Espirando

By Srđan Srdić

Srdićev pripovedač se do te mere poigrava sa perspektivama da čitalac postaje grupa koja osuđuje: mi smo publika u cirkusu, mi smo komšije, učenici, okolina. Čitalac postaje neko drugi, on je onaj koji ne razume pojedinačan slučaj, onaj koji tek sada dobija uvid u ono šta se dešava unutar samih likova. Odnos likova među sobom kao i odnos likova sa okolinom zapravo diktira i naš odnos prema njima. Njihov pogled na stvarnost najčešće je izražen njihovim specifičnim jezikom, čime se postiže i njihova karakterizacija. Srdić se potrudio da uđe u živote likova onakvih kakvi jesu i prikazao nam stvarne ljude sa svim njihovim problemima.  (Vesna Radman)
Za ovu zbirku Srdić je dobio nagradu "Biljana Jovanović" za najbolju knjigu 2011. godine i regionalnu književnu nagradu "Edo Budiša".

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Nov 11, 2015
• ISBN: 9789634281108

Book preview

Književna radionica

Rašić

© Srđan Srdić

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Srđan Srdić

Espirando

Pesme na smrt

Beograd

2013.

Komarci

I Had a Dad

He Was Big And Strong1

Perry Farrell

203: Ništa raid. Ništa autan. Ništa ne pomaže. Ništa.

201: Nežna sazvučja. More. Harmonična pro­stirka za nabreklo sunce. Hodža zaneseno nariče. Ja ga čujem na taj način, kao trenodiju. Sony Ericsson T230 kaže da je 05:01. Rojevi komaraca uzdigli su se iz prljavog plićaka i zarivaju se u moj trbuh čitave noći. Nisam ni pokušao da ih poubijam. Ništa ne vredi. Baš ništa.

203: Već prvog dana su mi se smučili. Te nji­ho­ve nasmejane njuške, nametljiva lju­baznost, sve je neprirodno. Smrde, ja tvrdim da smr­de, a nigde na internet forumima nisam pronašao tu informaciju, i šta sad? Šta sad? Dve nedelje u smradu. Viču, dobacuju, my friend2, ma jebem ti mater, ja ti nisam prijatelj.

201: Čovek iz susedne sobe izgleda potišteno. Još u putu sam primetio da ne gleda u svoju ženu dok joj se obraća. Jutros je vodio decu na plažu i krvnički pretukao sina. Šutirao ga je i udarao papučom. Dečko je želeo gume­nog krokodila koji je, pokriven prašinom, preživao pred malenom prodavnicom; po­kušao sam da ga podignem, onako zgrčenog i pribijenog uz žičanu ogradu ekskluzivnih apartmana na obali. Ugrizao me je, pljunuo i nastavio dalje sam. Posmatrao sam de­vojčicu kako postiđeno podiže tešku torbu s peškirima i hranom i kreće za njim. Voleo bih da se zove Anđela. Zamahnuo sam ka njoj tim imenom kroz omamljujuću jaru. Nisam je pogodio.

Na oštećenoj limenoj reklami pred pro­dav­nicom ispisano je Mert Market. Mert, Mo­rt... Tražio sam zajednički koren. Možda je prodavnica smrti, tržište smrti, smrt... Da li tada postoje i smrti različitog kvaliteta? Ko­ja je cena smrti? Čime je kupujemo za sebe? Sigurno škripi to Mert dok ga oni izgova­raju. Kroz borove zraci razjarenog sunca trljaju gola leđa pogurene devojčice. Voleo bih da se sve one zovu Anđela. Sve one.

203: Na plaži je predivno. Talasi, travuljina, đubre sa brodova, tip koji vuče kamilu za sobom i traži pet lira da bi se neko slikao sa njom, kamila koja bazdi i vuče se za tipom koji joj je nakačio torbu pod šupak da se ne bi iseravala i ispišavala po plaži, bitange koje kradu kukuruz, peku ga i kuvaju u nekakvom đavoljem loncu pa ga prodaju za dve jebene lire, žvalavi Turčin sa kamenim đevrecima tri puta skupljim nego u pro­davnici, debeli ološ koji nerazgovetno urliče i nosi nešto na glavi, u tom nečemu su valjda dagnje, pederčić obrijanih nogu koji mi svakog dana uzme po pet evra za raskli­matane ležaljke sa trulim suncobranima, neprekidno se smeška Veri i smara pričama o Marmarisu, gde je, navodno, radio pet godina, boli me sve i da jeste, pun mi je ciganije i uličnih mudraca, tu su i neke pro­stakuše s juga Srbije, sve jedna ružnija od druge, traže sebi partnere za parenje, blago njihovim retardiranim roditeljima, dve–tri pijane Turkinje koje samo leže, poručuju jeftino tursko pivo i proždiru neka sranja sa paradajzom, jedna od njih se pre neki dan ispovraćala u more, umila i izašla na obalu ozarena kao da se ništa nije do­godilo, beo­gradska fuksa i njeno razmahano dupe pred očima nagojenog, debilnog tipa punog love i njegovih antipatičnih pajtaša koji drmusaju glavurdama u ritmu muzike za belosvetsku pederastiju, pripadnici Al–Kaide sa svojim ženama mumificiranim u šljašteće prnje koje im je Alah lično poslao da se u njima operu u ovoj svojoj močvari. Super je. Odu­ševljen sam. Život je lep. I sunce sija na­ma. I svakog dana cveta jorgovan.

201: Sanjao sam kako dodirujem cveće posle ki­še. San je mirisao.

203: Sumnjivi ćelavac mi je sinoć konspirativno prišao i objasnio kako su u njegovom resto­ranu cene za Srbe daleko niže od onih za Irish people3. Pitao sam ga kolike su cene za pse. Pažljivo nas je osmotrio i rekao Ali, gos­podine, gde je Vaš pas?

201: Dečko koji naplaćuje ležaljke me svakog jut­ra obavesti kako sam njegova prva mu­šterija, te kako od mene zavisi da li će nje­gov radni dan biti srećan.

203: Kaže Vera, idemo na Long Beach. Kao da smo u Majamiju, jebote.

201: Jurodivi čistač plaže ima ritual. Uđe u more do ramena i dlanovima udara po površini vode. S vremena na vreme zagnjuri lice. Ne­prekidno peva istu pesmu. Samo aaa­aaaaaaaa, samo to čujem. Simulira. Želi da nas uveri kako zna da pliva. Verovatno svi to radimo. Samo, njegova je simulacija umetnički uspešnija.

203: Na debelim jastucima punim peska ležala je matora Engleskinja. Nepomična. Satima. Mislio sam da je umrla i da sam jedini ja toga svestan. Zadovoljno sam se smeškao. Na kraju je ipak ustala.

201: Dohvatio sam šarenu loptu i vratio je ruž­njikavoj mlađoj ženi. Iz Srbije je. Malo sam teže govorio zbog višednevnog ćutanja. Preko čata je upoznala Brazilca zaposlenog u hotelu Fantasia. Došla je samo zbog njega i kaže da ga voli.

203: Svi normalni uplatili su letovanja ženi i deci. Da ih iznenade. Ja ne mogu ove godine, dušo, posao, znaš, važno je da deca budu na moru, zbog zdravlja, znaš, lepo se provedite.

201: Ja vidim. Devojka sa kateterom na nozi. Sta­rica razjedenog lica, sa šavovima po ogo­leloj lobanji, sunča grudi unakažene aler­gijama. Obrijana stomačina zadriglog Škota u koju je utisnuto nasmejano lice turskog mladića. Ja se plašim. Bolest je.

203: Reći ću mu. Vera! Vera! Vera! Provlači moje ime između potamnelih zuba. Melje ga njima. Sinoć je negde nestao, a ja sam po­vraćala. Reći ću mu, sad znam. Sad sam si­gurna.

203: Gadno sam se napio ovog njihovog piva kod Omera. Kad ga tako nazovem on se glupavo isceri i stavi ruku na usta. Bolje je u njegovoj šupi sa Osmanlijama nego pored hotelskog bazena sa sopstvenom ženom i decom. Omer me je ispratio, a ja sam otišao do mora i skinuo sve sa sebe. Plivao sam. Hteo sam da izađem iz ograđenog dela. Za­tvorio sam oči, a između nogu me je stezalo nešto ledeno i prijatno u isto vreme.

201: Ostao sam poslednji na plaži. Tamo, sa zapada, čeličnim kukama vuku sunce na dole. Ostane nešto što nije obična noć. Ostane nešto što je neprolazno.

203: Sad su svi tu. Krenuo sam da izbacim smeće i pred kontejnerom sreo grupu Aboridžina. Deci sam rekao da beže od njih glavom bez obzira ukoliko žele da sačuvaju guzice. Lepo sam im objasnio da je njih toliko zato što će vremenom jedni da jedu druge, tačnije, da su ovi mlađi hrana za starije. Vera me je žalosno gledala. Kao da je htela nešto da kaže. Srećom po nju, to se nije de­silo. A popodne su pristigli Drakulini po­tom­ci, direktno iz Evropske unije. Čopor neuhranjenih tinejdžera koji nikada do sad nisu videli more i u skladu sa tim se pona­šaju, njihove nastavnice koje kao da su upravo obile sopstvene mrtvačke sanduke, kao i vođa puta, foto–robot većine serijskih ubica. A po hodnicima hotela se neprekidno šunja gad iz susedne sobe, plav, visok, ćosav, sve nas prati sa strane, po rukama mulja neko blokče i knjigu koja se zove Smrt u Veneciji. I to je došlo iz Srbije... Sam čovek došao na more. Zapisuje nešto. Misli. U njegovim godinama ja sam letovao po jav­nim kućama... Lepo društvo imamo, u tri pičke materine.

201: Neobični su. Neobično uporni. Napadaju te po cenu sopstvene smrti. Da li zaista mogu toliko da uživaju u našoj krvi? Toliko da postane vredno njihovog života?

203: Aboridžinski poglavica me podseća na Sadama Huseina. I na Staljina. Malo i na Vajtu. Takav je neki, majke mu ga.

201: Ima ih dvadesetak, a smestili su ih u dve sobe. Recepcioner im je nešto govorio, a oni su mu odgovarali na izlomljenom engleskom. Tu su deca stara oko pet godina, dečaci različitog uzrasta, jedna devojka, on i žena.

203: Neprekidno ubijanje komaraca poteralo me je u toalet. Tamo im je centrala. Komar­cima. Ne znam odakle ulaze. Proverio sam mreže na prozorima i nisam pronašao ni­kakve rupe na njoj. Vera se umotala u iskr­zani prekrivač i hrče. Deca već satima sa­njaju neka svoja sranja. Ne mogu da pre­­brojim otoke posle ujeda tih letećih beštija. Mrzim ih. Neću zaspati sve dok i poslednjeg ne zalepim za zid. Neću zaspati ni bez njih, s ob­zirom da su podivljali Aboridžini počeli da vrše neke svoje obrede dole niz hodnik. Užas­no se znojim već da­nima. Kao groz­nica...

201: Lepe su dok ulaze u more. Tada uopšte nisu svesne sebe. Uopšte, ono što ja vidim u nji­ma one nikada neće. Niko neće, nikada. Zbog toga sva jeza. Komšija je jutros napao njihovog nastavnika; stegao ga je za vrat i psovao mu majku rumunsku u hodniku. Ovaj je jedva uspevao da izgovori nešto kao nu, ili nuj, nisam siguran. Učinilo mi se da mu oči napuštaju duplje od siline stiska, da će iscureti pod staklima zamazanih naočara. Rumun je samo želeo da ih probudi, ali je prenaglio sa kucanjem. Voleo bih da ja mogu umesto njega. Nežno. Kao manje od do­dira. Kao lahor.

205: Rekla sam mu da ja razumem ljude na letovanju, opuštenost, alkohol, ali da ne mogu da dozvolim da me neko tri noći neprekidno zlostavlja. Lupaju vratima, dovikuju se, trče po hodniku, ispuštaju životinjske krike. Taj mutavac sa recepcije je samo potreseno klimao glavom i govorio this Turk people?4 Rekla sam da su to ti ljudi, samo zato što je menadžeru hotela saopštio da je problem u sobama