pravde i mač osude, uz mnogo zakasnelih lovorovih venaca. Perspektiva, kakva opomena plahom i samouverenom duhu, često lakovernom i podložnom opsenama spoljnih stvari.

Tuđe je bilo potrebno zato da bi se umelo bolje sagledati svoje, više ceniti i dalje odgurnuti. Kada se neko vrati i ne postane bledi imitator, idolopoklonik profanisanih svetišta i mucavi propovednik sumnjive novine, već sa instinktom zdravog i snažnog još dublje zaroni žilama u sopstveno tlo, razvije se i razlista, onda je to trostruki plod, oplemenjen i rani, umesto u jesen sazreo je već u proleće.

Te plodove sazrevala je ne samo glad, već uz nju borbenost i samoodricanje. Satima kroz galerije i biblioteke, zagledajući se u ljude, u njihove duše, sa stalnom željom da se prodre što dublje i sagleda što šire, koračajući pored tuđih života sa svojim životom, intenzivnim, u neprestanom vrenju i taloženju. London, Rim, Firenca... Zime, leta, jeseni... Vekovi sabijeni u police, veličanstvo ljudskog uma, u kamenu, u vazduhu koji se diše i koji podseća na sve one koji su ga disali pre nje. Iako utonula u rad i u svoj san, ova konstruktivna, ali i impresivna žena ne gubi smisao za spoljna dešavanja, za osećajnost. U domovinu ona piše duga i topla pisma:

„... Proleće se voli, jesen se pamti... I tamo pada lišće gde si ti i odakle sam ja... A kad preko svega toga sunce grane, onda zaboli bol što igda može, i duša u čoveku sasvim klone. Onda se tek vidi da je to jedno dugo i bolno rastajanje, da su se to sunce i žut jesenji dan zagledali jedno drugom u oči i lagano se razmimoilaze..."

Časovi čežnje za zavičajem, nadahnuće prolaznosti, nešto duboko intimno ili prosto onaj balkanski rakićevski pesimizam?

Baš kao i nemački pesnik Rilke, o kome piše jednu pesničko-filozofsku varijaciju na temu njegove ličnosti, Isidora Sekulić je iz tih dana putnik–mislilac, ne mislilac za stolom, i ona je kao veliki pesnik lutala drumovima, bez žurbe, sa zastajkivanjima... Živela od razgovora sa saputnicima i sabesednicima iz svih redova prirode i razvila u sebi dar jednog osobitog strpljenja, punog blagosti, punog gotovosti da svakog časa uzme putnički štap za drugu zemlju, za nepoznat narod i domaćina. I ta bogata, žudna priroda, osećajna i široka duša, nakupila se utisaka i slika, upoznala razne zemlje, razne ljude, razne kulture i mogla s pravom i ubedljivo o njima da govori. To je uočio u svome prikazu na prvo delo Isidore Sekulić Saputnici čak i nepreboljeni Jovan Skerlić: „... Kada Isidora Sekulić pominje neobične stvari, egzotična imena i tuđe zemlje, ona to zna. Što bi kod drugoga snobovski zvučalo, kod Isidore Sekulić je prirodno, jer je sve to videla i ostalo je u njoj."

I evo, gde ovaj nemirni, ustreptali život putnika i nezasitnog učenika, koji je odmah dalje delio svoja bogatstva i iskustva, ni danas nije posustao. Ako Isidora Sekulić ima kakav kult, onda je to rad. Još pre dvadesetak godina zapisala je na jednom mestu: „Inteligencija i radnici su savez, kulturni savez." U novom predgovoru Pisama iz Norveške ona nastavlja istu temu: „Kazala sam svoja pravila života dosta puta: rad, siromaštvo, ćutanje."

Ona to ponavlja i sad, osedela i dostojanstvena, bez demagogije, prosto kao pouku:

– Ustajem rano, a preko dana se ne odmaram. Ovo ovde – ona pokazuje na sofu – nije drugo no radni sto. Pravi smisao života je u radu. Raditi dok postoji fizičkih mogućnosti. Ono što stvorimo, što svaki čovek da od sebe, ući će kao šljunak u temelje velike kulturne građevine. U tome je veličina i etika čoveka – raditi kao da će večno živeti. Bez obzira da li će mu ime, kako to kaže veliki engleski pesnik Kits biti ispisano na vodi ili čemu postojanijem. Ko su uopše istinski velikani? Smela bih da kažem: samo oni, čija dela nadžive i dve hiljade godina! A to ne zavisi samo od njih, već i od kulture u kojoj su ponikli. Da nije grčka kultura bila tako visoka, da nije tako brižljivo bdela nad vrednostima, ko zna bi li mi danas znali za Sofokla i Euripida?

Odjedared, kao prisećajući se nečega, Isidora je zastala i osmehnula se, prvi put se osmehnula: naglo i brzo, kao refleks svetlosti na oknu.

– Nije bio u životu samo rad i radosti u njemu domašene. Bila je tu priroda i onda nešto što se najdublje zavuklo, a najbrže delovalo: moja muzika...

Dve reči samo i kao da pokrenuše gustu i široku simfoniju koja je potka njenog bića, njene poezije, njenih misli, njenog stila: muzika.

Kada je slušala Vagnera, ona bi uzviknula: – O bože, kako je čovek uvek nesrećan, jer je uvek nedovoljno svestan!

A o Mocartu, čiji život je sagoreo i ostalo samo delo:

– Nežni, tanušni Mocart, pod silom i veličinom svoje kompozicije, podseća na tanušnog egipatskog princa, sina sunca, koji leži duboko u zemlji, u maloj sobici, s grančicom mirte na grudima, a natkriljen celom piramidom.

Sada, sklapajući ruke, lagano i gotovo svečano:

– Vidite... Priznaću nešto... Kada radim, ja živim, dišem... To je neophodnost moje prirode. Jačam od toga... Ali – glas zvuči toplo, preobražen, gotovo ispovedajući se – kada slušam muziku, pravu, veliku muziku, ja izgaram, dolazim u stanja gubljenja sebe. Još od malena to je u meni tako. Još onda kada sam uzimala prve časove klavira... Posle su bili ljudski glasovi... Odatle i moj smisao za učenje jezika. Muzika su moji nadživotni trenuci.

– Kada sam bila devojčica, volela sam vrtove. Uvek sam govorila ocu koji je u pogledu mene imao priličnih ambicija: „Kada odrastem, biću baštovan..." Ta želja je u meni dugo ostala... Uvlačila sam se u senovite kutove i glave zagnjurene u vlažno i mirisno zelenilo disala duboko, duboko... S godinama, ta moja ljubav je rasla, ali sve više počela sam da volim drveće; da se sred prostranih šuma osećam puna sadržine i spokojstva. Kada sam god mogla, putovala sam na Sever ili u Englesku. Tamo, u intenzivnoj vlazi, drveće raste šireći grane već i od samog tla. Po tim bujnim čvrstim granama, koje se kao lestvice penju gore unedogled, čovek može bez napora da se uspne do vrha. Ako je drvo visoko, sa njegove krune šuma izgleda kao savana, kao ravna livada prekrivena bujnim sočnim zelenilom, koje se teško harmonično talasa. A u tom tromom, ujednačenom talasanju ima nečeg od muzike i od beskraja...

* * * * *

Gomila isečenih časopisa, knjige koje su se tek pojavile u izlozima...

– Čitanje nije razonoda, čitanje je rad...

O mladim piscima ima mnogo da se kaže. Zamah talentu daje kultura, nije sve u introspekciji i u deskripcijama. Presušiće kladenac... Ako se stvari poznaju, ako se mnogo stvari zna, lakše je pronaći teme, lakše ih je zauzdati i savladati. Talent je u stvari nagon, nagon je najveća snaga i najveća odgovornost, treba ga osigurati znanjem. Zar ne, dugo je čekati na sopstvena iskustva, pomognimo se tuđim, jer bez njih ne ide. Život je prevejanac, začas žednog preko vode prevede...

– Kad gledam danas svoja prva dela, Saputnike na primer, vidim da je tamo, kako mi to kažemo, dosta vode. I Andrić mi jednom reče, kako gledano s današnjeg iskustva i današnjih njegovih zahteva u Ex pontu ima 75 odsto vode. Preteruje malo, nesumnjivo...

U oceni ljudi i dela Isidora Sekulić je precizna i odlučna. Njena duša puna ljubavi vešto skrivane u čvrstine njenih zamaha osigurava moralnu vrednost ovih ocena. Pišući svoj osvrt na onu vrednu knjižicu Zapisi o mome narodu, koja počinje s tako tolstojevskom neposrednošću, Velibor Gligorić kaže: „Zahvaljujući svojim memoarskim sposobnostima, Isidora Sekulić bi toj vrsti literature doprinela mnogo više kada bi u tom žanru obradila životopis kakve značajne naše ličnosti iz istorije ili književnosti."

O toj složenosti i objektivnosti sudova pri tumačenju tuđeg dela ili ličnosti nalazimo u ovom našem istaknutom piscu zaista ona tri stuba, na kojima počiva istinska čovečnost, odgovornost i umetnost potpunog kazivanja: pesničku iskrenost, hrabru iskrenost i vaspitanu iskrenost, tri često zaboravljene odlike u ovom književnom rodu.

* * * * *

Dođe tako vreme, dođe tako čas, kada se sav spoljašni svet sabije u maleno prostranstvo čovečjeg tela, maleno i čudesno. Sve tamo stane i poreda se pravilno, ne smetajući uzajamno, čak i ne raspinjući, kao što to ponekad može u mladima, koji imaju dar da život i svet nose u sebi. Gore, na Brdu, živi žena s čitavim svetom u sebi. Više nisu potrebna ni putovanja, ni biblioteke... Ukus traženja je poznat, postignuta je harmonija duha, harmonija kojoj Roland posvećuje deset godina misli i traženja. „Mudrost ustaje na grobu iluzija, piše Isidora, divnih, plodonosnih ljudskih iluzija, čiji se čemer zaboravlja kome se ostaje dužnik. Sada još dolazi poštar, neki put dva puta na dan, i dovlači pakete s knjigama, časopise... Spoljni svet penje se uzbrdo, do vrha topčiderskog, neposustaloj ali smirenoj ženi u pohode. „Mašta je medijum koji vuče u sva saznanja. Maštom se može dosegnuti do svih mora, do kojih je nekad trebalo hoditi i broditi, mašta pretvara simbole u vidljivo, ona je veliko belo platno, i život se piše tamo, trodimenzionalno, odmerava i prosuđuje kao u hemijskoj laboratoriji, u kabinetu fizičara, pretvoren u svakodnevne istine i u metafiziku. Sve je u redu, ništa se nije dogodilo! „Prolaznost je jedna veličanstvena tajna", kaže Isidora i ispisuje, sitno ispisuje svoje tabake, bele i nenasite, kuva na rešou čaj i gleda kako se oko nje smenjuju godišnja doba: proleće, leto, jesen... kao nekad.

Beograd, proleće 1952.

Istarski zapis

U malenoj izbočini staze nagnute nad morem i natkriljene gustim svodom zelene puzavice stajalo je njih dvoje, zagledani tamo gde se zaliv sužava u tesnac između Cresa i istarske obale. Nije bilo samo takta u želji da u času odmora i predavanja lepoti ne uznemirim vidljivo zanete šetače. Bilo je tu osećanja da je susret dragocen baš takav kakav jeste, kada neometano može da se posmatra, tik uz voljeno more, poznati istarski borac i književnik. Viktor Car Emin.

Drugi dan smo se sreli u njegovom domu. U osamdeset drugoj godini – koliko je tada imao – posle burnog života satkanog iz političke borbe i pregalaštva na području literature, Car Emin jedva da nosi vidljivih tragova. Impozantan i prosed, fino srezanog lika s nekoliko oporih crta oko usana, on još uvek ostavlja utisak vitalnosti i svežine.

U nekoliko mahova, za vreme kasnih popodneva, šetajući kroz sobu ili sedeći u naslonjači iza koje kvadrat prozora uokviruje tamne obrise Učke, slikao je on istoriju ovih krajeva, oživljavao uspomene na zbivanja i dične istarske sinove, opisivao susrete, čitao svoje zabeleške... Činilo se, kao da rezimira ceo svoj život, beležeći mu faze po onome što ih je činilo karakterističnim i što je usmeravalo tok života i njegov ritam.

Bila je između ostalih i jedna slika s nekog narodnog skupa. Koliko li je tome godina unatrag...! Ispršen, sa uzdignutom pesnicom, on baca u gomilu porazne reči:

„Uzalud nam, braćo, sve naše naprezanje! Mi nosimo u sebi neko ljuto prokletstvo. Bacite pogled na zemlju našu! Pogledajte joj položaj, prosudite joj važnost i značenje pa mi recite: da je u krvi nama ili našim precima bilo ma samo nešto volje i odlučnosti, bi li ta lijepa zemlja danas bila tuđa, neslobodna i obesčašćivana...? Evo vam naše povjesnice, pa mi kažite: kad je taj naš svijet podigao glavu da nešto traži, da nešto hoće i izvojšti...? Ne spominjite mi pojedince, kad im se ionako u rijetkom poletu saplitala krila u mrežu onih tankih i nevidljivih niti što su ih bez prestanka pleli naši vajni rođeni, domaći pauci... Probudite se listom svi, zapnite i zbacite jaram."

Ispisano je to sitnim ali jasnim rukopisom na poleđini slike. Odlomak govora koga je kasnije, u jednom od Car Eminovih istarskih romana, ponovio buntovni junak.

Kao u kaleidoskopu ređale se ličnosti i prizori: aneksija Rijeke, pokolji i štrajkovi, tragično smešna vladavina poete D’Anuncija i slom Regence, Rapalski ugovor... S lakoćom i duhom rođenog pamfletiste, skicira u nekoliko poteza pisca Ognja i Mrtvog grada, nekrunisanog kvarnerskog kralja D’Anuncija.

Zapažanja Car Eminova precizna su i neobično živa, likovi koje opisuje stoje sigurno oblikovani, s podvučenim karakteristikama čijim izborom rukovodi njegov dar za uočavanje komičnih strana ljudske prirode. Kao što se u krivom ogledalu izvesni delovi proširuju ili produžuju, tako se deformisane u smešno ukazuju mane uhvaćene njegovim oštrim okom. Te izvučene karakteristike bile su neki gest, samo hod ili tačno sugerisana boja glasa; zbivanja bi prikazivao atmosferama, bojama neba i raspoloženja, tačkom kulminacije. Bio je koncizan u pričanju, izražavao se zgusnuto, pomažući se, tu i tamo, razotkrivajućim svetlom ironije spretnog polemičara. Moralo je biti nešto naročito značajno pa da se zaustavi u hodu misli i onim svečanim stilom, što ga ponekad srećemo u njegovom delu, stilom starinskih hronika, započne pričati:

„... Od rimskih vremena otimali su se za ovu našu jadnu zemlju kao za Odisejevu Penelopu: Venecija, Franci, Karlo Veliki, austriski feudalci, pa Italija... Tisućljetno ropstvo steglo je, istina, naše narodno tijelo ledenom korom, ali ga je tako bar od trulosti očuvalo. Nije trebalo mnogo topla vjetra pa da se ova kora otkravi i zamrzlo tijelo pod njom... Kamo li sreće da nije bilo tih drijemeža i onih što su nas onako traljavo i nemoćno vodili.

„... Četrdeset puta pregazila je Istru kuga. Za njom je pohitala španska groznica, a onda pokolji i tamnice. Pa ipak se historija, taj dobri genije, brinula za opstanak. Turska najezda i razne druge nedaće pritjerivale su novi slavenski živalj u ovaj opustošeni kraj. Tavorilo se na ovoj grudi ali istrajavalo... ’Istra ili od sunca popaljena ili od kiša poplavljena’ davala je redovno svoj malen ali sladak komadić kruha..."

* * * * *

Jedno posle podne kada sam došla, na stolu za kojim smo obično sedeh, ležale su tri fotografije.

– To je slavni istarski trinomij. – Car Emin sasvim ovlaš dodiruje slike: – Spinčić, Mandić i Matko Laginja, čovjek koga u srcu nosim...

Car Emin izdvaja Laginjinu sliku i priča kako mu je ostao u sećanju ne onakav kakvog ga je prvi put sreo: omanjeg rasta, još mlad i pun sugestivne snage... Nije ga se sećao ni kao bana, kao kraljevskog velikodostojnika... Ostao mu je u duši kao skršeni, oronuo starac što se potuca od Beograda do Zagreba ne bi li taknuo srca onih na položajima da učine nešto za spas otkinute Istre. Vraćao bi se natrag, potišten i razočaran, praznih ruku i još praznijeg srca, kao bolni simbol istarske tragedije. Mnogo ih je takvih poznavao... Sem svoje borbe, nisu imali drugih ciljeva. Život im je prolazio u odricanju i nadi. Viđao ih je mlade i orne, samouverene i pune planova, pa zatim negde u sumraku života, fizički skršene i umorne duše, ali ne i rezignirane.

Ima u čekanju nečeg održavajućeg; sve strepnje čekanja i setu njegovu plaćaju one varnice nade. Čekati, to znači prikupljati energiju za ostvarenje. Pa iako vremenom fizičke snage malakšu, duh koji veruje čuva poletnost mladosti.

Od svojih patriotskih zanosa i političkih shvatanja, Car Emin je načinio izvor literarnih nadahnuća. – Pisao sam i stvarao nadahnut jedinim idealom – oslobođenjem Istre – kaže on. Istra i svi problemi nastali iz onog nacionalnog bili su osa oko koje se okretao njegov život.

* * * * *

Trideset šest godina nastavničkog rada, i šest decenija rada u žurnalistici i u književnosti. U samom žarištu borbe, kao njen podstrekač i učesnik, u osinjem gnezdu, sa svim tegobama koje prate političku borbu i ilegalan rad. Zadruge po Istri, čitaonice, škole na narodnom jeziku... Svuda je ostalo mnogo od njegova tela i duše mladost i energija, zanos i ideali: Žrtve svog vremena, Pusto ognjište, Usahlo vrelo, Zimsko sunce, Pod valom života, Mutni vidici, Presječeni puti, Naše borbe, Danuncijada – svaka knjiga je jedno razdoblje. Sve zajedno su život proveden u grču otpora, nezadovoljstvu, poniženjima. To su godine stradanja i visoko podignuta čela, uprkos progonima i potucanju, čestoj neimaštini i bespuću. Pero je bilo odvodnik energije svih sudara, ono je izravnavalo raspoloženja, registrovalo istoriju kraja i, vezujući njene istaknute tačke, obeležavalo put sebi i drugima. Razrađujući u literarnoj formi svoje političke koncepcije, pisac pronalazi nebrojeno načina da ezopovskim jezikom podmiri male i velike račune koji su izazivali i teretili njegovu savest čoveka.

– Ja vam dajem vjeru, da ću u mjesto, kud me nemila sudbina tjera, unijeti novoga duha, novoga svijetla, i nimalo se ne čudite, obaznate