Tuđina: Ogledala u crno belom

By Linda Carter

Lesli se bori da se odbrani od stalnog rasizma zbog svog bi-rasnog odnosa. Čikago 1970-tih. Ona je 18, a njen dečko je crnac. Stalno je izbegavaju i sramote jer prkosi dugogodišnjem američkom tabu protiv takvih veza. Bela Amerika je nemilosrdna u svojim krajnjim, dehumunizirajućim predpostavkama o njenoj motivaciji, ali nju pokreću tajanstvene sile.
Rođena u Americi, Lesli ne zna, ali je njena baka "prolazila". Njena baka je bila postiđena i prinuđena da se pretvara da je od ljudi koji su, kasnije u njenom životu, u zanemarenom uglu Holokausta Drugog Svetskog rata, sadistički istebili stotine hiljada njenih ljudi, kao rasno nepoželjne. Ova klanica je progutala pola njene porodice, koja se vekovima pre toga, borila kao deo eksploatisane manjine - omrznuti "inferiorni".
Leslina porodica je izgubila sve - svoju kulturu, svoj identitet, svoju istoriju, svoje samo-poštovanje i svoje samo-pouzdanje. Samo jedna stvar ostaje koja bi mogla izvršiti preokret ovog kulturnog genocida, poslednja stvar koja ide, kad je sve izgubljeno...

Ko je blizak

• Language: Српски језик
• Publisher: Linda Carter
• Release date: Sep 12, 2018
• ISBN: 9780463199015

Book preview

Note to Editor:

Text in this manuscript is INTENTIONALLY in both grey and black fonts. All scenes involving ghosts are in grey. All scenes about living characters are in black. This has been carefully edited this way.

IT IS NOT A DEFECT.

Zadnja korica

Lesli se bori da se odbrani od stalnog rasizma zbog svog bi-rasnog odnosa. Čikago 1970-tih. Ona je 18, a njen dečko je crnac. Stalno je izbegavaju i sramote jer prkosi dugogodišnjem američkom tabu protiv takvih veza. Bela Amerika je nemilosrdna u svojim krajnjim, dehumunizirajućim predpostavkama o njenoj motivaciji, ali nju pokreću tajanstvene sile.

Rođena u Americi, Lesli ne zna, ali je njena baka prolazila. Njena baka je bila postiđena i prinuđena da se pretvara da je od ljudi koji su, kasnije u njenom životu, u zanemarenom uglu Holokausta Drugog Svetskog rata, sadistički istebili stotine hiljada njenih ljudi, kao rasno nepoželjne. Ova klanica je progutala pola njene porodice, koja se vekovima pre toga, borila kao deo eksploatisane manjine - omrznuti inferiorni.

Leslina porodica je izgubila sve - svoju kulturu, svoj identitet, svoju istoriju, svoje samo-poštovanje i svoje samo-pouzdanje. Samo jedna stvar ostaje koja bi mogla izvršiti preokret ovog kulturnog genocida, poslednja stvar koja ide, kad je sve izgubljeno...

Ko je blizak

TUĐINA

Ogledala u

crno belom

Linda Keres Karter

Copyright 2018

by Linda Keres Carter

All rights reserved

ISBN-13: 978-1530658053

ISBN-10: 1530658055 

Mojoj dragoj prijateljici u Beogradu, Nadi Ljubić, velika zahvalnost za neverovatan poklon – saznanje o poreklu koje sam dugo vremena osećala, a koje je, sve vreme bilo naj važnija stvar u mom životu. Bez tvog podstreka i neumornog strpljenja s bezbrojnim pitanjima, ova priča nikada ne bi bila napisana.

'Najgora stvar koju nekome možete učiniti je oduzeti mu sećanje o sebi.' –

Rendal Robinson

'...ljudi koje ovo rade – praktikuju rasizam – su (li{eni, ucveqeni). Postoji nešto iskrivljeno u njihovoj psihi. To je kao duboka neuroza koju niko ne ispituje. Deluje ludo. Jeste ludo. A i ima isto onoliko štetnih posledica na bele ljude, verovatno koliko i na crne ljude.'

- Toni Morison

Američki rasizam je iskrivljenje Post Traumatskog Ropskog Sindroma¹ odbeglih robova Evrope.

- Linda Keres Karter

1. Joy DeGruy, Ph.D., Post Traumatic Slave Syndrome, Joy deGruy Publications, 2005 I

"Volim ljude progonjenih manjina. Mi smo bomba. Mi imamo nadljudske moći. Moramo. Moja odanost nema granica i u naše ime ću proći kroz ma kakve poteškoće. Čak me i znaju kao nekoga ko će i nas podnositi.

'Amerika mi želi reći da mi je nemogiđe definisati 'moje sopstvo' preko Velike (rasne) podele. Ameriko, poljubi mi dupe.'

- Lesli, 2017

Odbijanje

Brak sklopljen u Srpskom nebu 1976

Jovanka, od nedavno regrutovana kao Anđeo čuvar je bukvalno igrala u kolu u Srbskom Raju kad je čula za Američkog brata koji je sudbinski određen da spasi njeno kumče Lesli iz Tuđine. Kako je igrala, buket sićušnih crvenih cvetića je ludo poskakivao na kraju njene, do struka dugačke, sjajne, plavo-crne kose. Još crvenih cvetova je poigravalo po rubu njene crne kecelje. Iznad njih, po celoj kecelji, redovi zlatnih novčića su zveckali visokim tonom udaraljki uz muziku.

Za njenog žvota na zemlji, u vreme kada je čak i kožu za par cipela bilo teško naći, nikada nije bilo nikakvih novčića da ukrasi njenu kecelju. Ali Bog na Svojim Nebesima je uvek naj popustljiviji prema onoj Svojoj deci koja su položila svoje žvote braneći svoje bližnje čije su se linije nasledstva sada ugasile, bez dece ostavljene na zemlji da se mole za njihov nebeski počinak.

U raju su mnogi novčići na njenoj kecelji bili od čistog, čistovetnog zlata. Bilo ih je toliko da je posle igranja satima, oko struka od njihove težine, osećala ranice od trenja. Dodala je i izvezene crne tregere da bi ih udobnije nosila.

Bilo je i manjih zlatnika koji su visili sa njene marame, sa vrpcama majušnih, blistavih đinđuva koje su se slivale preko njenih ušiju. Ako ovi detalji podsećaju na haremske devojke, to nikada niko nije pomenuo, jer bi to bilo suviše sramno podsetiti se na koliko je njihovih devojčica bilo ukradeno i prodato u haremsko ropstvo. Zlatnici, dar od Boga, i đinđuve su isticale njene krupne, svetlo braon oči sa sitnim zlatnim mrljama, dramatično oivičene crnim trepavicama i obrvama.

Njene cipele, od pletene štavljene kože sa uzdignutim uvijenim vrhom na prstima su nagoveštavale da može leteti dok je igrala, više po vazduhu nego po tlu. Kretala se kao dražesno dete složenim pokretima tipičnim za jaku inteligenciju pokreta.

Kolo je veoma aerobično. Igra se u krugu sa osnovnim modelom od tri koraka s lakim odskocima u mestu, koje prate tri koraka na desno. Uz svaki korak igrači stoje nesvakidašnje uspravno uz skok u vis, što je više moguće. Muzika je glasna i većinom ritmična u stilu Srednje-evropskih seljaka, s izraženom harmonikom.

Jovankina grupa je igrala komplikovanu koreografiju. Ona je uključivala korake Kozačkog stila koje su dečaci radili, čučnuvši a onda skačući uvis s jakom šutom unapred. Sobzirom da su bili u Raju, dakle, gde gravitacija ima manje efekta, naročito na duhove kao što su oni, njihovi kozački šutovi počinjući iz pozicije čučnja, su ih slali preko pet stopa uvis. Bilo je to vrlo impresivno.

Sve devojčice i dečaci u Jovankinom krugu ili kolu su bili iz Krajine, Ničije zemlje koja je tri veka određivala granicu između Srednjeg Istoka i Zapadne Evrope. Nije to bilo slučajno. Bilo je to delo volje. Njihove volje.

Za vreme njihovih života na zemlji, većina su bili čuvari Kapije, odbegli robovi koji su odolevali napadima svojih turskih porobljivača sa Istoka, koji su još uvek sprovodili prisilno ropstvo nad svojom braćom i sestrama sa istočne strane granice, u okupiranoj Srbiji. Ostali su bili iz generacija koje su došle posle tog ropstva, kada je njihov položaj skliznuo na nivo gamadi, i kada su poumirali braneći svoje nemoćne.

Svi su bili besprekorno dosledno odeveni, devojke sa svojim crnim suknjama, zlatnicima i cvetnim vezom, a dečaci u istim prslucima i fesovima. Svaki od njih je bio ili vrlo lep ili u naj manju ruku izuzetno zanimljiv.

Upravo je završavala sa igranjem, pomalo zadihana, kad joj je jedna, mnogo starija duša mornara koji je preživeo brodolom sa imenom Dušan, ispričala o svom pra-pra-pra unuku Danijelu, Američkom bratu kome je bilo suđeno da spase Jovankino kumče, Lesli.

Dušan je bio dosta visočiji od šest stopa, sa izraženim mišićima za nekoga ko se još uvek kretao kao mačka. Imao je široke vilice i debele obrve naglašene dramatično izvijenim obrvama i toplim, crnim očima kojima je sevao kao raskalašni čarobnjak – izuzetno zgodan dasa.

Na zemlji je živeo u doba kada je još uvek bilo nekoliko luka na Balkanu iz kojih su kretali brodovi koji su plovili čak do Kine, ostvarujući se po celoj planeti. Njegov brod se u uraganu nasukao na Spoljnje Obale onog dela koji je postao Severna Karolina, trideset godina nakon Kontakta, 1522. godine. Ljubazni lokalni domaćini su ga prihvatili i među njima je dugo poživeo, ostavljajući za sobom mnogo voljenih potomaka crne boje.

Morao je da viče da bi se čuo od graje ostalih, Čujem da pokušavaš da pronađeš čoveka učena o Balkanu u Americi. Imam ja pravog genija za tebe! Rukom je pokazao prema vratima i oboje se probiše iz te bučne prostorije.

Onda joj je rekao o svom pra-pra-pra-pra-pra-unuku Danijelu. Stvarno je super, reče, Pravi biser. Mora da vidiš tog momka.

Misliš li da može da razume moje kumče Lesli?

Šta treba tu da se razume?

Ona ne zna da je Krajiška Srpkinja niti šta se sa nama dešavalo. Njoj su rekli da je Hrvatica, reče ona, a onda ogorčeno, iako niko nije ni prihvatio njenu porodicu. Dramatično je spustila glas i sagla se prema njemu . Ona je žrtva kulturnog genocida, izgubljena u Tuđini.

Gospode Bože! reče mornar krsteći se s tri prsta. Kakva okrutnost. Živeti bez znanja da si Srbin! Kako svet uopšte može imati smisla?

Ali je onda kucnuo po ramenu pri pomisli, Ah, ali ti znaš. Danijel je obuzet tim predmetom. Reč obuzet je izgovorio sa strahopštovanjem.

Jovanka nastavi sa svojim objašnjenjem, Da, ona je sasvim odbijena. Lep je to prizor. Sve što ona zna su oni koji joj se čine bliskim, ljudi tamo koji su slični nama, i to su oni koje ona voli, naravno – Amerikanac koga ima se, kako se kaže, asimilovao. Hvala Bogu. Prekrstila se. "Mi smo tako ponosni. Ali je drugi Amerikanci zbog toga progone, jer je odabrala Carstvo Nebesko. Naravno da je depresivna.

Ono što nam treba je da nju neko spase i končano uvede našu porodicu ponovo u život na svetu. Nikada mi nećemo nestati, nikada. zakle se ona. Samo uspavani, čekajući proleće, reče ona, vatreno razmahnuvši ruke, da procvetamo!

I on je taj koji treba da pokrene cvetanje, a? gurnu je on nemignuvši i uz grohotan pohotan smeh. "Pa, onda da ti kažem o tom dečku. Ovo sam morao da uradim na ženinoj strani porodice, u svetu Čovan duhova.

Tamo je vrlo striktno, nastavio je. Tamo moraš voditi računa o svojoj deci svih sedam generacija, i sve tvoje odluke dok si živeo treba da su za svih sedam generacija. I kažu da je veza naj jača sa poslednjom od sedam generacija. Žena me terala da se toga pridržavam, pa sam sada srećan da jesam, 'jer taj dečko, kunem se, sve sluša šta ja kažem. I on me traži! On i ne shvata da to radi, ali to čini da me još jače traži!

Da, volela bih da upoznam tvoju ženu, rekla je Jovanka. Apsolutno obožavam narode koji su izumrli. Oni su mi omiljeni. Znaš, moramo se držati zajedno, i biti što je moguće bučniji...naj bučniji od duhova.

"Molim te nemoj moju ženu učiti da bude bučna kao Srpkinja," našalio se.

Jovanka se vrlo glasno nasmejala, pljesnula ga po ruci i šaljivo uzviknula, A ja ću od nje saznati tajne kako da ovako nepristojnog drugara kao što si ti držim u redu! Nekoliko ljudi se okrenulo u njenom pravcu, uznemirani svom tom pometnjom.

'Kako iko može tako nešto reći o meni?' upitao je on.

Svako ko se upoznao s tobom, uzvrati ona.

Da, sestro, vidim kako bi to bilo biti u porodici sa tobom, reče on.

Pa, raci mi o tom tvom genijalnom detetu, reče ona.

On je jedan vrlo poseban mladić. Odkako je bio malo dete, uvek me pratio kud god sam ga vodio, malo dalje nego što je želeo da ide. Naučio sam ga kako da pređe mnoge uske brodske stepenice. To mu je kasnije dobrodošlo kad se počeo diviti šta nam je Turčin uradio!

Bože sačuvaj! uzviknu Jovanka krsteći se.

Ja sam samo morao nekoliko knjiga da postavim na njegovom putu i odmah je shvatio, i ispravio se. A zašto tvojoj devojci treba da on bude crn? upitao je on. Neobičan zahtev od nekoga iz Amerike. Bar ja znam jer se većina mojih potomaka smatra crnim.

To su ljudi koje ona sluša, odgovori Jovanka. "Ona ih je pogrešno prihvatila za nas. Oni su naj više kao mi. Zar ne vidiš? Ona ne zna ko je, ali oseća. Potapšala se rukom po prsima.

Zanimljivo. Vidim kako bi se to desilo...Niko od mene ne zna bolje koliko su nam slični. I oni su proživeli ono što smo mi proživljavali. Osetio je goruću kiselinu u stomaku za koju je znao da je sasvim u njegovoj mašti, jer prirodno, budući duh, anđeo ili ne, koja glupa ideja, kome je to palo na pamet? Gospodi pomiluj. Očito nije imao stomak koji bi goreo, ali je ipak goreo, kao i njegove reči. Bez obzira gde sam se nalazio, iste stvari su se dešavale istim ljudima.

Jovanka se prekrsti i reče uz duboko poštovanje, Da, i oni su Božiji miljenici.

Dušan prasnu u smeh, zabavljen Jovankinom 'poniznošću.' Ali, oni sebe ni blizu ne vole onoliko koliko ih mi volimo, reče on i još se nasmeja, znajući da ona neće shvatiti da se bezazleno njoj smeje. S ljubavlju.

Ali moraju reče ona, njeno lice pogođeno brigom. Iako je već trideset pet godina u Raju, još uvek je imala iskrenost osamnaestogodišnjaka. Kako su se snalazili a da nisu sami sebe voleli?

Dušan se ponovo nasmeja i prekrsti ruke na grudima, Ne znam, ali mi je bilo zanimljivo gledati. reče on.

Jovanka je nastavila sa svojim objašnjenjem. Znači to se dešavalo. Njoj su rekli da je Hrvatica, i ništa o nama ne zna. Sve što joj je rečeno je da su Hrvati bolji od Srba. Ali, budući prava srpkinja, ne može da podnese ljude koji misle da su bolji.

U Dušanovom mozgu, tek tako, puče vrteška slika iz života Lesli. "Ah, imao si ti milosti prema meni Gospode," pomisli on zahvalan za brzi odgovor, a onda uze Jovankinu ruku.

U stvari ovo je savršeno! reče on, toplo se rukujući s njom. "Tvoja devojka je upravo ona prava za mog dečka. Vidim da ćeš ti uskoro biti moja nova sestra. Dođi da ti kupim malo šljivovice. Hajde da nazdravimo za sreću naše lepe dece."

Pošli su do crkvenog bara da sebi kupe šljivovicu. Neki od okolnih rajeva su smatrali da je skandalozno da crkva ima bar, ali su oni u Srpskom raju misli da to baš ima smisla. Niko se neće suludo napiti u crkvenom baru. Ne, samo će malo upiti gozbenog duha alkohola kako bi hteli, i ostaviti to na miru.

Zagrejani rakijom Jovanka i Dušan otpevaše nekoliko pesama sa veselom grupom koja je pevala u crkvenom baru.

Pa, sestro moja, reče on, kad možemo započeti ovu postolovinu?

Što pre to bolje, odgovori ona.

Pa, onda da krenemo! reče on skačući oduševljen. Možemo ga uhvatiti u njegovoj sali za predavanja.

Njegovoj šta?

On je asistent profesora'

O! reče Jovanka, široko se smešeći, obrvice uzdignute, impresionirana. Idemo.

Idemo, ponovi on.

Ne, ne, moram da se presvučem. Hoću nešto drugo da obučem.

On se dobronamerno nasmejao. Jednom žensko, uvek žensko.

Hvala lepo, reče ona.

Ali zašto bi bilo bitno šta nosiš? Ionako nas skoro nikada i ne vidi.

Nije stvar da budem viđena. Stvar je u celom iskustvu. Hajde pođi samnom. Imam baš stvar za tebe da obučeš.

Za mene?

Da, imam plan.

Povela ga je do male kolibe koju je delila sa svojim mužem, Srđom. On nije bio onako gizdavo zgodan kao Dušan. Imao je svetlo braon kosu, i bio srednje visine. Delovao je kao neko ko ima dobrodućnu brilijantnost. Voleo je istoriju i koristio je svoje znanje da opremi jednostavni dom svim ukrasima srpske seljačke kolibe devetnaestog veka, uključujući i grubi kameni pod, grubo tesani nameštaj i mirišljave trave koje su visile sa greda ispod okomitog krova koji je malenoj prostoriji davao osećaj kupolaste kapele.

Uzdignuti oganj je bio u samoj sredini, i koristio je za zagrevanje i kuvanje, tačno ispod otvora u centru krova. Služio je više kao ukras nego stvarano za upotrebu, jer u srpskom Raju nikada nije hladno i niko uistinu nije bio nikada stvarno gladan. Samo pomišljanje bi proizvelo bilo koje omiljeno jelo, bez da se ikada neka životinja morali klati.

Jovanka ga uze za ruku i obrati se Dušanu, Moj Srđa je bio jedan od samo 30 ljudi, od 40.000 u našem okrugu, koji je imao fakultetsko obrazovanje, pohvalila se ona, poslednje reči razgovetno izgovarajući. Nemaš pojma koliko se moj rečnik poboljšao od kako sam ga upoznala. On me sasvim očarava rečima."

Drago mi je što smo se upoznali, reče Srđa, I ne zamerite mojoj ženi, ona se nikada ne hvali sobom. Samo sa mnom. Jako je to postiđujuće.

Ljubav mog života objasni ona Dušanu. I post-života. Onda se obratila Srđi. Dušan misli da ima pravog momka za našu Lesli. Odvešće me kod njega. Raspletala je pletenice. Dušo hoćeš li sa nama? Upravo ćemo sad tamo.

Pa, dobro, reče on. Treba li i ja da se presvučem?

Pa i ne, mislim da bi ovo bolje stajalo Dušanu.

Dušanu je dala odeću dok je išla i sama da se presvuče. Kad je izašla blistala je u lepoj odeći 'hipi dece cveća' u šarenoj bluzi, farmericama zvoncarama, ogromnim naočarama za sunce i cipelama sa platformom. Stavila je preko čela traku sa velikim, uzdignutim plastičnim cvetom na sred čela. Srđa je bio veseo.

Proverila je Dušanovu odeću. Odličan si kao hipik, rekla je.

Da, stvarno, moram priznati da mi ovo odgovara, reče on i sam u cvetnoj košulji sa širokim reverima, zakopčanom samo do pola grudi da bi se pokazale njegove muške maljave grudi. Već je imao dugačku kosu.

Spreman? reče ona.

Naravno, idemo. Dušan uze njenu ruku, a ona je držala Srđinu, dok su sve troje stajali rame uz rame. Okrenuo se da ih pogleda da bude siguran da su svi na njegovoj talasnoj dužini, jer su morali veliku razdaljinu da pređu po toj osnovi.

Klimnuo je glavom kako su krenuli i stupili među univerzitetsku studentariju koji su užurbano trčkarali u raznim pravcima između raskošnih hrastova i staro-gotske arhitekture. Bio je to Čikago Univerzitet. Godina 1976.

Jovanka je bila oduševljena. Bio je to prekrasan jesenji dan, od prijatnog povetarca je zlatno hrastovo lišće šuškalo. Kako divan trg, reče ona. Oduvek sam sanjala da idem na fakultet. Sada vidiš zašto sam htela da se obučem kao ovi domaći. Danas, i ja sam devojka sa faksa.

A ja sam 400-sto godišnji momak sa faksa, reče Dušan.

Ja sam ovde ponekada, tridesetih godina, upadao na predavanja, reče Srđa. Jovanka je propustila da pomene da je većina mog fakultetskog obrazovanja stečena krišom.

'Stvarno, reče Dušan. Koja dobra ideja. Da li se mesto puno promenilo?"

Mesto je isto, ali ljudi sasvim drugačije izgledaju.

U stvari, u gunguli 'domaćih' obučenih onako kako su bili obučeni, sa vrlo šarenim majicama koje su se u bojama takmičile sa zlatnim lišćem. Svuda je bila 'velika' kosa. Velike afro, jevro frizure, velike kovrdžave mase neuredne kose, dugačke, prave kose koja je viorila na povetarcu. Neki su bili konzervativno obučeni, ali je ovde 'tiha većina' jasno bila manjina.

Dušan ih je sproveo do jedne od starih gotskih sala na predavanja o istoriji Islama. Sala je bila ispunjena mladim ljudima, crnim, braon a samo je jedan plavooki, plavokosi dečko sedeo napred. Bio je to dečko Bosanac, čiji su se ujak i ujna upoznali sa Malkolm X za vreme boravka u Meki. Bili su vrlo ubeđeni da je upravo o njima pričao u svojoj autobiografiji – plavooki, plavokosi koji su ga ubedili o humanosti evropljana.

Tri duha su odlutala do prvih redova razreda i procenjivali ga. Dušan šapnu Jovanki, Zašto šapućem? Niko nas nemože čuti. Uvek zaboravljam. Onda je vrlo bučno upitao da li može da pogodi koji je Danijel, iako je tada, u to vreme još uvek bio poznat po imenu Hakim koje je, pre nekoliko godina uzeo dok je istraživao Islam.

Ona je pregledala skupinu bistrih, zgodnih mladih ljudi, a onda zatvorila oči. Ispružila je ruke ispred sebe.

Srđa se nasmejao. Njen Gajgerov merač, promumlao je Dušanu.

Njen šta? upita on izgubljeno.

Izvinjavam se. Zaboravih da to nije iz vašeg doba.

Nakon pregledanja grupe, Jovanka pogleda prema Dušanu i prstom pokaza prema 'bratu' sasvim običnog izgleda, srednje visine, širokih ramena, jasno braon kože u kojoj se normalno, udobno osećao, okruglog lica visokih jagodica, s prirodnom frizurom, što će reći njegovom prirodnom grguravom kosom, kratko ošišan, sa vrlo svetlim očima. Iz njega se izlivao osećaj nekoga ko želi da vidi, a ne da bude viđen. Dušan se široko nasmejao i klimnuo glavom. Jovanka uzbuđeno požuri niz prolaz među redovima i sede pored Hakima (Danijela).

Profesor, Amerikanac, crnac sa fesom je upravo završavao predavanje. Dakle, da zaključimo, u tom periodu istorije, u Inkviziciji, kada su Jevreje spaljivali ili gonili u okean, islamske imperije su sprovodile stepen religijske tolerancije nepoznate igde, oslobođene progona i nasilnih preveravanja. Ima li pitanja?

Naravno, sem, prošaputa Jovanka, kad su krali naše osmogodišnje dečake.

Hakim podiže ruku. Kad je to video, profesor je skoro uspeo sakriti svoj namršteni izraz kad je prozvao Hakima. Izvoli Danijel?

Čulo se nekoliko uzdaha od osoba koje su shvatale odnos ova dva čoveka, i znali da profesorova iznenadna upotreba Hakimovog hrišćanskog imena, Danijel, je nagoveštavala profesorovo omalovažavanje Danijelovog otpada od blagoslova Islama. Bar onoliko koliko je ono postojalo na njegovom fakultetskom odelenju.

Koja je Vaša procena o praksi danka u krvi?

O čemu? Profesor malo zažmuri.

Praksa u Otomanskom carstvu da kradu najbolju i naj pametniju ne-muslimansku decu, svaki peti osmogodišnji dečak, terajući ih da pređu u Islam i nasilno terajući u vojsku i službu za Carstvo.

Većina studenata se okrenu na svojim stolicama da ili zure ili zvaraju u Danijela, opijeni skandaloznim odvijanjem skolastičke jeresi. Bar na tom odelenju.

Danijel je terao dalje. Procenjeno je da je 3,5 miliona dečaka ukradeno samo iz Srbije za vreme 530-togodišnje okupacije. Bili su to janičari, odnosno, nasilnici koji su sprovodili brutalnu državnu politiku porobljivanja na narodu svojih roditelja. Postoje čak i slučajevi kada su roditelji, izluđeni tom praksom, odsecali prste svojim sinovima čineći ih osakaćenim, da bi ih zaštitili od toga da budu ukradeni. Janičari su bili osnovno stanovništvo današnjih Muslimana Bosne, Bošnjaka. Plavokosi dečak iz prve klupe ljutito se trgnu.

Jovanka je bila van sebe. Prebacila je ruku preko njega i slatko ga poljubila u obraz. Onda se on pomeri na sedištu, bliže njoj, i nasloni se rukom na taj obraz.

Sviđa mi se ovaj dečko! uzviknu ona Dušanu koji je ošamućeno posmatrao. U pravu si. Savršen je. Moj heroj!

Jovanka je bila u Raju Sedme Generacije.

Sledila je novog re-Hristijanizovanog Danijela kući dok su Dušan i Srđa išli iza.

Pratili su Danijela do njegovog stana. Tamo je već bila njegova devojka. Zaprepašćena Jovanka se sredila smestivši se da posmatra.

Devojka se zvala Tina, sićušna, svetlooka, svetlo smeđe kose sa izrazom lica heruvimske naivnosti, zaobljenog savršenim krugom paperjaste razbarušene kose. ćaskala je sa Danijelom svojim mekim, visokim glasom dok je pravila dva sendviča od topljenog sira na maleckom šporetu apartmana.

Kad su počeli da jedu, zaćutali su.

Jovanka je upravo htela da stavi ruku na Tinina ramena, da otkrije o čemu to ona razmišlja, kad je Dušan povuče u dnevnu sobu.

U pravu si, reče ona. Ne treba da se mešam.

Ne brini, ne moraš, reče on.

Kako to misliš?

Ovde se nešto kuva. Videćeš. Ima nekih stvari, kao čir na dupetu, koje mogu samo da puknu.

Uh, gde nađe taj prizor? reče ona smejući se.

Pridružujući se njenom smehu, zapita je u šali, Šta, da nisi imala jedan?

Ne, ali je moj muž imao.

A ti si bila ta koja je morala da ga probije? Upita Dušan.

Bacila se na kauč smejući se, i zaboravila svu nervozu oko Tine.

* * *

Danijel je sutradan imao sastanak sa profesorom kome je bio asistent, istim onim čovekom sa kojim je dan pre toga imao onaj sukob u učionici na predavanju.

Kakvo je ovo sranje? upita profesor X.

Vrata pretrpane kancelarije su bila otškrinuta. Profesor X je preskočio i zatvori ih.

Dušan, Danijelov Angeo Čuvar, je uvek voleo da prolazi kroz zatvorena vrata i, nonšalantno to i činio. Smestio se u stolicu sa strane da posmatra razmenu.

Profesor podiže spajalicom povezan dokument i mahnu ka Danijelu. "Zloupotrebe Maorskog i Otomanskog Carstva?'

Da, pa? reče Danijel.

Uspećeš, reče profesor. Igrajući direktno u čovekove ruke. Bacio je papire na sto ispred Danijela.

Ne igram se ja ni sa kim, odgovori Danijel. Jednakost je nešto malo više iznijansirana od ičije partijske linije – mora biti i o moći i nemoći. Tako to ja osećam i nije me briga koja grupa policijske misli pokušava da me gura. Da li su moji argumenti ispravno odbranjeni ili ne? To je jedina problem za koji imaš pravo da se obratiš. Kojigod komad istine je privukao moju pažnju i koji želim da istražujem je sasvim moja stvar.

Pa, jesu li?'nastavi Danijel.

Jesu li šta?

Jesu li moji agrumenti dobro odbranjeni?

Nisam ih još pročitao.

A, tako. Ovo su akademski standardi koje imamo ovde. Danijel podiže papire i pruži ih profesoru. Nadam se da ćete uživati. Napustio je kancelariju. Profesor je bacio papire na ormar već natrpan papirima. Oni skliznuše na pod izgužvani, gde ih je on i ostavio.

Dušan se zadržao tu dok profesor nije otišao. Primetio je fes na polici i hteo da ga pogleda. Probao ga je i pogledao se. Skino ga je i čitao Aramejski.

'"Vernici su kao braća.' Pa brate, ti si uzeo nešto naše, pa ću ja nešto tvoje.' Stavio je fes na glavu i izašao s njim. Lepo mu je stajao. Srećom setio se da ga prebaci u svoj svet bitisanja, baš pre nego što bi ga sekretarica odelenja videla kako sam tumara niz hodnik.

* * *

Danijel i Tina su jeli sendviče u malom neuglednom kafeu u Bogoslovskoj ulici. Svoj život je započeo kao nečije prednje dvorište. Bar sa hladnim narescima je bio na dugačkoj terasi, a mušterija bi prešao tri stepenice da bi nešto naručio, a onda seo za jedan od majušnih kafanskih stolova, onamo gde je nekada bio deo travnjaka ispred kuće.

Danijel napuni usta prženim krompirićima. Šta me zaista razluđuje, reče, je de se ja ustvari osećam krivim što tražim tu finansijsku pomoć, stipendiju.

Pa zašto, dragi? upita ona.

"Nije što me zabrinjava šta će drugi reći o meni. Već, iako je on guzica, ja razumem sve što je on do sada uradio i zašto. Ne želim to da povredim. Ali ovaj koncept koji istražujem, je veoma značajan. To je ideja koju su velikani uvek razumevali i zato su bili oni koji su uvek borbu vukli naj dalje unapred.

"Trik nije u tome da belci vide našu ljudskost. Nego da vide svoju. Kad to možeš, onda si slobodan i svet se menja. I zato me fascinira ovaj rad."

Au, dragi, to je duboka misao. Ona pogleda u njegove oči i osmehnu se. Dodirnula je njegovu ruku i uzela nekoliko krompirića. Nije on u stvari guzica,' nastavio je on. Nisi ni ti. Zaista on misli da si ti talentovan. Baš pre neki dan je to i rekao."

Ali, razumeš li ti u čemu je stvar? upita Danijel. "Vilkerson je glavni za dodelu Manson stipendija. Ista rasistička guzica sa kojim se stari dobri Ralf X morao boriti kao lud da bi mu prihvatili disertaciju, a onda ponovo da se bori da bi ustanovio Odelenje za Islamistiku.'

Shvatam. reče ona i dodirnu ga za ruku.

Kasnije te nedelje Danijelu je stiglo pismo sa Univerziteta da je njegovo mesto asistenta profesora ukinuto.

* * *

Dođavola, šta je sad ovo? zahtevao je Danijel kako je uleteo u profesorsku kancelariju. Vitlao je otkaznim pismom u ruci, ali je imao sasvim novi dođavola, šta izraz na licu kad je otvorio vrata.

Tina je sedela Ralf X-u u krilu.

Danijel se razbesneo. Previše za reči. Previše da bi se usudio na bilo kakav potez, sem jedan. Ispunio je molbu za Manson Stipendiju uz ogroman osećaj zadovoljstva.

Čim ga je spustio u sanduče, počeo je da razmišlja o Tini. Njegov košmarni duh je nestao. Njegov slatki košmarni duh je nestao. Probudio se maštajući o Tini okrećući sa na praznu stranu kreveta, ali shvatajući da je prazan samo kad otvori oči.

Nema ona pojma u šta se upustila. Setio se svoje majke i kako je na kraju bila strašno mršava, kako otcepljena od ostatka sveta izgubljena u okeanu depresije. Najveći njen greh u životu je bio što je bezuslovno volela nekoga ko je nemilosrdno varao.

Baš kao i njegova majka, i Tina se uputila u ništa sem nesreću sa čovekom kao što je Ralf. Morao je da je upozori. Pozvao je i tražio da se nađu kod kafea u Linkoln ulici.

Bila je to neobična zgrada trouglastog oblika koja se nalazila na raskršću tri ugaone ulice. Seli su napred za sto tako da su odjednom mogli da vide sve tri ulice.

Da li hoćeš da budeš sa mnom ili ne, moram da te upozorim o takvim budalama, reče on. Ti si ta koja će biti povređena. Njemu neće pasti ni na pamet da prihvati bili kakvu odgovornost.

Tinino detinje lice je ostalo pasivno, nepotreseno. Danijele, stvarno mi je žao da sam bila takva prema tebi. Stvarno mi je stalo do tebe, ali jednostavno nisam u tebe zaljubljena. A za Ralfa nisi u pravu. On me stvarno voli. Sigurna sam u to. Danijele, pogledaj me, on nije tvoj otac. Ovo nije ista situacija. Dirnuta sam da brineš o meni iako imaš sve razloge da me mrziš. Zaista si divan, divan momak. Znam da ima tamo neko ko tebe traži. Sigurna sam u to. Samo to nisam ja.

Nakon nekoliko nedelja Danijel je saznao da je postao dobitnik naj veće stipendije u istoriji Fonda Manson Zaveštanja.

* * *

Nema Slučajnosti

Jovanka je išla za Danijelom kroz fakultetske hodnike. Već nekoliko nedelja je radila na tajmingu. Prošli su pored visokog momka svetlo braon kose koje se zvao Nikola. Jovanka je gurnula knjigu iz naramka koji je Nikola nosio na Danijelov put.

"Izvinite...žao mi je. rekao je Nikola dok su se oba momka sagnula da dohvate knjigu. Baš sam trapav, nasmeja se, sinoć je bilo malo mnogo šljivovice!'

Danijel primeti na koricama knjige Ćirilicu. Koja je to vrsta Ćirilice? Upita on. Ruska?"

Ne, odgovori Nikola. "Srpska."

Umeš da čitaš Srpski? Bez zezanja?

Pa brate bio bih nikakav da ne mogu, nasmeja se Nikola.

Imam stipendiju da napišem disertaciju o Otomanskoj okupaciji Balkana. Ima novca i za prevodjenje. Možda bi te interesovalo.

Uvek me brate zanima lova. A i ta tema me uvek zanima.

Pa ko je to rekao da nema slučajnosti? rekao je Danijel dok je kretao u Nikolinom pravcu.

Jovanka prebaci ruke preko ramena obojice i poljubi ih u obraze. I nema, kad sam ja tu! uzviknu razdragano. Danijel odsutno dohvati svoj obraz.

Znači ti si na trećem stepenu? upita Danijel.

Da, jesam.

Jesi li ovde završio fakultet?

Na Hovardu, odgovori Nikola.

Stvarno, reče Danijel, iznenađen da bi Nikola išao na, istorijski gledano, crnački fakultet. Zašto si izabrao Hovard?

Nikola prebaci ruku preko Danijelovog ramena, Onako, izmedju tebe i mene, brate, reče ubedljivo, prijatnije se osećam među crnim Amerikancima nego belim. Vi ste mi bliskiji. Nas dvojica smo kao ogledalo, ali ništa ti ja ne govorim što i sam nećeš videti dok budeš pisao svoju disertaciju. A i ja ću pomoći. Rado.

Vrlo zanimljivo, reče Danijel.

O, reče Jovanka nestašno, bićeš ti mnogo više fasciniran kad ja završim s tobom.

Danijel se osmehnuo.

"Predpostavljam šta znači brate, upita a Nikola potvrdi. Mora da si taj običaj pokupio na Hovardu.

Nikola prasnu u smeh. Idi u Srbiju brate, pa ćeš i sam videti.

* * *

Srđa je mnogo razmišljao o razgovoru koji je imao a Danijelom, dok je mladić spavao. To je važna tehnika Angela Čuvara - pričanje sa živima u njihovim snovima. Nadao se da će popričati sa Dušanom o razgovoru, ali je prvo morao da pronađe tog nevaljalca. I sam koristeći poslednju tehniku Čuvara, koja je uvek četrdeset ili pedeset godina ispred one na zemlji, morao je da usredsredi svoju pažnju za neobično dugačak vremenski period, preko 25 sekundi, pre nego čto bi linija potrage u njegovoj glavi prikazala Dušanov položaj na mape.angeli.Bog. Izleteo je napolje, uživajući u transkontinentalnim pejzažima ispod sebe. Sviđalo mu se da putuje na istim visinama i pri istoj brzini kao veliki prekookeanski avioni.

Bila je neobično bistra noć, samo svetla grada i zvezda, skroz preko pejzaža. A onda, eto je, plutajući u Karibskom zalivu - galija iz 16. veka. Gde drugo naći Dušana? Osim, kako je, za ime sveta, došao do galije iz 16. veka?

Tada je već svitalo - prizor tropskog raja od koga zastaje dah - nebo i voda su se prekrasno presijavale u crvenim, narandžastim i zlatnim bojama. Mogao je videti Dušana naslonjenog na ogradu duž pramca broda, kako peca. Naravno, pomislio je Srđa, savršeno vreme u toku dana za njega da ima mesto za sebe, pre nego što turisti preuzmu sve.

* * *

Sa pramca broda Dušan je zaškiljio u daljinu. Mogao je da se zakune da je video nekoga u daljini ko je lagano pikirao nadole, kao da je padao na zemlju, nogama prvo, ali je pri kraju usporio, kao da ga je zahvtio padobran. Sem što, dovraga, nije bilo padobrana. Onda je ortak sleteo na vodu, elegantno kao što se mačka dočekuje na sve četiri. Direktno se uputio prema Dušanu, po vodi. Da, hodajući po vodi, sasvim mirno, kao da to mačka radi svaki dan.

Zdravo brate! uzviknuo je Dušan Srđi kad je ovaj stao oko deset stopa od broda, i deset stopa niže od mesta gde je sedeo Dušan, koji mu je rekao, E to je bio jedan baš fini, čisto srpski nastup.

Srđa je pogledao naviše ka njemu i žudno mu se nasmejao. Ne misliš da je i jedan drugi angeo mogao da savlada tu tehniku?

Dođavola, nema šanse, i ako bi ti mogao da popenješ svoju žalosnu guzicu, imam ja ovde jedan štap naročito za tebe.

Fina, čvrsta šipka i kalem su se odjednom materijalizovale sa njegove leve strane, a Srđine oči su zasijale ka zavodljivoj stvari. Bez apsolutno ikakvog napora, lagano je preskočio deset stopa naviše i seo na ogradu neusiljeno kao što bi seo na sofu u sobi.

Kakav ugođaj! uzviknuo je.

Dušan mu je pružio malu skampu da upotrebi za mamac.

Srđa je posmatrao malo stvorenje kako se uvija u njegovoj ruci. Jadno stvorenje, rekao je.

Dušan je mahnuo glavom. Šta očekuješ od mene da uradim, čoveče, da ti stavim, dođavola, mamac?

Ne, rekao je Srđa, smešeći se na Dušanovo zezanje. Mogu ja sam da stavim svoj mamac. Ako je trebalo da služi kao angeo Čuvar, morao je da živi po zemaljskim uslovima i ponovo prekali sebe u patnjama svih