Alternativni vodic kroz Vavilon

By Srđan V. Tešin

U trenutku kada je moj grad odlučio da mu više nisam potreban ni kao pisac ni kao novinar, internet me spasao gladi i siromaštva. Poziv iz Građanskog lista da budem njihov kolumnista stigao je u pravi momenat. Činjenica da sam antitalenat za gomilanje materijalnih dobara samo mi olakšava posao. Onima koji se dobro ožene pisanje romana ide kao podmazano... Nakon desetogodišnjeg pisanja, tekstova je bilo desetostruko više. Odabrao sam 200, ali nisam uspevao da napravim knjigu jasno definisanih celina. Na predlog urednika Vladimira Arsenića, u pomoć sam pozvao prijatelja Nevena Ušumovića, istarskog književnika. On je surovo odstranio dve trećine mog izbora. Pedeset tri kolumne podelio je u celine, poglavljima dao naslove i napisao pogovor. U neku ruku, ovo je njegova koliko i moja knjiga.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Apr 3, 2016
• ISBN: 9788665315073

Book preview

krr-logic-01_fmt

Književna radionica Rašić

Beograd, 2015.

© Srđan V. Tešin

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Srđan V. Tešin

Alternativni vodič

kroz Vavilon

Kolumne, članci i eseji, 1998-2008

Izbor i pogovor Neven Ušumović

Gratitude

Kako sam ocinkario samog sebe

Knjiga Alternativni vodič kroz Vavilon predstavlja izbor mojih kolumni koje sam pisao za Kikindske novosti, Kikindske, YellowCab i Građanski list, počev od 1998. godine pa sve do danas, ali i izbor novinskih tekstova koje sam povremeno pisao za Vreme i Danas.

U Alternativnom vodiču kroz Vavilon pokušao sam da se bavim najrazličitijim aspektima sociologije književnosti i jednim naročitim čitanjem iskosa književnih dela koja su odavno neporecivi deo književne istorije, ali i onih recentnih a marginalizovanih na koja u budućnosti, po mom skromnom mišljenju, treba obratiti pažnju. Ovakvo moje čitanje namenjeno je prevashodno novinskoj publici pa su tekstovi namerno pitki, duhoviti i, po potrebi, oštri. Da li kod nas ima bestseler pisaca koji imaju i jare i pare?, Koliko poklonjenih knjiga zaista bude pročitano, Zašto se danas ne ekranizuju romani ili pripovetke savremenih srpskih pisaca?, Protiv neukih prodavaca knjiga, Kafanski fašisti i njihova deca... samo su neki od naslova koji dovoljno govore o temama o kojima sam, manje ili više uspešno, razmišljao i pisao.

Stalnim ukazivanjem na anomalije na književnoj sceni u Srbiji i regionu i, ako to nije suviše pretenciozno od jednog pisca, promovisanjem dobre i odgovorne književnosti, želeo sam da postanem hroničar koji traži odgovore na društvena dešavanja isključivo u književnosti.

Veliku pomoć prilikom pripreme ove knjige imao sam u Nevenu Ušumoviću, uredniku ove knjige po pozivu i autoru pogovora i jednog članka uvrštenog u Alternativni vodič kroz Vavilon, čija su zapažanja i sugestije obogatila izabrane tekstove, ali i spasle me omaški i propusta načinjenih zbog moje poslovične brzopletosti. Sve eventualne greške su samo moje.

Posebno sam zahvalan svim svojim urednicima koji su tokom deset godina imali sluha za publikovanje mojih kolumni u novinama, a naročito sam zahvalan Vladimiru Arseniću i ekipi iz Gradske narodne biblioteke Žarko Zrenjanin koji su me pozvali da objavim knjigu u njihovom izdanju. Na kraju, zahvalan sam Mići Vujičiću, mom Prvom Čitaocu, koji me je podržavao svih ovih godina i, svakako, teči Jordanu Đorđeviću, koji me je inspirisao da napišem neke od, po meni, najboljih tekstova u ovoj, ali i u drugim mojim knjigama. Ipak, najveću zahvalnost dugujem svojoj Dijani, koja mi je pomagala dragocenim savetima i sve vreme bila uz mene dok sam pisao Alternativni vodič kroz Vavilon.

Srbija do jajara

Ne može toliko Tešina

Poznajem čoveka koji u novčaniku, pored fotografije svoje dece, nosi sliku atentatora na premijera Srbije. Da je to nekakav paćenik koji ne shvata koliko je bolesno i ogavno to uzdizanje ubice, još bih mogao da progutam: ima nas svakakvih, nisu svi rođenjem dobili izbaždarenu čistu pamet. Ali nije takav slučaj, reč je o čoveku koji ima društveni angažman i kreator je kulturnog ambijenta u gradu nadaleko poznatom po najtežim i najdužim ludajama. Da li je posle ovoga ikome potrebno objašnjavati da je kikindska kulturna politika u raljama ekstremne desnice koja je iz temelja krenula da gradi bolju budućnost?! Kako to izgleda? U stvari, hajde prvo da stavimo prst na čelo...

A šta je sa svima onima koji su do pre nekoliko godina učestvovali u kulturnom životu grada? Šta bi sa nagradom OEBS-a koju je Kikinda dobila kao najtolerantniji grad u Srbiji, iste godine kada su radikali došli na vlast? Od tolerancije do revanšizma napravljen je mali korak, takoreći - samo jedan mrc! Snosimo li i mi deo odgovornosti zbog toga što gradom vladaju bahati, osioni i primitivni ljudi? Naravno. Da među nama nije bilo alavih, danas ne bi bilo gladnih...

Opštinska vlast, u dokolici između spremanja dve pakosti, finansira tribine u Domu omladine posvećene otkrivanju planetarne zavere protiv Srba, a u Narodnom pozorištu promoviše sabrana dela haškog optuženika. Mediji na koje su radikali stavili svoju šapu naširoko, bez ikakvih ograda, izveštavaju sa predavanja na kojima se dokazuje da su Srbi Arijevci koji su Induse naučili pismu i kulturi i o tome kako je Aleksandar Makedonski testamentom svoje carstvo ostavio Srbima. Ispade da su nam u Kikindi najmanja briga pojedini vozači koji u javnom gradskom prevozu lepe postere Ratka Mladića i prosvetni radnici koji u učionicu ulaze noseći, zakačena na reverima, čak dva bedža sa likom Radovana Karadžića.

Evo moje omiljene teme: neki su „kulturteroristi i naci-intelektualci jedva dočekali da uđu u medije i kulturne ustanove koje su radikali „oslobodili od „petooktobarskog šljama. Znaju oni i te kako bolje od te „sorosovske boranije šta ovom gradu treba, samo nisu dosad imali prilike da iskažu svoj talenat. Od njihovg talenta nama danas trnu zubi!

Šta reći o lokalnim propagandističkim medijima i novinarima koji su do petooktobarskih polupromena bili perjanice Slobe-slobode i o ovim drugim koje je iznedrila „revolucija, a koji su „otporašku pesnicu zamenili dvoglavim orlom? Neko ko je spreman da u nastavcima objavljuje nepotpisane tekstove-poternice i saopštenja ultradesničarske stranke a koje nije ništa drugo do poziv na linč, i pristaje da mu urednik bude neko ko sriče slova dok čita i potpisuje se palcem, ne da nije novinar, nego nije čovek pre svega, to je obična krpa kojom se njihovi idoli brišu kad se ukake od sreće što su nekog opljuvali! Lokalni „ministar kulture, radikalska „karika koja nedostaje, bivša perjanica RTS-ovog poimanja slobodnog novinarstva, danas piše ali ne potpisuje odvratna saopštenja svoje stranke i ponovo, s oduševljenjem, sprovodi gebelsovsku cenzuru. Recimo, jedna novinarka se pre neki dan požalila kolegama da joj je cenzurisao tekst o promociji izdanja novosadskog SKC-a u Kikindi, rekavši: „Ne može toliko Tešina i naredio joj da napiše nešto drugo. Pošto je ona odbila, radikalski medijski mogul dao je zadatak drugom novinaru - da napravi priču o kikindskom mamutu. Kad sve ovo prođe i kada Kikinda ponovo postane grad, verujem da će se, kao onomad, listom javljati „prvoborci koji će se u maniru onog čuvenog pitanja: „A đe si ti bijo kad je klalo i bumbardovalo?, praviti pametni i osuđivati persone krive za urbicid. Takvi danas kao miševi sede u bircuzima i govore: „Šta se to mene tiče? Samo da mene ne diraju! Ne boj se, neće tebi ni dlaka s glave faliti, mufljuzu jedan!

(2006)

Da li u Srbiji postoji književna mafija?

Čini mi se da što je manja sredina, to je veći izliv vlasti u mozak onima koji drže poluge vlasti u tim malim sredinama. Meni je baš izazov da opstanem u takvoj sredini, jer mi se nekako logičnim čini da u sredini u kojoj si odrastao, u kojoj si stasao, imao prve ljubavi i stekao najviše prijatelja, najlakše pronalaziš sagovornike i ljude koji će te razumeti. U mom slučaju se to nije desilo. Moji najveći (lokalni) oponenti su ljudi koji su govorili na promocijama mojih knjiga i koji su pisali o mojim knjigama, ali šta im se u međuvremenu dogodilo, to Bog sveti zna.

U saopštenjima radikalne stranke, ili kakvog novinara-propagandiste, u prilici sam da čitam kako sam svoju književnu karijeru gradio na osnovu toga što imam određene političke stavove. Imati stav o tome da treba osuđivati zločine i da se treba boriti protiv ravnodušnosti, nije isto kao zastupati teoriju o zločinu i prećutkivanju. To liči na ona sumanutu ideju o „antiratnim profiterima". Kada god neko digne glas i pokuša da se pobuni protiv idiotluka, pojavi se neko ko mu kaže da je ostrašćen. U Srbiji se uspeh ne prašta, pa se ne prašta ni ovo, jer se odmah u tome vidi neka zavera, kao da je odjednom postalo šik to da je nenormalno kad je neko normalan!

U Srbiji postoji književna mafija. To je apsolutno tačno i ne može niko da me ubedi u nešto drugo, jer se pojavljuju knjige ljudi koji su ponajmanje pisci, a opet pišu neke romane. Neko je morao da im pomogne, neko je morao da napiše (sinopsise za) te romane. Pa do juče su držali prst na obaraču, a sada na tastaturi, ko da poveruje u takvu transformaciju? Verovatno postoji neko ko je plaćen da radi književne amoralne stvari. Nedavno smo u televizijskoj emisiji sazali da je jedan naš ugledni pisac, dobitnik NIN-ove nagrade, pronašao najboljeg pisca na svetu - Legiju. Neverovatno je čuti takvu stvar: da se jedan pisac s velikim autoritetom i nagrađenim knjigama iza sebe divi jednom ubici. Ne kažem da je on čovek koji je na platnom spisku mafije, ali se čudim zašto je taj pisac nahvalio jednog mafijaša, a ne nekog mladog ovdašnjeg pisca čije je delo otkrio. Kao što je sigurno da će sutra opet izaći Sunce, tako je sigurno da postoji neko ko plaća i neko ko prima novac za određene književne i novinarske uratke kojih se stidi i književna i novinska profesija. Činjenica je da mi sve do pre nekoliko godina nismo imali književnost koja se bavi tematikom devedesetih. Međutim, imali smo jedan drugi problem. Do pre nekoliko godina smo bukvalno živeli te devedesete. Teško je iz perspektive nezavršene istorije pričati o nečemu što je toliko sveže. Ne mislim da je to ikakvo opravdanje za srpske pisce, ali većina (mlađih) pisaca je imala ambiciju da piše o tome, ali jednostavno književno nisu bili dovoljno sazreli. U poslednjih nekoliko godina pojavile su se knjige mnogih pisaca koje ozbiljno progovaraju o traumatičnim devedesetim i o ovim sadašnjim trenucima, koji nisu ništa drugo nego post-devedesete, koje nikako da se završe.

Nedavno sam iz Kanade dobio pet enciklopedija u kojima se nalaze pobrojani svi mogući svetski pisci i samo u dve se pominju Andrić i Kiš, niko više od naših pisaca odavde. To je prava slika toga gde smo i šta smo danas. Najviše me nervira što ne postoji ozbiljna državna strategija koja će da radi na brendiranju srpske književnosti. Ne možemo mi u svet da idemo sa romantičkim pesnicima, a da naš štand na svetskim sajmovima knjiga izgleda tako kao da smo skliznuli ceo vek unazad. Treba da postoji ozbiljna državna strategija koja će da promoviše srpsku književnost u svetu. Jedino tako možemo da napravimo brend. Srpski jezik je „mali jezik. Nas mogu da čitaju samo oni ljudi koji taj jezik govore i dovoljno dobro razumeju, dakle, ni ceo Njujork. Mora da postoji neka strategija, da država ulaži novac u prevode naših knjiga i da ih promoviše u svetu, ali to me ne sprečava da radim na sebi i da pokušavam, pa makar i bezuspešno, da „pravim sebe kao književni brend.

(2007)

Mala moja al‘ je paranoja

Hladni rat je, po definiciji, neprijateljski odnos koji je vladao između komunističkih i nekomunističkih zemalja od kraja Drugog svetskog rata do raspada SSSR-a početkom 1990-ih. U tom periodu SAD i SSSR su se najviše takmičili u naoružanju i razvitku tehnologije. Osim toga, bila je vrlo razvijena špijunaža. Najveća potencijalna opasnost hladnog rata bilo je nuklearno oružje i njegovo aktiviranje. Za razliku od lokalnih sukoba, paranoja zbog nuklearnog oružja pogodila je sve zemlje svijeta.

Ilija Čvorović, penzionisani službenik Državne bezbednosti, koji je nekoliko godina nedužno proveo u zatvoru na Golom otoku, pozvan je na razgovor u lokalnu policijsku stanicu. Tamo ga je ispitivač rutinski ispitao o njegovom podstanaru Petru Jakovljeviću, krojaču koji je dvadeset godina radio u kapitalističkoj državi, u Francuskoj. Nakon nekoliko minuta, Ilija biva pušten kući, no toliko ga je uhvatila nervoza i paranoja da je počeo da sumnja u Petra...

Ivan Vidanović, psiholog: „Paranoja je psihoza za koju su karakteristične bolesne ideje veličine i proganjanja, dok je inteligencija osobe očuvana. Zato se ova bolest ponekad naziva ‚razumno ludilo‘. Po Krepelnu paranoja je sumanutost koja se karakteriše ‚sporim i podmuklim razvojem trajnog i sumanutog sistema sa očuvanošću jasnoće i reda u mislima, volji, delanju‘. Paranoik najčešće logično rasuđuje, odnosno izvodi korektne zaključke, ali iz pogrešnih premisa."

Laslo Blašković, književnik: „Onda poželite da pronađete sebe u lokalnom umetničkom (strukovnom) udruženju, ali se suočite sa činjenicom da ga je uzurpirao jedan jedini čovek, neki histerik. Šta onda da uradite, osim da se okrenete Beogradu, ili još dalje (ko može), jer vas kod kuće tretiraju kao ljupku nakazu koju zaključavaju u podrum kad dođu važni gosti."

Branislav Babić Kebra, lider grupe „Obojeni program: „Pre sam još i pokušavao da dobijem pomoć od nekoga, ali sam odustao, više se nikome ne obraćam, jer niko nikad nije reagovao na to. Ljudi koji su na mestima na kojima se odlučuje o takvim stvarima, uopšte ne reaguju. Oni zapravo ne rade svoj posao, a posao im je da se bave kulturom, da je prate, da prate ljude koji se bave kulturom.

Teofil Pančić, publicista: „Nedavno sam, naime, baš u Novom Sadu objavio zbirku književnih kritika, i moja je predobra urednica bila naivno namerila da je promoviše(mo) baš u Kulturnom centru. Odatle su je, viđu čuda, momentalno otpilili, pod nekim cinično providnim izgovorom. A suština iz podteksta je glasila: jesi li luda, on ne može (a ranije je mogao, i te kako)..."

Pesnik Vojislav Karanović podneo je neopozivi otkaz na mesto urednika za izdavanje publikacija Kulturnog centra Novog Sada i optužio Miodraga Kajteza, direktora te ustanove, da se arogantno ophodi prema zaposlenima, da je uveo birokratizaciju rada Kulturnog centra i da pravi spiskove poželjnih i nepoželjnih gostiju, književnika i umetnika, među kojima su Svetislav Basara, Vida Ognjenović, Radoslav Petković i Mirjana Mitrović!

U poslednje vreme sklon sam mišljenju da neka ovdašnja Tajna Sila želi da sve normalne ljude, koji imaju petlje da ukažu na neku anomaliju u društvu, prikaže kao paranoike koji u svemu vide zaveru. „Mozak te „Operacije još nije čuo da je Staljin umro. Nabrojani citati