Priroda i deca

By Milica Janković

U zbirci priča za decu Priroda i deca Milica Janković kroz priče o biljkama, životinjama, prirodi oko nas podučava decu važne životne lekcije o istrajnosti, trudu, hrabrosti, slozi, očuvanju prirode. Iz „istinitih priča o čudima kojih ima mnogo u ogromnoj i divnoj prirodi“ deca na zabavan način uče tajne prirode i načine na koje nas leči i hrani, kako se uzgajaju svilene bube, kako se pobeđuje strah... Milica je ispričala dirljive priče malih junaka, često siromašne dece, koji uče kako da brinu o prirodi i jedni o drugima.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: May 20, 2022
• ISBN: 9791221337907

Book preview

Milica Janković

PRIRODA I DECA

Copyright

First published in 1922

Copyright © 2022 Klasika

PČELA

Maloj Bosi se baš nimalo nije radilo. A tri posla su je čekala. Imala je da napiše zadatak iz računa, da nauči istoriju i da plete svoju čarapu, koju odavno nije ni pogledala.

– Zašto imamo četvrtak kad ni onda ne možemo da se odmorimo, već moramo da učimo za sutra? – tako je mudrovala ona. Prvo je malo premišljala koji je posao najlakši, ali su joj sva tri izgledala dosadna i mučna i ona najzad odluči da je poslepodne jednog četvrtka ipak dosta dugo vreme da se može prvo malo poigrati, pa posle makar i raditi. Nije Bosa bila glupa, nego lenja. I ona ostavi sav posao, pa pođe u baštu.

U bašti su pevale ptice i cvetalo je i mirisalo prvo cveće. Ona pomisli kako je to krasno ne morati raditi i moći samo šetati po bašti, a ne pade joj na um da bašta, koju toliko voli, ne bi bila ni blizu tako lepa da se njena majka ne stara i ne radi tako mnogo oko nje. Ona prođe pored prvih leja. Nisko je cvetala zagasitoplava ljubičica i skromno sakrivala svoju lepu glavicu u široko lišće. Uzalud se ona krije: miris je izdaje. Devojčica se osmehnu i reče šapatom:

– Ljubičica je najlepše cveće.

Ona nije znala zašto je dala ljubičici prvenstvo; možda je osetila kako je lepo imati takav miris i biti tako skromna. Moglo bi se reći da ljubičica liči na plemenite ljude koji neznano čine dobra dela. Dobro delo čovekovo prosipa na okolinu blagotvoran uticaj kao što nežni miris ljubičice prosipa melem i utehu. Dobro se ne može sakriti i ne može propasti; može se sakriti samo onaj koji čini dobro.

Devojčica otkide nekoliko cvetića ljubičice, baš kao da je htela da im ne dâ da se sakriju, i stade ih mirisati. I učini joj se kao da u mirisu oseti neki prekor i neku tugu. Ona je bila dosta mala da zna baš sve što oseća i nije razumela šta joj je kazala ljubičica. Ali se u isti mah seti svoje čarape i pomisli kako je teško raditi skoro zarđalim iglama tu dosadnu čarapu koju čim uzme, odmah je još više isprlja, jer joj se ruke odmah oznoje.

– Srećni li su muškarci – uzdahnu zavidljivo – oni ne moraju plesti.

Ne pade joj na um da bi ona morala ići bosa kad njena majka ne bi tako vredno plela i njoj, i sebi, i ostaloj deci, i starom dedi, koji joj pomaže u bašti, i ocu koji radi van kuće.

Ona pođe dalje i odjednom stade zadivljena kraj bokora ruža. Kad su već cvetale? Tek je kraj aprila. Tȁ prekjuče su još bili zeleni pupoljci, a sad evo puno njih rasklopilo svoje rumene liske i kao da hoće da progovore, smeše se na devojče i mirišu, ah, tako slatko i tako bezbrižno veselo. Bosa se, ne znajući zašto, seti svog bratića od godinu dana koji rasklapa rumena ustašca da kaže ono što misli, ali koji još ne ume da govori i od sveg pokušaja izađe samo mio smeh.

– Ruža, ruža je najlepše cveće! – kliknu devojčica radosno. Ali se u taj čas seti dugačke lekcije iz istorije i teškog zadatka iz računa. Da ne misli na te neprijatne stvari ona junački otkide najlepšu ružu. I kao da joj se učini da nije trebala to uraditi pobeže dalje u dno bašte gde su se jutros rascvetali beli krinovi. Još je ona htela da pobegne od istorije, od računa i od čarape, od svih tih mučnih misli što njoj, maloj Bosi koja ima deset godina, ne daju da u jedan prolećni četvrtak bude srećna u procvetaloj bašti.

Ona priđe belim krinovima.

– Gospode, kako su lepi! Kao biserna kandila sa zlatnim zvončićima! Kako su beli i čisti. Ne, ne, od krina nema lepšeg cveta!

I Bosa se naže nad jednu čašicu i jaki miris krina gotovo je opi i ona sasvim zaboravi svoje đačke brige.

Zanjiha jednu stabljiku da vidi kako se ljulja bela čašica i klate zlatni prašnici koji na dugim drškama što se kao beli konci pružaju oko debelog okruglog tučka izlaze napolje iz krina nalik na zlatna duguljasta zrna pšenice. Žuti prašak joj se prosu po rukama. Ona se zamisli kako je to čudno: iz crne zemlje izniklo zeleno stablo, a iz njega izašao krin beo i divan kao da je načinjen od snega i od zlata i tako opojan kao da je neko tu čudesnu belu čašu napunio do vrha najjačim mirisom. I, valjda zato što je krin viđala i u crkvi na slikama, ona se prvo zapita da li da obere jedan.

U taj mah upusti ružu i ljubičice i one padoše kraj ograde. Ona se saže, dohvati ružu i oprlji se na jednu koprivu što se tu u uglu bila prikrila.

– Uh, ti nakazo pakosna! – dreknu ona. – Šta ćeš ti ovde?

Ona se predomisli i ljubičice koje su joj se sad činile sićušne i bez vrednosti ostadoše na zemlji.

Bosa se vrati krinu i odluči da ga obere, jer će pored crvene ruže u njenoj ruci vrlo lepo stajati. Ali dok je ona bila zabavljena drugim, u njen najrascvetaniji krin je ušla jedna pčela.

– A, nećemo tako, to je moj krin! – reče ona i zatrese cvet da istera pčelu. Pčela uđe još dublje. Mala Bosa se naljuti na tu malu bubu koja hoće da joj preotme njenu svojinu. Ona nađe jedan tanak prutić i istera njime pčelu iz bele mirisne čaše. Pčela sva umuljana u zlatan prah izlete i, kao da je krin njena kuća koju hoće da joj otmu, poče da napada devojčicu. Bosa se uplaši i zamaha rukama. Pčela je neprestano zujala i nije htela da je se okane. Kako je lice branila rukama, ona joj ulete u kosu i tu stade još jače da zuji.

Mala poče da plače i da zove upomoć. Kosa joj je bila gusta i kovrdžava i pčela se sve više u nju zavlačila, a ona nije smela da je izvadi rukom i samo je mahala glavom i derala se.

Utom dođe njen deda nasmejanog lica uokvirenog sedom bradom i odmah vide u čemu je stvar. On joj bez straha polagano i pažljivo izvadi pčelu iz kose i pusti je u cvet. Ona, kao da poznade prijateljsku ruku, smiri se i uvuče u krunicu.

– Uh, baš je pčela rđavo stvorenjce! – reče mala Bosa pošto se povratila od straha.

– Ti se jako varaš – reče deda, smešeći se. – Hajde razmisli, da li bi mogla razumeti šta ti je htela reći mala pčela?

Ona se zamisli, zatim pogleda dedu u oči i pocrvene.

– Jeste – reče deda – pčela je imala pravo. I ova kopriva ovde može da bude korisna, te još kako: da hrani živinu, pa za nevolju i čoveka, od nje se prave i lekovi; a moja unuka ide po bašti i kvari prvo cveće, koje je sirota pčela jedva dočekala. Ona zbira iz ljubičice, ruže i krina med da održi sebe i da zasladi tebe – a ti?

Bosa se seti da se račun i istorija i ženski rad valjaju po stolu pored koga je deda morao proći i ona pocrvene još jače.

– Izgleda mi da si me donekle razumela – reče deda zadovoljan što je ona pocrvenela – ali ću ti reći još i ovo: bašta i cveće i sve što je lepo treba da bude čoveku kao nagrada za drugi težak rad koji se ne može izbeći ako hoćemo da postanemo valjani ljudi, da mu bude uživanje u odmoru, da mu bude okrepljenje za novi rad, jer je život rad i borba, a ne praznovanje. Ti to ne znaš, a mala pčela zna. Tebi je težak tvoj školski posao i ti, umesto da ga savladaš, pobegla si od njega. A jesi li videla pčelu? Ona radi, ti si htela da joj smetaš u radu i ona te je napala. Bilo te je strah, je li? A misliš li da nju nije bilo strah da napadne tebe veliku? Jer ti si njoj ogromna. Njena je hrabrost bila mnogo veća nego kad bi ti pokušala da napadneš vola. Da te je ubola žaokom, ona bi uginula. Ona to zna, pa ipak te je napala. I ona te je pobedila. To se zove volja, energija. Kaži mi samo: zar si mogla biti zadovoljna šetajući po bašti dok te posao čeka? Je li da nisi? Mi ne možemo biti srećni ni uživati u lepoti dok prvo nemamo čistu savest da smo ispunili svoje dužnosti. Vidi šta si učinila: ljubičice venu kraj plota ispod koprive, ružu si u borbi s pčelom ispustila i izgazila – a gle krin kako se blista u zraku na suncu! Njega je izvojevala pčela, ona ga je osvojila od tebe. Razumeš li sada koliko je mala pčela veća od tebe?

Bosa pogleda dedu zažarenim očima, reče mu hvala i otrča da pobeđuje svoju lenjost i da osvaja svoju čarapu, računski zadatak i lekciju iz istorije.

I nikada više u životu nije zaboravila lekciju koju joj je dala vredna i hrabra pčela. Ona otada uvek trudom pribira znanja i radi da održi svoj život i da bude korisna drugima. I nikad joj nije dosta; uvek misli da još nije dostigla pčelu.

A deda koji je još više osedeo i ostario prati je radosnim okom i u sreći svojoj blagosilja malu pčelu i svoju sada već veliku unuku.

MALI GOST

Tetka Mara je bila na moru. Ona mnogo voli more. Bila je bolesna, pa su lekari kazali da treba celu jesen i celu zimu da provede na primorju, gde nema snega ni mrazeva. Ali ima nešto drugo. Bio je mesec novembar i dan je bio rđav. More je valjalo velike sive talase, a talasi su udarali o stenje, razbijali se u pene i odskakali po nekoliko metara u visinu. Tetka Mara je imala lepu veliku sobu s balkonom i ceo dan je gledala talase.

Ali kad se spusti veče, vetar pobesni, more pokri tama i tetka Mara zatvori vrata od balkona, upali elektriku i poče da šeta po sobi. Zatim je uzela knjigu, sela za sto i dugo je čitala.

Uh, kako strašno fijuče vetar! Tetka Mara se trza. Prilazi prozoru – napolju se ništa ne vidi. Crna noć. Tama sjedinila zemlju i more. Tetka Mara je tužna. Zašto kad ona voli tako more? Da li zato što joj je hladno? Istina, na moru, iako nema snega, može ipak da bude rđavo vreme, no toga se ona ne boji. Ali tetka Mara ne voli samo more ona voli mnogo još nekoga – decu svoje sestre, koja su tako daleko.

Šta rade sad? Skupili se u toploj sobi oko stola i rade štogod, ili igraju, ili pričaju. Da li se sećaju svoje tetka Mare? Da li im ona nedostaje? O, bez sumnje. I tetka Mara se osmehnu.

U-hu, u-hu! Fi-i-ju! – duvao je besno vetar i stakla na balkonskim vratima su se tresla