Beogradski književni časopis broj 62–63, jesen–zima 2021.

By Beogradsko Književno Društvo

Beogradski književni časopis broj 62-63 jesen-zima 2021. godine

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Dec 20, 2021

Book preview

Beogradski književni časopis

broj 62–63,

jesen–zima 2021.

PROMENADA ■ ■ ■

Marijana Čanak

ORAHOV ROD

Zemlja u koju je stigao bila je pitoma i darežljiva, ravna, prohodna i meka. Nije na njoj bilo krvoprolića da je pretvore u živo blato, u proždrljivu močvaru koja guta život, pa bljuje besne kosti. Ovakvu zemlju je sanjao. Crnja je od noći, a rađa zlatne plodove.

Svi muškarci njegove krvi bili su ratnici ili odbegli robovi. Birali su obezglavljene žene, mračne i vlažne kuće, rasvetljene i glasne krčme. Poganog jezika, brzi na kletvama, još brži na oružju, jahali su kao da su s konjem srasli, na leđima bi odnosili čitave kuće i obore s blagom, ostavljajući pustoš i muk. Duže od godine nigde se nisu zadržavali. – Ovde nam ne valja, nazad ne možemo! – govorili su i jurišali dalje, do smrti.

On kao da nije bio njihova sorta.

Dankan se odmetnuo na neočekivan način. Tamo gde su njegovi pustošili, on se predao. – Biću vam rob dok ne obnovite selo – rekao je šačici preživelih. – Kad isplatim dug koji mi je ostao od pustahija, mogu da zasnujem dom i da živim svoj život. Ranjenici i starci gledali su ga s nepoverenjem, žene su uzmicale krijući mladunčad pod suknjama. Dankan je zasukao rukave i nije se zaustavio dok nije obnovio prvu među razrušenim kućama. Pio je na pojilima za stoku, a ispod gorostasnog stabla kupio je orahe, razbijao ih kamenom i živeo na njihovom plodu. Spavao je pod nebom, budio se s prvim zracima. Obnavljao je kuće, torove, čardake i pušnice. Poneka žena krišom bi mu donela bokal izvorske vode i krišku hleba. Deca su ga gađala kamenčićima kad bi legao pod orah da odmori, jer ko pod orahovom senkom zaspi, bolestan se budi ili se ne budi nikako. Jednom, Dankana pozove obnevideli starac, najstariji u pet susednih sela. – E moja budalo – reče mu žvaćući duvan – šta će nam zidine, kad nemamo šta u njima držati? Nego ti produži u drugo selo, služi tamo dok ne zaradiš kozu ili govedo, pa nam donesi da imamo iz čega počinjati. Nije blago što nije živo! Na starčeve stogodišnje oči navukla se mrena, ali mu je unutrašnje oko jasnovido i bistro. – Preživećemo na zelenišu i korenju – doda, pa pljune u stranu. – Uvek preživimo, naša je sorta kao korov, ne da se istrebiti. Dankan je spakovao vreću oraha, uprtio bokal vode i pošao da služi dalje. Obećao je da se neće vratiti sam. Gledali su u njegova povijena pleća kao da se u njih ni najmanje ne uzdaju. Žene su zagrtale mrkvu, paštrnak, repu i celer, a muškarci su bezglasno psovali, jer su ih svrbele zarasle rane. Kad je orah ponovo počeo da otresa plodove, Dankan se vratio i doneo im blaga za jedan poveći tor. Stoletni starac ponovo ga je pozvao sebi: – Je li, budalo, što nisi svoje domaćinstvo zasnovao, nego svu zaradu nama donese? – Moram da očistim dug – kaže Dankan – da mi ne bi sve od ruke krepavalo: usevi, živina, porod. Starac klimne, pa pripali lulu, uvuče dim, ponudi Dankana. – Valjan si čovek, uzmi neku od naših žena, pa s njom obnovi ognjište. Dankan odmahne glavom: – Nema za mene mesta na poharanoj zemlji, moram dalje, gde moji nisu prolivali krv. Od tog dana putovao je onoliko koliko je trebalo da mu orah isklija u džepu. Zaustavio se na plodnoj crnici i šakama zarađivao komad po komad te pitome zemlje. Na prvu parcelu spustio je orah, na drugoj je udario temelj kuće.

– Pripazi – savetovali su ga novi susedi – kad te to drvo nadraste, a senka mu padne na kuću, ne piše ti se dobro! Makni ga podalje, zli dusi odmaraju od pakosti u orahovoj krošnji, a korenje mu tako duboko kroz zemlju ponire, da katkad dospe u svet mrtvih, pa tamo uznemirava i budi upokojene duše!

– Iskopaj ga, prenesi u šumu, budi pametan!

– Saseci dok je mlado!

– Umreće ko saseče orah, gotovo je sad, samo kuću neka udalji i dobro će biti.

Dankan bi na sve to odmahnuo rukom kao da rasteruje maglu. – Svi smo od mrtvih nastali – kaže nehajno. – Ne škodi da s njima zajedno orase jedemo! Onda se zagleda u mlado drvo i predvidi koliko će izrasti i gde će mu senka pasti, proceni da je kuća na dobrom mestu, pa nastavi gradnju. Na svom imanju posadio je još tri orahova stabla. Obznanio je da će za ženu uzeti onu koja zubima može skrcati orahovu ljusku i mnoge su udavače izlomile zube od čežnje za Dankanom. On bi za svaku nesuđenu nevestu po jedan zub prebojio u zlatno. Ostao je radan, gajio je krompir, mrkvu i luk, uspevalo mu je sve što je podzemno. Čuvao je kokoške i morke, nadzirao gde najviše čeprkaju, pa bi tamo kopao. Govorkalo se da nije sav svoj, da ga je orahova sena poklopila, a veštice iz sparušenog ploda zajahale, ali im je svima zapušio usta kad je iz zemlje iskopao mali crveni ćup u kome je bio pravi pravcati zlatnik. Za zlatnikom se pojavila i koštunjava žena čeličnih zuba. Jedno od Dankanovih stabala bilo je ispred kuće, van ograđenog imanja, pa su plodovi velikodušno padali prolaznicima pod noge. Orahovo jezgro bilo je slatko i hranljivo, iz najmračnijeg uma probijalo bi viziju, usmeravalo je misli i čistilo maglu iz unutrašnjeg oka. Ko god bi nagazio na orah ispred Dankanove kuće, pa zagrizao zlatno jezgro, blagosiljao je onoga ko je posadio stablo. Pod dejstvom silnih blagoslova, Dankanova žena zanela je trojke. Posle poroda ostala je koštunjava ko i pre, samo su joj grudi nabujale i treća bradavica rascvetala joj se na njima. Dečaci su napredovali, Dankan je slavio.

*

Godine su se nizale, Dankanovi sinovi hrlili su sopstvenim sudbinama. Jedan se zadesio nadomak orahovog stabla kad je grom udario u drvo i pocepao ga po sredini. Drvo ga je ošinulo najdebljom granom, zadobio je brazgotine na licu i više nije bio isti. Kad god se bližila oluja, on je dobijao vizije. – Sklanjaj se od kiše, kiša spira dobru sreću! – govorio je. – Godina će biti dobra, ako ne saplićemo jedni druge. Inače će nas pojesti skakavci. Golemi skakavci s vrapčijim nogama! Govorio je u slikama koje niko ne razume, pa su mu dali posprdno ime Prorok i više ga nisu slušali. Jedino su se uzdali u to da, kad god Prorok počne da bulazni, gadna oluja se primiče.

Drugi Dankanov sin hteo je svoje parče zemlje. – Ove su krošnje neboderne, a ispod njih ne uspeva ništa. – rekao je ocu. – Jedan orah košta nas mnogo zemlje. Zemlje na kojoj mogu da uzgajam sve što nije korenje. Tikve, pasulj ili kukuruz. Ako izvadim samo jedno stablo, imaćemo zemlje da se još jedna kuća prehrani. – Stablo je staro i puno duhova – upozorio ga je Dankan. – Ako ga posečeš, na njegovom panju moraš zaklati kokoš. Samo krvna žrtva umiriće njihovu osvetu. – Šteta kokoši – promrmlja momak. – Uradi kako ti kažem ili ne radi ništa! – Dankanova je bila poslednja. Momak nije verovao u duhove, ali je verovao u Dankanove šake, pa se povinovao.

S trećim Dankanovim sinom bilo je lako: od oraha je pravio sirupe, tinkture i lekovite rakije, po čemu će postati nadaleko čuven.

Dankan je u starosti ostao jak, na ramenima je mogao da potegli silan teret, bosim nogama da prepešači dalek put. Kad god bi neko kopao temelj, zidao kuću, podizao krov ili zabadao stubove da označi imanje, Dankan je bio na usluzi. Za svoj rad nije tražio nikakvu nadoknadu. – Da meni i mojim sinovima zatreba, isto bi tako ti nama došao – govorio je, a ljudi su mu pakovali suvog mesa, točili vina i brali krušaka, ne bi li umanjili osećaj da su mu dužni. – Dankan je ime za rad i poštenje! – nazdravljali su mu. – Zapamćen da je i slavljen!

Sinovi su mu se poženili zlatoprstim nevestama, unuci su se rađali u radosti, zemlja je pulsirala i širila se kao opipljiva dobrodošlica. Živeći sa ženom kao sa sestrom, Dankan je nizao spokojne dane. Zagazio je duboko u osmu deceniju odajući utisak čoveka koji se ničim ne muči, niti za nečim žali. Sve dok se na njega nisu obrušili uznemirujući snovi, silinom kakvom se zima obrušava na beskućnika. Tog dana žena mu je umesto mesa poslužila grožđe kojim je počastila i mrtve, snahe su ukrašavale dečje kape šapama krtice da ih zaštite od zlih očiju, a sa kože njegovih sinova otpadala je bronza kao dotrajala uspomena na radno leto. Smrklo se ranije nego obično, a s prvim mrakom Dankanu se među oči spustilo snoviđenje. Nekakva prikaza krala je hladovinu ispod njegovog oraha, grabila je rukama kao lopatama, trpala u džakove i odnosila tovar smejući se poznatim glasom. Dankan nije mogao ni da vikne, ni da se makne. Prikaza ga je gušila smehom, a kako je smeh počeo da jenjava, tako se pretočio u vapaj u kome je prepoznao svog sina Proroka. San je iščilio, Dankan je opsovao sto božanstava ne imenujući nijedno. Naredne noći usnio je kako noktima grebe orahovu koru. Grebao je i gulio sve dok se iz drveta nije izlila gusta i tamna smola, lepljiva kao krv. Smola mu je progutala stopala, a pogled mu se sudario s očima suženim od zlobe. Ispod oguljene kore gledao ga je krvoločni ratnik, urezbaren u drvetu i spreman na juriš. – Ne možeš od krvi svoje pobeći, krv se ne da isprati, niti je možeš za drugu zameniti! – čuo je glas svog sina Proroka i probudio se u znoju. Poslednji Dankanov san bio je najkraći. Zamotane u crno, žene su se sjatile pod njegov orah, zapomagale su, dozivale ga i klele, bacale su se na kolena, podizale ruke ka krošnji, licima udarale u zemlju. Kad im je prišao, ugledao je beživotno mlado telo kako visi s orahove grane. Iz čvora na omči iscedila se kap smole i pala mu na čelo, a boso stopalo okrznulo mu je rame. – Zar je ne prepoznaješ? – Dankanov sin Prorok izranjao je između crnih ženskih prilika. – To se tvoja praunuka obesila! – rekao mu je.

Čim je svanulo, Dankan je dohvatio ašov i krenuo da vadi orah iz korena. Potkopavao je stablo koje mu je na javi donelo blagoslove znanih i neznanih, a u snu kletve i jad. Dok mu je lomio žile i sekao korenje, iz očiju mu se izlivala smola. Ljudi su ga gledali i krstili se, niko se nije usudio ni da mu se obrati, ni da priđe. Drvo je palo nakon tri dana. Dankan je bacio ašov i oprao raskrvarene ruke, pozvao je Proroka da ga obrije, legao u krevet i umro. Pokopali su ga sutradan, uz sve počasti. Snahe su žalile glasno, žena mu ni suzu nije pustila. Pridružila mu se pola godine kasnije. Kad su je spuštali pod zemlju, čuvali su se da ni dahom ne okrznu orah koji se promaljao iz Dankanovog groba.

Miloš Ðurđević

TRGOVAČKI RATOVI

XIII.

like a hot-air balloon

  over the stupendous balkans 

    J. H. Prynne

Ako pomisliš da je to jednostavno,

nećeš pogriješiti ni biti u pravu:

opažaj je tvrd i priprost, krezubi

češalj povijesti ne zadire dublje.

Nikad nije ni trebao jer naprosto

broji. Odbacuje. Površina je u isti

mah nedirnuta i preorana, bez trunke

prašine i suvišne travke, savršeno

ravnodušna i razvrstana, uvijek

dovoljno duboka kako bi se smjesta

zaboravila i stoga očuvala. Opet?

Sapletanje, po navici ili inerciji,

neće pomoći kao ni odmoći –

nećeš vidjeti što je iznad ili ispod.

Ishod je jednostavniji, dakle suvišan,

unaprijed svrstan. Premda nismo ondje.

XIX.

  And the cast-iron pump immobile as a herm

  Upstanding elsewhere, in another time.

    Seamus Heaney

Kako se to zove? upitao je naglas

ne obraćajući se ni meni, vjerojatno

ni sebi, začuđen običnom pumpom,

crpkom za vodu, usred susjedne parcele.

Ono, pokazao je zelenkasti upitnik

obasjan stišanim suncem ranog

popodneva na mjesnom groblju.

Pa vidiš, to je…

Zašutjeli smo kad se prva skupina

ožalošćenih poredala pokraj otvorene

rake, gledajući naokolo da prečujemo

otegnute kadence dežurnog svećenika

i razvlačenje zadnjih slogova kako bi ga,

očito, bolje čuli oni negdje gore, iznad

nas ovdje dolje na okupu. Lijes

rutinski podignut i premješten s kolica,

konop je dva-tri puta zastrugao,

i tamna tkanina u nekoj plavkastoj

ili možda ljubičastoj nečitkoj nijansi,

zastor na improviziranoj pozornici

za prekrivanje lakiranih stranica

sanduka, konačno je spušten nad

kulisama od rasušene sive ilovače.

XX.

U Hošeinoj knjizi, nevelikom tekstu

„prvog od dvanaest malih" pisaca,

sročen je po narudžbi i stoga

nabijen žestokim emocijama,

seksom i politikom,

negdje u sredini, u poglavlju

naslovljenom „Uzbuna",

kad su političke strasti dovedene

do usijanja i zatim usmjerene

na sada poslovično zlatno tele,

spomenut je i autor tog artefakta.

On je, naravno, anoniman, izvjestan je

njegov rod, muški, dakako, međutim

nije jasno o kome se zapravo radi.

U raznim verzijama on je najčešće umjetnik,

ili umješnik, zanatlija, neki već obrtnik,

– Künstler hudožnik artífice artigiano artisan –

ali uvijek je jasno da jedino njegov rad,

poreknut i izložen strašnim prijetnjama,

bit će smrskan, razbijen,

prometnut u komadiće,

može pobuditi ovakve reakcije

zadivljene publike i razjarenih kritičara.

I sljedeći redak,

„Posijali su vjetar, i požet će oluju"

govori o snazi tog djela, a onaj koji ga je izradio,

proizvođač, taj umjetnik, ostao je zagubljen

i bezimen u gomili, navodno ipak okrenutoj

prema nekoj boljoj budućnosti.

XXV.

„Uistinu kažem vam: Bog je mrtav.

Mi povraćamo vaše mučne bljutave molitve,

jer vaše su molitve kužni dim", odjeknuo je zvonki glas

Michela Mourrea tog jutra u travnju

kad je u pariškoj katedrali

Notre-Dame služena uskrsna misa.

Skupina letrista dobro se pripremila za prepad;

Serge Berna razradio je i komponirao tekst

kako bi se poruka jasno čula,

vrijeme i mjesto akcije

naznačeni na početku i na kraju proglasa – 

„Danas, na Uskrs u ovoj svetoj godini

Ovdje, pod znamenjem Naše Gospe" – 

trebali su istaknuti cilj i svrhu ove akcije:

„objavljujemo smrt Krista-boga

da bi Čovjek konačno zaživio."

Mourre, u habitu sa tonzurom na glavi,

iskoristivši stanku u obredu

zauzeo je propovjedaonicu i optužio instituciju,

„sveopću Katoličku Crkvu", za prevare i laži.

Kaos se naglo razbuktao –  

zgranuti orguljaš lupa po tipkama

kako bi ugušio blasfemične riječi,

bijesni vjernici progone letriste po ulicama –

i ubrzo stišao: policija ih privodi i spašava od linča,

nakon žučne polemike u novinama

oslobođeni su optužbi.

Mourre zatim objavljuje autobiografiju:

„To je zapravo Bog turista, američke vojske,

podržavao je Petaina i onda pridružio Pokretu otpora,

zaogrnut hermelinom, prepun nakita sada veliča zapad,

dok svijet tone u bijedu i gladuje, stara tvrdnja

Bog je mrtav

nije bio preludij ode radosti, već luđački urlik."   

Drugim sudionicima u ovoj akciji

važnija je materijalnost riječi i jezika,

nakon raskola u letrističkom pokretu

ostali su u području umjetnosti i agitacije.

Sedamdesetak godina nakon toga 

u travnju, katedralu Notre-Dame

zahvatio je drugačiji plamen,

nijemo smo gledali

kako vatra razara toranj i krovište

da bi ubrzo bila stišana i zatim ugašena.

Zdanje je spašeno,

obećane su goleme svote za obnovu,

pod određenim uvjetima,

rasprave o rekonstrukciji i dalje traju,

a čestice olova u kužnom dimu

zasule su čitave dijelove grada;

područje oko katedrale smatra se opasnim

kao i odlagalište toksičnog otpada.

* * *

U gravitacijskom polju

govora jedino su bitne

namjere, posjedovanje

stvari. Imenice, potrošne

i zamjenjive, lebde u gornjim

prorijeđenim slojevima

atmosfere prije nego što se

survaju i sagore u padu.

Pronađeni ostaci odvajkada se

smatraju dragocjenima,

pridaju im zagrobne moći,

baš kao i vlasništvu.

Začudo, praznina u središtu

ovom drugom omogućava

transcendenciju, a prvom

puko ulančavanje. Kako bilo,

urušavanje i eksplozije

česte su i neizbježne pojave.

Sortiranje otpada

Jezik je proces, nastajanje, trajna

promjena, prilagodljiv i čvrst

u upotrebi stvara pravila

da bi ih promijenio, prekršio, odbacio.

Kao što nadomješta, koristi svoje dijelove i

sastavnice, čestice i krupnije komade

u vječnoj ekonomiji reciklaže, proizvodnje

i prisvajanja obnovljive energije   

potiskivanja, zabrane i odgode oslobađanja.

Oportunist, praktičan po naravi,

ne odbija ni zadanu ulogu obitavališta,

nekog zdanja ili kuće

jer se korisnicima naplaćuje stanarina,

ubire renta za prebivanje. 

Kućni red u pravilu je otvoren

za raspravu. Nakupljeni prijedlozi

i odbačeni prigovori pažljivo se

razvrstavaju u označene spremnike.

Njihova je boja arbitrarna,

ne utječe na regulaciju odvoza.

Marija Krtinić Veckov

VLAŽNOST

Ja sam voda… Prosuta po damastu. Prelivam se izvan ivica ne dozvoljavajući da me skupa tkanina upije. Ne želim da ostanem samo mokar trag. Igram se i plešem. Drugi me definišu, drugi me ograđuju, ali ne i damast. Od njega sam jača. Klizim sve dok ne ljosnem o pod.

Puca mi glava kao od maminih šamara. Znala je da me udari, pa posle danima da mi odzvanja u ušima. Ni ovaj astal što lupa o zid ne pomaže da brže prođe. Vibracije se prenose na moje telo. Od njih drhtim i ježim se… a ne od dodira ovog dečaka koji se zalepio za mene kao novorođenče za majčinu sisu. Stiska me i štipa kao da sam lutka na naduvavanje. Balon koji treba probušiti. Njegove bale cure mi niz vrat. Kaplju niz leđa…

******

Gledam u baru na podu. Bolje da sam čajem od kamilice oprala kosu a ne pločice. Sad ne bih mirisala na zapršku. Njemu ne smeta moj miris. Vidim kako mu drhte ruke od moje blizine. Oči su mu prikovane za pod. Podigne ih samo na trenutak da pogleda u moja gola bedra. Čini mi se da ga fascinira šara na mojoj suknji ili ono što leži iza nje.

Hladna voda teče niz njegovu krvavu ruku pravo u moju šaku. Upijam je u sebe pre nego što je pustim da nestane niz sifon lavaboa. Za njom idu kapljice alkohola. Pravi bolne grimase od kojih deluje još mlađe. Zamišljam tu krv po svojim grudima.

Ostatke polomljene šolje bacam u kantu, zajedno sa svojim dostojanstvom. Možda se tamo već odavno nalazilo. Sada sam ga samo zvanično ispratila.

Majka bi me sigurno udarila, samo kad bi mogla. Na sreću, nije tu. Moraće neko drugi da me kazni.

******

Ostavljam čaj da leži na podu. Imam preča posla od ribanja. Bara me podseća na žuto-zelenu vodu koja se pojavljivala posle kiše iza kuće. Kad bi me majka isterala u dvorište, bacala sam u nju kamenčiće tačno u sredinu hipnotisana koncentričnim krugovima. Sve dok ih neka nepoznata muška čizma ne bi prekinula.

Pravim mu limunadu da se okrepi. Baš tako i kažem – da se okrepi, jer mi deluje da će svakog trenutka krepati preda mnom. Lice mu je belo kao stolnjak na kome sam postavila ručak za muža. Vruća supa i krompir salata već su spremni.

Sok od limuna cedim šakama direktno u čašu. Cediljku sam negde zaturila, a čini mi se da će se onesvestiti dok je pronađem. Ruka mu se trese čim se približi mojoj. Plašim se da će i limunada proći kao čaj. Ponudim