Stanice u vremenu

By Nada Marinković

Nada Marinković danas slovi kao jedan od najboljih jugoslovenskih putopisaca. Ako ijedna, onda će baš ova njena knjiga taj renome neporecivo dokazati i potvrditi.
Stanice u vremenu, zapravo tri opsežna zapisa, o Sovjetskom Savezu, Gvineji, i Kambodži, nisu beleške dokona putnika isključivo željna atrakcija što ih neka zemlja pruža, nego je reč o delu koje čitaoca upućuje u tajne sveukupnog života tih zemalja, u njihovu sadašnjost i prošlost, u njihove krajolike i gradove, u njihovu civilizaciju i njihovu kulturu. Sve te komponente, nužne da bi se život jednoga naroda sagledao u svoj njegovoj kompaktnosti, Nada Marinković ponajčešće iskazuje kroz osobe koje na svojim putovanjima susreće i s kojima razgovara.
Polazeći od činjenice da je čovek istorijsko biće i da je u njemu sadržano sve ono što ga okružuje i u čemu stvaralački učestvuje, autorka uspeva da, portretišući najrazličitije ličnosti, opisujući pejzaže i spomenike, tragajući za prošlim u onom što je danas, ovu istinu sintetizuje u dokumentovan i ujedno umetnički izražaj.
Prostranstva Sovjetskog Saveza, žarku Gvineju, daleku Kambodžu, zemlje koje prosečan Evropljanin poznaje slabo ili nikako, Nada Marinković, zahvaljujući svojoj zamašnoj kulturi, opažačkim sposobnostima i snazi pravog pisca umetnika, otkriva i tumači do te mere jasno i plastično da nam se učini kako smo te krajeve i mi sami zajedno s njom proputovali i videli. Pričajući na primer o Kambodži, o geografskim i klimatskim specifičnostima te zemlje, o njenoj drevnoj i nadasve bogatoj kulturi, o njenoj religiji i umetnosti, o minulom i sadašnjem vremenu, autorka naprosto uspeva da portretiše čitav jedan narod, učiniti ga čitaocu bliskim i jasnim sa svim onim što u njemu kao njegova odlika počiva, uspeva da iskaže ono čime je uslovljeno njegovo narodno biće. A susreti sa znamenitim ljudima dotičnih zemalja, s velikim umetnicima, naučnicima i državnicima daju ovoj knjizi još i vrednost nesvakidašnjeg dokumenta.
Nada Marinković ume da odabere: kazuje o onome što je najzanimljivije i najznačajnije; zna ova spisateljica, uz to, da zauzme i vlastiti stav prema činjenicama koje saopštava, pa su Stanice u vremenu ne samo knjiga koja se rado čita zbog sadržaja nego je to ujedno i delo koje svedoči o stvaralačkoj snazi svoga tvorca.
 

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Aug 8, 2015
• ISBN: 9788828362548

Book preview

Nada Marinković

STANICE U VREMENU

Impresum

Copyright © 1966 Nada Marinković, © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2015 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Stih

„...Stanice u vremenu, etape koje u nama ostaju zaustavljene, vreme u kome smo se zaustavili mi; one žiže zračenja što gore iznad mračnih puteva i olupina praznih doba povezujući naš život u više ili manje vrednu celinu."

Stanice u vremenu

Putovanje ima svoje teme, svoje stavove, široke melodijske linije, unete i nadahnute, baš kao i one pasuse neophodne radi povezivanja u celinu, one tračnice što vode od jednog do drugog mesta, one staze što se penju i silaze od jednog do drugog vrhunca sa kojih se sagledava svet i mi u njemu. Putovanje je muzika koju ne piše onaj koji putuje (ili to čini delimično), on tom muzikom čak i ne upravlja (ili i to samo delimično), ali, onaj koji putuje, jednom kasnije, kada ta muzika već postoji u njemu, može je reprodukovati za sebe ili druge, uživati u njoj, pružajući zadovoljstvo i drugima da u njoj uživaju.

Možda bi se moglo reći da je putovanje kao i knjiga, kao nekoliko knjiga, kao album slika ili zamašna slikarska kompozicija, ali sva ova poređenja ne bi bila ono pravo. Putovanje je mnogo više. To su doživljaji s njihovim slojevima, uzrocima i posledicama, to su pejzaži s bojama i linijama, atmosferama i uticajima, to je ono što kao svoj doprinos daje neizbežna i neophodna mašta, to je čovek – čitav, to su ljudi, to je sudaranje i sklad, savršeno i potpuno stapanje sveta oko nas sa svetom u nama, ili, njihova duboka i bolna podvojenost.

Kada prođemo kroz putovanje, kada za nama ostanu neba i mora ispod i iznad kojih smo leteli, drumovi i staze, gradovi, ljudi s kojima smo se mimoilazili i sretali, kada sve to protutnji kroz nas, onda tek shvatamo kako je sve to u nama i ostalo, kako tiho treperi, zvuči i bruji, rascvetava se, kao vodoskok ili kao vatromet u blistavu i raznobojnu zvučnu apoteozu. Te male i velike teme, elegije i skerca, te naivne pastorale i patetične simfonije, ta poplava tonova, što zapljuskuje zidove našeg života mešajući se s našom krvlju, to su onaj isti kvalitet, ona ista vrednost koju daruju bilo kakvi drugi izuzetno dragoceni doživljaji. Još i više! Jer je putovanje sinteza svega što bi nam zajedničkim snagama i naklonostima mogli darivati umetnost, ljubav, rad i prijateljstvo. Zato što je sinteza, putovanje se i može uporediti s muzikom koja je sva boja, linije, misao, osećanje, filozofija, arhitektura, koja je koncentrat svih umetnosti zajedno.

Ipak, toj samonastajućoj, toj autonomnoj simfoniji odlazaka i stizanja, traganja, očaravanja i razočaravanja, tom kontrapunktu raspoloženja, toj raskošnoj paleti boja, toj kuli vavilonskoj što se gradila na nama, u nama i od nas, mi dajemo onu osnovnu temu, osnovnu boju, mi ih dajemo ili ih iziskujemo, očekujemo, a onda kada je sve ostalo iza, u magli čija se stvarnost jedva razlikuje od sna, onda kažemo: „Da, bilo je tako! Ili: „Ne, to nije bilo to! Mi to kažemo i nisu potrebna objašnjenja, ali muzika postoji i ostaje zauvek, muzika svakog putovanja ponaosob, ne mešajući se ni sa kakvim zvucima drukčijeg porekla, čista, večna i nepromenljiva.

Putovanje je život sveden na određeno trajanje, dirigovan našom voljom i uslovljen inteligencijom. To je: postojati prema izvesnom sistemu, najviše moguće oslobođen zavisnosti i prilagođavanja. Saznanje da se vraćamo u nešto stalno i izvesno, bez obzira koliko se ono razlikovalo svojim vrednostima od naših želja, oslobađa straha, daje čoveku zamah i superiornost, poklanja mu jednu dragocenu moć uzalud priželjkivanu u svakodnevnim uslovima. To je tajna privlačnosti putovanja, duboka suština njegovih radosti nimalo imaginarnih. Putovati mudro i s dobitkom, znači živeti mudro tokom putovanja, eliminisati sve suvišno, sve sputavajuće; jer, ići ispred zbivanja značilo bi sanjariti, ili stvarati predubeđenja, zastajkivati, ostajati za zbivanjima, značilo bi sigurno gubiti ono što je u toku, možda propustiti nešto izvanredno važno, u svakom slučaju, krnjiti buduću celovitost utisaka. Često pomišljam, kako bi tako, kako se putuje, trebalo živeti uvek, od jednog do drugog svesno postavljenog cilja, naoružan predznanjima, strpljiv, prisutan, sav u svakome trenutku, dajući i uzimajući punim dahom, pomišljam, iako znam, da je to iz toliko razloga teško ostvarivo.

Putovanje je najdirektniji način saznavanja stvari. Novo mobiliše; rasplinuti, rastureni čovek koncentriše se i usmerava, u novome čovek mora zauzeti i nove stavove; jučerašnje navike i merila, sve se to dovodi u pitanje, i, ispitujući svet oko sebe, čovek je na ispitu i sopstvene savesti. Tako se otkrivaju ne samo stvari oko nas, već i stvari u nama, one značajne i beznačajne, često neočekivane; uspostavljaju se odnosi i sagledavaju razmere. Nova sredina, novi vidici i ljudi, sve se to javlja kao čisto, jasno ogledalo, a naš naviknuti svet, svakidašnjica iz koje smo umakli, upoređeni s dobijenom slikom, mogu dobiti ili izgubiti u vrednosti, a mogu se prikazati i kao neprecizni, deformisani prinudnostima i ponavljanjem.

Putovanje izvanredno pokazuje koliko se čovek menja. U jednom svetu stalno novom, uvek drukčijem, neposustalom, nema opravdanja za stagnaciju, za sentimentalnu vernost jednom određenom stanju. Nema razloga za očajanje, jer menjati se ne znači rušiti. To je, u ovom našem slučaju, još više usavršavati se i bogatiti se. Ali, to bi trebalo znati i umeti, to traži napor. Poneko misli da je dovoljno pet ili deset putovanja, pa da se iscrpe naš interes, zadovolje naša traganja, dostignu ciljevi. Zar je to moguće? Da li je dovoljno deset, dvadeset ili još više godina, pa da se izmire računi čoveka i sveta? Ili se to može apriorno, zatvaranjem u neku filozofsku tvrđavu, prihvatanjem unapred određenih vidika i shvatanja.

Putovati, znači stalno menjati uglove gledanja, čime se menjaju i naši odnosi, naša stanja. Neke stvari se ponavljanjem, većinom svojih slučajeva, potvrđuju, a neke pokazuju kao relativne ili izuzetne, dok ih ima koje se sasvim negiraju. Iskustvo je sudija od autoriteta, a poređenje i proveravanje ličnim doživljajem, isprobani i plodonosni metod.

Putujući, ophrvan utiscima i čestim protivurečnostima, dešava se da čovek gubi stabilnost, pada u paniku. Međutim, to je nepotrebna psihoza, štetni odvodnik energije. U svakom biću, zavisno od njegove osetljivosti, nesvesno, sledeći sopstvene zakone, deluje, besprekorno vršeći svoju funkciju, jedan nevidljivi selekcioni aparat. To se najbolje vidi tek kada zbivanja ostanu za nama: sve nevažno iščezlo je bez traga, a ono što je postalo ili će postati izvor nekog uticaja ili zračenja, ishodištem iskustva, ostalo je, prema svojoj važnosti, celo, izdvojeno ili u nužnom fragmentu. Ti utisci koji se autonomno izdvajaju, snagom svojih vrednosti, beleže jedno razdoblje (u nama ili izvan nas), oni su STANICE U VREMENU koje se plavi iza nas kao nepregledna magla s pozlaćenim oblacima i tamninama pogdegde, zastoji u vremenu, oaze, mali plamenovi što gore ispod trijumfalnih kapija jedne prohujale značajnosti. Grad, pejzaž, ljudsko delo, čovek, misao upaljena u ko zna kakvom trenju utisaka! Ponekad su to stvari bez oblika i bez imena, a oblik i ime, stvaraju se u nama prema unutrašnjoj potrebi, kao značajni proizvodi često beznačajnih povoda.

Stanice u vremenu, etape koje u nama ostaju zaustavljene, vreme u kome smo se zaustavili mi; one žiže zračenja što gore iznad mračnih puteva i olupina praznih doba, povezujući naš život u manje ili više vrednu celinu.

Ta odabiranja utisaka po vrednosti dešavaju se u životu uopšte, ali na putovanjima, odnosno posle njih, u uspomenama na ta putovanja, to je naročito uočljivo. Zato i ne treba putovati s blokom u ruci i s džepovima punim olovaka, drhteći nad svakim imenom, datumom ili brojem, jer će se mimoići mnogo važnije, nešto što nije ništa od svega toga, a što je mnogo bitnije. Putovanju se treba predavati kao morskim talasima, kao sunčevim zracima, kao vetru na bregovima, jer samo tako, u skladu davanja i uzimanja, može se dosegnuti njegov uzvišeni cilj, duboka njegova sadržina, njegova neuporediva radost.

Putujući, mnogo puta mi se učinilo da čovek potcenjuje i sebe i svoju zemlju, i svoje vreme, da kuca na otvorena vrata, da traga za stvarima koje u sebi nosi. Čovek, ta pučina puna brodoloma, plodna i jalova zemlja, koju je svet oplodio i požnjeo, opet obogatio i zasejao, brazdajući je stalno svojim tragovima, najviše saznaje tek onda kada sva svoja znanja i neznanja prevaziđe onim jedinstvenim utiskom koji mu daruju prostori, a to je, da je njegova prolaznost isto toliko istinita, ili isto toliko neistinita, kao i njegova večnost.

RUSKI DNEVNIK

„Okrenimo pramac, ali ne savijajmo jedra; put naš dug je kao i sâm život. Za naše luke nema obala, one su u nama."

Otkriti ili prepoznati

Evo me gde opet krećem put Moskve i dublje još u rusku zemlju. S poslednja dva putovanja jedva da sam i sredila utiske, odnosno, posle nekoliko pokušaja ostavila sam ih da se sami srede sledeći sopstvene teže, da se po volji svrstaju ili izbrišu. Bilo je veoma mnogo tih utisaka i svojim autonomnim delovanjima, protivurečnim iskazima, oni su zbunjivali, dovodili u iskušenje logiku i osećanje odgovornosti. Prvo putovanje u jednu zemlju, pa i drugo, ne terete previše savest; utisaka je mnogo a njihova svežina, brzina smenjivanja i doživljavanja, dopuštaju zablude, protivurečnosti, oslovljavaju jednu vrstu impresionizma koji ne bi bilo dopušteno zvati površnošću. Površnost je nešto sasvim drugo, mana prisutna katkad i u doživljavanju bliskih i poznatih stvari, odnosno, površnost je lenjost i neodgovornost duha, međutim, mi govorimo o nemogućnosti da se prodre dublje i zahvati što šire. Ali, ako se način doživljavanja stvari produži u istom stilu i svaki zaključak s potonjih putovanja zahteva prethodnu ogradu „čini mi se, „nisam siguran, bilo da se radi o lepim ili manje lepim doživljajima, onda znači da postoje uzroci koji uslovljavaju jednu takvu relativnost, uzroci u nama ili van nas.

Neophodno je nešto reći:

Želja da se utisci srede, da se iz njih izvuku niti vodilje (bilo čime da su nadahnuti ti utisci), najnormalnija je na svetu. Ova težnja je u krvi čoveku, bilo šta da preduzima, iz prostog razloga, jer je to najsigurniji način borbe protivu stihijskog predavanja strujama, oglušivanja pred činjenicom odgovornog življenja. Tom životu se uvek traži smisao, onaj sadržaj koji naše dane pretvara u ekstrakte ili u surogate. Neki ljudi u svakom danu traže sadržaj, u svakom poduhvatu uspeh, u svakom doživljaju određenu meru punoće a u svakom umetničkom delu poruku. Neki drugi nisu toliko rigorozni u odnosu na život, u stanju su da progledaju kroz prste mesecima i sitnijim zbivanjima, ali traže računa od godina i zbivanja u koja su uložili nešto više; ima i takvih koji prosto žive držeći se standardnih putokaza, po inerciji kojom upravljaju navike, onih koji daju koliko moraju a uzimaju koliko mogu.

U kupeu je toplo, dobro izolovano od vlažne i hladne zime što pejzažu kroz koji promičemo daje napušten i sumoran vid. Šareni žanilski tepih na podu, abažuri koji kada se upale rasipaju svetlost sličnu mesečini, i po jedna postelja sa svake strane... Ovako će se putovati tri dana, stanje kakvo se samo može poželeti...! Onaj vakuum između dva života idealan za opuštanje, za predavanje sebi. Čovek ništa drugo ne može do da leži ili sedi, zagledan u kvadrat prozora i u ono što je iza njega, ili, još bolje, zagledan u samog sebe. Jedan čičica, kao iz Gogoljevih priča, s vremena na vreme, nudi stakane čaja preračunavajući veoma povoljno rublje u dinare, čaj je vreo i miriše opojno. Kada bi ovo putovanje moglo da traje bar petnaest dana! Možda bi tamo negde, petnaestog dana tog prinudnog suočavanja sa samim sobom, čovek otkrio onu jedinu i pravu svoju istinu izgubljenu u moru prividnosti i hipoteza...!

Prelazimo jednu sivu Mađarsku uvijenu maglama i perjanicama dima, promičemo mimo sela što se valjaju u blatu, pored žuto obojenih staničnih zgrada, pored jednog sveta na različite načine približavanog i u ovom trenutku zimogrožljivo sabijenog pod nagrižene strehe i sure zidove dotrajalih domova...

U Debrecinu – voz je stajao duže – zaželeh da prođem kroz susedne vagone. Bio je to zapanjujući kontrast u poređenju sa sjajnom izolacijom malenih spavaćih kola prekrivenih šarenom žanilom iz koje je čičica triput tokom prepodneva usisivačem izvlačio prašinu. Ovde je vrilo kao u košnici, mirisalo na vlažna isparenja, vruću baracku i kobasice s belim lukom a glasovi su se tvrdo sudarali i lomili kao pod drobilicom. Gomile zavežljaja, cegeri iz kojih izviruju panične i nakostrešene pileće glave, lica s jasno ispisanim uzbuđenjem izuzetnog doživljaja kakav predstavlja putovanje i susreti s nepoznatim. Bilo je mnogo vojnika i oni su se važno prsili privilegovani simbolima svoje uniforme. U Debrecinu je rupila u voz gomila mladih žena s maramama od jarko obojenog voala i kaputima ukrašenim jeftinim krznom. Naručja su im bila puna zamotuljaka i kutija uvezanih šarenim vrpcama. Verovatno je to grupa kolhoznica ili neka ženska delegacija koja je posetila grad i sada se vraća svojim domovima; obavile su važnu funkciju, a, uz to, koliko otkrivaju njihove marame „po modi" i obilje paketića, zadovoljile i svoje želje. Voz je uskoro trebalo da napusti stanicu i ja krenuh u svoj kupe noseći u ušima zaglušnu melodiju glasova i živo obojenu sliku doživljene scene: vojnike u oblacima dima koji natežu poluispražnjene flaše, čiču s velikim brkovima i još većom šubarom koji je mašući kažiprstom nešto dokazivao čoveku preko puta, beloputom rumenom debeljku utegnutom u smeđi somotski sako. Mršavu staricu s crnim podočnjacima i crnom šamijom koja je apatično žvakala komad hleba odsutno zureći kroz prozor. U zakrčenom hodniku jedan vojnik je stezao uza se punačku snašu koja je stidljivo oborenih očiju premirala od straha i uzbuđenja, a jedan dugački deran izbuljenih očiju izvlačio je iz usne harmonike dušu. Morala sam da dobro lupam na vrata spavaćih kola u čijoj se opreznoj pukotini najzad pojavila narogušena glava čičice-Argusa. Njegovo pergamentsko lice osvetlilo se kao lampion u kome su užegli lojanicu, a pogled je hitro skliznuo ka stopalama: ne unose li blato?

Ne treba izlaziti, kaže on. Tamo je prljavo i kužno, ima mnogo gripe i drugih klica. Narod je nedokazan, izgazi čoveka i izgužva, uvredi ni zbog čega. Ako je dosadno, doneće on žurnale, ima Aganjok i Novi mir.

Jedna opatica stoji pod svodom stanične zgrade, uspravna, alabasterno bela. Voz polako napušta peron, prolazi pored gomile buradi, gvožđurije, pored duguljastih hala nalik na gusenice iz kojih plaze vatreni jezici i izleću jata grimiznocrvenih varnica. Nebo se spušta sve niže i niže, lokve duž pruge odražavaju njegov melanholičan lik.

* * * * *

Kao što se mozaik gradi od raznobojnih kamenčića, tako i ja nastojim da od svojih sećanja i asocijacija sastavim lik ove zemlje, razmišljajući pritom, ko za ovakav poduhvat pruža najviše materijala: umetnost, istorija, usmeno kazivanje...? Dolazim najzad do zaključka da sve to zavisi od onih najupečatljivijih utisaka. Nekiput nam jedan grad, jednu zemlju ili jednu ličnost, oboji jedan jedini određeni trenutak, posredan možda, ili bar doživljaj koji smo imali u ličnom kontaktu, lep ili ružan doživljaj, i pred utiskom koji je on ostavio ostaje bespomoćna naša logika i sva drukčija ubeđivanja. Razumom se mogu prihvatiti, i prihvataju se najzad, ali intimno, duboko u nama, ostaje da traje onaj spontani dojam simpatije ili antipatije, vezanost za određeno mesto ili ličnost, odbojnost prema njima.

Jasno mi je što osećam i znam da mi ovu zemlju čine bliskom emocije izazvane stranicama ćudljivog i strastvenog orijaša čiji sam predgovor Podravskim motivima prepisivala rukom u đačku vežbanku kao trinaestogodišnja devojčica. Možda je zbog svih tih stranica, elegičnih i dramatičnih, jarko kolorisanih, krcatih slikama i muzikom, likovima i iskrvavljenim dušama, besmislom i upornim traženjem smisla, za mene ovo panonsko područje neko večito ratište, neka romantična pokrajina u kojoj se sudaraju i stapaju rase i temperamenti, područje čije peskovito tlo ne otkriva samo tragove Atilinih hordi već i rskavičave skelete jednog davno pobeđenog i nestalog mora, simbol večite drame i neumitne prolaznosti.

Te slike i utisci o ovoj zemlji što sam ih primila na veru, sada oživljuju, dižu se iz tame, potiskuju jedna drugu, iščezavaju brzo ili se zadržavaju, prema značaju i vrednostima koje su same sebi izborile, po ko zna kakvim kriterijumima. Iskrsavaju preda mnom gradovi u senama bagremova i lipa i starinska otmena dvorišta s kamenim figurama boginja i satira, monotone kasarnske zgrade s vonjom na znoj, „šupastu i lizol, frajlice što natucaju Baha i „obožavaju Misea i Adija, bolne ljubavi što umiru u času kada se rađaju, kafanice po brežuljcima što sam ih, noćas, dok je voz teturao Peštom, dočaravala, podsmehujući se nemogućnosti razlučivanja onog stvarno viđenog i doživljenog od pročitanog.

Francusku, na primer, uspela sam da doživim nevezano od svih njenih pesnika i romansijera, slobodnu od sugestija svih mislilaca, ratnika, slikara, i možda je to uspelo baš zato, što je kraj tolikih boja, zaključaka, kraj tolikih zanosa i poruga – čovek koji se u svemu tome nije mogao snaći, a ne pristaje da se potčini isključivosti jednog suda, morao je iz gomile iskustava izabrati neko svoje mišljenje, neku svoju stazu.

Za zemlju kojom prolazimo nisu se vezivali neki posebni lični utisci, a fond posrednih doživljaja nije odzvanjao mnogobrojnim i protivurečnim sirenskim glasovima; ova zemlja je bila primljena na jedan određeni ali veoma sugestivan način i kao takva je trajala u sećanju koje se suprotstavljalo svemu drukčijem od već prihvaćenog. Razmišljam o povodima za jednu tako konzervativnu upornost, sličnu ljubomornoj ćudljivosti kolekcionara koji je siguran u izbor svoga blaga.

Tada shvatam, kako je u svim tim utiscima bio najmanje važan dekor i da je ono važno i vezujuće, njihova suština: odziv na vrenje unutar sopstvene ljušture, obeleženost uporednikom za koji je privezana pupčana vrpca, otpor prema ograničenjima, onoj psihozi uhvaćenosti koja se ne prihvata, glad za svudprisutnošću i duhovnom jednakošću. Jedna poznata zavisnost i nesigurnost, stalno istrajavanje i započinjanje iz početka, to je bilo zajedničko. Eto, zato kroz ovu zemlju prolazim kao kroz sopstvena iskušenja, kroz slojeve poznatih ispaštanja i nada. A Dunav što lenjo krivuda kroz žitna polja i pustare, đermovi, stada ovaca, venci crvenih paprika po „gankovima", ulice i trgovi osvetljeni plinskim svetiljkama ili neonom, barokna pozorišta jednaka onim u Beču, Zagrebu, Lavovu ili Odesi, saloni i barovi, to jedva da je imalo važnosti, to su bili tek sporedni rekviziti.

Pa dobro, razmišljam, zašto onda za zemlju koja je cilj ovog putovanja, uprkos nekoliko boravaka u njoj, nemam nekog određenog stava, mišljenja koje bi se dalo jasno i kategorički iskazati? Na hiljade načina približavana, sagledavana iz raznih uglova, ova zemlja ipak nije dopuštala da kažem onu izričitu reč oslobođenu sveza relativnosti. Znači, zaključujem, dok točkovi voza namotavaju misli i uljuljkuju u san, treba prihvatiti tuđe utiske ili izboriti svoje. Biti pobeđen nečijim saznanjem, uzimajući u obzir sva mnogobrojna saznanja, izvući nekakvu soluciju-sintezu, ili, uporno sledeći sopstvena iskustva, izglasati sigurnost jedinoličnom sudu. I dok polako tonem u san, na granici jave, prekoravam sebe za tvrdoglavost i uskogrudost, jer šta, ako je nemoguće biti siguran? U šta je čovek apsolutno siguran i može li to biti? Ne radi li se u takvim slučajevima o trenutnim fazama, određenom uglu gledanja? Kočnice škripe, ritam točkova se usporava, voz polako staje i to razgoni san. Napolju su obrisi neke stanice. U magli i na putu života, ova slučajna etapa izgleda kao priviđenje odlaska i čekanja, večitog čekanja i večitih odlazaka...

Onda se voz opet provlači kroz noć kao kroz tunel.

* * * * *

Bilo je to rano proleće (pokušavam da se setim svog prvog doživljaja Moskve) tri časa ujutru, signalna tabla najavljuje skoro sletanje. Kao bledožuta smrznuta kugla, sasvim ispred nas, pomaljalo se iz noćnih oblaka sunce. Pokušavala sam da nazrem kroz prozor tlo pod nama. Bilo je močvarno i obraslo niskim kvrgavim rastinjem. Nešto što je presecalo dah, ogromno i uzbudljivo, izazvano predstojećim suočavanjima, raslo je u meni. Čekala sam konture grada, neki udaljeni zvonik, nešto nalik na čoveka koji je dole živeo. Oblaci su bili kao sedef, presijavali se žućkastosivo, tu i tamo ružičasto. Najzad, na horizontu, zasvetlucala su svetla aerodroma: zeleno, crveno. Neki trag ljudskog postojanja. Spustismo se na Vnukovo, na jedno tlo koje je bilo skoro mit. Bio je početak maja. Daleko od našeg proleća. Još uvek su, tu i tamo, po nežnozelenoj travi ležale krpice snegova. Dugo smo se vozili širokim tvrdim drumom a ispred nas se širilo nebo sa suncem još uvek smrznutim. Najzad su se u daljini sagledali neboderi, zdanje Lomonosova i gradilišta iza njega. Okolo su još dotrajavali kućerci od brvana, s izrezbarenim ragastovima prozora i „fortočkama" na gornjem oknu...

Sećam se, tada zapisah: „Grad niče sa svih strana, neujednačen, pun pokreta, zvukova i boja, i čovek dobija utisak kao da je naglo otvorio vrata dvorane u kojoj vežba simfonijski orkestar. Pred prizorom grada koji se približava, plastičan i dinamičan, bilo je lako shvatiti neka likovna nastojanja. Tek završeni kameni blokovi, betonska i železna konstrukcija novogradnji, dizalice, buldožeri, crvene gomile cigli i peščane dune, odzvanjaju povicima, škripom mašina i brektanjem motora čiji nezgrapni točkovi s gusenicama zatvaraju put i nerviraju jakovratog šofera koji se žuri da nas uveze u centar..."

Šta je tada, u tom prvom susretu, bila za mene Moskva? To pitanje postavljam sebi, sada, kada sam dovoljno udaljena od svega što čini prve utiske. Ono nadletanje Vnukova i put ka gradu kroz razblažujući i ohrabrujući pejzaž belih breza. Neposredno prepoznavanje. Brvnare i jedan mačak. Kranovi i dizalice, simboli života koji sam očekivala, i onda Kremlj. Istorija. Vezivanje za stvarnost, onaj neophodni šok koji otkriva da smo na pravom mestu. Zatim – hotel Nacional!

Hotel Nacional. Boraveći u tom hotelu, uvek sam imala utisak kako ću na stepeništu, uvijenu u velove i krzno nerca, produhovljeno lepu i transparentnu, sresti Anu Karenjinu... Rezbarija i crveni baršun, uljani pejzaži u teškim zlatnim ramovima, mermerni ukrasi i ogromne fotelje pod plišanim zastiračima. Raskošna i dobro zagrejana loža iz koje se u celosti sagledava fascinantna scena Kremlja, s kulama i zlatnim zvonicima, a u određene časove čuju se otkucaji časovnika sa Spaskog tornja. Malo ulevo, Vasilije Blaženi; to čudo istočnjačke mašte koje se, uprkos nataložene mudrosti i osvedočenih svireposti, nije uspelo odreći svoje detinje duše. Čitava Moskva, u tom prvom susretu, bila je intonirana raspoloženjima diktiranim apartmanom u Nacionalu. Odnosno, ovaj intimni i privlačni punkt povezivao je sve putanje koje su od njega odvodile i u njega dovodile. Bila je to Moskva koncertnih i pozorišnih dvorana, malo ekstatična, dekorativna i maštovita. Moskva izuzetnih ljudi, odevenih u crna svečana odela s lentama i ordenjem, ili u živopisne kostime bajki i istorije. Bila je to Moskva domova-muzeja, manje ili više uzbudljivih reminiscencija, jedan osećajan i uspešan spoj tadašnjeg trenutka i prošlosti koja se tražila. Moskva kakva se intimno želela i kakva se našla. Grad u svečanoj odori i svečanim raspoloženjima. Grad koji je morao imati i svoje obične dane, svoje časove slabosti i ispaštanja, svoja lutanja i krize, svoja naličja...

Otada prošla sam Moskvom još tri puta, još tri puta putovala sovjetskom zemljom; upoznala mnogo gradova i mnogo ljudi, izuzetnih i onih običnih, onih što su, činilo se, znali unapred svaki pedalj svoje sudbine i prihvatili ga s opravdanjem, i one drukčije, zaplašene i skučene, pritegnute šablonima i ubijene u pojam potiskivanjima. Bilo je mnogo svih tih ljudi, dodirivali smo se ili odbijali osećanjima, prožimali do potpunog sazvučja ili rastajali ravnodušni. Na razne načine ti susreti su ušli u albume mojih sećanja, ima ih koji su, rasplinuti i bezlični, ostali tek upijeni u dah i klimu atmosfere u kojoj sam prebivala. Ipak, ništa određeno nisam ponela sobom. Bio je to jedan svet u previranju, grčevitom traganju praćenom zanosom i otporima, veoma napregnut svet, koji je trebalo shvatiti, shvatiti ga pre no što se o njemu donese bilo kakav sud.

Tako sam odlazila, obogaćena i osiromašena s po nečim, sve više uverena kako mi je stalo do razumevanja i sazvučja, kako je ono neophodno. Taj nejasni imperativ o potreba sklada bio je jedini putokaz, otkrivao je naklonost koja strepi od pristrasnosti. Možda sam razmišljala o tome kako sam tolike narode, i tolike pojedince, prihvatila bez izuzetnog truda, pristajući da, na račun objektivnosti, izgubim više ili dobijem više, a evo, u ovom slučaju, gotovo sam težila za nekom idealnom istinom. Nije li to uvek slučaj kada je u pitanju ono do čega nam je posebno stalo! U takvim mislima prelazimo graničnu tačku Čop; sa uskih tračnica naš voz kao igračku prenose na široki kolosek, uključujući zvučnik iz kojeg odjekuju reči pozdrava, a zemlja u koju ulazimo, spontano i nežno dočekuje nas prvim bojažljivim krpicama snega.

* * * * *

San ne dolazi raspršen intenzivnim mislima. U krugu malene svetiljke leže na gomili beležnice s različitim datumima i sadržajima, s rečenicama koje više ne shvatam, čiji su se povodi i značenja izgubili, detaljno opisani događaji koji vaskrsavaju u punoj svetlosti, dani koji su u potpunosti registrovani, imena iza kojih se ne nazire nikakav lik, likovi od kojih kao da sam se juče rastala... Osećam potrebu za osveženjem tih utisaka, za rekonstrukcijom događaja uhvaćenih na ovim stranicama, kako bih od njih izgradila most za nove pristupe, kako bih proverila i njih i sebe, na prekinutu nit nastavila onu koja će uskoro početi da se ispreda. Prevrćem te stranice vezujući se sve više za njih, vraćajući se kroz njih u vreme koje opisuju.

* * * * *

Oktobar 1960, petak

„Kroz dva dana putujem u Uzbekistan... Moj pratilac, Ivan Nikolajevič, uverava me kako je to u ovom trenutku najzanimljiviji kraj Sovjetskog Saveza. Ja o Uzbekistanu jedva nešto znam. Raduje me što je tamo toplo, a ovde je već stisla ruska zima. Danas sam srela ponovo Ninu. Kako ta devojka zna umetnost nezaboravljanja! Pitala sam je, da li je njen Griša završio fakultet? Prasnula je u smeh. Griša je već šest meseci u pustinji Kara-Kum gde proučava mogućnosti navodnjavanja. Inženjer. Imaju već drugo dete, Volođu. Zaista, od prvog susreta prošlo je pet godina! Moskva se vizuelno izmenila mnogo ali duh joj je ostao još uvek isti: povišena temperatura, napregnut tempo, u restoranima je nemoguće naći mesta..."

„Rusija je velika enigma, pročitah na stranicama uglednog stranog časopisa, u inače zanimljivom kontekstu. Šta znači to „enigma, šta znači reč tajna kada je u pitanju jedna zemlja, jedan svet čiji su običaji i jezik shvatljivi, čija se istorija poznaje, koja je delimično i zajednička? Šta znači ova reč za jedno, doduše, heterogeno prostranstvo, ali prostranstvo objedinjeno istovetnim idejama vodiljama? Da li postoje istovetne ideje vodilje ili one znatno odstupaju zavisno od uslova tla i života na njemu, od temperamenta ljudi i nasleđenih karakteristika? Da nije, možda, to teško dokučivo, to tajanstveno, sumnja u mogućnost usklađivanja suprotnih naravi i običaja, uslova, stupnjeva društvene i individualne zrelosti, sumnja u mogućnost njihova prevazilaženja. Tajna, u svojoj biti, nije nikakva mislena imenica; ona podrazumeva nešto skriveno, teško uhvatljivo, nešto što se odupire poimanjima i uvek željenom skladu. Zemlja, čini se, nikada ne može biti, u pravom smislu, tajna, nije to nikad ni pojedinac. Tu konstataciju isturamo na onom stupnju ispitivanja kada nas strpljenje izdaje ili naša inteligencija odustaje od daljeg rovarenja, bilo zbog zamorenosti, nedovoljne lucidnosti ili pak lenjosti. Tajne vasione zasad još ne možemo sasvim odgonetnuti, ali tajne sveta sred kojeg živimo, s kojim se ovako ili onako nosimo, morali bismo biti u stanju da raspečatimo. Ili smo Don Kihoti i umesto s konkretnim razlozima, bijemo se s vetrenjačama. „Tajanstvena šuma, „tajanstveni grad, „tajanstvena žena", nisu li samo nepoznata ili nedovoljno poznata šuma, grad, žena... Kada zađemo u tu šumu, provučemo se kroz njene čestare, upoznamo grad ili ženu, tajna se razvejava kao magla. Koliko smo puta shvatali kako smo preterivali, bili naivni, čak i smešni...!

... „Predstava Ane Karenjine u Hudožestvenom teatru. Poznati tekst, odlična, iako malo patetična gluma, režija baš ništa ne ostavlja mašti gledalaca. U publici sede delegati stigli na neki kongres, ljudi i žene u tamnim odelima i s dekoracijama. Ana se rastaje s Vronskim, dramatični trenuci pred njenu odluku o samoubistvu. Čovek na sedištu ispred mene, šezdesetogodišnjak, s veoma mnogo odlikovanja, plače. Krupne suze slivaju se niz njegovo lice i on ne pokušava da ih sakrije. Malo dalje, jedna žena, naslonjena na rame svoga muža, jeca. Niko se ne smeje, svi su se duboko uživeli u tragediju Tolstojeve junakinje...

... Sinoć sam videla premijeru drame Borisa Gorbatova Radosni život. Publika, uglavnom mlada, bila je veoma temperamentna. Radnja je uzeta iz godine 1926–1927. Borba s reakcijom, zakulisne akcije kulaka, strane intervencije i smućivanja. Junak je aktivista koji vaspitava kadrove i u svojoj revnosti sam ostaje bez kvalifikacija i vremena da se posveti sebi. To ga dovodi do jake krize iz koje se, na kraju, izbavlja. ’Konec neubedljiv!’, viče publika. ’Laž!’, ’Najobičnija konstrukcija!’ Ipak, glumci dobijaju zasluženi aplauz, izlaze nekoliko puta pred zavesu..."

* * * * *

20. oktobra

Na Spaskom tornju otkucavao je jedan čas popodne i Moskva je sva pod snegom. Deca sa saonicama, „valjenke" i krznene šubare, reči što se pretvaraju u belu paru... Kroz smrznute prozore kafana naziru se devojke koje pronose uzavrele čajnike. Sneg pada sve gušći, mostovi što ostaju iza nas izgledaju kao od šećera.

Ivan Nikolajevič doneo mi je nekoliko knjižica o Uzbekistanu. Prelistala sam ih na brzinu saznavši da „Uzbekistan leži u samom srcu Srednje Azije, istočno od Kaspijskog a jugoistočno od Aralskog mora, na jugu se graniči Avganistanom, a okružuju ga republike Kazaška, Turkmenska i Tadžička. To je najmoćnija i najnaseljenija republika Srednje Azije. Glavni gradovi su Taškent, Samarkand, Buhara. Slivovi Sir-Darje i Amu-Darje navodnjavaju prostranu ravnicu zemlje prekrivenu pamučnim i pirinčanim poljima, slavnim vinogradima i voćnjacima. Uzbeci su čuveni kao izvanredni znalci u navodnjavanju zemlje. Poslednjih godina ova republika se ekonomski naglo podiže. U Ferganskoj dolini vadi se nafta i sumpor, a okolina Taškenta bogata je ugljem. Uzbekistan je republika koja stoji na prvom mestu po naglom rastu nivoa prosvete. Zemlja koja je do juče ženi oduzimala svako pravo, po broju obrazovanih žena danas je prva u svetu..."

Avion je poput rakete sunuo u nebo puno snežnih oblaka, a gore, deset hiljada metara nad zemljom, dočekalo nas je raskošno i hladno sunce. Dok jurimo u susret Istoku i noći, devojka u plavoj uniformi objašnjava tajnu mlaznog pogona i savetuje da skazaljke svojih časovnika pomerimo tri sata unapred, u skladu s vremenom Srednje Azije. Saznajemo da je tamo, na našem cilju, tek „babje leto" i da su berbe na pamučnim poljima u jeku...

Priroda koja se fantastičnom brzinom menja, pruža pogledu uzbudljive senzacije. Nameću se asocijacije čije su teme čovek i njegova dela. Gledam okolo, svi putnici kao da osećaju nešto slično, kao da su svi utonuli u istu vrstu sanjarije. Zemlja se ne vidi, mlečni oblaci razilaze se i sastaju, sunce menja svoje položaje, a njegova boja postaje sve gušća i crvenkastija. Odjednom, kakav je to fenomen, kao da smo probili neku sivu zavesu; nebo je izbrazdano ljubičastim i crvenozlatnim prugama. Sve je više crne boje, ona se rastvara u ljubičasto i širi oko nas. Čudesna alhemija, postanak noći. Jurimo u noć, kroz ljubičastu svetlucavu noć...

Bližimo se Taškentu, glavnom gradu Uzbekistana. Vidi se zemlja, nejasno se naziru slivovi Sir-Darje („sir znači tajna, a „darja – reka). Oblaci na horizontu u stvari su venci tjenšanskih planina iza kojih počinje Kina. Pred nama ukoso je Pamir, „Krov sveta". Mesec što je zasvetleo kao komad platine, nalazi se tačno iznad Indije. Samo je tri časa kako smo krenuli, a Taškent je već tu! Sledeća stanica Nju Delhi. Osećanje gordosti, osećanje zahvalnosti. Vozom se putuje četiri dana, preko stepa i šuma, kroz prastara crvena brda na čijim vrhovima počiva večiti sneg. Nekad se, to nije bilo tako davno, karavanom koji je prenosio začine, svilu i tepihe, putovalo odavde do Moskve skoro pola godine.

Ljudi imaju veoma mnogo razloga da se međusobno poštuju.

Malo nagnuti, ustremljujemo se na zemlju, u susret svetlostima velikog grada. „To je jedini opasni trenutak", kaže moj pratilac, i mi stežemo pesnice, sklapamo oči. Tada gumeni točkovi dodiruju zemlju. Izlazeći iz aviona, uranjamo u pitak, topao zrak. Pomalo gnjili, sladak miris jeseni. Nebo je plavo kao indigo, osvetljeno krupnim zvezdama koje se čine sasvim blizu. Odmah postaje jasno, zašto je baš u ovom kraju sveta nastao prvi verodostojan zapis o nebeskim telima. Uzbekistan je domovina velikog astronoma Ulugbega, autora slavnih Zvezdanih tablica. Ovde se rodio drugi veliki naučnik, Ibn Sin, pesnik i enciklopedista, u Evropi poznat kao Avicena, čiji su medicinski zapisi, naročito Knjiga isceljenja, stekli slavu u čitavom svetu. Ovde su nastali stihovi velikog pesnika Hafiza, za koga je Gete rekao, da su mu reči od „zlata i meda, a Puškin ostavio ove redove: „Hafiz je pobrao sve plodove iz vrta lirike i nama koji smo došli posle njega, ne ostaje drugo do da skupljamo otpatke. Na ovom tlu kršili su svoja koplja Aleksandar Makedonski, arapski kalifi, horde Tamerlanove, a za Džingis-kanom i njegovim potomcima, isprobali su svoju moć turski sultani. Konačno, posle dugog perioda domaćih vladara što su se međusobno gložili i smenjivali, Uzbekistan (tada Turkestan) 1868. godine dobrovoljno se prisajedinio Rusiji.

Ali, osim svoje slavne i živopisne daleke prošlosti, u koju ulazi i ličnost buharskog građanina Nastradin-Hodže i dobar deo zbivanja iz Hiljadu i jedne noći, Uzbekistan ima veoma uzbudljivu blisku prošlost i sadašnjost kojom se s pravom ponosi.

* * * * *

Taškent. Masivne višespratnice, trgovi sa spomenicima i vodoskocima, široki bulevari po kojima jure smeđe i sive pobjede i volge, poneki crni zim... Kontrast dva grada, novog i starog, koji je do pre nekoliko godina bio upečatljiv, danas jedva postoji. Aroma nekadašnjeg može se osetiti još na bazaru, živopisnoj tržnici gde vri kao u košnici, tržnici po nečemu nalik na poljoprivrednu izložbu, a po nečemu na slike drevnih istočnjačkih sajmova. Moj pratilac i ja zabavljamo se neprirodnim dimenzijama voća i povrća čije piramide predstavljaju pravu likovnu senzaciju. To su ogromne kruške boje ćilibara, osenčene ružičasto s tamnim peteljkama na kojima se, tu i tamo, zadržao list, grimizno crvene jabuke, nabijene sokovima i sunčevom energijom, korpe s grožđem kao neka murano izložba, duguljasta zrna kao od smaragda i ona prozračna rubinska, dinje kao zlatni grumenovi. Posebnu pažnju privlače ljudi, drukčiji su od onih što se sreću po bulevarima... Žene u kašmirskim maramama, s velikim minđušama od tirkiza, i muškarci u kaftanima, s turbanom. Pozdravljaju se prinoseći ruku srcu, gledaju se u oči, a na usnama im treperi smešak. Pri susretima žene spuštaju kapke i govore tihim glasom. Život se veoma mnogo izmenio, ali ima stvari, veruju, koje treba sačuvati i negovati jer ukrašavaju taj život, ostvaruju u njemu više radosti. Rekoše mi da su mnogi od ovih ljudi, već u godinama, završili tečajeve za opismenjavanje, ušli u kolhoze, prihvatili potpuno moderan način obdelavanja zemlje i gajenja stoke, ali žele da, kada umru, budu sahranjeni bez sanduka i samo uvijeni u belo platno.

Na rasprostrtoj jarećoj koži jedan starac prodaje noževe. Sam ih je pravio... Noževi su veoma lepi, ukrašeni starinskom šarom a kožne korice protkane su srmom, u njih je opleten sedef ili raznobojni remenčići obojeni bojama dobivenim iz korenja bilja. Tada na sečivu primećujem napis. Moj pratilac objašnjava, da je to uobičajena poruka koju istočnjaci ispisuju na oružju i koja savetuje da je bolje „časno umreti nego nečasno živeti".

Opojan miris sveže pečenog hleba. Ispred nas, u dugom nizu, poštujući esnafski red, pekarski majstori izložili su svoju robu. Najzad, evo ih, slavne uzbečke ljepoške, pogače izrezbarene kao prozori na starim palatama. Svaka lepinjica je drukčija i kada bi, umesto u testu, ova majstorija bila izrađena u nekom postojanijem materijalu, bila bi pravi ukraz za svaku vitrinu. Mislim o tome, koliko će ovog smisla za lepo, ovog ponosa koji otkriva primitivno sečivo noža s urezanom porukom, onog značenja koji simboliše ruka na srcu i smešak na usnama, ući u život koji se gradi? Bez sumnje će ući, to je, možda, ono dragoceno vezivno tkivo, ove ljepoške i šare na kašmirskim maramama tkanim rukom u noćima osvetljenim lojanicama ili žiškom...

Sitna žena u tradicionalnom prugastom haljetku, nalik na „kazak, prodaje gomile osušenog voća. Svaki venac ili kupa ukrašeni su jutros uzabranim cvećem. Žena ima velike oči kroz koje se gleda u beskraj. Ruke su joj ukrašene sitnim srebrnim prstenjem a na dlanovima se vide tragovi „krasa. Nedavno se udala... Ivan Nikolajevič pita kakav je bio ćilim ispod kojeg su je doveli u dom muža? Objašnjava mi, kako u ovim krajevima nevestu vode u novi dom ispod ćilima koji je sama tkala i čija izrada započinje čim devojčica napuni šest godina. Taj ćilim je, u stvari, ogledalo njenih vrednosti: finoća izrade, izbor šara i boja, veličina i kvalitet vlakana. Naravno, uvek se može doskočiti zahtevima tradicije. Oni imućniji najme vičnu tkalju, devojka tek malo pomaže (kako bi se upoznala s tajnama posla), i svadbeni ćilimi pretvaraju se u prava remek-dela. Ženica se stidljivo osmehuje, njeno filigransko prstenje svetluca, ona je sama tkala svoj ćilim i misli da je lep... Služila se horezamskim mustrama.

U centru bazara diže se velika improvizovana baraka. Na mnogobrojnim roštiljima peku se šašlici[1] a u samovarima vrije voda za čaj... Gledamo kako mladići u belim keceljama nabadaju masne komade ovčetine na dugačke crne šipke. Po svemu sudeći, ljudima ovde ne nedostaje apetit. U plehanim činijama sa šarama cveća narezane su velike količine luka. Taj luk se ne secka sitno, već na kolutove koji se odvajaju jedan od drugog. Na daščicama priređeni su kupovi sveže, sitno istucane mirođije, a u bocama je pripremljeno razblaženo sirće. Mušterija je veoma mnogo. Usput su kupili vruće ljepoške, a onda, za nekoliko novčića, dobijaju šipku sa gotovo pola kilograma krupno isečenog mesa, posudu s lukom koji na licu mesta prelivaju sirćetom i začinom od mirođije. Momak će već doneti čajnik i šolju bez drške. Meso se ne skida s roštilja već se jede direktno sa njega, meko je i veoma dobro ispečeno. Vrhom šipke ulovi se nekoliko kolutova luka a ljepoška je tu da upije sokove. I začudo, čitav ritual se odvija čisto i spretno. Žene šašlik jedu skinut sa šipke, već izrezan na plehanim tanjirićima, što otkriva još jedan vid istočnjačke delikatnosti.

Pijuckajući čaj, slušamo muziku improvizovanu na nekoj vrsti primitivne gitare koju prati zurla. Melodija je polutonska, vije se i treperi negde iznad glava da bi, s vremena na vreme, naglo pala, kao da traži čvrst oslonac za novi skok, i onda bi ponovo odjeknula, još sitnija i viša, pretvarajući se u zrake sunca što prže kao usred leta.

Možda zbog te muzike, zbog sunca i čitavog prizora što se javljao čas kao stvarnost, čas kao snoviđenje, počinjem da mislim o tome, kako prava lepota i vrednost života leže u njegovoj intenzivnosti, u broju stvari koje treba zaboraviti i kojih se treba sećati, u smenjivanju radosnih i tužnih trenutaka, u vrtoglavom tempu i svim sadržinama koje život donosi... Mislim o tome kako ništa nije večno i kako ni ne treba težiti za trajnostima, jer su neostvarive. U stalnoj evoluciji, jučerašnja lepota sutra već pokazuje nedostatke, rađa se nova glad i potreba. Oči čoveka treba da su uvek okrenute budućnosti i njegov sluh treba da prisluškuje glasove koji ga iz pristupajućih daljina prizivaju... Prolaženje, večito prolaženje, to je sudbina čoveka. Ali sve što je bilo zaista lepo, treba čuvati kao dragocenost, na skrovitom mestu, jer prošla lepota je izvesno svedočanstvo da postoji buduća...

* * * * *

Posetili smo kolhoz „Crveni Uzbekistan", osnovan tridesetih godina; prostire se od Taškenta do Čirčika zauzimajući 4.815 hektara... Pričali su nam o uspesima, pokazivali zaista ugledno imanje, vodili nas u škole, dečje obdanište gde su sobe bile prekrivene domaćim tepisima a bucmasti mališani, nalik na žutokljune pačiće, u neopisivoj graji učili neku pesmicu... Berbe pamuka privodile su se kraju i umorni trudbenici slavili su pobedu svojih napora. Ispekli su jaganjce na žaru a u činijama se puše piroške tek izvađene iz kazana. Devojke igraju mičući bradom i dlanovima.

Sasvim na horizontu skupljaju se bazaltni oblaci opervaženi zlatom. Vazduh miriše na dunje, hrizanteme, kada se zađe dublje u polje, miriše na zemlju i sveže pokošeno seno, na nešto drevno, prijatno i prepoznavajuće. Idemo kroz polja, svuda razigrane, svečano odevene grupe, buketi paperjastih belih čašica složenih u kamare. To fino svileno vlakno pamuka treperi u zraku kao „vilina kosa", hvata se za odeću, ispija u velikim čašama slavnih uzbečkih vina. Onda jedan čovek razdrljenih prsa peva, glas mu je kao reka što se valja kroz tamnu šumu. Reči pesme su stare i svaki stih se završava imenom pesnika, Mukimija.

„Jesen se spustila na drveće i ono je zadrhtalo

Tako je zadrhtalo i moje srce pred slutnjom zime.

Zimi se odmaraju polja i umorne ruke

Kada ogole grane dovešću te u svoj dom

I ti ćeš tamo buktati kao oganj radosti.

Stih je ovaj zapisao Mukimi.

Jesen je stigla u zlatnoj odori

S kosom obojenom rujom, teška od plodova.

Starci će ove zime grliti mlade žene

I u proleće će tvrdu zemlju otvoriti suncu

nabrekli od nove snage.

Jesen nije samo radost mladosti.

Reči ove zapisao je Mukimi..."

* * * * *

... Sinoć sam večerala sa Zulfijom, ona je neposredna i topla, ushićena promenama u svojoj zemlji. Donela je na dar poslednju zbirku svojih pesama i „tibetajku", kapu koju nose domaći ljudi, izvezenu u najsitnijem goblenu. Zulfija ima preko četrdeset godina i dvoje odrasle dece: udatu kćer i oženjenog sina, ali izgleda sasvim mlado. Veoma je lepa, skladno građena i ukusno odevena. Njene malene ruke ukrašava zlatna narukvica u koju je ugrađen sat; na dekolteu tamne haljine zakačen je broš s dragim kamenjem. Iako veoma ženstvena, Zulfija deluje energično i nadasve razumno. Ona priča o tome kako se Taškent iz njenog detinjstva i ovaj danas uopšte ne mogu porediti. Kaže da joj je život vrlo pun. Čini joj se da živi kao u bajci, jer se sama rodila iza glinenog zida kuće koja nije imala prozora, s podom od naboja. Kada je za prvu pesmu dobila honorar, njeni roditelji su se čudili, jer je za pisanje i štampanje, po njima, uvek trebalo plaćati. Seća se uličnih pisara iz svog detinjstva, do nekih je trebalo kilometrima pešačiti... Seća se mladih žena koje su samo zato, jer su skinule parandžal, ubijali očevi, muževi, braća... Mladu učiteljicu ubio je otac na času, pred učenicima, jer je, učeći ih azbuci, skinula s