Mamac broj 1

By Ivana Maksić

Časopis za kulturu i društvena pitanja, bavi se socijalno angažovanim temama.

Izlazi kvartalno.

Prvi broj posvećen je Oskaru Daviču

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Feb 10, 2016
• ISBN: 9783598215117

Book preview

[e-mail]

POLEMIKE OSKARA DAVIČA: PREISPITIVANJE LITERARNOG KANONA

Tekst koji sledi predstavlja retranskript tribine održane 15. februara 2015. godine, u kragujevačkom skc-u pod nazivom Davičo kao nepročitan pisac, polemike i preispitivanje literarnog kanona. Istoimena tribina održana je i 25. juna u beogradskom DKSG-u. Tekst je pretrpeo naknadne izmene i dopune.

N: Iako je Davičo bio jedan od najizdavanijih autora za vreme bivše Jugoslavije, dok su njegove poetske knjige – ali i knjige proze (izdao je i mnoštvo romana, eseje, putopise) – bile trajno prisutne kao jedan vid savremenog poetskog kanona – ipak je vidljivo da je da je izborom koji je napravljen u edukativne svrhe – u nastavi srpskog jezika i književnosti, tendenciozno sveden na Hanu kao primer ljubavne poezije, i na pesmu Srbija koja se predstavlja kao primer rodoljubive, patriotske poezije. Mislim da je to čist primer demagoške aproprijacije njegovog dela. Npr. pesma Srbija se uvodi kao reprezentativna za čitav njegov opus, a prećutkuje se njegovo izričito nenacionalističko, internacionalističko revolucionarno delovanje. Mi smo, čak, sedeći i listajući šta je sve od poezije napisao, posebno neke pozne pesme (nakon 80-ih), gotovo pred samu smrt, primetili da po estetskom kvalitetu, kao i pogledu na svet, potpuno odudaraju od onoga što se nameće u obaveznim lektirama.

Zašto Oskar Davičo i zašto baš u ovom trenutku, ponovo? Odgovor daje čitanje njegovih polemika.

Odabrali smo jednu knjigu eseja (polemika) koju je napisao neposredno posle Drugog svetskog rata, tačnije izašla je u Beogradu 1952. godine, zove se Poezija i otpori; i drugu, koja je izašla 1983. godine u Sarajevu, pod nazivom Procesi, a koja je pisana kasnih sedamdesetih. Povod za nju su bili sudski procesi na koje je morao da se odazove, koje je na kraju i gubio. Tu se vidi jedna nova resentimanska ostrašćenost u napadima na njega baš zbog toga što nije hteo da se prikloni sve vidljivijem, nadirućem revizionizmu i nacionalističko-folklorističkom žaru – naročito mu je smetalo pozivanje na etničko poreklo kao na presudni argument u raspravi sa tadašnjim „kremom" srpske akademije. Ono što je dijagnostikovao u Procesima kao anamnezu licemerja i intelektualne hipokrizije 80-ih godina preuzeće, kao što znamo, punu kontrolu i apsolutni primat na srpskoj političkoj sceni 90-ih, i završiće se nacionalističkim ratovima. (Ivana će nešto više kasnije reći o tim implicitnim i eksplicitnim vezama i istorijsko-literarnim kontinuitetima.)

Ja bih se sada osvrnuo na prvu knjigu polemika Poezija i otpori. Zašto poezija, zašto otpori? Pre svega, značajno je naglasiti da je njegova pozicija bez sumnje društveno angažovana, a da se taj društveni angažman morao podrazumevati kao nešto prirodno, obavezujuće za jednog književnika i intelektualca, to je, čini nam se, kod Daviča sasvim refleksno izraženo.

Zanimljivo je da se knjiga otvara njegovim sećanjem na rat. Dakle, tragovi ratnog i poratnog iskustva, njegova sećanja na predratni komunistički angažman tridesetih godina, zatim sažeto evociranje dana provedenih iza rešetaka, kao komunista... Zna se da je on započeo svoj put revolucionara još pre Drugog svetskog rata i da je bio zatvaran u Drugoj kraljevini Jugoslaviji, kao i da je i osuđivan na robiju, a na taj se period nadovezuje njegov boravak u logoru tokom Drugog svetskog rata od ’41–3 godine.

Ovakav memorijski okvir nije nimalo zanemarljiv jer je to pozicija nekog ko je bio žrtva fašističkih i nacionalističkih progona, kao i nekog ko direktno svedoči strahotu internacija, progona i holokausta, ali i istovremeno neposredno učestvuje u rađanju jedne nove emancipatorske ideologije – komunističke, koja svoj identitet gradi na antifašističkom otporu.

Obično se, kada se Davičo pomene u kontekstu „dobrog komuniste, misli na njegovo konformiranje tadašnjem režimu, Josipu Brozu Titu, na njegov eksplicitni, više puta ispoljavani titoizam... On jeste bio titoista, to nije sporno, ali se resentimanska, „nacionalno svesna kritika zlonamerno konstruiše u napad na njegov karakter. Ova lažna „karakterologija koja već presuđuje i ima neoborive dokaze o Davičovoj moralnoj hipokriziji otišla je možda do najparanoidnijih konstrukcija u pokušaju da se okrivi za „ubistvo tri srpska pisca, u jednom od opskurnijih tekstova koji su se pojavili u poslednje vreme. (http://www.vaseljenska.com/misljenja/da-li-je-oskar-davico-ubica-tri-srpska-pisca/). Takođe, posthumno se fabrikuju dokazi da je bio plagijator (slučaj pesme Srbija), što govori o snažnoj želji da se Davičo naknadno diskredituje i da se njegovo nasleđe ospori u svim aspektima.

Međutim, upravo Davičove polemike navode na zaključak da se on i te kako obrušavao na ono što je smatrao konzervativnim i u komunističkoj realnosti. Tako je neposredni povod za pisanje Poezije i otpora kritika preovladavajuće tendencije soc-realizma koja je tada (50-ih godina) htela da se konstituiše kao pozitivistička