Rozenov Most

By Susanna D. Stark

Samo puka slučajnost je navela Vanju da pronadje skrivenu beležnicu u dedinoj radionici. Nije ni slutio da će time otvoriti pandorinu kutiju i postati deo tajnog projekta pod imenom "Rozenov most". Iako su deda Garo i njegovi drugari strpljivo čekali na taj trenutak čitavih nekoliko decenija, Vanja se iznenada našao u jednoj sasvim drugoj epohi, tačnije rečeno vratio se nazad u 1958. godinu. Od prvog trenutka se morao prilagoditi svojoj novoj ulozi kako bi ostao neprimećen jer je komunistička partija bila nemilosrdna i motrila svakog ko bi mogao biti pretnja novom poretku. Dečak se po prvi put dvoumi izmedju komunizma i kapitalizma, izmedju religije i ateizma. Uprkos svemu, ovde je doživeo jedno nezaboravno leto sa prijateljima kakve još nikada nije imao i pronašao svoju prvu ljubav. Dok je čitavom dušom predan toj novoj epohi i oseća se u njoj kao riba u vodi, njegovo telo sve više popušta pod kontraindikacijama Rozenovog mosta. Započinje besomučna trka u pronalaženju načina za povratak pre nego što partija ne pronikne u njihovu tajnu a njegovo telo u potpunosti oslabi. 

• Language: Српски језик
• Publisher: Susanna D. Stark
• Release date: Feb 12, 2024
• ISBN: 9798224136605

Susanna D. Stark

Susanna D. Stark is a Serbian author of children's books. She writes modern stories and fairy tales for children. In her early childhood she wrote only poetry, and in 2014 she finally started writing books for children. Her stories are very diverse, full of fantasy and unusual characters, and most of them are about nature conservation, especially endangered species, natural phenomena, mythical figures and legends. In her books, she skillfully combines real facts with legends and myths and fictional characters, so that reality and fantasy constantly merge. The reader is immersed in a fantastic world that seems more than real and brings imaginative and interesting characters very close to the reader.To date, she has published several children's books in different languages: The Tisa Flower Hatchi the Sock Monster Electric friends Peter goes to the village Bartolini Anka Birdee Galapagos is far away Baba Yaga - Malicious Travelers Baba Yaga - The Devil's Apprentice Magical Father Advent Calendar The King´s Letter Our Friend Alien Story collection for children  

Book preview

Dosadne starkelje

Sunce je ukoso udaralo u prozorsko okno i osvetljavalo unutrašnjost kuhinje. Čipkana zavesa na prozoru se izdajnički pomerala pa je odmah bilo jasno da ih neko kroz prozor promatra. Ali sva petorica staraca su stajala ispred vrata razgovarala i smejala se praveći se da to ne primećuju. Ali to je bio samo privid, znali su oni vrlo dobro da ih Vanja netremice promatra. Ćeretali su tiho i potajno kao kakvi školarci koji strepe da ih neko ne otkrije. Bilo je nečeg čudnog u tom prizoru jer su sva petorica već napunila sedamdeset i sedmu. Bili su još uvek u dobroj formi, bistrog uma i veselog duha. Bilo je to prijateljstvo kakvog retko ima. Družili su se još uvek od najranijeg detinjstva i bili su oduvek nerazdvojni. Ali niko nikada nije ni posumnjao da ih je tolike godine spajala jedna neobična i velika tajna. Tajna koju su sa sobom morali odneti u grob.

Ridji podigne pogled i zapilji se u prozor a Vanja odskoči i prilepi se uza zid. Disao je ubrzano strepeći da li ga je ovaj primetio. Ali onda začu dedin glas kako se pozdravlja sa drugarima.

„Vidimo se sutra momci! Svratite pre podne na kafu."

A onda se okrene ka prozoru i vikne: „Vanja, izadji da se pozdraviš sa drugarima!"

Ali iz kuće se niko nije pojavljivao niti se odazivao.

Garo uzdahne: „Nemojte se ljutiti na njega. Znate i sami, pubertet! Upravo ima neku kapricioznu fazu."

Sva četvorica se stadoše smejati i tapšati ga po ramenima: „Ah, znamo mi vrlo dobro Vanjinu kapricioznu fazu. Možda čak bolje nego ti!", reče Atom pa mu namigne.

Garo se zbunjeno nasmeje, stisne usne i stade klimati potvrdno glavom. Još jednom podiže ruku u znak pozdrava a onda udje unutra sa puna dva cegera.

Čim je zatvorio vrata za sobom dečak od nekih dvanaestak godina mu pritrči. Obrazi su mu bili naduti i pomalo rumeni. Iz istih stopa saspe paljbu na starca: „Pobogu gde si do sada? Nema te već satima! Nisam došao kod tebe da provedem sam čitav raspust."

„Ah, tako? A što ne izadješ malo napolje da se igraš. Komšijska deca stalno pitaju za tebe."

„Oh, ne! Obojica su tako dosadni!", uzvrati dečak zamišljenog pogleda.

„A zašto ne izadješ kad‘ te zovem? Znaš koliko su željni da te vide! Zar je tako teško pozdraviti se i razmeniti par ljubaznih reči?", stade ga Garo prekorevati dok je ispakivao šargarepu, krompir i meso.

„Sto puta sam ti već lepo rekao da neću! O čemu da pričam sa tim dosadnim starkeljama? To su tvoji drugari a ne moji!", opirao se dečak.

„Ali dete! Kako možeš tako o njima govoriti? Sva četvorica su sasvim u redu. I još uvek su bistri!", reče mu prekorno upirući kažiprstom u vis.

„Nisi mi odgovorio, gde si do sada bio?", nastavi dečak izbegavajući neprijatnu temu.

„Na pijaci, gde drugde!", uzvrati on sklanjajući povrće u frižider.

„Do sada? Priznaj da si opet bio u onoj kafani. Zaboravio sam joj ime."

Garo se okrene ka njemu pa se zagleda u njega. Obojica su neizmerno ličila. Grgurave kose, smedjih očiju i prirodno preplanulog tena. Iako je Garina već odavno osedela ipak sličnost medju njima niko nije mogao osporiti.

„Bela ladja se zove!", reče starac pokunjeno.

„Ah, zaista? Odeš na pijacu i završiš u kafani a ja te čekam ovde sam satima."

„Zar sam ja kriv što nisi hteo da podješ sa mnom? A lepo sam ti rekao da se drugari neizmerno raduju da malo sa tobom porazgovaraju. Nisu te videli već godinu dana."

„Šta ima da se raduju? Nemam ja nikakvu temu sa njima. Uostalom ne poznajem ih.", opirao se dečak.

„Naravno da ih ne poznaješ kada ih stalno izbegavaš. A oni su svi do jednog radoznali da te već konačno vide i bolje upoznaju."

„Eh, to ti verujem! Znatiželjni matori intriganti!"

„Ali Vanja! Kako možeš tako da govoriš? Ni jedan od njih nije zaslužio da tako ružno govoriš. Znaš i sam da su to dobri i pristojni ljudi."

„Možda jesu ali nisam došao ovde da provedem leto sa četvoricom, senilnih staraca."

„Ovde si zato što su tvoji roditelji otišli u Rusiju na specijalizaciju ako si zaboravio. Dva meseca će brzo proći videćeš i sam. Nemoj posle da žališ što je brzo prošlo."

„Čisto sumnjam!", odbrusi grubo.

Dečak sedne na stolicu pa se zamisli.

Garo pristavi kafu na šporet pa ga stade promatrati sa tog mesta.

„Zaista bi mogao više vremena provoditi na čistom vazduhu. Baš si se ubucio. Nije zdravo stalno sedeti ispred računara ili na mobilnom telefonu. U moje vreme su deca bila deca i znala su se igrati."

„Eh, deda! Veća kad‘ čujem te reči u moje vreme diže mi se kosa na glavi. Ali sada nije više tvoje vreme. Kako to ne shvataš? Sada se živi sasvim drugačije, moderno i ne tako primitivno. Stvarno si dosadan!"

„Primitivno? Nemaš pojma kako je u ono vreme bilo lepo! I moram priznati da mi je žao današnje dece što nemaju pojma šta propuštaju.", trže se starac uvredjeno.

Nije mogao verovati svojim ušima.

„Za razliku od tvojih roditelja mene je moja Lenka terala napolje da se igram. Znala je šta je dobro."

Vanja ustane iznervirano. Nije ovako zamišljao raspust. Ovde je tek jedan dan a već se raspravljaju. Možda je ipak bila loša ideja da provede leto kod njega. Bolje da je otišao kod tetke, mamine sestre ali sada je za to već bilo prekasno. Njegovi roditelji su već sleteli u Moskvu a koliko večeras će nastaviti put ka Bajkalskom jezeru gde nisu imali gotovo nikakvu internet ili telefonsku vezu. Činilo se da se morao nekako aranžirati sa onim što je sam izabrao ali da će ga deda smarati od prve sekunde tome se nije nadao.

„Ti i tvoja Lenka. Ta nije imala pojma o ničemu.", naljuti se dečak.

„Kako se usudjuješ? Moja Lenka je bila jedna moderna i napredna žena i to ne samo za ona vremena nego i za današnja. Svakom bih poželeo takvu majku a tebe je obožavala. Eh, kada bi te samo čula kako sada o njoj govoriš! A ti si joj bio mezimac. Nekada mi se činilo da više voli tebe od mene!", ljutio se deda.

Bio je vidno napet zbog onoga što je znao da predstoji ali je pokušavao da to sakrije od dečaka onoliko koliko je mogao.

„Ah, ostavi me na miru! Ti i tvoje starkelje i prababa Lenka. Ne znam ni sam zašto sam došao ovamo!", reče pa otrči u sobu i zalupi vrata za sobom.

Garo zatvori na tren oči pokušavajući da se pribere ali kafa koja je kipila i prštala iz džezve ga povrati u stvarnost.

„Prokletstvo! A juče sam detaljno očistio šporet!", mrmljao je ljutito.

Vanja se bacio na krevet pa razočarano stade prelistavati po telefonu. Preskakao je prstima po ekranu ne znajući ni sam šta upravo traži niti šta tamo radi. Na posletku završi u albumu sa slikama pa ih stade prelistavati. Lice mu se ozarilo dok je posmatrao fotografije sa poslednjeg letovanja u Grčkoj. Tirkizno plavo more, palme i redovi suncobrana su krasili gotovo svaku fotografiju. A onda zastane na jednoj potpuno crnoj. Iznenadjeno trže glavom čudeći se zašto ta slika nije uspela. Klikne na nju sa namerom da odgonetne kada je snimljena ali to je bilo još čudnije. Nigde nije mogao pronaći datum niti vreme kada je bila napravljena. Vrati se korak unazad pa je označi sa namerom da je izbriše. Nekoliko sekundi se kolebao a onda ipak izadje iz albuma ostavljajući crnu sliku tamo.

„Vanja, donesi mi molim te klješta i šrafciger iz radionice! Zapušio se sifon!", začu dedin glas iz kuhinje.

Dečak ugasi telefon, baci ga na krevet pa nevoljko krene u pravcu radionice. Bila je to jedna zasebna prostorija, neka mešavina radionice i spremišta gde je deda držao sve za šta je mislio da će mu jednom biti od nekakve koristi. Bledo svetlo je ulazilo kroz uzak prozor koji je bio gotovo na stropu. Pogled mu pade na sto koji je bio izgreban od udaraca čekića i pile i na uredno složene kutijice sa ekserima i šarafima pričvršćene iznad njega. U kutu su bile dve bicikle prekrivene tamno zelenim čaršavima.

„Gde ti to stoji?", dovikne mu dečak pa pridje stolu i stade otvarati fioke.

Bilo je tu svega i svačega ali nigde nikakvog alata. Stade burlati i gurkati eksere, blokčiće i školjke. Pregršt starih dugmadi, selepi za biciklu, istrošene tubice lepkova, kutija hansaplasta i milion nepotrebnih stvari. Gurne ruku dublje u prilično duboku fioku a pod prstima oseti nešto nalik tvrdim koricama sveske. Sagne se i izvuče je oprezno od sasvim pozadi. Ni sam nije znao zašto ali bilo je nečeg primamljivog u tom crnom notesu. Bio je odmah siguran da je bio veoma stari jer u današnje vreme niko više nije pravio ništa tome slično.

Polako otvori korice a već na prvoj strani ugleda pregršt fizičkih formula, crteža i dijagrama. Sve je bilo nekako jedno preko drugog kao da su reči bile zapisivane na brzinu onako kako pesnik zapisuje stihove kada mu padnu na pamet. Na tren ostade začudjen. Nije mogao zamisliti zašto deda drži nekakvu svesku koja je verovatno datirala još iz njegove osnovne škole. Uostalom po struci je bio lekar a ne fizičar. To je bila činjenica koja mu je valjda još više podstakla znatiželju jer je sigurno u njoj moralo biti nečeg važnog čim je sačuvao do današnjeg dana. Malo je bilo ljudi koji su čuvali stvari iz svog detinjstva osim ako nisu bile za njih od neizmernog značaja. Stade okretati požutele stranice ali ono što je do sada video nije uopšte razumeo. Sve same formule i nacrtani krugovi sa prečnikom. Ispod svega je pisalo crna rupa.

Okrene sledeću stranicu a na njoj je pisalo, Rozenov most!

On trže glavom unazad pa pomisli: „Kakav sad‘ most? Fizika, gradjevinarstvo, šta ovo uopšte treba da predstavlja?"

Deda stade psovati iz kuhinje pa mu najzad uzvrati: „Gde si već? Potraži u kutiji za alat u ćošku! Curi voda na sve strane, uzvrati mu deda.

Vanja vrati sveščicu nazad na svoje mesto na kraj fioke pa je munjevitom brzinom zatvori. Čuo je iz daleka dedine korake pa čim ugleda kutiju na podu stade po njoj burlati. Ali ono što je od gore zatekao je bilo isto tako neobično. Sumnjičavo izvadi jarko crvenu maramu iz kutije pa ga deda zateče kako je drži sa dva prsta i razgleda.

„Još uvek čuvaš babine marame?"

Garo mu pridje u par koraka pa mu istrže maramu iz ruke: „To nije babina marama nego moja."

„Tvoja? Zašto si nosio ženske marame?", smejao se dečak.

„Takve marame su nosili svi pioniri a i ne samo to.", reče pa pridje starom kredencu iz pedesetih godina u kojem je takodje držao stvari od kojih se nije mogao oprostiti.

Nakon kratkog burlanja po njemu izvuče jednu teget kapicu sa crvenom petokrakom od plastike. Osmeh mu predje licem, raširi je rukama pa je postavi unuku na glavu.

„Ovo je titovka. To su nosili svi pioniri. A marama se nosila ovako oko vrata.", reče pa mu je veže u čvor oko vrata.

Na tren ostade zabezeknut a Vanja ugleda svoj odraz u lakovanom šifonjeru.

Garo zavrti glavom: „Zaista ličiš na mene dok sam bio dete."

„Ne ličim!"

„Ličiš! Uzalud se opireš. Krv nije voda! Moj rodjeni sin ne liči toliko na meine kao ti!"

Ali Vanja nije menjao svoje mišljenje. Niko ga nije mogao u to ubediti. Ako bi se on pitao, on i deda nisu imali ni najmanje fizičkih sličnosti.

„Ako mi ne veruješ, sešćemo posle ručka pa ću ti pokazati svoje slike iz detinjstva."

Vanja pristade pa su konačno izašli iz radionice. Pre nego što je za sobom zatvorio vrata dečak još jednom zastane i baci pogled na gornju fioku. Ni sam nije znao zašto ali istog trena je rešio da je kasnije još jednom detaljnije pogleda.

Nakon ručka su razgledali porodični album. Deda je listao i pokazivao mu slike iz detinjstva. Svi su bili na okupu. Garo, Atom, Puškin, Ridji i Komarac. Pet nerazdvojnih drugara. Vanja nije odoleo a da se ne smeje. Koliko god da je prošlo vremena svaki od njih je još uvek imao ono svoje karakteristično. Komarac je oduvek bio najvišlji medju njima a kosu je nosio visoko i začešljanu unazad, onako kako se za vreme Elvisa to nosilo. Ridji je bio mali i zdepast blistavo bele puti. Lice mu je bilo večito rumeno i osuto bezbrojnim pegama a nos pomalo prćast. Iste prozirno plave oči su ga promatrale i sa slike. Kosa mu je bila ridja a i dan danas su mu se pojedni pramenovi presijavali bakarnim sjajem. Atom je kao dečak bio nizak i sitan a sa tom njegovom kovrdžavom crnom kosom i visokim jagodicama bi ga mogao i dan danas prepoznati sa slike. Uz to je imao izraženu adamovu jabučicu i neobično dugačak vrat. Puškin je i onomad delovao kao sanjar i umetnik zamišljenog pogleda sa knjigom koja je virila iz zadnjeg džepa pantalona. Gotovo nikada nije nigde išao a da nije nosio nekakvu knjigu ili bar žurnal sa sobom. I njegova smedja kosa je već odavno posedela ali činilo se da je još uvek imao sklonost ka naočarima sa tankim srebrnim okvirom. One su mu davale taj prefinjeni izraz intelektualca na licu. A Garo? Garo je oduvek bio tamnih očiju i kose i preplanulog tena. Zato su ga valjda deca i prozvala Garom. Činilo se da se Vanja bar malo zainteresovao pa je stao zapitkivati za svakog sve što ga je zanimalo. Bilo je tu mnogo slika iz školskih dana i to iz škole, sa marksističke tribine, sa korzoa pa čak i sa reke. Činilo se da su konačno deda i unuk pronašli zajedničku temu pa su tako proveli zajedno gotovo čitavo veče. Iako je odbijao da to prizna bilo je nečeg privlačnog za Vanju u tim njegovim pričama iz daleke prošlosti.

Negde oko jedanaest sati deda oseti umor pa se razdvojiše svako u svoju sobu. Garo je nakon vrlo kratkog vremena zaspao dok je Vanja to sa nestrpljenjem iščekivao. Stajao je šćućuren iza odškrinutih vrata u mračnoj sobi i čekao. Kada je bio siguran da je deda čvrsto spavao on se polako na prstima iskrade i krene niz hodnik. Iako je za sobom zatvorio vrata radionice nije se usudjivao da upali svetlo. Bleda mesečina je šturo osvetljavala mračnu prostoriju pa se bez muke došunja do ormarića sa fiokama. Fioka zaškripi a on zastane na čas. Zgrabi je sa obe ruke, izvuče je pa gurne šaku duboko unutra. Prstima napipa beležnicu pa je hitro izvuče i gurne ispod pidžame. Kao da je samo na taj tren čekao potrči ka vratima pa ih sa obe šake otvori i što je mogao tiše zatvori.

Lice mu se ozarilo čim se dokopao svoje sobe. Ipak za svaki slučaj nije palio svetlo već se zavukao ispod jorgana i upalio baterijsku lampu na mobilnom telefonu. Prstima desne ruke predje preko crnih kožnih korica a onda ih otvori i stade čitati.

„Crvotočine su teorijske strukture proizašle iz jednačina teorije relativiteta."

Sa strane je pisalo uzduž po ivici, Ludwig Flamm 1916. godina. Ispod toga Albert Einstein i Nathan Rosen, 1935.

U daljem tekstu je pisalo: „John Archibald Wheeler je 1957. godine utvrdio termin crvotočina! O kakvim crvima se ovde radi? Čudna neka beležnica.", mrmlja dečak.

„Izraz za ovaj pojam, crvotočina dolazi od analogije crva koji proždire samom sebi put kroz jabuku. Na taj način povezuje dva vremenski odvojena prostora tunelom. Do danas ne postoje dokazi da crvotočina postoji i da može povezati dve lokacije u univerzumu."

Vanja uzdahne. Iako je predosećao da beležnica sadrži nešto tajnovito i interesantno nije se nadao da će mu njena sadržina u toj meri privući pažnju. Ali ono što je slutio da će naći u nastavku ga je u potpunosti prikovalo za to isto mesto i teralo ga da nastavi dalje sa čitanjem. Drhtavom rukom okrene stranicu. Da je deda u tom trenutku ušao ostao bi začudjen sa onim što bi video. Iznad kreveta se uzdizao breg od belog čaršava ispod kojeg je gorelo jarko svetlo.

Na drugoj stranici je pisalo: „Iako nigde nisam našao dokaz za to, on lično je dokaz da crvotočina postoji. Da to nije tako kako bi onda bio ovde kod nas? Ništa nije veći dokaz za Rozenov most postoji od njega samog. Moram pronaći na koji način mu je to uspelo samo kako?" pisalo je u nastavku.

Vanja spusti beležnicu pa pomisli: „On? Ko je taj on? Zašto piše o toj osobi u trećem licu a ne pominje ga imenom?"

Misteriozan način na koji je pisac beležnice opisivao stvari ga je u potpunosti zaintrigirala. Bila je to činilo se neka mešavina naučnih činjenica i ličnog dnevnika. Već u tom trenutku je bio siguran da to nije bila dedina beležnica. Na kraju krajeva rukopis nije bio nimalo sličan njegovom. Deda je otišao u penziju kao lekar i nije imao nikakvog dodira sa matematikom i fizikom. Ali kome je onda ova beležnica pripadala i zašto je deda čuvao tudje stvari? Na sva ta pitanja nije imao nikakav odgovor ali je već u ovom trenutku bio čvrsto rešen da to sazna.

On nastavi da čita tiho: „Matematički posmatrano, vremenski prostor ima četiri dimenzije. Svi oblici energije poput mase, električnog napona i svetlosti menjaju svoj geometrijski oblik u tom prostoru. Na tu promenu utiče gravitacija i naučno se naziva zakrivljenost vremenskog prostora. To znači da ne samo prostor može izmeniti svoj oblik već i vremenski prostor što izaziva dilataciju vremena."

Vanja zastade na tren: „Još nikada nisam čuo ni jednog nastavnika fizike da je ovaj pojam ovako jednostavno i lepo objasnio.", promrmlja.

Na trećoj strani je bila ispisana formula: „E = mc². Teorija relativiteta objašnjava masu kao koncentrisani oblik energije povezan brzinom svetlosti na kvadrat, što iznosi 299.792 kilometara u sekundi. Što se mene tiče ova formula je formula sudbine čitavog svemira. Ona odredjuje šta se dešava u univerzumu i daje osnovu našeg postojanja."

Iako Vanja nije imao pojma ko je bio kreator ovih redova bio je siguran da je dotični izuzetno inteligentan.

„Veza izmedju dve gravitacijske anomalije koja prolazi kroz crvotočinu se naziva Einsteinov i Rozenov most. Osim što ova poseduje unutrašnji prostor u njoj se nalaze i zazrcaljeni prostori. Do današnjeg dana ne postoje eksperimentalni dokazi o postojanju crvotočine ali ja u to verujem. Da nije tako on sada ne bi bio ovde. To znači da Rozenov most postoji i da je putovanje kroz vreme itekako moguće!"

Vanja zaprepašćeno spusti notes jer je tek sada shvatio o čemu se u stvari radi pa gotovo uzvikne: „Putovanje kroz vreme! Ako je to istina onda je ovo što tu piše fantastično!"

Oči su mu sijale nekim posebnim sjajem a lice mu se zarumenelo. Nije mogao objasniti rečima uzbudjenje koje je osećao. Još nikada se nije osećao ovako ustreptalo i uzbudjeno zbog obične slutnje. Ali ono što je ovo tajanstveno štivo nagoveštavalo je bilo prosto fascinantno! Koji dečak u njegovoj dobi ne bi bio oduševljen onim što je sledilo?

Na tren strže čaršav sa glave pa okrene nasmešeno lice ka prozoru u koji je udarala mesečina.

Disao je ubrzano i uzbudjeno kao neko ko je upravo dobio neočekivani poklon o kojem se nije usudio ni sanjati. Nestrpljiv da sazna šta dalje piše u beležnici ponovo se prekrio čaršavom. Nakon ovog saznanja interesovanje za nastavak teksta je u njemu enormno poraslo pa se činilo da o spavanju uopšte ni ne razmišlja. Ali to nije ni bilo nikakvo čudo jer koji bi dečak u njegovoj dobi odoleo jednoj takvoj fascinantnoj i romantičnoj zamisli.

Vanja nastavi da čita: „Juče sam upravo pročitao u jednom naučnom žurnalu da su naučnici pokušali da izračunaju stabilnost crvotočine te da je nažalost kvalifikovana kao veoma nestabilna. To znači da treba pronaći faktore koji bi je učvrstili u toj meri da se putovanje kroz nju omogući bez katastrofalnih posledica. Trebalo bi izazvati antigravitacioni efekat kako bi vremenski prostor u crvotočini ostao stabilan. Ali kako? Do sada niko ne zna kako proizvesti materiju koja bi mogla obezbediti tu stabilnost a kamoli kako sa njom izgraditi crvotočinu. Niti u jednoj jedinoj zemlji na našoj planeti ne postoji mašina koja bi mogla proizvesti egzotičnu materiju tih dimenzija i težine. Pri tome moramo uzeti u obzir da bi za crvotočinu prečnika od jednog metra bila potrebna egzotična materija mase Jupitera. Nadu mi daje proučavanje jednog naučnika sa univerziteta iz Wellingtona koji smatra da su dovoljne vrlo male količine egzotične materije kako bi se mogle stvoriti crvotočine. Ali da li je to zaista tačno će tek otkriti istraživanja u narednom periodu."

Nakon ovoga je usledilo nekoliko formula.

pri čemu je:

„Pretpostavka je da bi prilikom ulaska u crnu rupu bilo moguće u potpunosti videti vremenski prostor koji se nalazi sa druge strane crvotočine. Pri tome bi prostor koji se napušta malo po malo nestajao u jednom okruglom prozoru. Da li postoje crvotočine ili su samo prekrivene velom tajne matematike i fizike? Ako postoje gde ih možemo pronaći i kako one funkcionišu? Do dolaska Einsteina i Rozena univerzum je za sve bio običan skup vremena i prostora ali njih dvojica su pogled na to u potpunosti promenili. Po njima prostor isto kao i vremenski prostor nisu svuda jednaki a objekti koji se nalaze u njima ih mogu rastegnuti i izobličiti. Ako uporedimo staro i novo pojmljenje univerzuma on se nekada smatrao krutim i fiksnim. Po današnjem je nasuprot tom shvatanju univerzum savitljiv i fleksibilan čak do te mere da se može u potpunosti rastaviti a onda se ponovo sastaviti. Sama pomisao na to me dovodi do ushićenja! I upravo ta fleksibilnost i savitljivost omogućavaju postojanje crnih rupa. Zamišljam univerzum kao jednostavnu ravnu površinu. Ukoliko bi se ta ravan savila na odgovarajući način crvotočina bi mogla gotovo odmah spojiti dva veoma udaljena mesta putem jednog mosta. Putem tog mosta bi mogli putovati kroz univerzum brzinom svetlosti. Za sada postoji niz jednačina kojima se to može izračunati ali u praksi do sada to još niko nije doživeo. Ali da podjemo od toga da Rozenov most postoji. Šta je on u stvari? Rozenov most je vrsta portala koji povezuje sa beskrajnim paralelnim univerzumom. Da se kratko vratim na vremenski prostor koji zamišljamo kao ravnu površinu koju zakrivljuju objekati na njemu. Što je njihova gustina veća s’tim je i zakrivljenost vremenskog prostora veća. Pre ili kasnije je zakrivljenost tolika da objekat u njemu kolabrira u crnu rupu. Ono što bi