Iz mraka

By Branko Ćurčić

Ovo je knjiga koja govori o našoj političkoj zbilji viđenoj očima partijskog bota – psihološki prodoran roman, gorko deziluzivan, na momente brutalan, ironičan upravo onoliko koliko su cinični akteri te stvarnosti. U našoj novijoj političkoj istoriji ostala je zapamćena rečenica: „Kome je do morala, neka ide u crkvu.” Među junacima ove knjige čitalac će naći mučene i mučitelje, sebičnjake, plaćenike, lažove i naivce, batinaše i prebijene , egoiste, pijance i špijune, ali nikoga ko bi otišao u crkvu. A i da neko ode, ništa mu ne bi pomoglo.

 Ivan Radosavljević

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Oct 11, 2021
• ISBN: 8663510829

Book preview

Književna radionica Rašić

© Branko Ćurčić

© za srpsko izdanje Književna radionica Rašić

Branko Ćurčić

Iz mraka

roman

Beograd, 2021.

Sve ovo već se dogodilo. Ili će se dogoditi, opet.

Mi smo na sigurnom, sad se ne događa.

Staro poglavlje

Ono što bismo hteli da budemo

vidi se kao more posmatrano

iz akvarijuma.

I Potemkin

(Grigorije Aleksandrovič), ministar,

znao je to veoma dobro i naredio

da se podigne dekor – kuće, tornjevi –

na granici vida, kada je carica

– u svojoj ljubavi

za pravoverni blagi narod – prolazila

fijakerom.

Štefan Augustin Dojnaš, „Akvarijum"

1.

Zidovi su krhki kao ljuska jajeta, pomislio je Ugljarević. Rukama i nogama mogu da ih taknem, i ako se ispružim, napnem sve žile, srušiću ih. Zažmurio je. Još, još, još, obraća mi se snaga, još je broj, Ugljareviću, još toliko puta radiš. I onda staješ.

Glavu je postavio pored konusne membrane zvučnika, nijedna reč tokom večernjeg treninga nije smela da mu pobegne – udisajima ih je primao, izdisajima potvrđivao prijem. Hranio se usisavanjem, kao vodena neman.

… neobično? Namešteno? A snimak? Predsednica Stojanović posećuje manastir i klanja se moštima svetitelja. Par dana potom iz moštiju poteče sveto miro. Čudo? Da! Namešteno? Ne! Kako? Nema kako. Ja sam pravoslavni hrišćanin i u pitanju su svete tajne…

Ne dodiruje tlo trbušinom kao smreškanim crnačkim usnama, to je pomak, to je uspeh, a uspeh obavezuje, ponovio je ko zna koji put, nije odustajao. Ponavljanje mu je podstrekivalo volju, volja se graničila sa frenezijom, frenezija sa snagom; snaga je govorila:

Imaš podršku.

Obični sklekovi postali su rutina, sad je mogao da odgurne telo i pljesne dlanovima – provede koju stotinku na nožnim prstima, prkoseći zemljinoj teži kao ozbiljan momak – a onda lagano aterira i opet se odgurne, uradi isto.

… aerodrom će se zvati Stefan Nemanja i biće sličan onom napolju, onom turskom…

Zašao je u nepoznato, van granica koje su postavili internet instruktori čija su mišljenja o dnevnim kurama bila različita. Ovo je zabranjena zona – više od devedeset sklekova, više od sto – ovo je Srboljub Ugljarević, četrdeset godina, sto osamdeset u visinu, devedeset i devet u težinu. Sav od kvrga, čvrst, falus na lafetu, napet od krvi. Nezaustavljiv. Još uvek oblutak pod bradom, na zadnjici i oko bokova, u obrazima dobro uhranjena bordoška doga, ali – koža se zatezala, ramena, rebra, grudi i udovi pulsirali, muskulatura preuzimala ulogu uma.

… opozicija? BunTV? Budalaštine. Infrastrukturna invazija ka regionu? Predsednica države je rekla – da! Što znači – biće…

Samo polako, jednom ću se častiti najvoljenijim obrokom – nedozvoljenim iznutricama; biće večernje vesti, a ja ću, komad po komad: bubreg, džigerica, pa želudac, na moj će konto ići kajanje i potonja nesanica. Voleo je sebi da obeća i onda odlaže obećanje. Nahvaljena zelena mikstura (baza: brokoli i spanać) bila je obaveza. Kao i večernji treninzi. Obaveze su ispunjene i Srboljub je od silne evaporacije bio prazan, kao papir pred detetom koje jedva čeka da škraba.

… partneri istok, partneri zapad, jug i sever, Eskimi, da, šta je tu smešno, diplomatska ofanziva, opozicija… smeh… opozicija po starom… potkopava… ruši… danas, 6. oktobra 2025. godine, Srbiju niko ne prepoznaje, toliko se promenila nabolje, toliko udaljila od onog što su joj prethodne vlasti uradile… i za razliku od mnogih zemalja napolju, oporavljena i ozdravljena, zahvaljujući Partiji, ali i narodu…

Ležao je na leđima, znojav, u mraku, poput grdobine na morskom dnu, usredsređen na sebe, svoje obitavanje, svoju hranu.

… na kraju, da ne ostane u senci globalnih previranja, lično ja se u Partiji zalažem da naša Vojvodina promeni ime u Srpska autonomna pokrajina Vojvodina… poštujemo sve, ali da se zna… Srbija ne sme izgubiti svoju nacionalnu dimenziju… Srbija ostaje Srbija i na kraju sveta… duhovito… istinito… hvala… hvala vama i samo pravo… za Nacionalni radio govorio je Mihajlo Milošev, pokrajinski funkcioner vlasti i visoki konfident Partije…

Uključio je svetlo i stao pred zidno ogledalo. Drugačiji sam, pomislio je. Drugi čovek. Skinuo je bokserice slepljene za znojave butine. Polni organ nije skvrčen u prisoju donjeg sloja ispupčine. Odudara od maljavog areala koji je nekad bio kao vagina debele, zapuštene žene. Još rada, još puno rada, pa će moći da stavi ruke na bokove i bude anatomski primer. Jedva čeka. Zato sve ovo, mislio je, redovna mikstura, redovni treninzi, zato ova konjska upornost. Nikad se u životu nije ovako dopadao samom sebi. Istuširaće se i biti još izduženiji, još isklesaniji, mišićne fugne biće obasjane, ocrtavaće se jasnije.

Nijedna loša misao ne sme prodreti.

Ne sme popustiti.

2.

Prijavio se na Tviter.

Bio je Nikola Čekić Niče – renesansni umetnik.

Crveni citat preko zvezdane noći – najtiše reči donose buru – u uglu plavi emotikon sa šajkačom i crvenim brkovima iznad poganog keza.

Niče je objavio zvučni zapis gostovanja visokog konfidenta na Nacionalnom radiju i napisao:

#vlast da ne dozvoli da je sputava reprezent zapadnjačkog zatvorskog hrišćanstva #opozicija Ne smemo pustiti da nas denacionalizuju pod plaštom svetskih nevolja, bolesti, gladi, klimatskih potresa! Ne dajte se #Srbi!

Odjavio se. Prijavio se. Kao Dušan Nikšić Dulen – duga devetka.

Dulen je na svoj nalog postavio fotografiju puste livade sa dve klackalice i dve ljuljaške.

#vlast misli na rast i razvoj naše dece. Hvala na košenju i čišćenju livade. #sportski_talenti

Srboljub je bio kao majstor borilačkih veština – tasteri, miš, miš, tasteri – pokreti poput poteza kata.

Prof. Dragoslav Stojadinović – otvorena knjiga, sitna slova – šalje animaciju srpske zastave kao komentar na Ničeov tvit, uz poruku:

Granice danas postaju relativne s ciljem da se mangupski prisvajaju tuđe teritorije. Nećemo da nam svetska komešanja i katastrofe raznesu istoriju. Drugi možda jesu, ali mi nismo navikli na proskinezu!

Moj glas za #vlast da vrati #Kosovo_u_okrilje

Svoj doprinos dao je i Džordž Popović – student prava u GB, koji je poslao arhivsku fotografiju četnika sa mašinkom u rukama.

Uvek za bitke bili spremni #Srbi! #Kosovo_u_okrilje

podrška za #vlast iz Engleske

na preki sud sa izdajnicima i službenicima stranih sila #opozicija

Nema predaje.

Ovo je Srboljubova omiljena trasa, prvi miljenici. Mogao je da se na određeno vreme uživi u te karaktere i nije otaljavao posao poput većine, kod svog nalogodavca bio je cenjen kao čovek koji se ne zaleće i uvek mućne glavom, a opet je lojalan. Zabavljao se radeći. I zarađivao. I planirao da zaradi još.

Mara Krunić – jedna obična domaćica, majka i baka:

Nemojte dozvoliti da #vlast misli umesto vas. #Srbi! pomozite joj da bude još bolja.

Trebalo je pronaći pravu meru, žacnuti i zagolicati vlast, a Srboljub je znao kako i koliko da bude hrabar, da ne pretera. Mnogi su se ustručavali, imali preča posla ili manjak mašte, on se svemu prepuštao bez stega.

Radim za vlast, mislio je, radim bez ograničenja.

Niko ga nije zaustavljao. Niko nije smeo da ga zaustavi.

A i ko da ga zaustavi? I zašto? Kad ga gledaju, ljudi postaju zrikavi.

On je za njih – prosek.

Prosvetarski tip, knjiški moljac, čovek fakata, normalan čovek – Srba Ugljarević.

Ide svaki dan istim putevima našeg Severnog S. na svoje radno mesto, u Osnovnu školu „Vujadin Bane Sekulić", u sivom pežou dvesta šestici. Nastavnik istorije, samac, predan poslu i malo na svoju ruku, sluša onu du-du-du muziku, ali poštuje kućni red.

Nije terorista, dobar je ko 'leb.

Šta je tu čudno, mislio je Srboljub. Ko zna koliko jedan čovek nosi maski i zašto bih se ja izdvajao? Bio crna ovca. Korektan. Smešan. Ne. Nastavio je.

Marinela Protić – perfect smoothie maker:

Slušajte @KrunaMara #vlast dobro zna da je uz nju #zdrava_omladina_Srbije

Samo zdravi #Srbi! su otporni na sva belosvetska prokletstva.

Iza profilne slike, zelene miksture u blenderu, krila se jezičava i samouverena devojka, Srboljub je znao kako ona zbilja izgleda. Srboljub je Marinelu poznavao u dušu, ona je za razliku od ostalih bila drugačija, za nju, ljubimicu, imao je poseban tretman.

Ali, bilo je malo vremena za puko zadovoljstvo. Čekao ga je sastanak sa Petrovićem.

Zažmurio je.

Zgodna cura. Velike fol naočari i Kleopatra frizura. Stoji nagnuta nad blenderom u svojoj kuhinji, svom komandnom centru, blistavom kao kabina Enterprajza.

Primakao joj se, spopao je kao duh, iza leđa, ona se otimala, on ju je obujmio. Čudovišno debeo i silan, skidao je – ono što nije znao da skine, kidao je. Dok Marinela nije ostala gola. Bujnija nego obučena, poput devojke iz automehaničarskog kalendara. Programirana da ne vrišti i da se na zapovest zalandara ka Srboljubu, kao na vetru, da ga zaspe papirnim poljupcima i poželi mu sreću, nalik svakoj vernoj ženi.

Obukao je radno odelo za susret sa nalogodavcem – belu trenerku sa crveno-plavim dezenom na ramenima i logom Fudbalskog saveza Srbije na levoj strani grudi. Ovu odeću, koja podstiče pokret i telesno pregalaštvo, planira da nosi i u teretanu. Jer, teretana je sledeći nivo. Prirodni sled. Imao je na umu i tetovažu na desnom bicepsu, kada mišići na rukama poprime atletske meandre. Biće to upečatljivo tatu delo, simbol njegovog dinamičnog života.

Sjurio se niz stepenice.

Nepreciznost, aljkavost – to Petrović ne trpi.

U prizemlju hodnika – bezdana tmina; sijalica je pregorela i niko je nikad nije promenio.

– Druže! – jeknulo je. – 'Oćemo da rušimo ovu fašističku vlast? – upitao ga je glas, opet onaj polupijani glas iz pomrčine.

Iz proreza poštanskih sandučića svetlucali su okrajci izmešanih belih letaka.

– Druže, biće stotka za pivo?

Prokleti gerilac opozicije, za šta me on smatra? Za svog? Budala, ne zna, ništa ne zna. Ako ga grubo odbijem, opsujem, odaću se, ko zna ko je to, ni facu mu ne vidim.

– Druže? Stotka za druga?

Ćutke je izašao iz zgrade, seo u sivi pežo i odvezao se prema odredištu, u Ulicu 500 savezničkih pilota, koju pojedini stanovnici Severnog S. još uvek zovu Panonska.

3.

Petrović je svetleo u mraku. Opet je nosio gornji deo drečavozelene, šuškave trenerke i plavi džins. Kao prodavac s buvljaka. Bio je od onih mršavih i niskih, ali žilavih, kratko ošišanih tipova s kojima bi i fizički superiorniji ljudi rado izbegli sukob. Imao je gadnu brazgotinu na čelu i spljošten nos, a njegova pogurenost izgledala je kao zaostavština bokserskog garda.

Čekao je na istoj poziciji kao i prošli put – ispred izloga isprskanog farbom, preko kog je crvenim kolaž-papirom pisalo Bife Drina-S. Bife se nalazio u prizemlju nemalterisane višespratnice, jedne od nekoliko nezavršenih novogradnji u Ulici 500 savezničkih pilota, krezavoj od srušenih kuća i zakorovljenih placeva.

– Mogao si i minut ranije, Ugljareviću!

Petrovićev zub, dvojka, bio je napola slomljen. Povlačio je pljuvačku dok priča.

– Izvini, Petroviću. Radio sam.

– Ne rasipaj reči, žurim. Nisi mi ti jedini.

Ušli su u mali, sumračni bife sa tri plastična stola i šankom u uglu. Ulični kandelabr bio je jedino osvetljenje.

– Gde je konobar? Gde se pali svetlo? Šta je ovo? Ajde sedaj, čoveče, šta koji moj čekaš! – smestili su se i Petrović se za tren primirio. – Slušao si Miloševa?

– Od reči do reči.

– Zvao me jutros. Nije mu lako. Nikom nije lako!

Na Petrovićevim obrazima, uskim kao kod lovačkog psa, iskočili su crvenkasti neuronski vitraži. Stalno je pomerao delove tela, čas jedno rame, čas drugo, čas je cupkao, dobovao prstima po kolenima, obrtao glavu ukrug. Nesmiren. Ustao je i pohitao do šanka.

– Onaj pacov podigao ovu zgradurinu zahvaljujući meni, a sad ne može ni da me posluži! Šta je ovo, u pičku materinu, crnogorska loza? Neću lozu! Vinjak? 'Oš vinjak, Uglje?

Srboljub je odmahnuo glavom. Petrović je doneo celu flašu i sipao dozu u čašicu. Dobro je, pomislio je Srboljub, oraspoložio se.

– Moj Milošev! Moj Srbin! – uštinuo se za nos. – Jure ga ovi spolja! Rusi, Ameri! Rokovi, datumi! Ej, ti!

– Čujem te, Petroviću.

– Nemoj ti meni, čujem te, Petroviću! Pametan jesi, ali fali ti nešto, ne znam šta, ti kao da nisi dušom i telom ulegao u stvar, vidiš, čak i ne piješ. Šta je? Plašiš se iskrenih emocija? Da će ti nešto neplanski izleteti? Ne može tako. Ja… ja hoću čuda, Ugljareviću! Čuda! Da si, pod jedan, poverovao da je ono poteklo!

– Ja verujem, Petroviću.

Petrović je ispio na eks.

– Ti veruješ, pičko? Neću da veruješ s rokom trajanja i da sve prsne ko mehur kad uzmeš da drkaš, hoću da veruješ stalno, neograničeno! Da ti je u glavi. Nije to uzalud tamo teklo. Nije ni aerodrom uzalud. Pratiš me? To treba da ceniš, Uglje, ako ti je struka važna. A struka mora da ti je važna, jer ovo je doba stručnih, onih koji čvrsto veruju. Nisam video da si išta pisao o tom čudu u manastiru!

– Morao sam da žurim…

– Nema izgovora! To je naša, srpska stvar. Ti nisi Turčin, u materinu, nisi nekakav, šta znam, bezvernik. Ti si pošten i vredan, ali nije ovo samo posao i potrebno je da veruješ i noć i dan u ono što radiš. To očekujem, jer ti si kandidat za prvo mesto na tabeli i, automatski, za srednjeg konfidenta. Nisi nikogović bez perspektive.

Petrović je sipao piće, iskapio i pućnuo alkoholni pramen vazduha.

– Partija računa na tebe, hvalio sam te, znaš. Ceni to. Za ono što radiš, dobićeš! Jašta! Ovo je sad tvoj fah, pogotovo. Povezuj ovo doba i ono doba, Nemanjiće i Stojanovićku, pa je l' to toliko teško, pička mu materina! Autoputevi, fabrike, bolnice, izgradnja, mi svaki dan nešto radimo, a ne kao onda, za vreme onih brbljivaca. Onda smo obojica bili više-manje kao gorile u magli. Nije ona vlast bila ni tvoj ni moj teren. Niti je ova zemlja njihov teren.

– Ne, da… verujem, Petroviću, da sad radimo… nešto veliko.

– Ti veruješ? Hoću, ej bre, da budeš ubeđen, a ne da veruješ!

Petrović je dosuo i dozu ispio.

– E tak'! Tri za sreću. Želim da zaboraviš te bivše, tebe, mene, tamo, među njima. To ološ. Mi bili mladi. Nismo znali. Jebiga, uvukli nas mufte. Tako je bilo. Pa jesmo li mi krivi? Imali smo dobre namere. Vidiš, nije da su bivši pošli od loše baze. Tolerancija, prijateljstvo, drugarstvo, Evropa, Istok, svi zajedno, ujedinjeni pred globalnim problemima, sve paše, ali mi smo sada, Ugljareviću, ti koji rade. Mi razglavljujemo ideje, čupamo, mi imamo planove za bolnice, imamo i nešto gotovih fabrika, imamo crteže i ugovore. Mi smo praksa. A oni su, mi to nismo znali, bili impotentna teorija. I vodili su se pravilom leva ruka – desni džep, to ponavljaj kao Očenaš!

Petrović je natočio punu čašicu. Sto se klimao, piće se prolivalo.

– Znaš li zašto pijem? Pijem, jer sam poverovao i ubeđen sam kao nikad do sad. Da sam pravi čovek na pravom mestu, Ugljareviću. Pronašao sam sebe, pronašao i tebe… Šta je bilo, šta se vrpoljiš? Pička ti materina, ja ti se poveravam, a ti ne slušaš!

– Piša mi se. A ne bih da te prekidam…

– Pa, šta sam ti ja? Tata? Idi i šoraj!

Srboljub je ušao u mali toalet iza šanka i napipao WC šolju. Dok je mokrio, uvukao je stomak i razmišljao. Kako Petrović zna šta ja radim kod kuće? Kako zna verujem li ili ne verujem? Kako oseti? Ja volim Partiju, Petroviću, Partija mi je pružila aktivan život, uzbuđenje i nadu. To je istina. Bez nje, ja sam niko. Eto ti moje najdublje misli. Volim je i verujem joj. Volim je i verujem joj. Volim je i