Žuta porodica i druge priče

By Milica Janković

Žuta porodica i druge priče predstavlja zbirku priča inspirisanih kućnim ljubimcima i životinjama uopšte. Kako one razmišljaju, kako se ponašaju, ali i kako utiču na ljude, a pre svega na decu. Koliko su nam ta mala i često krhka bića poput kanarinaca slična, da li neke od naših osobina imaju i oni i kako sve to prepoznajemo i u njihovim dogodovštinama uživamo. Autorka je maestralno obradila temu emotivnog povezivanja dece i ljubimaca. U ovim pričama pored najmlađih mogu da uživaju čitaoci svih uzrasta koji vole životinje i koji su uspeli da u sebi sačuvaju dečju iskrenost i razdraganost.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: May 16, 2022
• ISBN: 9791221335637

Book preview

Milica Janković

ŽUTA PORODICA I DRUGE PRIČE

Copyright

First published in 1935

Copyright © 2022 Klasika

Hansi – Zlatanov tata

Hoćete li da vam ispričam kako su tetka Mara i njen bratanac Mića došli do svog kanarinca? Nije tetka Mari ni na um padalo da drži pticu u kavezu. Njoj je bilo žao i što postoje zarobljene ptice. Izgledala joj je njihova sudbina strašno nemilosrdna: imaju krila, a ne mogu da lete. Ali tako se dogodilo.

Došla Mićinoj tetki u posetu jedna gospođa koja je mnogo volela decu, ptice i životinje. Pre više godina imala je vrlo pitomu lepu šarenu mačku, a posle čavku, pa goluba. Čavka je bila crna, pametna, vesela i malo bezobrazna; a golub umiljat, nežan i beo kao sneg. Ta mačka i čavka su uginule, a golub je odleteo. Ali gospođa njih ipak ima. U njenoj velikoj dvorani ima po zidovima puno čudnih lepih slika. Iz jednog zlatnog rama sivi šareni mačak žmirka i gleda vas pravo u oči. Čavka stoji na nogarima za slikanje i čini vam se da vam se za nešto ruga. A golub mazno povio glavicu, kao da se sprema da guče. Tu su kao da su živi. Jer gospođa je slikarka.

Kad je ova priča otpočela, ta gospođa je imala kanarinca koji se zvao Hansi. I kazala je tetka Mari:

– Moram da idem na put, a ne znam kome ću za to vreme da ostavim Hansija.

– Ako hoćete, mogu vam ja pričuvati pticu dok se ne vratite – rekla je tetka Mara, koja je gospođu slikarku mnogo poštovala.

– Hvala vam. On kod mene slobodno leti po kujni i spavaćoj sobi, ali ga u atelje (sobu za rad) ne puštam da mi ne pokvari slike. Vi ga držite zatvorenog da vam ne bi smetao.

Doneli su ga u kavezu koji je bio uvijen u veliku belu kecelju. Hansi je tada imao tri godine. Bio je lep, dobro vaspitan i vrlo lepo je pevao. To je bio imućan gospodin. Imao je veliki kavez od mesingane žice sa staklenim pločama sa strane. Mesingano dno je bilo dvostruko i sjajilo se kao ogledalo. Gornji deo je mogao da se izvlači. Svakog dana je tetka Mara izbacivala đubre koje bi krilati gost načinio. Izvlačila je jedan pod, to jest tanku mesinganu ploču, bacala prljavu i razastirala čistu hartiju, posipala po njoj čistog sitnog peska i ponovo ga zavlačila u kavez. I Miću je sve to zanimalo. On je posmatrao, a posle je ponekad i zamenjivao tetka Maru. U kavezu su bile četiri drvene prečage, dve gore, dve dole. Po njima je Hansi skakutao nečujno i lako. (Valjda se zato i kaže: lak kao ptica.) Kod donjih prečaga bili su mali otvori i u njima uglavljeni stakleni sudići za seme i za vodu. Imao je i ljuljašku koja je visila sa krova kaveza i ljuljala se i zveckala dugo i kad on sa nje skoči na prečagu. Imao je i kupatilo od stakla koje se zakačinjalo za otvorena vratanca kaveza.

Hranio se semenom za ptice, i uvek je imao između žice zakačeno parče šećera, smokvu ili krišku jabuke, i veliki list salate. Bio je lep i mio uvek: kad skakuće, kad jede, kad peva i kad spava. Najslađi je bio kad se kupa. Brčkao se, pa se posle tresao i rogušio. Vivkao se, pa bogme tražio i bubice ispod krila i u perju na grudima. Čist je Hansi, ali za svaki slučaj. Posle bi počeo da peva. Voleo je razgovor u kući i što domaćini i gosti življe i glasnije govore, on sve lepše i jače peva. I kad na radiju neko svira, ili peva, naročito kakva dobra pevačica, on se raspeva divno i uvek u skladu s njom.

Mića mu daje komadić banane. On to mnogo voli, ali pre nego što počne da jede, iskrivi glavicu i odozdo nagore gleda, hoće prvo da vidi ko mu je to dao. Hansi je vrlo uredan i traži da se poštuju njegove navike. Pošto se okupa i iskvasi kavez, zove da mu promene pesak i hartiju. Ne trpi prljavštinu i izjavljuje zadovoljstvo kad uđe u sasvim čist sjajan kavez. Rano leže. Ako su zaboravili uveče da ga pokriju, on viče: „Cvrk, cvrk!" I ljuti se ako ne dođu odmah, jer ne može da spava, smeta mu svetlost. Lep je Hansi. Rep i polovina krila su mu skoro beli, gornji deo vrata malo pepeljast, a sve ostalo žuto kao zlato.

Odmah drugog dana Mića je počeo da ga sažaljeva:

– Siromah on je kod svoje kuće leteo po sobi, a kod nas je uhapšen. Tetka Maro, da ga pustimo, da nas voli.

Tako je on moljakao nekoliko puta i uspeo da mu tetka dopusti da otvori vratanca. Hansi je radosno prnuo i proleteo mu iz zahvalnosti više glave i zaljuljao vazduh kao da ga je lepezom malo prohladio. Za nekoliko dana poznavao je celu sobu i u njoj svaku stvar. Osilio se, leteo je kao soko po sobi, čak ispod tavana, pa tik uz Mićinu i tetka Marinu glavu. Zaustavljao se da peva na prozoru, na stolu, gore na zavesi, na naslonu kreveta, a najradije na divanu, sasvim uz ogledalo. Svaki čas se ogledao i pevao, ali ne što je bio uobražen zbog svoje lepote već što je mislio da je to druga ptica. On bi je prizivao nežnim divnim zvucima, pa bi se onda naljutio i visokim tonovima piskao i gugutao i kljunom i krilašcima kao lud udarao u staklo. Zašto ona neće da dođe ovamo? Tetka Mari i Mići je to u početku bilo smešno, a posle kad su razumeli u čemu je stvar, bilo im je žao. Kanarincu je dosadno i teško samom; on traži društvo, hoće jednu drugu pticu druga ili drugaricu.

Druga jedna tetka Marina prijateljica koja je imala divnu baštu i pet ptica reče kad je došla u posetu:

– Hansi očajno peva. Treba da ga oženite.

– Ali kažu da će tada prestati da peva. Je li to istina? – pita tetka Mara.

– Istina je. Kad se oženi, onda s kanarinkom pravi gnezdo, hrani nju dok leži na jajima, a posle s njom hrani decu, onda je ozbiljan tata, nema kad da peva. Hoćeš li da ti ja pošaljem ženku? Imam jednu kojoj je mužjak uginuo.

Tetka Mara okleva:

– Nije moja ptica.

– Znaš, to je vrlo zanimljivo, kao neko lepo pozorište – uverava je prijateljica.

A Hansi, kao da je čuo o čemu je reč, peva, doziva, moli, vrlo bolno. Narogušio se, igra na ivici divana uz ogledalo, lepeće krilima i ciči, izvija, jauče. Utom dođe iz škole i Mića, njegov zastupnik, i kad shvati u čemu je stvar, okupi toliko da moli tetka Maru, da ona najzad pristade pod uslovom da prvo pitaju gospođu slikarku za dopuštenje. Prijateljica je to uzela na sebe.

I tako jedna gospođa pitala telefonom drugu:

– Vi imate kanarinca, a ja imam kanarinku. Hoćete li da se orodimo, da budemo prijatelji?

Gospođa slikarka koja je tek bila došla sa kraćeg puta i spremala se na drugi duži pristane na taj predlog s tim da Hansi i njegova mlada ostanu duže vremena kod Mićine tetka Mare.

I već drugog dana neki čovek donese jednu malu belu kutiju čiji je poklopac bio izbušen da se neko unutra ne uguši. Taj neko bila je lepa ćubasta kanarinka Zlatanka, Hansijeva verenica, a docnije mama Mićinog sadašnjeg ljubimca Zlatana i njegove braće i sestara.

Kad su nju doneli, Hansi je čeprkao nešto na ormanu. Pustili su je u njegov kavez i ona je odmah počela da se šeta po njemu kao prava gospodarica. Dopala joj se sjajna Hansijeva kuća. Ženke ne pevaju, ali je ona vrlo slatko ćućorila i cvrkutala. Čim je Hansi osetio da je ona tu, kao strela je sleteo na krov kaveza i počeo da igra i da peva najlepšu pesmu koju je znao.

Ali o svadbi i o Zlatanovom rođenju drugi put.

Zlatanka – Ćubanka

Zlatanova mama

Hansijeva mlada bila je fina, tanka, žuća, više zlatasta nego on. Imala je lepu glavu i crne pametne očice kao glavice od čiode. A na glavi je imala smeđu kudravu ćubu kao neku čupavu kapu.

Skakutala je po kavezu, grickala seme, cvrkutala i razgledala nov stan. A Hansi se usplahirio i nakostrešio, da pokida žice! Hoće u svoju kuću! Peva i navaljuje.

Tetka Mara se našla u čudu. Nije ona bila vešta s pticama. Ako otvori vratanca, može gošća da izleti i, uplašena, negde da se zavuče. Jer ona je kod svoje kuće imala prostran kavez i veliki zeleni vrt, ali je nisu puštali da izleće napolje. A kako će ovog manitnjaka da pusti unutra? Mića se prvi seti, otrča i donese iz susedstva drugi (beli drveni) kavez. U njega su premestili kanarinku i izneli je u predsoblje.