Sićušne priče: Srpska mikro priča

Mikro-priča je stilski eksperiment, samoinicijativno ispitivanje granica proze, maksimalna redukcija teksta do tačke gde on prestaje da bude proza i pretvara se u smislen zbir nasumično spojenih reči i fraza. Kada uspeju da stanu na korak pre te tačke, srpski prozaisti stvaraju vrlo upečatljivu, potentnu i kvalitetnu mikro-prozu koja u tek nekoliko rečenica ili pasusa uspeva da dočara svu surovost, raznolikost i nesnađenost sveta oko njih. Drugim rečima, oni mikro-prozom mogu da opišu sve one događaje, osećanja i stavove koji ih okružuju, i to neretko na efektniji način nego u obimnijim kratkim pričama i romanima.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Mar 22, 2021
• ISBN: 8663510748

Book preview

Sićušne priče

Srpska mikro-priča

Priredio

Dragan Babić

Predgovor

Srpska mikro-priča, danas: krik vitalnosti

Ako podignem ruku, reče on, kuda će moja ruka otići?

David Albahari, „Koan od priče"

For sale: baby shoes, never worn.

Ernest Hemingvej, navodno

Srpska kratka priča danas, a sa njome i srpska mikro-proza, je istovremeno kompleksan, nejasan i sadržajan sistem koji u jednakim dozama izaziva interesovanje, zbunjenost i oduševljenje čitalaca. Postoji više razloga za ovakvo stanje i neobičan status koji već godinama traje, ali jedna stvar najviše čudi: kako je naša pripovedna proza došla od statusa najetabliranije i najpriznatije forme do marginalizovane pozicije u kojoj je danas? Svi naši najupućeniji stručnjaci za prozu i književnost uopšte ističu da je upravo pripovetka oduvek pružala prostor za najveći uspeh kreativnog rada naših pisaca. Međutim, u jednom trenutku – mada je verovatnije da je u pitanju grupa trenutaka, odnosno da se ne radi o jednom izolovanom događaju, već o seriji nesrećnih okolnosti – kratka priča je pala u zaborav i njeno mesto zauzeo je roman. Možda je to bilo u ono vreme kada je hiper-produkcija romana zaista uzela maha, te tako sada godišnje imamo između sto pedeset i dvesta romanesknih naslova, što je ogromna razlika u odnosu na onih dvadesetak ili trideset koji su bili u igri za NIN-ovu nagradu u vremenu kada je ona ustanovljena. (A možda, sa druge strane, ovaj podatak nema nikakve veze sa čitanošću i popularnošću kratkih priča, jer publika koja čita i kupuje romane ne mora nužno da se razlikuje od one koja favorizuje kratku prozu.) Kada smo kao društvo došli u period brze razmene informacija i ubrzane komunikacije, očekivalo se da će kratka priča ponovo postati popularna među čitaocima koji, zbog manjka vremena i pažnje, nisu u stanju da se posvete romanima i njihovoj sveobuhvatnosti – umesto toga, mogu da pročitaju jednu ili dve priče za tih dvadesetak minuta slobodnog vremena na pauzi za ručak, u gradskom autobusu, u čekaonici zdravstvene ustanove ili u redu u banci. Međutim, to se nije desilo, i srpska kratka priča tonula je sve dublje u anonimnost, marginalnost i nepopularnost. Ovo, naravno, nije samo paušalna procena jer se iz izjava pisaca, kritičara, urednika izdavačkih kuća, čitalaca i, na kraju, bibliotekara i knjižara može zaključiti da kratku priča danas ne kupuje i ne čita velik broj ljudi. To ne znači da se ona ne piše, ili da se ne štampa, već samo da je njena prisutnost na književnoj sceni manja. Ona jednostavno nije niširana, niti ima publiku ka kojoj je usmerena: poeziju čitaju samo retki, i uvek se zna ko spada u tu grupu; roman čitaju svi, čak i oni koji inače ne čitaju; esej čitaju mahom oni koji se književnošću bave profesionalno; kratku priču pak čitaju oni koje privuče ime autora, njihovi prethodni naslovi i nagrade kojima su ovenčani, te eventualno entuzijasti koji zaista žele da steknu uvid u trenutno stanje ove forme. A kada to učine, otkriće neverovatnu činjenicu: srpska kratka priča je živa!

Da, ona možda nema popularnost romana i andergraund šmek poezije, ili onoliko čitalaca koliko zaslužuje, ali ima autore koji se njome bave i koji upravo u kratkoj priči dostižu svoje najveće profesionalne uspehe. Za neke od njih, ona je tek stepenik između dva romana, forma kojom se zanimaju u procesu skupljanja građe na novo obimnije delo, ili kojom se relaksiraju nakon uspešnog romanesknog naslova. Za druge, ona je prilika da zabeleže svoja trenutna razmišljanja, više stihijski nego planski, i da ih potom štampaju tek da bi svojoj biografiji dodali još jedno delo i ispoštovali ugovor sa izdavačima. Za treće, međutim, ona je forma u kojoj se dobro osećaju i kojoj se posvećuju bez obzira na to da li se pored nje izražavaju u formi romana i poezije, i koji razumeju da je kratka priča svet u malom, savršen da ispripoveda avanture njihovih junaka. Upravo ti potonji drže srpsku kratku priču u životu i guraju je napred, zajedno sa određenim brojem autora iz prve skupine koji s vremena na vreme iznenade kvalitetnim izdanjem, te pojedinim mladim piscima kojima je kratka proza prvi iskorak u svet pisanja i koji upravo u njenim domenima ostvaruju svoje prvence – a u tim mladim autorima je, naposletku, i budućnost naše književnosti.

Kada se govori o mikro-prozi u okvirima kratke proze, mora se uvesti još nekoliko ograničenja. Prvo, ova forma je sažetija i kompaktnija od priče, te stoga zahteva adekvatniju čitalačku reakciju i veću aktivnost prilikom istraživanja teksta. Drugo, autori mikro-proze svesno sažimaju svoj izraz i iz njega izbacuju sve ono što nije apsolutno neophodno, ostavljajući samo delove teksta koji su ključni za razumevanje njihovih stvaralačkih namera. Treće, mikro-proza je u još goroj poziciji sa čitaocima, urednicima i kritičarima, te su stoga nove zbirke u kojoj se nalaze isključivo ovakve priče izuzetno retke. Češće se određen broj mikro-priča pridoda već postojećem rukopisu „uobičajenih" kratkih priča, kao kuriozitet ili stilska vežba. Samostalne zbirke mikro-proze se stoga ne mogu smatrati etabliranim oblikom u savremenoj ponudi izdavačkih kuća, ali se ovakve priče mogu pronaći u periodici i čak u antologijama¹, što dokazuje njihovo prisustvo u svesti pisaca, izdavača i čitalaca. Mikro-priča je stilski eksperiment, samoinicijativno ispitivanje granica proze, maksimalna redukcija teksta