Ispod crte

By Srđan V. Tešin

Ispod crte je venac pripovedaka u kojem Tešin na scenu postavlja grupu likova koja ostaje stalna u svim pričama. To su stanovnici jedne zgrade u predgrađu zvanom Mars, svaki od njih izuzetan i upečatljiv, u grupi književnih likova koja predstavlja društveni presek i prosek. Rekreirajući njihove sudbine, težnje i osujećenja, uz mnogo humornih efekata i mračnih tonova, autor indirektno, ali utoliko prodornije, analizira ponašanje zajednice, u istorijskom okruženju iz kojeg još uvek nismo do kraja izašli. Snaga Tešinove kritičke analize umnogostručava se odmakom od realistike doslovnosti i metaforizacijom koja se s kraja ovog pripovednog venca širi na celinu, dodajući bitan kvalitet specifičoj težini ove složene kompozicije. Tešinovi Marsovci jesu naše ogedalo i sud o nama, farsično smešni i utoliko strašniji.
.
Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine 2010.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Nov 11, 2015
• ISBN: 9789634281122

Book preview

changed.

Tulumbe i smrt

– Zašto pa mi?

– Šta smo skrivili?

– Hvata me muka!

– Od gurmanluka!

Marina Cvetajeva, Pacolovac

Sanjam kako neki brkati muškarac sličan Burdušu naskače na moju Milku kao vepar. Kako od njihovog dahtanja nisam mogao da zaspim, naposletku sam ustao iz kreveta i besno povukao jorgan otkrivajući Burdušova dlakava leđa. Ako si mi uzeo ženu, nema veze, ali jorgan ti ne dam!

Prebacio sam zavežljaj sa posteljinom preko leđa i bosonog se odgegao u kuhinju. Postavio sam dve stolice jednu uz drugu, raširio čaršav, rastresao jastuk i legao pokrivši se preko glave. Nije prošlo mnogo, kad u kuhinju uđe Milenko i, kao da me nema, poče bučno da vršlja po frižideru. Prepao se kad sam pod jorganom počeo da psujem. Zatvaraj, smrznuše mi se noge.

Skočio sam sa kreveta kad je Milenko iz mog sna tresnuo vratima. Još bunovan od naglog buđenja, rukom sam u polumraku opipavao Milkinu stranu kreveta. Tražio sam je ispod jorgan-planine koju sam napravio tokom košmara. Kao i svakog jutra, ustala je pre mene. Dok se ja još vučem po kući u pidžami češkajući stražnjicu, ona upravo sad sa redakcijskog sastanka, ispijajući na brzinu prvu kafu, kreće na novinarski zadatak na koji ju je poslao mrzovoljni urednik Buda. Iako se ranije nije dešavalo da se probudim umoran, prestrašen i bolno hladnih nogu, uveren sam u to da se ni ovaj dan neće razlikovati ni po čemu drugom od prethodnih. Milkinoj i mojoj uhodanoj svakodnevici čak ni brkati Burduš nije mogao ništa.

***

Milka se u nekoliko koraka našla na ulici. Kao da ju je neko jurio, strčala je niz stepenište zgrade u kojoj se nalazila redakcija Banatskog žurnala. Uradila je za danas sve što je Buda tražio od nje. Napisala je tekst o čoveku koji je golim rukama lovio pacove i od toga napravio unosan posao. Provela je celo prepodne u društvu pacolovca koji ju je ponosno vodao po podrumima, šupama i kokošinjcima demonstrirajući svoju neobičnu lovačku veštinu. Kao hipnotisani, pacovi bi izlazili iz skrovišta čim bi pacolovac pred njih bacio mamac pripremljen od kukuruznog brašna i aleve paprike. Za kratko vreme, u jutanom džaku našlo se desetak mrtvih glodara. Dok je pacolovac tamanio gamad, Milka je sve vreme obletala oko njega, fotografisala ga iz raznih uglova i snimala diktafonom. Kad je napravila dovoljno snimaka i saznala od lovca sve što ju je zanimalo, zahvalila mu je i otišla zadovoljna. Reportažu je veoma lako napisala, činilo joj se da je čak i urednik Buda bio njome oduševljen iako tako nešto ne bi priznao ni da mu od toga zavisi život.

– Ne bi ti bila ti kad ne bi udarala toliko zareza. Nosi to na lekturu. Slobodna si za danas.

Milka je odlučila da prvo svrati do „Vinskog podruma, a potom i do poslastičarnice „Udarnik iako joj se nisu nalazili na putu do radničkog naselja Mars i stana u kojem je odskora živela sa Mikijem. Želela je da ga iznenadi. Bila je, bez ikakvog stvarnog razloga, previše ćudljiva u poslednje vreme. Kupila je dve buteljke crnog vina i produžila do poslastičarnice. Teškom mukom je otvorila metalna vrata, udarivši u njih kesom sa flašama. Prišla je frižideru sa sladoledom i slegnula ramenima kada je videla da je prazan. Pomerila se ka vitrini sa kolačima iza koje je, okrenuta leđima, čučala prodavačica i brisala zidno ogledalo. Milka je prstenom pokucala u mermerni pult.

– Da l’ imate tulumbe?

Devojka je, preko ramena, pogledala u nju poluotvorenih usta, a onda lagano ustala, bacila krpu na pod i uplašeno se odmaknula u stranu.

– Gazda! Gazda!

Istog momenta, iz vrata, sakrivenih zavesom od šarenih plastičnih traka, istrčao je krupan muškarac, nauljene crne kose i doteran kao da se sprema za ženidbu.

– Šta je...

Iznenadio se kad je ugledao Milku.

– Pa ja sam samo htela tulumbe...

Sva u čudu, krenula je ka izlazu iz poslastičarnice.

– Tulumbe? E pa više ih nema. Sve smo ih prodali. A i da ih ima, za tebe ih ne bi bilo! Drž’ je, Danilka, sunce li joj žarko!

Iako se dvaput saplela, ipak je stigla do ulaznih vrata pre Milke. Smeškala se pakosno dok je okretala ključ u bravi.

– Čekajte... Šta hoćete od mene? Ne prilazi!

Dohvatila je oborenu plastičnu stolicu i isturila je ispred sebe poput cirkuske krotiteljke lavova.

– Ne diraj mi inventar, udaviću te golim rukama!

Muškarac joj je energično prišao, uhvatio stolicu za noge i počeo da je cima levo-desno. Milka se, onako koščata i žilava, borila iz sve snage, sve dok joj prodavačica nije zašla iza leđa i obujmila je rukama oko grudi. Milka je pokušavala da je udari glavom, ali je devojka vešto izbegavala udarce. Naposletku su je savladali i odvukli u pomoćnu prostoriju. Poseli su je u stolicu, vezavši joj prethodno ruke i noge lepljivom trakom.

– Danilka, okreni tablu na „zatvoreno".

Milka nije bila kukavica, ali su krupne suze počele da joj teku same od sebe. Mislila je na Mikija, na brata Milenka, na urednika Budu, čak i na pacolovca. Defilovali su pred njenim očima jedan za drugim. U magnovenju joj se učinilo da joj poručuju kako živa neće uteći ovim teroristima koji su se krili iza maski nevinih poslastičara. Stresla se od te pomisli. Zažmurila je, izbrojala do deset, podigla glavu i, pribravši se, iznenada pljunula u lice muškarca koji je čučao na metar od njenih nogu i preturao joj po tašni.

– Šta gledaš, daj salvet da se obrišem!

Kao kakav islednik, muškarac je primakao niski sto i dve stolice i seo naspram vezane Milke.

– Sedi i ti, Danilka.

Devojka ga je bespogovorno poslušala.

– Evo, ovako stoje stvari. Ti misliš da ti se ovo slučajno događa i da smo Danilka i ja nekakvi manijaci...

Dok je govorio, muškarac je skidao sako, zavrtao rukave na košulji i popuštao mašnu.

– Sve ću natenane da ti objasnim, pre nego što te propustim kroz šake...

Pitala se kako je moguće da prvi put vidi ove dve osobe. Nije, doduše, odavno svraćala u „Udarnik", ali je poznavala vlasnika Stoleta. Štaviše, njena prva pomisao na detinjstvo bila je škripa njegovog bicikla i zvuk zvonceta kojim je najavljivao prolazak kroz ulicu. Iz metalnog kontejnera okačenog o guvernal Stole je kašikom vadio kugle sladoleda. Ponekad bi umesto novca uzimao i kokošija jaja. Jedno jaje za jednu kuglu sladoleda. Milka je i danas pamtila ukus sladoleda od vanile.

– Gde je Stole? Polomiće vam ruke i noge ako vas uhvati!

Muškarac se nervozno počešao po čelu.

– Stole je umro prošle nedelje.

Počeo je da govori kao navijen. Objašnjavao je Milki kako su njegov otac Gavra i njegov najbolji drug Stole odrastali zajedno u siromašnim godinama nakon Drugog svetskog rata. Tokom osmoljetke išli su u isti razred i čak sedeli u istoj klupi. Bili su jaki vrlodobraši, zapaženi sportisti i omladinci za primer. Isticali su se u Omladinskim radnim brigadama tokom gradnje autoputa „Bratstvo-jedinstvo i zasluženo dobili udarničke značke. U armiju su otišli nakon svršene gimnazije. Uzimali su vikende da bi se posećivali u Zidanom Mostu i Đevđeliji. Po povratku iz JNA, Stole je rešio da otvori gradsku poslastičarnicu. U Đevđeliji je od jednog starog poslastičara, koji je igrom slučaja radio kao civilno lice u kasarni, naučio da pravi sladoled, sutlijaš, tulumbe, baklave, šampite i krempite. Gavra je otišao na studije i nije se proslavio, brzo ga je napustila želja da se bavi pravom, a jedino dobro koje je doneo iz Beograda bio je njegov sin Cane. Kako to već biva, površna ljubavna veza u koju se upustio sa Olgom, koleginicom sa grupe, završila se neželjenom trudnoćom. Meseci provedeni u ilegali studentskog doma na Karaburmi za oboje su bili više nego mučni. Ubrzo nakon porođaja, Olga je, izgubivši se netragom bez oproštajne poruke i objašnjenja, napustila Caneta i Gavru, koji se vratio u rodni grad i našao zaposlenje kao matičar u opštini. Brigu o Canetu Gavra je podelio sa Stoletom. Od tog doba, svakog jutra bez izuzetka u „Udarniku bi, gotovo ritualno, ispijali prvu kafu.