Gaj trola Galgofa: Gaj Trola Galgofa, #1

By Susanna D. Stark

Iako blizanci Emil i Erik žive na zabačenoj irskoj farmi smeštenoj izmedju stoletnih hrastovih gajeva njima nikada nije dosadno. Oronula farma pripada starom Simonu, njihovom dedi, i pitanje je dana kada će banka preuzeti prezaduženo imanje. Ali starac se tvrdoglavo protivi prodaji imanja i okolnih šuma jer one skrivaju vekovima dobro čuvanu tajnu. Niko ni ne sluti da u njemu teče trolovska krv sve dok znatiželjni blizanci ne otkriju starčevu tajnu. Od tog trenutka za dečake započinje fantastična avantura koja je koliko uzbudljiva toliko i opasna kako za svakog stanovnika zapuštene farme tako i za kraljevstvo trolova skriveno u šumi.
 

• Language: Српски језик
• Publisher: Susanna D. Stark
• Release date: Feb 26, 2024
• ISBN: 9798224379354

Susanna D. Stark

Susanna D. Stark is a Serbian author of children's books. She writes modern stories and fairy tales for children. In her early childhood she wrote only poetry, and in 2014 she finally started writing books for children. Her stories are very diverse, full of fantasy and unusual characters, and most of them are about nature conservation, especially endangered species, natural phenomena, mythical figures and legends. In her books, she skillfully combines real facts with legends and myths and fictional characters, so that reality and fantasy constantly merge. The reader is immersed in a fantastic world that seems more than real and brings imaginative and interesting characters very close to the reader.To date, she has published several children's books in different languages: The Tisa Flower Hatchi the Sock Monster Electric friends Peter goes to the village Bartolini Anka Birdee Galapagos is far away Baba Yaga - Malicious Travelers Baba Yaga - The Devil's Apprentice Magical Father Advent Calendar The King´s Letter Our Friend Alien Story collection for children  

Book preview

Susanna D. Stark

Autorska prava © 2024 Susanna D. Stark

Sva prava su zadržana.

Dizajn korica, ilustracije: Susanna D. Stark

Delo uključujući  i njegove delove je zaštićeno autorskim pravom. Bilo kakvo  koršićenje

je strogo  zabranjeno bez saglasnosti izdavača i autora. Ovo posebno važi za

elektronsku i  ostalu  reprodukciju, prevođenje, distribuciju i javnu

pristupačnost.

Još od davnina ljudi su bili fascinirani božanstavima i duhovnim bićima koja su po njegovom shvatanju upravljali prirodom.Ta potreba za razumevanjem prirode i kako je ona nastala nije bilo nikakvo čudo jer ona mu je darivala hranu, sklonište i iz nje je crpio svoju duhovnu i fizičku snagu. Vremenom su nastali mnogobrojni kultovi i religije zasnovane na bogopolkonstvu ovim mističnim bićima.Njima su se obraćali da im donesu kišu, podare bogatu žetvu i blagosiljaju njihova polja. Ovo je jedna priča posvećena mitskim zaštitnicima prirode koje nikada niko nije video a čiji duh osećamo i dan danas.Da li oni zaista postoje ili su samo plod bogate ljudske mašte ostaje jedino na vama. Upoznajte priču o trolovima i Zelenom duhu, vernim zaštitnicima majke prirode.

––––––––

Stihovi o zelenom duhu

"Sretoh u šumi

pogled tvojih očiju od smaragda,

da si sav zelen poput mahovine

to nisam ni sanjao.

Priče kruže da te ima svuda,

po šumarcima, gajevima i na granama.

Al to nije nikakvo čudo,

jer tamo gaziš po svojim dvoranama.

Osetih neki dan na vratu tvoj dah,

dok si krišom plesao po poljima,

a danas se ponadah,

da ću te opet sresti,

al' zatekoh samo prah,

kojeg vetar razduva miljama.

Pogled tvoj osetih na sebi,

skriven lišćem što je treperilo,

zagolican dahom sa tvojih usana,

pa povikah iz svog glasa,

pozdrav i tebi,

ti zelena seno što lutaš šumama.

Zarad tebe odrekoh se,

svog zla što me je pratilo,

otrova, smrada i smoga,

pa se sve oko mene pozlatilo,

šume, livade i polja.

Pre no što se okrenem i podjem svojoj kući,

moram ti priznati jedno!

Neka veli ko šta hoće,

ali moje srce šapuće,

da me je tvoje prijateljstvo zeleni duše,

potpuno preobratilo."

Dok je čitala ove redove iz knjige uvezane u zeleni kožni povez, lice mlade žene je bilo u nekom čudnom zanosu. Obrazi su joj bridili od rumenila dok je sa knjigom u ruci koračala izmedju školskih klupa. Onako zadubljena u stihove, činilo se kao da čita samoj sebi a ne deci koja su pomno pratila svaki njen korak. U levom dlanu joj je ležala polovina otvorene knjige pa su deca mogla samo delimično pročitati stari, oljušteni zlatotisak koji je krasio korice dok je drugom rukom pritiskala listove koji su lepršali pri svakom njenom koraku. Bakarna kosa joj je bila povezana u visoku pundju a nestašne kovrdžice su krasile njen graciozni, beli vrat na potiljku.

Čim je završila sa poslednjim stihom, ona podiže svoj sanjalački pogled pa osmotri svu decu redom.

Sa dva prsta zaklopi knjigu uz prasak pa im se obrati zvonkim glasom: I šta kažete na ove fantastične stihove? Zar nisu prekrasni? Ovo su moji omiljeni stihovi. Ko želi od vas da ih analizira?, reče pa im stade pogledom prelaziti po licima.

Deca se stadoše na to kikotati, komentarišući medjusobno stihove ali ona je želela od njih odgovor.

Da čujem! Šta mislite šta je pesnik hteo da kaže?, vikne glasno pa se nasloni na svoj sto držeći rukama stisnutu knjigu.

Jedan od dečaka podiže ruku pa ne čekajući njenu dozvolu vikne: Čini mi se da se toga dana kada je napisao ove stihove nije baš najbolje osećao!

Učionicom su odjeknuli galama i smeh.

A zbog čega misliš tako?, upita ga radoznalo.

Dečak ustade pa joj odgovori: To je bar jednostavno! Prvo, šta taj dotični pesnik traži sam po šumama i poljima? Drugo, ko je taj zeleni duh kojeg tamo traži i kako može istovremeno da bude svuda?, reče pa se ponovo spusti na stolicu.

Nastavnica se na to nasmeje: Hm, dobro pitanje! Ima li ko od vas neku drugu ideju?, upita pa zaokruži pogledom po učionici.

Jedna devojčica sa pletenicama ispruži ruku pa je stade moliti: Gospodjice O'Kelly, mogu li ja?

Ona klimnu glavom znatiželjno iščekujući njen odgovor.

Devojčica nastavi: Ja mislim da je taj duh neko ko i sam živi u šumama. Zato ga možda i naziva zelenim jer zelena boja asocira na boju šume i lišća.

Vrlo dobro, Maggie. Nastavi!, stade je bodriti.

Devojčicine oči zasvetleše od radosti pa nastavi: Ne znam ko bi mogao biti taj zeleni duh i kako može biti istovremeno svuda ali izgleda da se pisac ovih stihova sprijateljio sa njim.

Sigurno je neki marsovac u pitanju!, začu se glas iz nje.

Ona se okrene pa mu uzvrati ironično: Haha! Misliš da si mnogo smešan!"

Komentari zazujaše sa svih strana pa kako bi sprečila da to preraste u opšti haos, učiteljica spusti knjigu na sto i podiže dlanove ka njima: Dosta deco! Evo ja ću vam razjasniti.

Dečiji glasovi se još jače uskomešaše a onda se odjednom utišaše.

Ona još jednom zaokruži pogledom po razredu pa započe: Ovi stihovi su nastali još pre nekoliko vekova. O njima i njihovom nastanku se ne zna mnogo toga pa čak ni o njihovom stvaraocu. Zato i piše na knjizi narodne pesme i priče. Ali iz pouzdanih izvora iz tog doba se zna da opisuju dogadjaje koji su se zaista dogodili. Naime, pre nekoliko vekova se govorkalo da su medju nama živeli trolovi.

Na te reči prostorijom odjekne glasni smeh.

Čččššš! Tišina deco, pokuša ona da ih utiša.

Možda zvuči smešno ali to je zabeleženo u istorijskim zapisima. Danas, nažalost niko više ne može sa sigurnošću tvrditi kada su se trolovi tačno približili ljudima i kada i zbog čega su se ponovo od njih udaljili. Ali ono što se može pronaći u mnogobrojnim zapisima je da su jedno vreme sve naše šume naprosto vrvile od njih.

Ah, baš bih voleo da sretnem bar jednog da mu razbijem njušku!, ustade jedan od dečaka pa stade da lupa stisnutom šakom u pesnicu.

O'Brien, sedi i ćuti ako nemaš ništa pametno da kažeš!, prekori ga gospodjica O'Kelly sa ozbiljnim izrazom na licu.

Dečak se nevoljko spusti nazad u svoju stolicu ne prestajući da komentariše: Baš bih voleo da sretnem bar jednog od tih rugoba pa da mu pokažem gde mu je mesto.

Nekolicina dečaka mu je povladjivalo dok su dvojica na sasvim drugom kraju šaputali: Zar ima nekog ružnijeg od O'Briena?, pa se stadoše tiho kikotati.

Iako je sedeo daleko od njih njemu ne promakne podsmešljivi izraz u njihovim očima pa došapne nešto svojim drugarima koji su potvrdno klimali glavama.

U tom trenutku zazvoni za kraj časa pa učiteljica viknu: Neka vam to bude za domaći zadatak! Razmislite dobro o ovim stihovima! Sledeći čas hoću od svakog pojedinčano da čujem analizu. A dotle do vidjenja deco!, reče mlada žena pa zgrabi knjigu i napusti učionicu.

Tuča  uTollymore Forestu

Iako je okean bio sa druge strane ostrva vetar je donosio na svojim krilima morsku svežinu. Sunčevi zraci se probiše kroz crne kišne oblake pa osvetliše blještavom svetlošću vijugave uličice usnulog sela duž kojih su se nizale prizemne kamene kućice. Sve je bilo zeleno poput raskošnog indijskog smaragda koliko god je oko dosezalo. Sa sočne zelene trave slivale su se biserne kapi kiše i nestajale u plodnoj mrkoj zemlji. Tollymore forest je oduvek bilo usnulo seoce udaljeno od gradske vreve i svih važnijih dešavanja. Iz kuća jedva da je ko izlazio pa se osim cvrkuta ptica ništa drugo ne bi čulo da sa šljunkovitog puta nisu dopirali dečiji glasovi. Nekolicina dece u školskim uniformama se komešala na kamenom mostiću pa je buka vodenih slapova bila isprekidana njihovim uzbudjenim glasovima.

Povuci reč inače ćeš zažaliti!, pripreti jedan od dečaka drugome pa mu stisne glavu izmedju pazuha.

Zašto bih je povukao! To je i onako istina! Deda ti izgleda kao gorila a ti si ružan na njega!, viče dečak izbečenih očiju a onda snažno zamahne pa ga udari šakom u rebra.

Dečak jaukne pa popusti stisak i sruši se na blatnjavu zemlju a ovaj drugi uspe da ga se konačno oslobodi pa zgrči šake u pesnice: Ah, šta je, da se nisi uplašio? Samo izgledaš kao čudovište ali si najobičniji mekušac.

Sa mostića se začu pakosni smeh nekolicine dečaka koji ih nisu ispuštali iz vida.

Ko je mekušac? Zar Emil? Kako se samo usudjuješ da vredjaš mog brata?, dovikne treći zaleti se, naskoči  mu na ledja pa ga čvrsto stisne oko vrata.

Ovaj se stade sa njime vrtiti u krug kako bi ga se otresao ali se dečak uz njega priklještio kao pijavica.

Dok je pokušavao da se održi i ne padne spazi jednog iz gomile kako se prikrada Emilu iza ledja pa ga upozori: Emile, pazi s'ledja!

Dečak se okrete na stražnjici u krug pa u poslednjem trenutku ispruži nogu a napadač se spotakne i opruži u blatu. Hitro i spretno mu zaskoči na ledja, zgrabi ga za šaku pa je naglim potezom izvrne na suprotnu stranu.

Jao, pusti me! To boli, slomićeš mi ruku!, zapišti dečak od bola.

Ah, boli te? I treba da te boli! Ti si me hteo napasti sa ledja, kukavico!, spusti se Emil do njegovog crvenog uveta da mu pripreti.

Trojica dečaka su i dalje stajali kao ukipljeni sa strane. Zurili su izbečenih očiju u svoja dva drugara. Iako bi se i oni najradije pridružili tuči ni jedan od njih se nije usudjivao da krene na dva brata blizanca, Emila i Erika. Iako su bili u manjini obojica su bili spretni i snažni a stisak njihovih ruku je bio nenadmašan. Retko ko se sa njima mogao meriti pa su važili za gotovo nepobedive dečake. To je poprilično jedilo ostale koji su se sve češće i češće hteli oprobati sa njima u tuči i jednom ih za svagda skinuti sa tog pijedestala koji su sami sebi priželjkivali. Došlo je krajnje vreme da već neko braću Callaghan nauči pameti. Bila je čista ludost što su se ona dvojica ipak na to usudila ali sa kime bi se mogli bolje oprobati no sa njima? Ipak ostali nisu imali petlju da im se pridruže pa su samo zurili bespomoćno u svojim plavim školskim uniformama ne pokušavajući da se odmaknu od kamene ograde mostića. Emil konačno ustane pa se ispravi na noge držeći i dalje svom napadaču zavrnutu ruku a Erik se povede njegovim primerom pa i on skoči sa ledja zadihanog dečaka pa ga odgurne snažno u stranu. Dok su se njih četvorica posmatrali zajapurenih, crvenih obraza, Erik podiže školski ranac sa zemlje, prebaci ga preko jednog ramena pa krene nataraške u pravcu svoje kuće ispružene ruke.

On uperi prst u svog protivnika pa mu dovikne: Do sledeće prilike O'Brien! Kad’ god poželiš batine a ti se samo javi. Stojim ti na raspolaganju., a onda dotače kažiprstom kačket u znak pozdrava a njegov pobednički smeh zazvoni i zagluši buku slapova.

Hajde Emile, idemo kući. Vreme je za ručak., pozva svog brata pa se obojica uputiše putem koji je vodio van sela.

Tu i tamo se obojica povremeno osvrtaše tek za svaki slučaj ali ostali se nisu usudjivali ni da se pomere već im dobacivaše mrke poglede iz daljine. Još neko vreme je grupica ostala tu na mostu u blizini škole sve dok do detalja ne raspraviše šta se upravo dogodilo a onda se razdvojiše i uputiše svojim kućama.

Dark Hedges

Put je krivudao kroz napuštena polja i guste šumarke, presecao je rečice i potoke te se činilo da tuda nikada ne prolazi ljudska noga. Noću se mnogi nisu usudjivali da prolaze tuda jer su kolale svakakve priče o tim mračnim i gustim hrastovim šumama ali ni Emil ni Erik nisu marili za to. Njima se još nikada ništa strašno tamo nije dogodilo a put je vodio pravo ka njihovom imanju koje je za njih predstavljalo najlepše mesto na svetu. Ni sami nisu znali zašto ali obojica su bili zadovoljni životom na tom od sveta odsečenom imanju. Laganim hodom za otprilike dvadesetak minuta stigli su do jedne neobične aleje koja nije izgledala kao da je sa ovog sveta. Stabla su bila neobično grbava i pognuta od korena pa do vrha krošnji koje su se dodirivale iznad sredine puta. To mesto je bilo nadaleko i naširoko poznato pod imenom, Dark Hedges.

Na kraju aleje put se račvao na dve strane pa dva makadamska putića krivudaše dalje kroz raskošno rascvetane livade. Jedan je vodio do susedne farme pokojnog Mulligana u kojoj su sada živeli njegova kći, zet i unuk ali i ona je bila podalje od njihove kuće pa su tako od malena živeli u nekoj neobičnoj tišini i osami.

Desni putić posut šljakom koji je uranjao u zemlju je vodio pravo na njihovu kuću. Već iz daljine su je mogli spaziti isto kao i dim koji se lagano izvijao ka nebu iz kuhinjskog ognjišta. I leti i zimi bi gorela ta starinska gvozdena peć u kuhinji i u njoj se vatra skoro nikada nije gasila. Pogled je pucao na zelena žitna polja sa leve strane i kamenu kućicu koja kao da se ušuškala izmedju stoletnih hrastovih stabala sa njene desne i zadnje strane. Vetar sa okeana se nestašno poigravao kroz klasje zelenog žita koje se ulegalo kao pod vilinskom rukom koja ga je nežno dodirivala. Nebo je još uvek bilo prepuno sivih i u daljini gotovo crnih oblaka ali horizont je uprkos tome blještao u zlatnom sjaju sunčevih zraka. Kako je samo bilo prekrasno ovo mesto, tako neponovljivo i nestvarno.

Nigde za njih nije bilo lepšeg mesta na svetu nego ovde na imanju koje se zvalo, Galgof´s Oak Woodlands. To je bilo i ispisano na staroj drvenoj tabli koja je nakrivljena stajala na grbavom i naherenom stubu na samom početku šljunčanog puta.

Po kome je imanje dobilo to neobično ime niko nije znao osim možda starog Simona, njihovog dede ali on nije bio čovek od mnogo reči pa se niko nije ni usudjivao da ga o tome bilo šta upita. Ipak ono što je bilo najneobičnije na čitavom imanju a što bi svako odmah primetio čim bi se približio kući je bio je ogroman hrast čija se krošnja izdizala direktno iz krova same kuće. Pričalo se da je još nekada davno tu nikao i vremenom se toliko proširio da je razgurao zidove nabijanice i ugurao se u samu kuhinju ali je vlasnicima bilo žao da poseku to prekrasno drvo koje se samo izborilo za svoje mesto i raslo kao začarano. I eto, još od tih prastarih vremena je tu nesmetano rastao i bujao. Bilo je pravo čudo kako se stablo od iskri iz kuhinjskog odžaka u svih tih proteklih vekova nije zapalilo ali eto i kuća i drvo su još uvek stajali na istom mestu srasli jedno u drugo. I to je bio jedan od razloga zbog čega su im se ostala deca rugala ali za Emila i Erika je to bilo nešto najnormalnije na svetu. Stablo je bilo tu još mnogo pre njihovog rodjenja i odvajkada je bilo deo njihovog doma. Nije im bilo jasno zašto se drugi toliko uzbudjuju oko tog starog stabla kao da je to nešto strašno i neprirodno. Obojica su bili neobično ponositi i zadovoljni svojim domom pa ih tudje zlonamerne priče nisu ni najmanje zanimale.

Galgof´s Oak Woodlands

Nisu redovno ni kročili u dvorište kad' ih otac i deda spaziše. Otac se zaustavi sa kofom u ruci pa je spusti na travu i podboči se o bokove a dedina ruka zastade na mašini za krunjenje kukuruza pa je ova brujala u prazno. Obojica im prilaziše polako, sasvim raščupani, izvučenih košulja iz plavih bermuda dok su im kragne stršile iz tamno plavih džempera. Blatnjavih lica i ruku i uprljane odeće prilaziše ocu čije se lice sa svakim njihovim korakom sve više stuštilo.

Što ste se opet tukli?, upita ih podbočen o bokove pa zavrti glavu s'nevericom.

Ali čovek ne sačeka njihov odgovor već udje u kuću pa se ubrzo vrati sa metalnom kutijicom. Iz nje izvadi traku u koturu pa iseče nekoliko listića a onda saspe sredstvo za dezinfekciju na vaticu pa im stade premazivati rane.

Erik koji je bio jači od svog brata ali ne i toliko bistar kao on priznade prvi: Rekli su da je deda ružan kao gorila!, pa uputi preplašeni pogled ka dedi očekujući njegovu reakciju.

Ali stari Simon samo ćutke razvuče usne u osmeh kao da ga je to zabavljalo: Vrlo originalno!, reče pa nastavi da priprema hranu za stoku ne obraćajući više pažnju na njih.

Conor mu uputi samo jedan letimični pogled pa nastavi da čisti sinovima rane.

Au, ne stiskaj toliko! To boli!, trže se Emil od neprijatnog bola.

Erik se nasmeje na njegovu reakciju pa mu bi drago što je on čvršći od brata.

Nisi se trebao tući. Pesnicama se ne rešavaju problemi., opomene ga otac dok je zavirivao iza njegovog vrata pokušavajući da otkrije još neku skrivenu ogrebotinu ili ranu.

Pusti decu da se sama izbore za svoje mesto pod suncem!, dobaci mu starac a da pri tome nije prestajao sa poslom niti je okrenuo ka njemu glavu.

Lepo ih učiš! Trebalo bi da me podržiš a ne da me podrivaš!, opomenu ga sin. Ljutio se na ovakve očeve komentare jer je smatrao da decu treba odgajati u miroljubivom duhu i od njih napraviti pristojne ljude a ne divljake. Ovo nije bilo prvi put da mu otac tako očigledno podriva vaspitanje a to ga je strašno ljutilo. Kakva god da je bila situacija, on je taj koji odlučuje kako će decu odgajati a ne Simon.

Ništa ti ja ne radim! To su samo deca kao i svaka druga. Posvadjaju se pa se pomire., reče zastavši na čas sa poslom a mašina ponovo zabruji u prazno a onda nastavi da ubacuje kukuruz kao da je to mnogo bitnije.

Na to Conor ne odgovori ništa. Setio se koliko je samo on puta dobio batina zbog svog oca. Ni kriv ni dužan već samo zato što im se Simon nije dopadao. Često je ta svoja ružna iskustva zadržavao za sebe jer nije hteo da uvredi oca ali ga je i dan danas bolelo što su vredjali Simona samo zbog  njegovog neobičnog izgleda. Na sreću, činilo se da su njegovi sinovi mnogo čvršći od njega te nisu to toliko kao on uzimali k'srcu. Na tren baci krišom pogled na oca. Bio je to vitak i visok čovek, nešto preko metar i devedeset. Ali nije bio njegov stas taj koji je užasavao ljude već njegovo grubo lice, veliki nos i neobično velike šake. Činilo se da jedan njegov dlan može preklopiti gotovo tri muška dlana a i stopala mu po veličini nisu za njima zaostajala. Ono što bi ljudima prvo upadalo u oči su bile Simonove šarene oči. Starac je imao jedno zeleno a drugo smedje oko. Ko god bi ga pravo u oči pogledao ostao bi preneražen.   Na koga li je udario, na majčinu ili očevu lozu to se nije tačno znalo ali sam Conor nije pamtio nikoga iz obitelji ko bi njegovom ocu najviše sličio. Kao dete je znao satima prevrtati po starim izbledelim porodičnim fotografijama ali ni tu nije pronalazio nikoga ko bi starom Simonu bar malo sličio. Ipak on je voleo i poštivao svog oca iako je ovaj bio večito namrgodjen i ozbiljan a i nije mnogo govorio. On je bio od onih ljudi kojima je klještima trebalo izvlačiti reči. Ali oduvek je osećao da ga otac voli na neki svoj neobičan način i znao je da uvek i u svakoj prilici može da računa na njega. A ko će ga znati, možda je i sam starac nosio u sebi tugu zbog svog neobičnog izgleda pa se još u mladosti povukao u sebe kako bi imao svoj mir. Ali šta ga je tačno mučilo to se Conor ni u najludjem snu ne bi usudio da ga priupita. Previše ga je poštivao da bi ga zasuo neprijatnim  i bolnim pitanjima. Zato mu nikada nije postavljao pitanja koja bi svaki drugi dečak uputio svom ocu već je čitav život živeo uz njega kao uz kakvog stanara, tudjinca kojeg se ne priliči ispitivati tako intimne i lične stvari. Za razliku od njega, njegovi sinovi su bili sasvim drugačije naravi. Oni su pitali i saletali Simona svugde i u svakoj prilici a ako ne bi dobili nikakvog odgovora za njih je i to bilo u redu. Deda je naprosto bio takvog kova i takvog su ga od prvog dana prihvatili.

Sedite malo, uskoro će biti ručak gotov!, reče Conor dok je mešao supu varjačom.

Dečaci iskriviše lica ali nije im bilo druge nego da sačekaju iako im nije bilo jasno zašto je ručak ponekad kasnio kada im je otac uvek dobro znao kada se vraćaju. Dok su sedeli tako kolutali su očima preko nekolicine drvenih zidnih tanjira. Ali jedan od njih je bio neobičniji od ostalih pa se Emil zapilji u njega. Na tanjiru je bio izrezbaren dvorac ispod kojeg je pisalo, Dobro došli u Grindewald.

Conor je iskoristio trenutak tišine pa onako kao uzgred dobaci ocu: Zašto nećeš da prodamo imanje? Mogli bismo pokriti sva dugovanja i konačno živeti kao ljudi. Još nikada nismo bili na letovanju. Ni to ne možemo priuštiti sebi kao svi normalni ljudi.

Pih, kao da bih išao pod stare dane na nekakvu plažu da se tamo izležavam. Nisam išao ni do sada pa neću ni od sad'!, odgovori mu starac osorno.

A ti onda nemoj! Ti sedi kući a pusti bar decu da idu. Ali što se tebe tiče i oni će izgleda letovati u tom tvom Grindewaldu!, uzvrati mu sin povisivši ton.

Starac se promeškolji na stolici a Emil se stade cerekati.

Šta se smeješ?, čudi se Erik.

Kako šta se smejem? Zar ti nije jasno?, upita ga ali ovaj odrično odmahne glavom.

Deda je kupio na nekom vašaru tanjir na kojem je nacrtana zemlja koja ne postoji.

Ćuti ti tamo! Ti znaš da ne postoji!, pobuni se starac.

Naravno da znam deda! Još nikad nisam čuo da postoji zemlja koja se zove Grindewald.

Ako ti ne znaš to još uvek ne znači da ne postoji!, ostade Simon pri svom.

Eh, tata! Tu moram Emilu dati za pravo. Grindewald zaista ne postoji.

Dobro, kad' ste već rešili da me napadnete onda neka vam bude. Grindewald ne postoji!, složi se mrzovoljno sa njima.

Zašto deda kupuje tanjire sa nazivom zemlje koje nema?, čudi se Erik.

Ko će ga znati? Možda je bio jeftiniji?, doda Emil.

Iako se starcu nije dopadalo što pričaju kao da on nije prisutan dečak ipak nastavi: Možda su suveniri sa natpisom Pariz, London, Rim bili mnogo skuplji!

Zašto su bili skuplji? Tanjir je tanjir. Zar nije svejedno šta piše na njemu?, čudi se Erik i dalje jer mu nije bilo jasno.

Kako ne razumeš? Za tanjir sa natpisom moraš lično otputovati na to mesto da ga kupiš. Možeš li zamisliti našeg dedu u Rimu ili u Parizu?, reče pa se obojica zapiljiše istovremeno u starca.

Ovom bi neprijatno pa grubo odmahne rukom.

Hahaha! Dedu da zamislim u Parizu? Nikada!, smeje se Erik.

Eto vidiš! To je tipično za našeg dedu. Njemu ionako ništa ne treba. Što se njega tiče mogli bismo svi jesti iz jedne zajedničke posude., nastavi Emil.

Prestanite!, opomene ih starac pa obojica zaćutaše.

Ipak nije im mogao zabraniti da razmišljaju o tome pa su krišom bacali poglede na taj besmisleni tanjir pitajući se gde ga je kupio.

Dok su zajedno ručali i srkutali čorbicu od cvekle Emil uzgred dobaci ocu: U petak je roditeljski sastanak, hoćeš li ići?, pa nastavi da srkuće ne očekujući odgovor.

Conor zastade sa kašikom ispred lica pa pogleda na brzinu sina a onda nehotice oca.

Naravno da ću ići! Zar sam ikada propustio i jedan jedini roditeljski sastanak?, pa se zatim zbuni, pocrvene i zagnjuri lice što je mogao dublje u tanjir.

Činilo se da se Simonovo lice koje se i onako već dojmilo mrkim još više stuštilo. Znao je on tačno da je ta sinovljeva opaska lično njemu upućena. Od prvog pa do poslednjeg dana nije Simon ni jedan jedini put kročio u školsko dvorište. Osećao je da će ga ljudi probadati svojim znatiželjnim pogledima, da će proučavati svaki kutak njegovog grubog lica, širokog nosa i zavirivati u njegove neobične, šarene oči. Zato nije otišao ni na jedan jedini roditeljski čas kako bi sinu uštedeo nevolje koje bi ga posle toga snašle. Svaki od njih je na to gledao sa svoje tačke gledišta pa su i jedan i drugi ćutke nosili u sebi svoju bol. Za obojicu je to bila vrlo neugodna tema pa samo iz tog razloga nisu nikada o tome ni reč prozborili. Conor je još kao dete pokušavao da pronadje u svojoj glavi bilo kakvo objašnjenje za to ali šta je bio pravi razlog to nikada nije mogao ni naslutiti. Zato mu se od najranijih dana kao jedini objašnjivi razlog naturila činjenica da je Simon bio jednostavno nezainteresovan pa mu nije bilo druge već da se sa tim pomiri. Da je samo slutio šta se krije iza svega, sve bi za njega bilo drugačije.

Misteriozni  lopov

Subotnje jutro je osvanulo a blizanci kao po običaju ustaše tek oko devet sati. Simonu se to nije svidjalo jer je smatrao da svaki čovek na selu mora ustati rano i preuzeti deo obaveza ali je Conor na tome insistirao.

Neka se naspavaju bar vikendom! Njihovo je pre svega da dobro da uče zato moraju da se i dobro naspavaju., bio je Conor uporan.

Starac je na kraju popustio jer se plašio da će mu se sin spakovati i ostaviti ga samog na imanju. Ipak se nadao da će dečaci jednoga dana sazreti pa će sami od sebe preuzeti deo obaveza jer na jednom seoskom imanju nikada nije bilo razloga za dosadu.

Sa parčetom hleba u ruci izadjoše obojica na dvorište pa zatekoše oca kako kolicima iz štale iznosi staru slamu dok je Simon krenuo sa dve limene kofe u pravcu ostave. Posla je bilo mnogo, čak i previše za njih dvojicu a novca ipak nije bilo dovoljno da zapuše sve rupe. Simon otvori teška drvena vrata a njihova škripa odjekne dvorištem.

Nije redovno ni kročio unutra kad' začuše njegove psovke: Gde je mleko?, uleti Conor pa proviri iza njegovog ramena.

Simon nastavi da mrmlja tiho psovke sebi u bradu pa samo pogleda iskosa ne okrećući ka njemu glavu. Bio je strahovito ljut pa podiže praznu kantu.

Nema ni kapi., odgovori sinu mirnim glasom.

Kako ni kapi? Još rano jutros je bila puna kofa! Kako možeš ostati tako miran? Divim ti se!, viknu iznervirani čovek.

Bila je puna, sada je eto prazna. Izgleda da su sve popile mačke., reče pa krene napolje sa praznom kantom smrknut ali neobično miran.

Sin stoji unezvereno: Nekada mi se čini da je ova farma ukleta. Samo se kod nas dešavaju ovako neobične stvari.

Ne kuni ruku koja te hrani!, opomene ga starac pa ga ošine prekornim pogledom.

Conor se smrkne još više pa mu uzvrati: Izvini oče ali puna mi je glava svega. Ionako nam manjka na sve strane a sada još i te mačke koje nam piju mleko u poslednje vreme a koje još niko nikada nije video.

Ako ih nisi video ne znači da nisu tu., reče Simon pa podiže praznu kantu i okrene je u vazduhu naopačke kako bi mu dokazao da je to zaista tako.

Ali jedno mi ipak nije jasno., promrmlja Conor.

Šta?, izbeči starac oči strepeći kuda vodi njegovo pitanje.

Zašto dolaze samo na naše imanje? Ima bar na desetine farmi u krugu od dvadesetak kilometara a još nikada nisam čuo da bilo kome od njih fali mleko., požali se ovaj.

Šta ja znam. Jel' ti ja izgledam kao neki vidovnjak? Nemam ja vremena da se bavim tudjim poslovima., brecnu se otac na njega ljutito pa zakorača krupnim koracima u svojim blatnjavim gumenim čizmama.

Prazna kofa je zvečala i škripala udarajući ga po nogama pri svakom njegovom koraku. Conor protrlja dlanom po temenu tražeći očima bilo kakve tragove na podu. Ali osim blatnjavog betona i razbacane slame ništa nije ukazivalo na prisustvo mačaka.

Moraću konačno da preduzmem nešto. U poslednje vreme sve češće dolaze te kradljivice. Ako su to uopšte mačke? Ne znam odakle ocu ideja da su mačke u stanju da popiju čitavu kofu mleka?, doda on na kraju pričajući glasno sa samim sobom.

Tata, kad će već taj doručak?, pritrčaše mu sinovi.

Nikad!, uzvrati nervoznim glasom Conor.

Kako nikad?, čudi se Erik dok je žvakao svoje parče hleba.

Pa već jedeš, zar si još uvek gladan?, upita ga otac pa zgrabi kolica puna prljave slame i stade ih gurati na gomilu iza štale.

Ah, tata, to mi je samo onako usput, tek da nešto pregrizem pre doručka., opravdava se Erik koji je uvek bio gladan.

Tako lepo. Nema ni kapi mleka. Ako hoćete kukuruznu kašu onda morate otići u selo da kupite mleko., reče Conor pa istrese djubre na gomilu.

Dečaci ne mogaše da se načude: Kakva je to farma bez mleka? Smejaće nam se u prodavnici. Ja sigurno neću ići da se sramotim., zavrti Emil odrično glavom.

Ni ja!, priduži mu se Erik.

Eh, pa kad' nećete onda danas nema kaše. Moraćete sačekati sutra da pomuzemo krave., uzvrati im otac, skide rukavice pa se uputi ka kamenom kućerku.

Na pola puta se zaustavi, okrene se pa im dovikne: Da niste možda vas dvojica popili mleko?, upita ih dvoumeći se.

Ko, mi?, uzvikunuše obojica u isti glas.

Jesi li ti sasvim poludeo?, napadne ga Emil.

Ne znam. Samo pitam. Moram da proverim sve mogućnosti.

Tata, tvoja optužba je neosnovana. Ovako nešto ne bi ni dedi palo na pamet. Ni on nas ne bi optužio za tako nešto., ljute se dečaci.

Dobro de, samo pitam! Izvinite!, reče pa podiže oba dlana u znak odbrane.

Obojica se spustiše na kamene stubiće koji su okruživali bunar pa se stadoše dogovarati: Hajde da uhvatimo tog kradljivca! Neću ja da budem kriv za tudje lopovluke!, požali se Emil.

Erik se zamisli na tren pa odmah pristade: Može, šta predlažeš?

Sad' se Emil zamisli: Ne znam još. Nemam tačan plan. Moram prvo da razmislim., pa stade da razmišlja odakle da krene.

Dok ih je posmatrao iz daljine, stari Simon odloži kofe u štalu pa se krišom iskrade sa druge strane štale. Skoro da je uspeo da šmugne nezapaženo kad' Erik podiže glavu i spazi starca kako se pogrbljen šunja u šumu.

Hej, kuda to deda ide?, reče pa klimne glavom u pravcu hrastove šume.

Emil skoči sa kamenog stuba pa pogleda za starcem: Nemam pojma! Hajde idemo za njim!

Šta? A šta ako nas primeti pa se na nas naljuti?, zabrine se Erik.

Njegov brat slegne ramenima: Pa šta? Zar ne vidiš da tu svako nešto krije? Ako nam niko ništa ne govori onda se moramo sami pobrinuti da saznamo šta se dešava., reče mu aludirajući na razgovor izmedju oca i dede od pre neki dan.

Erik se seti kako su obojica ućutala čim su ušli u kuhinju pa je bilo očito da su govorili o nečemu sasvim neprijatnom što je za njih trebala ostati tajna. Do tada još nikada nisu osetili da ovi kriju nešto od njih pa ih znatiželja još više zagolica.

Dobro onda. Deda je već zašao u šumu, požuri da nam ne odmakne., reče mu brat pa potrčaše za starcem u šumu.

Taman se i oni izgubiše u šumskom gustišu kad' Conor promoli glavu kroz vrata: A da vam ispečem jaja?, ali na dvorištu ne ugleda više nikoga.

Pobogu, gde su nestali? Prvo kukaju da su gladni a onda se izgube bez reči. Oče, da li si video Emila i Erika?, vikne u pravcu šupe ali ni od starca ne dodje nikakav odgovor.

Conor ostade u čudu, nije imao pojma gde su svi mogli nestati pa se vrati nazad u kamenu kuću sa nesigurnim izrazom na licu.

Na Simonovom tragu

Isprva su lako mogli pratiti starca jer je uzani šumski putić vodio izmedju visokih borova koji su se izmešali izmedju stoletnih hrastova. Put je bio jedva širok za ljudsku nogu i obrastao mahovinom preko koje su ležale opale grane i lišće. Čim su kročili u šumu a senka prve krošnje se nadvila nad njima kao da ih je zapahnula neka čudna svežina i neobični mirisi. Obojica su obožavala taj miris koji je bio sasvim drugačiji od mirisa u drugim šumama. Bilo je nečeg posebnog i nesvakidašnjeg u tom gaju. Kad' god bi u njega zakročili činilo im se da su ušili u neki sasvim novi svet živahan i cvrkutav, prepun tajnovitih senki koje su se komšale i treperile kao na nekoj pozorišnoj predstavi. Iako se osim zvuka prirode nije čulo ništa drugo oduvek su imali utisak da u tom gaju nisu sami. Nisu mogli ni sami sebi objasniti zbog čega su to slutili pa su znatiželjno više puta ispitivali oca o tom neobičnom gaju ali ovaj nije imao pojma o čemu njegova deca govore i sve je to pripisivao njihovoj detinjoj mašti. Starac se nikada nije mešao u te njihove razgovore već bi ih samo prisluškivao iz prikrajka bez ijedne reči. Na licu bi mu mogli spaziti zabrinuti izraz na licu da su ga samo malo bolje zagledali.

Dečaci su se osvrtali na sve strane ali nigde nisu mogli spaziti starca. Kao da je netragom ispario. Nigde ničega osim polumračne šume po kojoj su se igrale senke i po koji bljesak sunčevih zraka koji bi se uspeo probiti kroz guste krošnje kada bi ih vetar na časak sklonio u stranu. Kosovi su pevušili sa grana a šišarke su ležale na debeloj mahovini kao kakvi razbačeni ukrasi.

A onda iznenada krcne jedna grana. Obojica se pogledaše a Emil stavi prst na usta i pokaže bratu rukom da ga u tišini sledi. Prikradaše se polako na prstima sledeći pravac iz kojeg je došao zvuk. U medjuvremenu nisu više hodali putićem koji se jedva nazirao već su hodali po tepihu istkanom od mahovine i pruća. Oprezno i pažljivo, zaobilazili su deblje suve grančice koje bi ih mogle odati. Nakon nekoliko minuta hoda ugledaše pognutu dedinu priliku pa ubrzaše korak. Ali starac kao da je imao oči na ledjima osetio je da ga neko prati. On se osvrne na tren da proveri da li ga neko sledi ali dečaci to unapred naslutiše pa odskočiše hitro u stranu iza čvornovatog hrastovog stabla. Dok mu je srce divljački udaralo, Emil je držao prst na ustima dajući bratu znak da se ni slučajno ne pomeri. Ali i ovaj je primetio starca kako se osvrće pa se nije usudjivao ni da čestito diše. Prošlo je bar dva minuta kada se usudiše da virnu iza stabla.

Prokletstvo, izgleda da nam je umakao!, prozbori Erik prigušenim glasom.

Emil ga izgura sa svog mesta pa mu reče: Požuri, da vidimo kuda će! Još ćemo ga izgubiti. Šta traži ovako duboko u šumi? Ovde nema ničega!, reče razdiran znatiželjom sa kakvom je namerom deda zašao ovako duboko u šumu.

Obojica nastaviše put dalje izmedju mrkih i debelih stabala ne znajući ni kuda idu niti koliko će to trajati. Ipak činilo se da su obojica imali neko sedmo čulo koje ih je navodilo na pravi put pa su samouvereno sledili sveže ulegnute tragove po mahovini. Nije prošlo mnogo vremena a obojica začuše žubor vode.

Emil podiže obrve: Nisam znao da potok teče kroz naš gaj., a Erik mu to isto potvrdi klimanjem glave.

Nakon samo par stotina metara stigoše do potočića čiji su brzaci žuborili kroz šumu pa se ogledaše oko sebe kako da ga predju.

Pogledaj tamo!, reče Erik pa uperi prstom ka drvenom mostiću.

Dečaci potrčaše pa se zaustaviše ispred starog drvenog mosta. Izgledao je nesigurno i klimavo a uz to je u potpunosti bio obrastao mahovinom. Činilo se da taj stari, izlomljeni mostić stoji tu već vekovima prepušten zaboravu. Erik se prvi usudi pa stane jednom nogom na klizavo truplo.

Budi oprezan., upozori ga Emil ne skidajući očiju sa trulih dasaka.

Erik prebaci drugu nogu ispred sebe pa načini još dva koraka. Na tren se zaustavi pa se stade osvrtati. Izmedju okruglih trupaca nazirali su se brzaci šumskog potoka koji su u penušavim slapovima šuštali izmedju dve visokom travom obrasle obale a onda ništa ne sluteći sklizne jednom nogom izmedju dva trupca i propadne do pojasa u ledenu vodu.

Jao, upomoć!, zavapi spontano dečak a Emil potrči ka njemu da mu pomogne.

Raskrečenih nogu pokuša da balansira kako ne bi i sam skliznuo u potok, spusti se oprezno na kolena pa mu pruži ruku: Drži se!, pa pokuša da ga izvuče.

Dlan mu je klizio po mekoj i rosom nakvašenoj mahovini pa i sam sklizne i opruži se preko mostića na stomaku.

Prokletstvo! Baš je sklisko!, reče pa pogleda svoj zeleno žuti dlan.

Fuj, baš je odvratno!, ote mu se iz usta dok je posmatrao svoje blatnjave ruke.

U istom trenu začu se krckanje grana: Brzo, izvuci me odavde. Neko dolazi!, dovikne mu Erik panično iz potoka.

Ali Emilova ruka je bila skliska mahovine i ledene vode pa Erik sklizne, izgubi ravnotežu a brzaci povukoše sa sobom. Dečak zamahne nekoliko puta rukama, zagrabi vazduh pa zaroni ispod mosta u vodu i konačno ispliva na obali obrasloj sočnom zelenom travom.

Emil mu pritrči pa ga stade vući: Požuri, neko dolazi., reče mu sav zadihan.

Erik se uzvere vešto i hitro poput veverice pa potrči za bratom potpuno mokar i promrzao. Nisu odmakli ni par stotina metara kad' se Simon zaustavi na mostu. Već sa nekoliko koraka je primetio da na mostiću fali jedan trupac pa mu se lice skameni i prebledi kao kreč. Nešto je mrmljao sebi u bradu a oštar pogled nije slutio ništa dobro. Duboko uzdahne, ogleda se još jednom oko sebe kako bi se uverio da ga ovoga puta niko ne prati pa se onda opet izgubi u tajanstvenoj šumi. Još nikada dečaci nisu osećali takav strah kao u tom momentu. Navikli su oni od malena na njegovo grubo i osorno ponašanje i prekorne reči kada bi nešto loše uradili. Ali ovoga puta je to bilo nekako sasvim drugačije. Ovoga puta su obojica osećali da su prešli granicu koju je deda izmedju njih postavio. Očito je bilo da deda krije od njih nešto ali šta bi to moglo biti ni jedan od njih nije mogao naslutiti. Ali u jedno su bili obojica podjednako uvereni. Deda krije od njih neku veliku tajnu!

Čim su stigli u dvorište Conor ih spazi pa izadje iz obora ne znajući šta im se dogodilo.

Šta se sa tobom desilo?, upita sina pa zgrabi peškir sa eksera i stade mu trljati mokru kosu.

Idi odmah unutra pa se okupaj u toploj vodi da se ne prehladiš. Kuda ste se vas dvojica smucali? Gde si upao u vodu?

Erik nehotice pokaže rukom u pravcu hrastove šume a Conor zastade sa peškirom u ruci: Šta ste radili gore na potoku?

Ti znaš za potok?, čudi se Emil.

Odakle znaš i zašto nama nisi nikada rekao za potok?, nastavi Erik da ga ispituje.

Conor samo uzdahne. Ponekad se osećao premorenim od njihovih silnih pitanja i neprestanih nestašluka ali ipak se trudio da ugodi obojici i da ih othrani kako valja i da što manje osete nedostatak majke.

Nisam znao da vas zanima. Šta ste uopšte radili tamo?, nastavi on da ih ispituje.

Dečaci se pogledaše pa taman htedoše reći da su pratili dedu kad ih ovaj upita: Jeste li videli dedu negde? Nigde ga ne nadjem., reče pa se stade osvrtati.

Njima bi jasno da izgleda ni on nije upućen u dedine tajne pa prećutaše da su pošli za njim. Sada im je bilo još čudnije što deda ima neku tajnu za koju ni njegov sopstveni sin nije znao pa su odmah predosećali da mora biti nešto vrlo značajno i važno. Ali njih dvojica nisu bili kao njihov otac, oni će već saznati šta to starac od njih krije.

––––––––

Opasna znatiželja

Već se spuštalo veče kada začuše dedine korake pa se samo čudno pogledaše. Čim je ušao u kuhinju deda ih još sa praga pogleda znatiželjno pokušavajući da pročita iz njihovih pogleda da li su nešto otkrili. Oni se potpuno zbuniše od njegovog prodornog pogleda pa očekivaše da ospe na njih paljbu ali prvi put od kako su znali za sebe nije stizao ni jedan jedini prekor na njihov račun. Njima to bi još čudnije jer iako je malo govorio nikada nije propuštao priliku da im ukaže na njihove sopstvene greške. To je moglo značiti samo jedno, starac nije hteo ni po koju cenu podsticati priču o njegovom odlasku u šumu. Kao da su se dogovorili, obojica iznenada ustaše pa rekoše da idu na spavanje.

Conor ostade zabezeknut: Kako, zar već sada? Tek je sedam sati! Još nikada niste išli tako rano na spavanje., čudio se čovek.

Ah, nešto smo malo umorni, idemo da se odmorimo. Zar ti i to smeta?, dobaci mu Erik sa praga.

Ne mogu da verujem? Obično se svadjate za svaki minut da ostanete duže budni a sada idete dobrovoljno na spavanje! Idite ako već želite. Ja nemam ništa protiv., odmahne im otac rukom pa iako se nije mogao odupreti mišlju da nešto nije u redu, istovremeno mu bi drago da će se malo od njih odmoriti.

Starac je srkutao glasno čorbicu a Conor taman htede da ga priupita gde je proveo čitav dan ali spazi da je starac nekako posebno zamišljen i odsutan duhom. On to vide kao priliku da se i sam povuče u svoju sobu bez da se prethodno upusti sa njim u bespotrebnu raspravu.

"Ko zna, možda je otišao po nešto u selo? A možda se jednostavno samo šetao po šumi kako bi sabrao svoje misli? Na kraju krajeva nevolje koje su im se u poslednje vreme nagomilale nisu samo starcu zadavale brige. A onda poželi starcu laku noć pa i on ode iz kuhinje.

Nakon što su stigli u sobu bez ijednog jedinog dedinog prekora, dečaci su bili uvereni više nego ikada da starac nešto pozamašno prikriva. Tu noć su dugo ležali budni i dogovarali se šta će preduzeti kako bi otkrili kuda i zbog čega to Simon potajno odlazi. Njihova znatiželja je bila još veća potkovana činjenicom da je starac bio tih i povučen i potpuno posvećen svom imanju. Mora da je bilo nešto od neopisivog značaja čim se tako potajno odšunjao u šumu bez da ikome o tome govori a to je obojici bilo više nego dovoljno da čvrsto reše da otkriju šta se to od njih krije.

––––––––

Jedna povreda i stotinu pitanja

Iako je bila nedelja ujutro dečaci su ustali već u sedam sati. Conor nije mogao da se načudi kada ih je ugledao u dvorištu tako rano za vikend pa baci letimični pogled na svoj ručni sat. Nije ih pitao ništa jer je bio od same zore u žurbi pa još uvek ne prestajući da se čudi nastavi da korača ka ostavi. Prvo spusti kante ispred stare niske zgrade pa podiže dugačku metalnu rezu sa teških daščanih vrata. Drvo zapucketa, reza zaškripi a čovek na čas nestade u ostavi.

Nije prošlo dugo a začuše se psovke i grdnje: Ovo je već prevršilo svaku meru! Da mi je znati ko nam krade hranu?

Na te reči blizanci potrčaše za njim u ostavu pa tu zatekoše oca kako se češka prstima po temenu. I zaista u drvenom koritu nije bilo ni jednog jedinog jajeta a još juče je bilo najmanje stotinu komada. Dečaci virnuše u limenu kantu za mleko a i ona beše puna samo do polovine.

Isprva sam mislio da je kakva lisica ali ni jedna životinja neće ukrasti sve do jednog jajeta. Nema nigde ni jednog jedinog polomljenog jajeta ili razbacanih kora. A lisica zasigurno neće popiti mleko. To može biti samo nekakav kradljivac. Ali ko? Do sada nam još nikada ništa nije manjakalo a sada u roku od mesec dana već po ko zna koji put., pa izadje napolje iz štale sa izrazom neverice na licu.

Oče jaja su nestala a i mleka jedva ima. Napraviću nam nešto drugo za doručak., dovikne ocu ali ga ovaj ne udostoji ni jednog jedinog pogleda. Ipak na njegove reči starac se namršti pa nešto opsuje sebi tiho u bradu. Nije mu se dopadalo to što je čuo pa nervoznim pokretima nastavi da teše dršku za lopatu.

Emil i Erik zatvoriše vrate ostave za sobom pa se nagnu jedan nad drugoga: Jesi li čuo? Ovo je već ko zna koji put! Šta misliš da nas dvojica uhvatimo lopova na delu?, reče Emil pa uputi bratu značajni pogled.

Dečakovo lice se ozari pa odmah pristade: Dobro, hajde da malo razgledamo po dvorištu, možda je lopov ostavio za sobom nešto što će nas navesti na njegov trag., pa tako krenuše po dvorištu da zaviruju i razgledaju po svakom njegovom kutu. Simon okrete glavu ka njima sasvim neprimetno pa ih stade posmatrati ispod oka. Još više se namršti shvativši da ovoga puta dečaci neće tako lako odustati pa ne gledajući šta radi, povuče alat ukrivo i celom dužinom poseče šaku.

Ah!, vrisne starac od žestokog bola, ispusti alat i dršku pa stisne zdravom rukom povredjenu.

Dečaci začuše njegov jauk pa odmah pohitaše do starca koji se šćućurio i pogrbio od bola.

Šta je bilo deda? Jesi li se povredio?, doviknuše mu još sa drugog kraja dvorišta a starac se na brzinu ogleda oko sebe pa zgrabi peškir koji je stajao u blizini i obmota ga oko šake.

Dečaci se za tren sjatiše oko njega pa mu stadoše zagledati zavijenu ruku: Uh, jel' te jako boli deda? Na čega si se posekao? Jel' ti curi krv?, spopadoše ga jedan za drugim znatiželjnim pitanjima.

Činilo se da to starca neobično nervira pa nabora obrve iz kojih su stršile duge, debele dlake: Ostavite me na miru! Idite bolje da učite nego što me smarate tim glupim pitanjima! odgovori im starac osorno.

Nije to redovno ni izgovorio kad' se i Conor pojavi na vratima: Šta je bilo oče?, pa ostade tako da stoji posmatrajući svu trojicu.

Nije ništa! Nastavi to što si počeo! Nisam ja malo dete da se brineš o meni!, odbi starac osornim tonom sinovljevu pomoć i uputi mu prekorni pogled.

Ali on primeti po očevom licu da ga ruka zaista boli pa potrči ka njemu.

Starca to kao da je još više iznerviralo izbeči oči pa vikne na dečake: Šta dižete paniku? Zar ne vidite da me samo ometate u radu?, reče im grubim glasom pa krene dugim, sporim koracima nazad ka kući.

Conor se zagleda u peškir u koji je starac uvio ruku pa nabora čelo. Bio je bio sasvim uprljan, najverovatnije od motornog ulja pa mu se obrati: Dodji! Treba ti ranu pod hitno očistiti, još ćeš je zagaditi. Pogledaj samo peškir kako izgleda! Zar nisi našao ništa čistije?, pa se stade osvrtati ne bi li ugledao kantu sa motornim uljem ali nigde ništa slično nije ugledao.

Simon naglo trgne povijenu ruku kako bi je sklonio od sina pa mu se grubo obrati: Ma idi i radi to što si započeo. Nisam ja malo dete! Kao da je prvi put da prepovijem ranu! Još nisam došao dotle da neko treba da me tetoši.

Na njegove reči Conor samo uzdahnu. Znao je on dobro svog oca. Od kada se rodio, oduvek je bio takav. Grub i osoran i nikome nije dozvoljavao da se brine o njemu i da mu pokaže svoja osećanja.

Koliko mu je samo kao detetu falio očev zagrljaj i reči podrške. Često se osećao tužno zbog toga, kao da u ničemu nije bio dovoljno dobar. Čak i kada je Mary umrla na porodjaju, osećao se kao gubitnik. Činilo se da mu je otac prećutno prebacivao da je sam kriv za svoju tešku sudbinu. Samo je pogledao dečake koji su ležali u inkubatoru pa je stavio svoj smedji, karirani kačket na glavu i bez i jedne jedine reči je napustio bolnicu. Nikada neće zaboraviti taj dan. Činilo mu se da je sam na svetu, bez igde ičije podrške. Odjednom mu se čitav svet srušio, morao se pobrinuti o ženinoj sahrani i o dve tek rodjene duše. Ipak sve ove godine nije posustajao. Nekako je uvek iznova skupio snagu da nastavi dalje. Iako su sada dečaci već poodrasli još uvek se nije usudjivao da napusti oca i ode u grad iako je to za sebe i svoje sinove najviše želeo. Novac koji je uvek i svuda falio i ovaj surovi seoski život je sve teže podnosio. Sa diplomom koju je stekao na univerzitetu u Dublinu mogao je raditi bilo gde a on se učaurio ovde na kraju sveta bez ljudi, gde se nikada ništa nije dogadjalo.

Iako je Simon večito odbijao tudju pomoć i brigu, Conor je ipak duboko u duši osećao da bi starac bez njega i dečaka bio potpuno sam i izgubljen. Osim njega ionako nije imao više rodbine, zato se nije usudjivao da se spakuje i ode već je i dalje trpio težak i izolovan život na toj od sveta odsečenoj farmi.

Tu je tvoje mesto! Ovo je tvoje imanje! Ono će biti u tvojim rukama jednoga dana kada mene više ne bude! Kako možeš odustati od svoje rodjene dedovine!, korio ga je otac s'vremena na vreme sluteći šta se odvija u njegovoj glavi.

Ali Conor na to ne bi odgovarao ništa a i šta bi mu na to rekao? On nije razumeo oca zašto se toliko drži tog osiromašenog imanja. Bilo bi najbolje za sve njih da ga prodaju i da se presele svi zajedno negde u jedan od mnogobrojnih ostrvskih gradića koji su bili snabdeveni svim i svačim. Ali znao je tačno šta starac o tome misli pa se nije usudjivao čak ni glasno da izrekne tu misao. Znao je već unapred šta bi mu otac na to odgovorio. Zato mu je svaki dan padao sve teže i teže. Osećao se razapetim izmedju onoga što je smatrao nužnim i što je žarko želeo i griže savesti da napusti oronuli dom i ostarelog oca.

Kada se starac udaljio Conor je uporno pokušavao da pronadje kantu sa motornim uljem ali nigde je nije mogao pronaći. Ni sam nije znao šta ga je navodilo da je pronadje, valjda to silno mrko zeleno ulje koje je liptalo iz peškira obmotanog oko starčeve ruke.

Šta tražiš tata?, upita ga Emil kojem nije promaklo da ovaj nešto užurbano traži.

On nastavi i dalje da traži izmedju razbacanih stvari u blizini gde je Simon radio pa mu odgovori: Da li vidite negde kantu sa motornim uljem ili sam ja potpuno izlapeo?, pa nastavi da zaviruje svuda.

Dečaci se okretaše oko sebe ali ni oni nisu mogli da je pronadju.

Ne, ja je ne vidim nigde. Zar nije kao i obično u šupi na polici?, doseti se Erik pa otrči da proveri.

Nije prošlo mnogo vremena a dečak se vrati sa punom kantom. Conor je zgrabi grozničavo pa odvrti poklopac ali na njegovo iznenadjenje kanta je bila puna i iz nje nije falio ni mililitar.

Otkud sad' to da je puna?, čudio se.

I kako je dospela u šupu?, pa je pokušavao da nadodje gde je starac mogao da uprlja peškir. Nije mogao ni sam sebi objasniti zašto ga to ulje toliko muči u tom trenutku kada bi ga najviše trebalo zanimati kako je starčeva ruka. Ali ipak neki osećaj u njemu ga je navodio da to istraži i sazna. Dok je razgovarao sa Erikom, Emil primeti starca kako se ponovo udaljava istim putićem kao i juče pa odvuče brata uz kraj.

Šta hoćeš? Šta me vučeš?, naljuti se Erik.

Ne deri se! Pogledaj tamo ali tako da te tata ne primeti. Deda ponovo ide šumu., došapne mu brat.

Na te reči Eriku se upali alarm u glavi: Kako to da deda sa tom posečenom rukom ide u šumu? Šta će tamo? Zar je neće prvo previti i otići kod lekara?

Odkud ja da znam? Hajde, idemo za njim da vidimo kuda ide. Ali ovoga puta moramo biti mnogo oprezniji. Ako budemo imali sreće neće nas primetiti.

Tata, da li ti treba još nešto ili možemo da idemo da se igramo?, upita Emil tobože nezainteresovano.

Conor podiže glavu pa im reče: Radite šta god hoćete. Nedelja je. Ja ću ionako ubrzo ući unutra da vidim kako je dedi. Moram mu previti ruku kako valja pa neka se buni koliko god hoće.

Dobro, idemo onda da se malo prošetamo., doda Erik pa otrčaše obojica iza šupe.

Tamo sačekaše par trenutaka pa čim videše da je Conor zabavljen nečim skliznuše putićem u hrastovu šumu.

Ovoga puta su trčali kako im deda ne bi ponovo izmakao pa ne prodje mnogo vremena kad' ugledaše starca kako se udaljava putićem držeći savijenu i stisnutu uz stomak onu povredjenu ruku. Iz daljine su mogli primetiti da je još uvek uvijena u beli peškir koji je bio potpuno umazan mrkim motornim uljem.

Što drži na ruci taj prljavi peškir? Tata je u pravu. Stvarno je tvrdoglav kao malo dete još će inficirati ranu. Zar nije bilo pametnije da prvo previje ranu pa onda da krene?, šapuće Erik bratu.

Odakle ja znam? Pitaš me milion pitanja na koja ni ja nemam odgovor. Uostalom mora da je nešto vrlo važno, čim mu je to preče od sopstvene ruke., odgovori mu Emil.

Erik se zaustavi pa ostade tako da stoji nekoliko trenutaka.

Šta si se sad ukipio? Pruži korak, opet će nam izmaći., opomene ga brat.

Da, imaš pravo! Ali šta može biti važnije od ruke koja krvari i koja te strašno boli?, upita pa krene za bratom.

Ovoga puta se Emil ukopa na mestu pa dečak nalete na njega.

Au! Što si stao? Idi!

Ali Emil ne mrda pa se videlo da o nečemu duboko razmišlja: Krvari? Ja nisam video tamo ni kapi krvi a ti?

Sada se i ovaj drugi zamisli pa zavrti odrično glavom: Ne, nisam ni ja video nikakvu krv. Kako može neko da zaseče kožu čitavom dužinom do mesa a da uopšte ne krvari?

Nemam pojma! Proverićemo kada se vratimo kući a sada idemo inače ćemo ga opet izgubiti iz vida.

U toj čitavoj neobičnoj situaciji Simon je bio zamišljeniji nego inače pa nije bio oprezan kao obično. Valjda od nervoze ili od bola zaboravio je da se okrene i proveri da li ga neko prati. Tek na mostiću se osvrne jednom da se uveri pa brzo nastavi put. Kada su dečaci stigli do mosta prvo se ukopaše i stadoše zuriti u vodu.

Jesi li siguran da je ovo pametno što radimo? Nije li možda bolje da se okrenemo i vratimo?, stade se Erik dvoumiti.

Emil koga je jako zanimalo šta im deda radi usred mračne šume zavrti glavom: Ti se vrati ako hoćeš. Ja idem dalje. Ako sam već došao dovde onda ću i nastaviti dalje. Ako sada propustimo priliku možda nam se druga više nikada neće ukazati. Možda nikada nećemo saznati kuda deda ide i šta ovde radi? Zar tebe ne zanima kuda je krenuo?

Na te reči stade se i Erik dvoumiti: Hajdemo onda ali gledaj dobro gde staješ.

Emil se tiho zakikoće: Ko mi kaže? Zar se nisi ti prošli put okupao u vodi?

Hahaha! Mnogo si smešan., naduri se dečak.

––––––––

Kroz hrastovu prašumu

Obojica su uspešno prešla preko mosta. Ovaj put su bili oprezniji pa hitro nastaviše putem koji se nazirao ispod debelog tepiha mahovine koja je upravo procvetala i pružala žute glavice na dugim bledunjavim grančicama kao da se htela probiti iz te večite debele hladovine gore ka suncu. Kako je samo čarobna bila ta netaknuta šuma. Senice su ih obletale bez imalo straha. Činilo se da nisu imale do sada nikakvog kontakta sa ljudima pa nisu ni znale zbog čega bi se trebale od njih bojati. Taj deo šume se činio još tajanstvenijim i magičnijim od onoga koji su do sada prešli. Izmedju stabala su se nazirale srne koje su mirno pasle sočnu travu. Snop svetlosti se na tren probije izmedju grana zatalasanih vetrom pa obasja pege na ledjima nekolicine lanadi. Emil uperi u njih prstom pa mu da znak da ćuti. Ali to nije morao jer su obojica gotovo od rodjenja znali da su srne vrlo plašljive. Iako ne vide dobro njihov sluh je vrlo istančan pa se razbeže na sve strane na najmanji šušanj. A krdo je uvek najopreznije kada ima mladunce medju sobom. Još nikada ni jedan od njih nije video toliko srna na jednom mestu. Bilo ih je bar tridesetak. Ponekima su izbijali maleni rošćići izmedju ušiju a vlažnim, crnim njuškicama su kolutali po zraku pokušavajući da omirišu opasnost na koju ih je vetar upozoravao. Na mračnom tlu, ispod gustih krošnji rasle su crvene pečurke sa belim pegicama. Iako su bile neopisive lepote ni jednom od njih dvojice nije padalao na pamet da ih ubere. Njihova lepota i jarka crvena boja su ukazivali upravo na to koliko su opasne i koliko je koban njihov otrov. Emil učini jedan korak a suva hrastova grančica krcne. U istoj toj sekundi krdo se pokrene pa se za treptaj oka razbeži na sve strane u paničnom trku.

Zar ti nisam rekao da budeš miran?, bi Emil kivan na brata.

Pa šta? Nećemo valjda tu čučati do ponoći? Dok tu gubimo vreme deda će nam ko zna koliko odmaći., uzvrati mu ovaj istom merom.

Na pomen dede Emil se priseti zašto su uopšte i krenuli kroz šumu pa nastavi trkom.

Iako je stari Simon uvek i na svakom mestu pratio znake koje mu je priroda otkrivala, ovoga puta je  primetio svoje pratioce tek kada su se srne u strahu razbežale. Još uvek je bauljao kroz šumu sa vezanom rukom, tiho psujući.

Eno, dede!, dobaci Emil tiho bratu pa bi zadovoljan što ga nisu izgubili.

Šumski teren je na ovom mestu bio prilično strm pa se starac stade oprezno spuštati niz nizbrdicu preskačući preko polegnutih stabala. Šuma je bila neobično gusta a trula trupla su svedočila o tome da ljudska noga tu još nikada nije kročila. Iako su i kraj samog imanja hrastovi imali neobično debela stabla taj prizor se sa ovim nije mogao ni najmanje uporediti. Dečaci su motrili svo vreme oko sebe ne verujući svojim sopstvenim očima. Paprat je izrasla u gusto čvornovato žbunje koje je dosezalo visoko iznad njihovih glava. Bilo je neobično posmatrati tu istu vrstu paprati koja je inače dosezala tek do butina, kako se u toj polutami razgranala u džinovske primerke prašumske vegetacije. Činilo im se da su kročili u jedan nestvaran i nepoznat ali istovremeno i uzbudljivo čaroban svet. Rukom su sklanjali duge zelene listove znatiželjno zagledajući rumeno braonkaste spore sa donje strane kako bi sebi otvorili put kroz tu gustu hrastovu prašumu. Hrastovi, koji su na početku šume šikljali svojim stamenim, širokim truplima u nebo, ovde su bili čvornovati i uvrnuti nekoliko puta oko svoje ose pa su čak imali i po nekoliko stabala koja su rasla iz istog korena. Njihov obim je kod ponekih prelazio i čitavih pet metara pa su bili uvereni da su na ovom mestu hrastovi stari čak i po nekoliko hiljada godina. Svaki put kada bi prekoračio preko jednog polegnutog stabla Simon bi se osvrtao sa namerom da proveri koliko su mu dečaci za petama pa pruži korak koliko su mu to godine i noge dozvoljavale.

Kada stigoše na jednu od nizbrdica