Discover millions of ebooks, audiobooks, and so much more with a free trial

Only $11.99/month after trial. Cancel anytime.

Beogradski književni časopis 56–57–58–59
Beogradski književni časopis 56–57–58–59
Beogradski književni časopis 56–57–58–59
Ebook423 pages5 hours

Beogradski književni časopis 56–57–58–59

Rating: 0 out of 5 stars

()

Read preview

About this ebook

BKČ br.56–57–58–59, godina XVI, proleće–leto–jesen–zima 2020.

LanguageСрпски језик
Release dateDec 17, 2020
Beogradski književni časopis 56–57–58–59

Related to Beogradski književni časopis 56–57–58–59

Related ebooks

Reviews for Beogradski književni časopis 56–57–58–59

Rating: 0 out of 5 stars
0 ratings

0 ratings0 reviews

What did you think?

Tap to rate

Review must be at least 10 words

    Book preview

    Beogradski književni časopis 56–57–58–59 - Разни аутори

    Beogradski književni časopis broj 56–57–58–59

    godina XIII / proleće – leto – jesen – zima 2020.

    ■ ■ ■ DOMAĆA KNJIŽEVNOST

    Jovica Aćin

    Ovo nije priča

    Ovakve stvari se, znam, događaju drugima, i ja sam uvek zadivljen kad saznam za njih, jer mi se čini da u njima nešto nezemaljsko upravlja realnošću ovog sveta. Sad se meni prvi put tako nešto desilo. Vreme je skladište zaborava, a mi po njemu kopamo otkrivajući stvari za koje smo nekad znali, ne shvatajući blagovremeno da bi one jednom mogle postati deo naših sve kraćih budućih dana. Takav utisak o vremenu stekao sam onomad kad mi je u ruke dopala knjiga izvesnog nemačkog putnika, naseljenog u Škotskoj, a koji je pisao o svom boravku na Korzici. Ono što se meni sad desilo prvi put dogodilo se i njemu i ko zna kome još, i to već davno. Tako se vreme poigrava s nama i našim zaboravima. I ja sam došao na red po njegovom nedokučivom spisku.

    Moj prijatelj još iz osnovne škole, Nikola Radulović, s kojim sam čak zajedno studirao engleski jezik i, kao drugi jezik, italijanski koji je njemu istinski ležao, pre nekoliko godina preselio se u Napulj i tako je naše inače višedecenijsko i svakodnevno druženje bilo prekinuto. Od njega boljeg prijatelja nisam imao, pa i danas mi je najbolji, jer drugih i nemam. Rekao je da odlazi i da se ne vraća. A naše prijateljstvo? Šta će onda od njega biti, pitao sam ga. Trajaće i dalje, odvratio je, jer uvek računam na tebe. Njegove reči su me utešile, ali samo nakratko. Duže od dve godine on je ćutao. Nije bilo glasa od njega, pa sam ja duboko zaronio u setne misli o prolaznosti svega u životu. Ipak, nedavno mi se, kad sam već zaključio da me je apsolutno zaboravio, javio razglednicom. Nije to bila prava razglednica nego fotografija koju je on sam snimio. Fotografisao je jednu od napuljskih ulica, i ja sam tu sliku, u sebi je nazivajući „ulica s plahtama", nedeljama i nedeljama držao na svom pisaćem stolu, ne znajući šta s njom da radim, a ni kako da je shvatim: da li mi Nikola pokazuje kako je Napulj divno mesto i da me svojom fotografijom okolišno poziva da mu se pridružim ili naprosto želi da mi saopšti kako je počeo da se bavi fotografisanjem, ili je u pitanju nešto treće što ja nisam uspevao da odgonetnem? Jednog jutra, kad sam seo za sto da odradim posao koji je trebalo da završim već prethodnog dana, primetio sam da na njemu nešto nije u redu. Ili je nečeg bilo viška ili je nešto nedostajalo. Radim kao povremeni inokorespondent za jednu od beogradskih uvozno-izvoznih firmi. Tog jutra trebalo je da pišem rimskom partneru svoje firme, koji je bio zainteresovan da odavde uveze veću količinu divljih, a ne gajenih gljiva, prvenstveno vrganja, crnih truba i smrčaka. Posebno za smrčak italijanski sladokusci su spremni da plate basnoslovne iznose po tratorijama. Taj rimski trgovac, po imenu Luka Todarelo, bio je od onih neobičnih. Želeo je da ponude prima samo pisane na papiru. Kod njega, barem u poslovnim stvarima, elektronska pošta nije dolazila u obzir. Ima još takvih na ovom svetu, a zahvaljujući njima ja još imam svoj poslić za koji mi se plaća od učinka. Kako god bilo, u poslednji trenutak sam se opsetio da sam to pismo već napisao i prethodnog dana ga poslao u Rim. Onda sam nekoliko časova utrošio razmišljajući da li moj zaborav nešto znači, da li sam počeo da gubim razum i slično. Možda i umišljam da se neka promena odigrala na mome pisaćem stolu. Ali najednom mi je sinulo. Dabome, Nikolina takozvana razglednica nije se nalazila tamo gde je uvek bila, ukoso naslonjena na štampač, i čekala na mene da se odlučim i pišem prijatelju na adresu koju je on priložio na poleđini fotografije. Inače, uz svoju adresu je dopisao samo pozdrav i ništa više. Kad sam jednom utvrdio šta je bilo drukčije na mome stolu, da slika nedostaje, pokušao sam da se setim šta sam učinio s njom. Živim kao samac i nema nikog u mom unajmljenom potkrovlju ko bi sliku uzeo ili je premestio nekud drugde. Da li je moguće da se sama slika iskrade, dosadilo joj moje kolebanje i otišla je od mene, pitao sam se. Nije vredelo. Uprkos natezanju sa svojom memorijom, nisam mogao da se prisetim kud se slika denula, gde sam je zaturio ili je čak, a nadao sam se da baš nisam toliko već izlapeo, bacio u smeće koje sam prethodne večeri izneo i sručio u ulični kontejner, kao što redovno činim. Istovremeno, bio sam svestan da je sve moguće, jer me je pamćenje očigledno izdavalo. Nije bilo pomoći i naposletku sam odustao da sebe optužujem. Nikoline fotografije naprosto više nije bilo na mom vidiku, i tu bi trebalo da je kraj ove priče koja zapravo i nije priča nego priznanje sopstvenog urušavanja.

    Ali posle nekoliko dana se ispostavilo da događaj s nestankom slike nije okončan.

    Iz firme su me pozvali da mi kažu da je stiglo pismo od gospodina Todarela. Otišao sam smesta donde, proverio zaglavlje pisma sa adresom u rimskoj ulici Petra Pustinjaka, a onda su me posred čela pogodile prve reči. Umesto odgovora na našu ponudu pečuraka, bilo je to lično pismo meni upućeno.

    Rimski trgovac, preko koga smo u Italiju u izobilju prodavali maline, kupine, vinogradske breskve, šumske jagode, divlje borovnice, sve vrste jestivih gljiva koje se kod nas mogu naći i nabrati, nezašećeren domaći džem od šljiva, povremeno i gajene pastrmke, obraćao se meni lično i prve reči su mu bile usklici čuđenja. Kako sam samo saznao, pitao se, jer mu je bilo jasno da sam to ja učinio, jer je meni najpre bila poslata slika, na moje ime i moju adresu, kako sam samo znao da je on rodom iz Napulja, a uz to kako je mogućno da mi je bila znana i ulica u kojoj je odrastao, jer to, pisao je, više niko živ od njegovih ne zna. Na njegove izraze zaprepašćenosti nadovezala se i moja zatečenost. Odjednom sam razumeo kuda je nestala Nikolina fotografija s mog stola. Odletela je do Ulice Petra Pustinjaka u Rimu i zaustavila se pred očima Luke Todarela.

    Nikolinu napuljsku sliku sam u svojoj rasejanosti, što ne mora da znači i nehotice, spustio u omotnicu s ponudom vrganja i smrčaka, i tako je ona nestala da bi ubrzo izronila kod nekoga ko ju je razumeo bolje od mene, jer je prikazivala ulicu njegovog detinjstva.

    Naglo se, piše Luka, ponovo našao na mestu podjednako tužnom i veselom. Preživeti dugo u ulici usred Španskih kvartira, najsiromašnije četvrti i središnjem delu Napulja, e, pa retko ko je u tome uspevao. A on sigurno ne bi uspeo, i morao je da pobegne na sever. Više se nikad neće vratiti u rodno mesto. Neće putovati u njega, ali ga je pogled na sliku u mahu preneo tamo i učinilo mu se da svoju ulicu, tesnu, čiji pločnik od grbavo tesanih kamenih ploča, koje su milioni koraka uglačali dotle da su oči mogle da zabole od njihovog odsjaja, nikad nije ni napuštao. Na toj ulici, koju sunce nikad nije uspevalo u potpunosti da obasja, prodavao je prolaznicima krijumčarene cigarete. Izneo bi stolicu iz podrumskog stana koji se sastojao sam od tri nevelike prostorije, pa bi po njoj poređao kutije s cigaretama. On je bio samo preprodavac. Ne mora ni da spominje za koga je radio. Kasnije je iz pekara Španskih kvartira, a koje su zapravo bile kamorističke, prikupljao dnevni pazar i predavao ga onom ko mu je ranije brojao kutije cigareta. U vrelim letnjim danima držali su otvoren jedini prozor u njihovom suterenu. Svako ko bi prošao ulicom mogao je da ga vidi kako za stolom s majkom i ocem večera palentu s malo jeftinog sira. Ulična vreva je trajala od rane zore do duboko u noć. Dešavalo se da se i posle ponoći čuju povici i jauci, pucnjevi, žamor probuđenih stanovnika, kao i reski glasovi karabinjera. Ali ta strka je brzo jenjavala, topot stopala po uličnom pločniku bi iščezavao u noći. Kad mu je otac, nosač u luci, ubijen kao slučajna žrtva, našavši se, kako se govorilo, na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, i majka mu se, čistačica po bogatijim kućama u četvrti Kjaja, posle toga razbolela i onda rastala sa životom, Luka je imao nepunih osamnaest godina. Napulj neprestano živi na vulkanu i ispod vulkana, pa je tako i on, još godinu dana pre nego što će uspeti da pobegne iz tog sveta, za njega još jedino sveta smrti, sa sve manje nade radio za uličnom tezgom. Uspeo je, da, nekako da se izbori za dozvolu da sklepa tezgu na niskim nogarima i prodaje artičoke, kupus u glavicama i sečeni, dinje, nespole i svakojako voće i povrće koje bi dobavio od nabavljača na pijaci kod Danteovog trga. Za tu dozvolu morao je da plati onima koji su kontrolisali njegov kraj sve što je prethodne jeseni zaradio i prištedeo berući limun u Sorentu. Ali ono što ga je najviše ujelo za srce na slici koju sam mu nenamerno poslao bilo je rublje. Posteljina, košulje, gaće, čakšire, ženske bluze, marame. Na konopcima rastegnutim između prozora ili između balkona na višim spratovima, po pročeljima kuća i preko ulice, neprestano se sušio veš.

    Prizor s konopcima i rubljem koje je pod nevidljivim lahorom vijorilo, što se čak i na Nikolinom snimku nekako moglo uočiti, pogodio ga je kao nož koji je iznenada izleteo iz zaborava i zarinuo mu se u grudi, pisao mi je Luka. Kad je pripremao očevu sahranu, a majka mu je bila već klonula, oprao je čaršave u koje će umotati mrtvo telo. Sutradan ujutro, kad je pogledao na prozor, čaršava nije bilo. Sa žaluzina za koje je bio vezao štrik odneo ih je vrag koji nije morao ni da se trudi visoko da skoči. Osetio je tada kako ga obuzima neizreciva bespomoćnost. Kao da u njemu više ničega nije bilo. Oca je sahranio golog, jer je svu njegovu odeću morao da zadrži za sebe.

    Kad je odlazio iz Napulja, zna, izlazio je iz sebe. Izišao je iz napuljske utrobe, izišao je i iz sebe, i sad kad je video svoju ulicu, rekao bi da je taj izlazak u svet bio početak njegovog lutanja. Lutao je ne nalazeći više svoju kuću. I ovo što radi kao trgovac shvata da je samo privid. Veruje da će napustiti sve i vratiti se u Napulj, u svoju ulicu, takoreći ulicu rođenja i smrti, koja je poput mnogih napuljskih ulica u starom gradu premrežena konopcima za sušenje veša. Konopci su paučina grada, njegov nervni sistem. I svi koji žive ili su dovoljno dugo živeli u Španskim kvartirima dele taj sistem kao da dišu svi na istu slamku. Na kraju mi je Luka Todarelo zahvaljivao što sam ga poslatom slikom podsetio na sudbinu, a okolišno me je i proklinjao kao da je glasnik kriv za poruku koju nam uručuje. Pri tome sam, u najgorem slučaju, odvraćao sam u sebi Luki, bio samo nesvesni glasnik, a koji se kaje i kad je nevin.

    Dok sam se vraćao kući, na Vračar, kod Krsta, razmišljao sam o svom detinjstvu. Nije bilo nimalo kao Lukino, ali je takođe proticalo u sirotinji. Ni u mome rodnom mestu, a sad ni u Beogradu, nema na pročeljima zgrada konopaca za veš, barem ih ja ne viđam. Nisu to primorska naselja kroz koja duvaju morski vetrovi. Ovde gospoduje košava. Luka je brao limunove, a ja sam skupljao dudinje za rakiju koju će otac ispeći. S Nikolom sam išao kaldrmisanim kolovozom i između kamenja iščeprkavao klince, eksere, šrafove, opruge i svaku metalnu stvarčicu koja je otpala s drndavih motornih vozila, kamiona natovarenih ugljem i zaprega. Onda bismo to nađeno blago prodavali otkupnoj stanici u to doba čuvenog preduzeća Otpad. Bakrene stvari su naročito dobro bile plaćane. Ali naposletku sam i ja, zajedno s Nikolom, pobegao iz rodnog mesta. Iako Luka ništa ne kaže o svojim ranim ljubavnim doživljajima u Španskim kvartirima, a mora da ih je bilo, moja prva ljubav je bila Nikolina sestra Svetlana. Zvali su je Ceca, a među starijima je bila nazivana i Ceca Luftika. Jednom sam pitao majku šta uopšte znači „luftika". Jasno, objašnjeno mi je, luftika je kad neko neprestano lebdi u vazduhu i ne mari da bude na zemlji. Starija od Nikole i mene trinaest godina, sve što sam kao osamnaestogodišnjak naučio o ljubavi tokom jedanaest meseci i tri dana, naučio sam od nje, vezan za nju kao da sam nogom stao u kljusa i zaboravio da dišem od bola. Naučio sam i kako izdržati kad te ljubav ostavi na cedilu. Sećam se dana kad se udavala. Kad je rekla da je dosta bila sa mnom, da sam ja još detence i da je našoj priči kraj, nije mi spomenula da se udaje. Ja ću to saznati tek od Nikole, dan posle venčanja. Da sam znao za njega dan ranije, pa makar i sat ranije, ne znam šta bih sve učinio da ga sprečim. Verovatno bih s kuhinjskim nožem uleteo na ceremoniju. Da sam samo znao da se venčava, možda bi to učinilo da ona ipak propusti venčanje. Možda se stvari menjaju kad znamo za njih. E, jebalo je detence, pamtim da je pomislilo to detence, ali koje je u tom trenutku osetilo golem strah, i to je ljubav za nju, nešto što neminovno mora biti prekinuto. Kao da ljubav postoji samo kao prošla stvar, a ne kao poslednja, ona kad umirete zajedno. S druge strane, kad ti je prva ljubav neko čije iskustvo uveliko nadmašuje tvoje, stvar mora da pukne. Luftika? Tad sam razumeo šta je taj nadimak za mene značio. To je neko ko svaki trenutak živi kao početak života, a nijednog trena ne haje za kraj života koja nam se prikrada s leđa. Za luftiku ne postoje znaci upozorenja da nas koliko sutra više neće biti ovde. Trebalo je da je tresnem o zemlju. Dosta s njenim lepršanjem po vazduhu. Kad me skoli gnev izazvan strahom, ne odmeravam reči; ni onda nisam, a i danas ne mogu uvek da se zauzdam. Istina, dokle god smo živi, svaki sledeći dan možda donosi novu ljubav. To je kao neka nada, ali je najčešće rđava nada. Laže te da bi što duže bio na mukama. Posle Cece, za mene nikad više nije bilo nade. Nisam hteo da je gajim, nisam hteo da joj dozvolim da me obmanjuje. Ne žalim se; verovatno je teže živeti, ali je, prema meni, lakše umreti kad ste lišeni bremena laži.

    Posle toga smo Nikola i ja otišli u Beograd. Meni su roditelji umrli, ne baš tako nasilno i tragično kao Lukini u Napulju. Bio sam jedinac. Oca mi je ubio šećer, a majku je satrlo ubrzano zakrečavanje. Nikola je povremeno odlazio kod svojih. Sat i po vremena autobusom. Tamo bi se opskrbio i onda bismo najmanje nekoliko dana bili mirni u pogledu hrane.

    Tek što sam ušao u potkrovlje, zazvonio je telefon. Mora da je šef iz firme da me pita šta je gospodin Todarelo odgovorio na našu ponudu, jer mora biti da je obavešten da je pismo iz Rima stiglo. Ali bio sam ne manje preneražen od Luke kad mu je iz pisma ispala Nikolina razglednica. Posle tolikih godina, iz telefonske slušalice čuo se poznati, mada donekle promukao ženski glas. Bila je to Nikolina sestra. Jebena Luftika. Izvinjava se, jedva me je u telefonskom imeniku pronašla, i ne bi se javljala, ali sve je više muči neka zlokobna slutnja. Nikola, da, Nikola joj se se već duže od dva meseca ne javlja. Zvala ga je i telefonom, a nijednom se nije odazvao. Boji se da mu se nešto nije desilo. Nema ni pisma od njega, a povremeno joj je pisao, najmanje jednom mesečno. Poslednji znak od njega je nekoliko tankih školskih svezaka, ispisanih njegovom rukom. Poslao ih joj je pre dva meseca, kao što je već rekla, s molbom da ih pripazi. To su kao neki zapisi, često nedatirani. Nije čitala, jer bi se Nikola onda izvikao na nju. Da li ja nešto znam o Nikoli, pitala me je.

    Ne, meni se nije javljao kao tebi, odgovorio sam joj preko volje. Imao sam samo jednu razglednicu od njega, ali sad ni nju više nemam.

    Ceca će, reče, ipak doći do mene. Mora da se posavetuje s nekim ko je Nikoli blizak.

    A to bih bio ja?

    Da, to si ti, Emile. Nemoj da se prenemažeš, ne budi više dete. Doneću i njegova pisma i ove zapise u sveskama.

    Da li je trebalo da oživljavam nekadašnju gorčinu? Da prizivam zastarele stvari? Bilo je u meni još njihovih tragova, ali su ipak prilično izvetrili.

    Ako već tako hoćeš, dođi, rekao sam joj, pri tome se samo trudeći da mi glas bude mrzovoljan, onako kao da pokušavam da proguram reči kroz zube utrnule od kiselih višanja. Sećam se, u dvorištu gde smo mi na konopu, a i na nekoj zarđaloj žici sušili veš, bilo je stablo španskih višanja od kojih bi mi zubi uvek utrnuli, ali meni se dopadao taj osećaj utrnulosti, kao što mi se dopadalo i da punim plućima udišem izduvni dim iz dizel-motora vršalice za žito. Miris tog gasa me je opijao. Možda sam doista bio detence. Da, dođi, donekle poletnije sam ponovio Ceci. Zapisala je moju adresu.

    Tim pozivom zapravo je počelo odvijanje čuda koja ne manje od ljubavi menjaju ljude, i u čijem središtu je Nikolin nestanak. Njegovo iščeznuće, ako o tome nije prerano govoriti, izdaleka mi je ličilo na nestanak njegove razglednice s mog stola, pa sam nekako bio uveren da će i on iskrsnuti na neočekivanom mestu kao što se to dogodilo s razglednicom. Da li se varam? Moje zablude u životu su mnoge, ali ponekad sam, nekim nerazumljivim spletom, bio u pravu. U ovakvim slučajevima kao što je ovaj s mojim najboljim prijateljem teško je unapred znati šta će biti. I da li će se na koncu ovo što nije priča možda pretvoriti u priču kojoj ćemo se smejati. Ceca u toj stvari barem može da se posavetuje sa mnom, a ja nemam nikog osim vas, nepoznatih, koji ste moje saopštenje upravo pročitali, a možda već znate i nešto što ja ne znam.

    Jelena Marinkov

    Potera za papagajem

    Kako bre ti možeš toliko da popiješ

    Odakle ti kapacitet kako ti ne ode želudac

    Odakle bre možete da pušite toliko od ranog jutra

    Svi se tu provodite pijete kafu na prazan stomak

    Mene bre boli glava i krsta me bole i stomak mi sjeban

    Ne smem slatko ne smem kiselo ne smem pivo

    Šećer holesterol povišeni i ujutru mi se ne ustaje iz kreveta

    Hrana za mačke prosuta po polupanom parketu

    Zid u kuhinji se krnji pa ga oblepljujem rupičastim lišćem

    Koje ponekad uleti  kroz prozor nošeno vetrom

    Koji miluje moje bolesno telo

    Koje nepoznati džin pronosi okolo na čačkalici

    Žaoka

    Ja sam psiho

    Skačem do plafona, penjem se na zavese

    Osećam se veoma ugroženom

    Vrebam te iz kuhinje iz kupatila

    Da viljuškom vadim oči da tiganjem razbijam glave

    Da crevom od tuša zavrćem šije pticama zakržljalih krila

    Toliko o potisnutoj seksualnosti

    Pre podne mrzim sebe, po podne ceo svet, uveče te volim

    Do večeri mi se ne približavaj

    A uveče može šta hoćeš

    Neću sve da podredim nama dvoma ali

    hoću da odemo negde i da budemo bezobrazni ko stenice

    Hoću da dišem i da živim i boli me kurac za rodbinu i komšije

    Lubenica

    Što si starija, osećaš se sve prljavije kad odlaziš

    s tipovima u krevet

    Tvoje telo se kvari, smežurano poput starog sira

    Doživljavaš sebe kao robu s buvljaka

    Jebeš se s kim stigneš, pokupe te s betona i probaju te

     kao dečaci polovne pištolje na vodu

    Sve više se plašiš polnih bolesti

    Sve manje insistiraš da koriste kondom

    Pre seksa moliš za usputnu nežnost

    Posle seksa natapaš sunđer gelom za tuširanje

    Ribaš se do iznemoglosti, do krvi

    Trljaš izdajničku pičku dugo dugo

    Koža ti se peruta, podočnjaci navlače bade-mantile

    posle umivanja

    Kosa ti je iskrzana iako koristiš kvalitetan šampon,

     regenerator i masku

    Stopala gruba, oblepljena flasterima, nikad se nisi naučila

     na štikle

    Mlohavo telo sve ređe ispušta krv na vaginu, sve češće

     na desni

    Zatvoriš se u kupatilo, zapališ mirišljavu sveću

    Da bi se ponovo povezala sa sobom, čitala si to u nekom

     ženskom magazinu

    Plutaš u sanduku kao gnjecava lubenica

    Kliziš, voda je tvoj format

    Stalnom partneru pretiš samoubistvom utapanjem

    Ðiha-điha

    Skoro si negde pročitala da je normalno da deca masturbiraju

    To se u vašoj kući zvalo điha-điha i bilo je strogo zabranjeno

    Možda se zato i dan-danas posle seksa osećaš kao da si

     uradila nešto loše

    Kao kad bi te neko od roditelja zatekao kako se klatiš

    na naslonu od fotelje

    Vidra

    Umrestiće 93000 vidri u Španiji da bi sprečili zarazu

    Rekao si da tvoje sestre više vrede od mene

    Možda zato što su mi jako dugo trebili vaške

    Vaške, ko još trebi vaške duže od nekoliko meseci

    Bol od češljanja i čupanja malim uskim češljem

    Svrab i iritacije od tretiranja šamponom

    Baba je rekla da nas je neko urekao, loše pomislio, da nije

     pljunuo i rekao pi, gadovče

    Babe uvek prve zauzmu mesto u gradskom prevozu

    I mašu onim svojim glupim cegerima punim povrća i pljuju

     kad pričaju i imaju brkove

    Neću da sam baba hoću da sam vidra

    I da me uvek hvataš za dupe

    Ana Miloš

    GOVORI GRAD

    andrijin krst

    raskrsnica ima mnogo života

    znakovi jedni drugima šapuću strahove

    dah toliko topao da petlja šine u osmice

    zbrkana fluorescentna raspeća

    kotrljanje kraj pružnog prelaza

    voz kao misao nestaje u zabranu

    svedoci su table za visoki napon

    nebo ispresecano pucketavim nitima

    vrpca

    tmina je i dimenzije su se izgubile

    preko zida retki farovi ocrtaju grane

    zvukovi im kao šišmišima prikazuju dubinu

    ono što osećaju i ono što ne osećaju

    grle se iz straha da će odleteti u vakuum

    telonauti otkačeni od brodske sajle

    gravitacija

    fabrika se šćućurila u odžak

    neko je nacrtao školice na cigli

    dete ne zna ništa o fizici

    baca kamen na prvi kvadrat

    prate ga ostali klinci

    skakućući uvis liče na anđele

    voda

    komarci bodu toponime u kožu

    obrušavaju se na golo meso kao štuke

    bombarder B52 klizi po šanku

    ostavlja mokar trag pun plamena

    naiskap u trenutku nestalo

    grad eksira kubike pune malarije

    reka je mirna

    lane uhvaćeno u crvenom trouglu

    Nedžad Ibrahimović

    Je li ovo kraj svijeta?

    Tata, je li ovo kraj svijeta?

    (A. Tarkovski: Nostalgija)

    (Flekice ruža na zubima)

    Ona se ubijala svake druge sedmice. Obično to bude prije podne. Tada pogne svoja našminkana usta do nas i sasvim uvjerljivo, s flekicama ruža na zubima, kaže sutra ću se baciti pod voz i više me nikada nećete vidjeti! Mi je pažljivo slušamo, ništa ne kažemo i čekamo da ode – i ubije se…

    Mada, iskreno, ne bismo znali šta bismo s tom viješću.

    No, dobro, samoubojstva su počela godinu dana kasnije, kada smo se preselili u drugi dio grada…

    (Čelični prsti)

    Budim se tako što otvaram oči. Mislim, ništa se u mojoj svijesti ne mijenja, kao da nisam ni spavao, a niti sam bio budan. Mrak oko mene je gusti, topli prekrivač u kojem se osjećam ugodno i zaštićeno – kao da me voli. Digao sam glavu s mokroga jastuka, iščačkao grumenčić krvi iz nosa i naspram prozora nazreo Tatinu sjenku. On, s cigaretom u ruci, gleda napolje, negdje u pravcu tvorničke dizalice. Sa limenih prozorskih okapnica dopiru zvuci jesenje kiše.

    Znam i sam dugo tako stajati na stolici uz prozor i, propinjući se na prstima, promatrati narandžastu grdosiju kako odnosi svoju zahrđalu šaku u neku vodenasto-mliječnu daljinu a potom je dočekivati napunjenu gomilom crnog materijala što ga je istresala u dubine, negdje ispod prozora. Iako se na središnjoj konzoli nalazi kabina, nikada u njoj ne vidim rukovaoca. Ko naređuje čeličnim prstima da se otvore i istresu mrak iz svoga dlana? Ko joj naređuje da ode i da se vrati?

    – Tata!

    – Spavaj, sine – kaže, ne osvrćući se.

    – Tata, gdje je Mama?

    – Lezi, spavaj, probudićeš brata – reče malo tiše.

    Okrenuo sam se i napipao ga. Mokar do zavrat. Dobro je. Podigao sam se u krevetu i sjeo.

    – Hoću, ako ćemo zajedno gledati zvijezde?

    – Hoćemo, kasnije, sad lezi.

    Odmaknem se od brata i glumim da spavam. Tatina ruka svako malo pravi vatrene lukove propraćene dubokim othukivanjima, kao da umire na rate...

    Opet sam se pridigao.

    – Tata, meni se ne spava. Mogu li ustati?

    – Možeš.

    – A gdje je Mama otišla?

    On dugo gleda u mom pravcu i kao da sprema neku čarobnu riječ.

    – Ne znam, čekaćemo... – veli, i kao da se smješka?

    Opet gleda prema dizalici i puše dim u zamagljeno staklo. Na tom se mjestu formira suhi prostor. Isprekidane linije, magličaste mrlje i kapi koje jure jedna drugu što ga ubrzo popunjavaju, odražavaju svijet kojim vlada moj Tata.

    (Kraj svijeta)

    Sjedimo na kauču. Šutimo, svako sebi. Oko nas noć, kiša i sve hladnija tama. Svoj mrak Otac rastjeruje žiškom cigarete. Mrak koji se useljava u mene, ja osvjetljavam njegovim ulovljenim pogledima. Kada to ne uspijem, onda se podižem i pokušavam progutati prozirne meduzice što lebde oko njega.

    – Ne radi to!

    Zaklopim usta i okrećem glavu ka prozoru.

    – A jesu li cigarete štetne, išta?

    – Jesu... bolje ti je da nikada ne pušiš.

    – Pa i nisam ni mislio... Radi li dizalica?

    – Ma, kakva dizalica, hajde u krevet, spavaj!

    Enjoying the preview?
    Page 1 of 1