La Pasionarija

By Nada Marinković

„... Španija gori. Njene gradove, njena sela proždire plam. Španjolke gube u ognju decu. Španija stresa ropstvo i sram, Španija je postala neukrotiva. Ona je spremna da prije umre stojeći, nego da živi na kolenima. Zato je Pasionarija – „Neukrotiva“ – postala simbolom Španije.
Alegorična figura Pasionarije uzdiže se nad svom Španijom, nad njenim gradovima koji gore u ognju, nad njenim sinovima koji ginu u borbi, nad njenom decom za kojom „Junkersi“ vrebaju kao jastrebovi.
Pasionarija poziva na borbu u opasnosti, ona zove pomoć u nevolji, ona tješi i bodri u nesreći. Takovu je zna Madrid, zna Kastilja, Andaluzija i Estramadura, takovu je zna Katalonija i Biskaja, takovu je zna čitava Španija.
Kada su osamnaestog jula izdajnički generali ustali protiv naroda, onda se kroz noćnu tišinu zaorio visoki odlučni glas Pasionarije, koja je preko madridske radio-stanice pozvala narod da se odupre fašizmu, da se odupre izdajničkim generalima. Ona je bila ta koja je te sudbonosne noći istakla parolu: NO PASARAN!...“
K.A. list Dimitrovac, 1937. godine
 

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Jan 1, 2014
• ISBN: 9788828362296

Book preview

Nada Marinković

LA PASIONARIJA

Impresum

Copyright © 1980 Nada Marinković; © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2013 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Recenzenti

Veljko Kovačević

Dragoljub Katić

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

UMESTO UVODA

Pasionarija

Dimitrovac – 25. avgust 1937. Broj 7[1]

Španija gori. Njene gradove, njena sela proždire plam. Španjolke gube u ognju decu. Španija stresa ropstvo i sram, Španija je postala neukrotiva. Ona je spremna da prije umre stojeći, nego da živi na kolenima. Zato je Pasionarija – „Neukrotiva" – postala simbolom Španije.

Alegorična figura Pasionarije uzdiže se nad svom Španijom, nad njenim gradovima koji gore u ognju, nad njenim sinovima koji ginu u borbi, nad njenom decom za kojom „Junkersi" vrebaju kao jastrebovi.

Pasionarija poziva na borbu u opasnosti, ona zove pomoć u nevolji, ona tješi i bodri u nesreći. Takovu je zna Madrid, zna Kastilja, Andaluzija i Estramadura, takovu je zna Katalonija i Biskaja, takovu je zna čitava Španija.

Kada su osamnaestog jula izdajnički generali ustali protiv naroda, onda se kroz noćnu tišinu zaorio visoki odlučni glas Pasionarije, koja je preko madridske radio-stanice pozvala narod da se odupre fašizmu, da se odupre izdajničkim generalima. Ona je bila ta koja je te sudbonosne noći istakla parolu: NO PASARAN!

Mi – Internacionalisti – prvi put smo videli Pasionariju u Ciudad Universitaria, u teške novembarske dane. Mi smo u prvom boju imali mnogo gubitaka i ona je došla da nas obodri, da ne bi zbog tih gubitaka klonuli duhom. „Vi se borite za Španiju, govorila je ona, „a Španija se bori za čitav svijet. A mi smo joj odgovorili pjesmom o Internacionali, pjesmom sviju potlačenih i nesretnih, koji će jednom srušiti svako nasilje na svijetu, pjesmom o Internacionali, koja će preporoditi čovječanstvo, internacionalnom himnom, koja je postala narodna pjesma u Španiji.

Njene riječi i našu pjesmu pratio je tutanj topova i jeka mitraljeza. I sve su oči bile upravljene u nju, u Pasionariju. A ona je stajala na jednoj maloj uzvišici, okružena gardom od djece i na njenom licu titrao je smiješak.

Takova je naša Pasionarija – prva žena na svijetu. Ona zanosi i čuva, tješi i oduševljava, bodri i pomaže.

Strojna, gotovo visoka figura. Jednostavna crna haljina. Bijeli ovratnik. Crna kosa. Lijepo pravilno lice; ženski osmijeh. I još nešto u izrazu lica, što fotografija ne može da odrazi, nešto što izražava karakter.

I čudna stvar: te neke naročite crte lica kod žive Pasionarije, koje bi mogao da uhvati samo kist umjetnika, crte koje kao da izdvajaju Pasionariju od svih žena na svijetu, te crte su kod nje zajedničke sa svima Španjolkama! U njima, kao sunce u kapima vode, ogleda se plemeniti i odlučni karakter Španjolke, karakter španjolske zemlje.

Oni, koji često viđaju Pasionariju, kažu da je njena kosa prosijeda. Mi to nismo vidjeli. Jer mi svi gledamo na Pasionariju kao na besmrtnu.

Živio plameni tribun narodne revolucije!

Živela naša Pasionarija!

Reč autora

Moskva. Godina 1957, početak novembra. Svečani prijem u čast Oktobarske revolucije. Ilja Erenburg srdačno se pozdravlja sa ženom uspravnog držanja, plemenita i lepa lika, začešljanom jednostavno u blago svijenu punđu. Žena govori ruski s tvrdim naglaskom.

– To je La Pasionarija – kaže posle – heroina španskog građanskog rata... Uvek kada je sretnem doživim isto: kao da vaskrsavaju one grandiozne povesti koje su osvetljavale moje dečaštvo... Neobična ličnost: muški jaka a duša kao u deteta... Voli da priča o svojoj zemlji. O čemu god govori, uvek pravi upoređenja sa svojom zemljom, sa španskom umetnošću koja je sažela život... Ponos i seta, vid ljubavi koja s odsutnošću objekta žudnje raste, postaje mit...

Bilo je mnogo značajnih i zanimljivih ljudi u velikoj dvorani pod kandelabrima te večeri... Slavni kompozitori i pisci, širom sveta čuveni umetnici scene, da ne govorim o političarima. Kada sam se vratila u hotelsku sobu, od svih njih, jedini opsedajući, nametao se lik – La Pasionarije.

Kasnije sam neizmerno žalila što te večeri nisam posvetila dovoljno pažnje ženi ogrnutoj crnim svilenim šalom, mada mi se trenutak susreta zauvek utisnuo u sećanje. Već u tom času moglo se i moralo učiniti daleko više; malo je ljudi, ne sreću se svakodnevno, čije vatre posle dugo gore u nama.

Ali u to vreme za mene je Španija bila apstraktna literarna predstava, živopisni kolaž sačinjen od muzejskih doživljaja Goje i Velaskesa, muzike Lorkinih stihova i scena iz knjiga Hemingveja i Ibanjesa, uz naivno sećanje na koride i kastanjete. Bila je to jedna blistava predstava La fuente Ovehune i potonje upoznavanje s magijom poetskih drama Lope de Vega... Međutim, od novembarskog susreta u Moskvi kao da se neka skrivena svetlost upalila i osvetlila jednu dotle osenčenu, iako prisutnu Španiju. Ta Španija se naglo približila, uveličala, da zauvek ostane živa i bliska, u prvom planu. U toj novoj predstavi Iberijskog poluostrva, okruženog penom šumnih talasa i naseljenog heterogenim življem stopljenim od mnogo rasa – odlučnu ulogu je odigrao napor da se nečemu priđe i želja da se to sagleda i shvati... Snažni krešendo španskog građanskog rata, crno-bela kompozicija Pikasove Gernike, i poneseni eseji Žana Kasua o španskim velikim slikarima i savremenoj književnosti ove zemlje, dodali su svoje.

S neobičnim saučestvovanjem čitala sam uzbudljive uspomene Ilje Erenburga, darovane istoga dana kada upoznah i ženu koja ih je na neki način simbolisala. Bila je to potresna zbirka Rat:

„Madrid onih godina. Ruševine kuća na Plasa del Sol, đubre. Upadljivi plakati, stubovi hladne prašine, dečji leševi, pitomi golubovi, grmljavina granata i svuda dve reči: NO PASARAN. To više nije poziv nego zaklinjanje.

Bučno je tada bilo na Ulici Granvija, gde je bio ’Oblakoder telefonskog društva’, ljubimac Frankove artiljerije. Nedaleko od oblakodera nalazila se gostionica Florida, oštećena razornom bombom, nekada raskošna a u sadašnjoj pustoši slična pozorišnim rekvizitima. U hotelskim sobama bio je mraz i većina soba zvrjala je prazna, samo se jedan gost nije hteo rastati s Floridom: Ernest Hemingvej kuvao je kafu na primusu i pisao ljubavnu komediju. Nije je morao pisati u gostionici Florida, pod bombama i granatama, mogao ju je pisati i u zemaljskom raju, u pravoj Floridi. Zašto je više voleo gladni, crni, porušeni Madrid? Šta ga je vezalo u tim godinama za Španiju? Oružje, u čistoj ruci uvređenog naroda!

Decembar 1937. godine. Na morskoj obali cvetale su narandže, a u planinama nije se smirivala mećava. Susreo sam Hemingveja; žurio je skromno, slučajnoj pobedi; raspitivao se kako da dođe do Teruela; bojao se da ne odocni.

Imao sam prilike da s njim budem pred Gvadalaharom. Gledajući opremu koju su pobacali Italijani, gunđao je: ’Prepoznajem...’, setio se Kaporeta. Tada je bio srcem s onima koji su bacali oružje. Sada je zaljubljenim očima gledao španske vojnike koji su izvlačili iz bunkera crvene italijanske granate, slične krupnim jagodama..."

* * * * *

Na ovu su se nastavile druge knjige koje su pričale o Španiji iz tih dana: divni stihovi kubanskog pesnika Nikolasa Giljena, susreti i razgovori sa španskim borcima koji su živeli oko nas... Tako je žena ogrnuta crnim svilenim šalom stupila u jedan svoj ambijent i ostala zauvek u njemu, vezana duhom i osećanjima onog koji se obradovao daru, želeći da u svim dimenzijama oceni njegove vrednosti...

PRVI DEO

„ŽENA BORBE I KRIKA"

Pod ovim naslovom Federiko Garsija Lorka počeo je i nikada nije završio poemu o La Pasionariji

Dolores

Ime Dolores znači bogata bolom. To ime se često sreće u Španiji gde je vekovima bol bio verna senka života žene, naročito u Asturiji. Na severu zemlje, uz Biskajski zaliv, pruža se taj opori i tvrdi komad zemlje koji snagu, vekovima taloženu u svom mesu i kostima, izliva kroz rane mnogih rudnika. U Asturiji ima železa, uglja, cinka i srebra: odande potiču oni slavni dinamiterosi koji su tokom građanskog rata predstavljali strah i trepet za neprijatelja. Hrabrost i upornost nacionalna su odlika Asturaca. Hroničar rimskog imperatora Nerona zapisao je da za gušenje malog ustanka u Asturiji treba dovesti tri čitave legije. Ljudi se tamo ne predaju; njihova životna lozinka je: ŽIVI USPRAVNO ILI UMRI! Jedina raskoš ovog kraja su sunce i more. Hučanje ovog divljeg mora čuje se i daleko u unutrašnjosti; nešto od njegove snage i prkosa upilo se i u prirodu ljudi ovde rođenih. U ovoj zemlji dugih sećanja i gorke sadašnjosti, gde su svodovi po rudnicima često zatrpavali mlade živote, gde se umiralo od najbeznačajnijih bolesti, gde se mnogo jadikovalo – u mestu Galjarti, 9. decembra 1895. godine – u porodici siromašnog rudara Antonija, rodila se devojčica kojoj na krštenju dadoše ime Dolores.

* * * * *

Te iste, 1895. godine, rodili su se Sergej Jesenjin, Pol Elijar i Mihail Zoščenko, a ugasio se život Fridriha Engelsa. U Parizu se odigrao završni čin Drajfusove afere koja je niz godina potresala Francusku i koja beleži prvu žrtvu antisemitske histerije rasplamsane u Engleskoj. Godine 1895. nemački fizičar Vilhelm fon Rentgen otkriva zrake nazvane njegovim imenom, čija će primena označiti novu eru u medicini, a braća Limijer, izumitelji kinematografa, u Parizu i Berlinu daju prve predstave. To je doba kada u svetskoj literaturi vlada realizam, a u likovnoj umetnosti impresionizam, ekspresionizam i kubizam, oličeni u delima Monea, Renoara, Sezana, Van Goga, Braka... To je vladavina građanske koncertne muzike i velikih opera Verdija i Pučinija, vreme kada je u jeku rad Sigmunda Frojda na naučnom istraživanju ljudske psihe... Kada su maloj Dolores brojali prve korake, Španija je Pariskim mirovnim sporazumom ustupila Sjedinjenim Američkim Državama Kubu, Portoriko, Guam i Filipine, a u zamenu je primila dvadeset miliona dolara; u Kini je buknuo bokserski ustanak protiv stranaca i misionara, ruski socijalisti rascepili su se na menjševike i boljševike čije je vođstvo preuzeo Vladimir Iljič Lenjin, a oficiri u Srbiji, nezadovoljni kraljem slabićem, ubijaju Aleksandra Obrenovića i vraćaju Karađorđeviće. Tih poslednjih decenija devetnaestog veka, na čitavom području Jugoslavije, dolazi do značajnih promena, započinje živ politički život sa isturenom ulogom i snažnim delovanjem radničke klase. Isto se zbiva u mnogim zemljama sveta, pa i na Iberijskom poluostrvu, posebno u