Čekanje

By Milica Janković

Zbirka priča: „Čas stvaranja“, „Učenica“, „Čekanje“, „Pljusak“, „Kroz zaleđena polja“, „U sanatorijumu“, „Spasioci“, „Cveće“, „Nakaza“, „Invalid“, „Otac“, „Majka“, „Jesen“, „Redom“, „Čarape“, „Veliko čekanje“ i „Regrut“.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Apr 27, 2022
• ISBN: 9791221326345

Book preview

Milica Janković

ČEKANJE

Odlomci iz istorije robovanja i iz istorije junaštva

Copyright

First published in 1920

Copyright © 2022 Klasika

Čas stvaranja

U duši se javi neka tajanstvena snaga, neko nejasno kretanje, kao klijanje nekog semena koje je nečija nepoznata ruka bacila, bez cilja, ili namerno – ko to zna? Ona želi da raste i da se rodi na svet i ona se nejasno kreće u pomrčini biljke – to je prvo nejasno uzbuđenje, prvi pokret volje, prvi bol čežnje. I kreće se i raste ta snaga i počnu se lagano javljati u svesti neki vidljivi znaci, kao pupoljci, i odjednom – obasja radost svest i kao cvet pod suncem misao se razvije u oblike kakvi su u semenu spavali: rasklope se pupoljci i zamirišu žuta i ljubičasta zvonca, šarene trubice, rumene čaše i krune i plave i bele zvezde. To je čas stvaranja, to je čaš radosti, čas najlepšeg uzbuđenja.

I u moju je dušu nevidljiva ruka bacila seme skromnog poljskog cveća poezije – i ja znam radosti tih trenutaka, stvaranja. Misao se rodi iz osećanja ili osećanje iz misli, ali oni uvek dođu zajedno, izraz njihov uvek dođe potpun s dušom i telom – i sa odelom ako mu treba. Ja ne razumem šta znači „dobro nađeno" – ako to nije: dobro došlo, lepo stvoreno, srećno rođen. Drukčije može da znači samo fabricirano. Razumem šta znači odabrati i skloniti ono čiji prirodni oblik nije dovoljno lep da se može kome pokloniti. Eto, možda baš u tome leži moja slabost koju osećam: ili ne umem dovoljno da ovejem, ili je suviše skromno što moj čas stvaranja donese. Vino moje loze je prirodno, ali slabo.

Znam koliko sam mala i ovaj trenutak bolne čežnje za lepim radom nikako mi nije trenutak neskromnosti; ali ja znam da mogu da stvorim i poštogod lepo, malo, ne veliko, ali istinito lepo – i to je jedina radost moga siromašnog života. Jedina i retka. Retka od prirode i sprečavana, još i od sudbine: često mi bolest ne dâ da pesme svoje duše prenesem u note; moje bolesno telo ometa zdravoj duši da izrazi svoje svetle trenutke. Ponekad kad fizički ne mogu da pišem, izgubim trenutke stvaranja, zaboravim lepe osećaje i misli i ono malo poezije što se tada izlije iz duše ispari, iščezne. U meni tada ostane osećanje, kao trag neke lepe melodije koje ne mogu da se setim. I meni je tada žao. Jer gde je miris precvetalog, nepomirisanog cveta? A ja sam mogla uhvatiti, zatvoriti u staklo i stvoriti iluziju bašte onome ko je nema, i iluziju leta kad i meni dođe zima, zima koja se ponavlja i tako dugo traje. Jer literatura je umetnost koja skuplja lepote istine i mašte, ona je esencija lepote života. Ona sačinjava idealnu vrednost života, ona je njegov dragi kamen.

Eto, meni se čini da se i talenti mogu uporedati s dragim kamenjem. Ima dragih kamenova retkih, krupnih i uglačanih trenjem sa samim sobom i sebi ravnima – oni su blago sveta: to su geniji. Kad njima dođe čas stvaranja, onda se mora rasklapaju, rastu planine, niču varoši i rađaju se ljudi koji žive kao i ljudi koje je, kažu, Bog stvorio. Da, i geniji su bogovi. Ima dragih kamenova velikih neuglačanih koji imaju svoju unutrašnju vrednost, ima ih manjih i većih, manje i više uglačanih. Ali ima i staklenih komadića uglačanih kao dijamanti i oni se prodaju neznalicama kao pravi. A što sam ja? Ja, nisam ni dragi kamen, ni stablo koje obmanjuje naivne. Pa šta sam onda? Ja sam kap rose, kap vode, ali čiste. Ona će lagano ili brzo ispariti na kakvom orošenom cvetu, ali neće ostaviti prljav trag. Ona će napojiti kakvu krunicu, ona će ogledati kakav sunčani zrak.

Sve što moj čas stvaranja može da dâ svetu to je koji osmeh duše, koji cvet ljubavi.

Ali evo meseci i meseci prolaze, a časovi stvaranja neće da mi dođu. Zašto? Život je bacio u moju dušu crno seme bola i nestrpljenja. I klija crno seme i uznemirena je moja duša i pupoljci se javljaju i neće da procvetaju, kao da je mraz zaustavio svaki pokret bujanja. Zašto? Zato što je sudba posejala nadu s bolom i čežnju sa očajem. Jedno drugo ne može da uguši, jedno drugom ne da dâ se rascveta.

I huji u uznemirenoj duši život koji hoće da se rodi i ne rađa se. I nesrećna je moja duša kao majka koja posle srećnih snova i nežnih nada u bolovima rađa mrtvo dete. Zašto je moja duša neplodna sada kad mi bolest ne smeta suviše, kad je pokret volje jači nego ikad, kad boli hoće da se izraze, kad jauk hoće da pusti glas protesta? Zašto ne dolaze časovi stvaranja sad kad sam kao nikad osećala njihovu silinu? Zašto ne procveta nabujala čežnja, zašto životvorna nada ne raskloni svoje nebeski plave krune? Vaj, što nema sunca, ni toplote!

U tami sanjam jedan sunčani dan. Sa suncem će doći čas stvaranja. Vidim osmehe radosti, suze radosti i bledo ćutanje radosti. U tami ih vidim. U svetlosti treba da ih vidim. Gde je taj dan, je li blizu? Duša grca, ne može više da čeka.

Zemlja rađa, cveće cveta, a za duše nema sunca. Nadati se u bolima to je krvavo nadanje, a čekati u neradu to je najduže čekanje.

Učenica

Ah, proleće, vedro i suncem osvetljeno zelenilo mlade šume bude u duši neku čežnju koja zadaje bol, kao slomljeno krilo ptici koja hoće da poleti, kao okov robijašu koji hoće brže da pođe. Ne, ne smemo se zaboraviti. Kako je lepo u prirodi, u vazduhu; kako je ružno među ljudima. Robijaši smo, a nismo nikakvo zlo učinili. Kako zavidim ptici koja je pod suncem, blizu neba i čijoj slobodi niko ne smeta.

Hoću da budem jaka, naprežem volju da nešto radim – ne mogu. Staram se bar da mislim nešto što je daleko od sadašnjosti. To je tako teško kao pevati u sebi neku veselu melodiju kad se tu u blizini čuje „Svjati Bože". Kroz prozor mi proleće nudi ljubav, kroz široko lišće lipe ispred mog prozora gledamo se ja i sunce i meni se čini da mi ono obećava život, to jest slobodu. Ko je to kazao? To mi je poznato. To je neka uspomena koja se rađa kao nešto novo, a nije novo. Ah, evo jedne glavice samrtnički blede i mršave. Otkuda ona? Donelo je sunce i proleće. Zar i uspomene ne mogu danas da budu vedrije? Zar da idem sećanjem na groblje, kad hoću da pobegnem od agonije duše? Misao je došla i tužna istorija hoće da se ponovi. Neka bude.

Ima događaja koji su mi se desili davno, ali koji su moji, koji su mi bliski kao jučerašnjica: a ima ih takvih u kojima ja više nisam ja, u kojima sam ja „ona" i koji mi se čine kao neka tužna priča koju sam negde davno pročitala.

Zazvonilo školsko zvonce podne. Mlada nastavnica pustila učenice V razreda sa svoga prvog časa. Ona je uzbuđena, jer voli i jer je još neiskusna. To je prvi korak u život koji ne pripada više samo njoj. Ona svoje učenice u sebi zove „decom. Njima kaže „gospođice i ne čudi se koliko im to godi; ta i ona je nije davno bila kao one. No ona zna da će ih posle, kad ih bolje upozna zvati po imenu i da im to neće biti nepravo. Ovo je sad kao neka počast, ono će posle biti veći stepen ljubavi. Ona ima iskustvo onoga što je sama preživela.

Učenice izlaze vesele. Njoj se čini da su one zadovoljne njome. Ona se boji da li će samom ljubavlju umeti da zadobije njihovu poslušnost, jer zna da drugih sredstava kojima se stiče autoritet ona nema. Odmah je zapazila jednu s plavom kosom i velikim crnim očima, s belim zubima i dražesnim osmehom od koga kao da čovek postaje srećniji. Odmah je osetila ljubav za tu devojčicu i odmah i prekor savesti što je pristrasna i voli samo lepotu. Devojčica joj se javi odlazeći sa osmehom koji je govorio: „Nova gospođice iz Beograda, ja ću vam biti odlična učenica i voleću vas, a molim vas, volite i vi mene, jer sam ja navikla da me svi vole."

Među poslednjima iziđe jedna tiha devojčica i pozdravi je ozbiljno tužno. Nastavnica se začudi kako je za vreme časa nije primetila. Bila je srednjeg rasta, vitka, imala je klasičan profil, usne punačke, mnogo rumene, i veliku kosu oko glave. Ona je bila pravilnije lepa od one druge čija je lepota pevala čovečijoj duši, ali je njoj nešto nedostajalo. Bila je skromna i niko nije opažao da je lepa. A učiteljica je mislila: Ako se ovo dete razvije kako treba i ako kroz nju prostruji malo više tople krvi, postaće lepotica.

Drugog časa je znala njeno ime i starala se da je bolje upozna. Zagleda u katalog: klasična glava nije bila mnogo pametna: trojke, pokoja četvorka i iz matematike dvojka. Nije ni u njenom predmetu pokazala uspeha. Bila je mirna, radila je marljivo, ali su joj sposobnosti bile vrlo ograničene. Druge su nastavnice govorile da je ona jedna lenština koja se samo provlači kroz školu.

Nova nastavnica je volela tajno nekoliko lepih učenica i poštovala javno nekoliko vrednih i darovitih. I s nekom neodoljivom pažnjom pratila tihi život ove mirne, slabe učenice. Bila je nekako mrtva, lice kao kameno (nepokretno), na kome su usne izgledale gotovo kao veštački cvet. Samo kosa kao da je neprestano rasla i padala joj po čelu i ušima. I blage plave oči pogledale bi u novu gospođicu s nekom čudnom ljubavlju koja kao da je za nešto zahvaljivala. Sedela je u poslednjoj klupi i kao da se krila iza leđa svojih drugarica.

A ona lepa vesela, ređala je petice i uživala opštu ljubav i pohvalu.

Tako je brzo prošla godina, došao raspust i gospođica otišla u Beograd.

Kad je posle dva meseca došla u školu, bilo joj je zadovoljstvo da za vreme odmora gleda kako mlade devojke šetaju po siromašnoj, i travom, i drvećem, školskoj avliji i činilo joj se da su mnoge porasle, počele naglo da se razvijaju i prolepšavaju. Na njihovim licima bilo je neke svesti o lepoti njihove mladosti i nekoga nejasnog očekivanja ljubavi. Kako je oživela školska avlija s rđavom kaldrmom i jednim jedinim velikim drvetom na sredini.

Odjednom ona spazi jednu učenicu koja joj se prvo učini poznata, pa odmah zatim nepoznata. Zagleda je bolje. Nije mogućno! Pa ipak...

– Ljubice! – reče pre nego je savladala svoje čuđenje – hodite ovamo.

Učenica priđe nekako uplašena.

– A što ste vi tako oslabili za ova dva meseca? – upita brižno.

Možda je u njenim očima ostalo još zaprepašćenja. Učenica kao da se nečega stidela, krila je oči.

– Imam groznice – reče kao s nekom dosadom, kao da žali što neće da je ostave na miru.

– Zaboga, pa što ih puštate da vas slabe? Uzimajte kinina. Groznica se može lečiti.

– Uzimala sam i kinin, i kičicu, i biljni sok, pa ništa ne pomaže – reče ona sa izrazom tužbe i straha.

– Jeste li zvati doktora?

– Jesam. Dao mi nekakve lekove.

– Pa pomažu li?

– Pomažu pomalo.

– Eto vidite. Uzimajte ih redovno. Vi ste vrlo oslabili. Treba se lečiti dok bolest ne uzme maha.

– Ako već nije dockan – reče učenica, pozdravi glavom i požuri uza stepenice, jer je već zazvonilo zvonce.

Tek tada nastavnica pomisli da može i zlo biti. Mala klasična glava bila je kostur: nos se utanjio, usta izbledela, koža pripeta za kosti, oči pune straha. Vrat joj je bio tako tanak, da se donja vilica sasvim odvojila od njega i lice je izgledalo kao maska. Nije bilo ružno to lice, ali je bilo strašno i tužno kao da žali svoju izgubljenu lepotu. Samo kosa kao da je još neprestano rasla i bujala i uvijala se po čelu i ušima.

Nastavnica uđe u kancelariju i upita jednu malu crnomanjastu energičnu koleginicu šta je s tim detetom.

– Ona je tuberkulozna. Zar ne vidite?

– Ali, kako, zaboga, za dva meseca da postane tuberkulozna?

– Ala ste vi naivni. Pa nosila je klicu odavno. Ona je sama ranije govorila jednoj drugarici da je od bolesne familije.

Učiteljica tek tada shvati ponašanje svoje učenice. Ona je već znala, ali kako je bila dete iz proste kuće nije htela da i drugi znaju. Njoj kao da se činilo da bolest neće ni postojati ako se uspe da se od drugih sakrije.

Mlada nastavnica je maštala o tome kako će joj pomoći da se izleči.

Rano počeše jesenje kiše i bolesnica prestade da dolazi u školu. Počela je da izbacuje krv. Tada nastavnica poče da odlazi njoj.

Bilo joj je rđavo, pa onda joj je bilo dobro i mladost poče da se nada. Ali ozdravljenje je strašno polagano dolazilo.

Pao je sneg i došao Sveti Sava. Učenice su spremale koncert i šile haljine za zabavu. Ona lepa dobra učenica imala je i neku patriotsku deklamaciju. Mladost je zahtevala svoje pravo radosti.

Kako se na zabavi strašno iznenadi mlada nastavnica kad vide da je i njena štićenica došla sa svojom materom.

– Kako ste smeli? – upita zaprepašćeno.

– Tȁ meni je sad bolje. Skoro ću i u školu. Uvek sam dolazila na đačku zabavu – poče ona nekako lažno se smešeći.

– Ne ne, nikako to nije za vas: noć, bdenje, uzbuđenje, prašina. Može vam pozliti, pa da opet ne možete skoro u školu.

– Molim vas, gospođice – reče ona ozbiljno i odlučno – ja ću i tako brzo umreti. To znam i ja a znate i vi. Željna sam zabave i drugarica. One će svirati bez mene. Zar i da ih ne čujem? Došla sam, pa šta bude. Hoću da se provedem poslednji put.

Gospođica reče nekoliko reči protesta, ali vrlo slabog. Nju je iznenadio taj ton. Ona je osetila da bolesnica ima prava. Ali da li ona veruje u to što govori?

Zabava je bila zanimljiva. Klasična glavica je oživila: na obrazima joj zarudele dve grozničave pege. Preko običaja ona je bila vesela, neprestano govorila s po kojom drugaricom i osmehivala se. Kako je imala zube kao od slonove kosti, izgledala je opet lepo i bilo je trenutaka kad bi se čovek mogao prevariti da nije tako strašno bolesna, da nije na smrt osuđena. Sa zabave je otišla među poslednjima.

Posle je opet legla. Učiteljica je išla da je obiđe.

Na kraju varoši mala kućica ispod brda, njihova svojina. U kući beda. Otac joj je bio negde u pečalbi i već dugo nije ništa slao. Mati je radila i prala tuđe. Nije bilo dovoljno novaca ni za lekove, ni za dobru hranu. Nastavnica, i sama sirota, nije joj mogla pomoći koliko je želela. Osećala je da joj pomaže duševno. I učenica joj otvori svoje srce puno ljubavi i svoju dušu punu straha od smrti.

Pre nego što je legla u postelju, ona je često govorila drugaricama da zna šta joj je i da će umreti, a što je bolest više uzimala maha, ona se sve više nadala. I gospođicu je volela što je umela