Strah od promaje

By Slobodan Bubnjević

Izvanredan stilista i majstor živog, uverljivog dijaloga, Slobodan Bubnjević u ovim ličnim pričama istražuje anatomiju srpskog istorijskog iskustva u poslednjih četvrt veka. Rezultate te istrage on uobličava širokom paletom književnih postupaka, od biblijskog pastiša i parodiranja novinskih vesti, preko kriminalističko-špijunskih zapleta koji se tako prirodno razgranavaju životima njegovih junaka, do ikoničkih generacijskih tragedija i apokaliptičkih vizija koje, kako nam poručuje ova zbirka priča, uopšte nisu toliko daleko od stvarnosti -- dosledno zadržavajući duhovit, ironičan, makar i gorko nasmešen pristup, kojim ove pripovetke osvajaju.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Nov 11, 2015
• ISBN: 9789634281238

Book preview

Književna radionica

Rašić

© Slobodan Bubnjević

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Slobodan Bubnjević

Strah

od promaje

Beograd

2013.

Katarini, protiv zla.

I deo: HRAPAVOST KORE 

MRAČNA TAJNA

– Zar mlađe nacije uvek pobeđuju u ratovima?

– One su izvesno vreme sposobne za to.

– A šta se onda događa?

– I one postaju starije nacije.

Ernest Hemingvej, Zbogom oružje

POZIV NA SASLUŠANJE. Pre ili kasnije, morate da se izjasnite. Može se činiti da će vas mimoići, da će stvar proći sama od sebe, ali, onda, otkrijete nešto. Recimo, poziv u sandučetu. Ili, lokalnog poštara sa hitnom depešom.

Vraćao sam se iz radnje sa hlebom, novinama i sokom od borovnice – i zatekao poštara sa pismom koje mi je u prvi mah razbudilo maštu – čovek ne može da ne pomisli na iznenadni nagradni paket ili na pošiljku od izgubljenih rođaka. Potpisao sam odsečak, ali me je ono što mi je poštar pružio odmah razočaralo svojim gabaritom. Dva tri puta sam obrnuo tanki plavi koverat pre nego što sam ga otvorio u liftu.

Ispostavilo se da je tо poziv na saslušanje.

U zaglavlju je pisalo „Hitno", ispod moje ime i adresa, a zatim sasvim nejasan tekst sa svakojakim brojevima zakonskih odredbi, šiframa predmeta i još nešto pravnog vokabulara. Naveli su i sobu u koju treba da se javim istražnom sudiji. Broj 23.

Pitao sam se šta bi to moglo biti, a kroz glavu su mi prolazila svakojaka nepočinstva koja čovek, onako usput, napravi. No, nisam video da je mnogo toga bilo protivzakonito.

– Šta si uradio? – pitao me je Gregor, ovdašnji dečak koji je svakodnevno visio na mom računaru. Kada sam ušao u stan, pauzirao je igricu i okrenuo se na stolici.

– Ne znam – uzdahnuo sam. – Mislim da nisam ništa.

– Ne bi te zvali na sud da nisi ništa kriv.

– Gregore, nije to kao ... Na sud u stvari i ne stiže puno krivaca. Tu mnogo češće dolaze oni koji samo okrivljuju druge.

– A koga ti kriviš? – upitao me je.

Ništa nisam odgovorio. Samo sam otišao u kuhinju i usuo nam u dve čaše sok od borovnice. Posle sam, kao i uvek, otvorio novine, a Gregor se ponovo posvetio računaru.

§

Gregor. Neprekidno je igrao Sudden Strike, jednu zastarelu strategiju na teme iz Drugog svetskog rata. Nabavio sam mu, preko igrama zaražene ekipe s posla, čitavu kolekciju piratskih diskova s najrazličitijim igrama, svih vrsta, od malih arkadnih avantura do gigantskih strategijskih poduhvata, ali Gregor jedva da ih je probao – želeo je da se igra samo tih svojih Rusa i Nemaca.

Satima je slagao topove i kaćuše po obali Volge i u zasedi čekao nemačke pancere. Dok je trajalo primirje, otpio bi malo borovnice.

Mada je svraćao bar jednom dnevno, nisam znao dovoljno o Gregoru – jedva da smo ikada pričali o ličnim stvarima.

Bilo mi je, naravno, poznato da nema roditelje. Čuo sam to i pre nego što je prvi put došao kod mene da proba disk s osnovnom verzijom igre Sudden Strike.

Tu igru su mu za Novu godinu poklonili ujak i ujna, prema kojima je Gregor gajio ogromnu neuzvraćenu ljubav. U paketić s milkama i kinder jajima spakovali su disk s nacrtanom siluetom nemačkog vojnika – verovatno su rutinski spremili celu seriju sličnih poklona za decu rođaka, pri tom i ne pomislivši šta bi usamljeni dečak bez kompjutera radio s jednom ratnom video igrom.

Ali, Gregor to nije tako video – mesecima je svake večeri sa čežnjom posmatrao tog Nemca, sve dok s dolaskom proleća nije saznao da se u komšiluk doselio jedan tip s računarom. I bitka je mogla da počne.

Stanovao je s babom i dedom na trećem spratu – oni su ga, davno prestareli za decu novog veka, gajili kako su umeli, bez DVD-a, interneta i igrica. Slali su ga u školu, gonili ga da za stolom sedi uspravno i branili mu da kvari oči pred televizorom, puštajući ga da slobodno cunja una­okolo, onako kako su deca činila pre nego što se svet napunio manijacima.

Bio je dobar dečak. Nije tražio mnogo – samo neko mesto gde bi na miru mogao da brani Staljingrad.

Ali, bar je znao koga da krivi – vrh njegovog spiska delili su Nemci koje je već mesecima nemilosrdno bombardovao po virtualnim brezovim šumama, Albanci koji su mu u poslednjem stvarnom ratu ubili oca i pen­ziono osiguranje zbog kojeg mu se majka nešto kasnije otrovala tabletama.

§

PITANJE KRIVCA. Koga sam ja krivio? Nisam imao odgovor. Seo sam u fotelju na drugoj strani sobe i prelistao novine. Opet sam nailazio na jezive priče koje su, takođe, otvarale ovo pitanje.

Glavna vest tih dana, uoči novih izbora, bila je smrt vojnika na Studencu. U toj nedođiji, na jednom stražarskom mestu, poginuo je mladić koji je čuvao nekakve, čini se, potpuno prazne hangare. Stvar je ličila na druge vojne afere.

No, ovu tragediju besmislom je osoljavalo to što je mogao da izbegne vojni rok – odrastao u Frankfurtu i slab sa srpskim, za odsluženje se prijavio do­brovoljno, valjda zbog rodbine koja je tamo negde u pečalbi neprekidno zvocala o patriotizmu.

Novine su postavljale pitanje: zar ovaj mladi patriota iz inostranstva nije mogao pomoći zemlji na drugi način, umesto da uludo nastrada, a sve su stranke bile uhvaćene u predizbornu stupicu da teše vojne vlasti pred okrutnim medijima.

Međutim, nisam video ništa tako čudno u slučaju Studenac. U novinama su se stalno događale mnogo jezivije stvari – rađala su se dvoglava deca, reke i jezera su bili otrovani, a nekakva teška, sitna magla zločina neprekidno se vukla kroz naše sive gradove i duga divlja naselja.

Tipovi su silovali devojčice po parkovima, razmaženi sinovi ubijali pijane očeve, a žene strepele od pomahnitalih muževa. Bivši prijatelji su se ubijali sekirama, a ljubavnici bombama.

Ali, meni niko čak ni u novinama nije bio kriv.

Igrao sam samo na male uloge, možda zato. Ljudi sa ženama koje strasno vole ili, još gore, ljudi koji hrane decu, uvek krive ovog ili onog političara, okrutnog kriminalca, slavnog psihopatu, sve te oprobane zlikovce, a ako su pak, kao Gregor, nekoga već izgubili onda svoj gnev logično šire i na čitave narode i epohe.

Naravno da ne mogu kriviti sami sebe.

Zato se ni Gregoru nije moglo reći da smo napravili neslavnu seriju od četiri uzastopno izgubljena rata.

§

SOBA 23. Kada sam, osam dana kasnije, stigao u sud nisam mogao ni da pretpostavim kako sve to ima veze s vojskom.

Soba 23 se nalazila u slepom hodniku velike sudske zgrade, tom lavirintu prolaza, holova i koridora kojim su se kao lađe kretale naparađene advokatice sa smešnim frizurama, kilogramima šminke i asimetričnim komple­tima od smeđe čoje.

Ispred je bila klupa na kojoj su nekakvi rođaci raspra­vljali s jednim neokupanim advokatom oko nasledstva. „Neće to moći tako", ponavljala je sredovečna gospođa, a dvadesetogodišnji mladić se držao za okno prozora i posmatrao ih.

Jedan kažnjeni vozač je prišao pitajući me gde je pisarnica.

– Evo, platio sam – gurnuo mi je pod nos ispunjenu uplatnicu, ali sam ja samo slegnuo ramenima.

– Pitajte dalje – predložio sam mu.

I onda su povikali moje ime niz hodnik.

– Vaše ime i prezime? – upitao me je uprkos tome istražni sudija. Bio je prek tip, u crnom sakou i košulji bez kravate. S takvima nema zezanja.

Odgovorio sam, a on je nastavio da traži i druge podatke osim onih koje je nesumnjivo već imao i pre nego što je poslao poziv. Adresa i tome slično. Uvek to rade u sudu, valjda žele da čovek očvrsne.

Soba 23 je manje ličila na sudnicu, a više na kancelariju. Iza sudije se nalazio veliki orman zatrpan registrima. Zastava Srbije, smotana oko jarbola, bila je naslonjena na zid kao tek još jedan slučaj iz te gomile krivičnih predmeta.

Iza mesta gde mi je rečeno da stojim nalazila su se dva reda drvenih klupa, nalik na one iz bioskopa. Ostatak sobe zauzimala su dva pisaća stola postavljena u obliku slova T, jedan za sudiju, a drugi za bledunjavu devojku koja je ukucavala u računar ono što sam odgovarao. Zapravo, kucala je ono što joj je sudija ponavljao kada bi se posle mojih odgovora zagledao u papire. Njegova pitanja meni nije unosila.

– Da li poznajete Stojana Golubovića, po zanimanju vojno lice, major, prebivalište u Beogradu?

– Da – iznenadilo me je ovo pitanje. – To je koman­dant diviziona u kojem sam služio vojsku.

– Služili ste vojsku u Beogradu?

– Pre dve godine, ali ne u Beogradu. Majora su kasnije prekomandovali...

– Služili ste vojsku pod oružjem? – prekinuo me je.

– Da.

– Da li ste ostali u kontaktu s majorom Golubovićem i posle vojske?

– Jesam.

– Zašto?

– Pa, on je takav čovek. Moglo bi se reći da smo postali prijatelji.

§

MAJOR. Svaki pokušaj da odbijem majora Golu­bovića bio je uzaludan. Ako bih ga telefonom izbegao u ponedeljak, on bi se i bez poziva pojavljivao u utorak. Ili u sredu, ili u četvrtak.

Kada bi pozvonio, Gregor bi se zabrinuto okrenuo ka meni, snimio igru, a potom nastavio dalje. Ja bih odložio knjigu ili novine i ustao da otvorim vrata.

Major bi stajao na odmorištu, u svečanoj uniformi. Uprkos tome, u ruci je obično imao kesu i samim tim kršio Pravilo službe. No, majora nikad nisu zamarali takvi detalji.

– Oprosti što se nisam najavio za danas - rekao bi i mahnuo kesom. Kao i uvek, u njoj nam je donosio sok od borovnice. Pored tetrapaka sa sokom, tu je bilo i nešto novo od njegove literature o paranormalnim pojavama.

– Sve je u redu, gospodine majore. Uđite.

– Nemamo mnogo vremena. Popodne sam dežurni operativni – uzdahnuo bi i izvadio disketu iz džepa uni­forme. – Tu su stare verzije.

– Nisam baš dobar s vremenom danas.

– Bogami, nema druge, moraćemo sad da uradimo Mećavu – osvrnuo bi se. – Ma, ti ćeš to brzo.

– Dajte – uzeo bih disketu na čijoj je nalepnici pisalo „Strogo poverljivo". Nije vredelo da se opirem.

– Zdravo, mali – rekao bi Gregoru. – Opet pičiš te igrice?

– Dobar dan – odgovorio bi dečak i lagano ustao sa stolice kako bi oslobodio računar.

Zatim bi, dok smo se major i ja majali oko računara, otišao u kuhinju, otvorio majorovu borovnicu i usuo sebi do vrha punu čašu tamnocrvenog soka. Spustio bi je na sto u dnevnoj sobi, uključio televizor i seo na kauč, tamo gde sam do maločas čitao, ali ne bi pio sok, niti gledao tele­viziju, samo bi mlatarao nogama. I čekao.

Mada je major dolazio u uniformi sa činovima i crve­nim grbovima, Gregor ga nije voleo – nije mu se sviđalo što majoru, toliko vremena posle vojske, još uvek činim usluge. Nikada nije ništa otvoreno rekao, ali činilo mi se da i on misli kako major iskorišćava svoje bivše kurire.

– Taj uvodni deo treba da ostane isti – rekao bi major dok bismo listali dokument koji je doneo na disketi.

Dokument je imao oko trideset strana. Uvek isto zagla­vlje, grbovi, potpis nekog pukovnika. Bilo je to neko zastarelo naređenje o razmeštaju osnovnih jedinica u zoni Surdulica – Podujevo - Kuršumlija u slučaju terorističkog udara, sasvim nalik na desetine drugih koje smo, otkako je došao u Beograd, iskopirali i preradili za nove verzije tajnih elaborata.

– Kako ti je deda? – nakon što bi mi dao instrukcije major bi se okrenuo Gregoru.

– Dobro.

– Slušaj, mali. Tvoj deda je jedan hrabar čovek – nikada ga nije sreo, ali je znao da mu je deda stariji vodnik u penziji. Bila je to tipična vojnička solidarnost.

– Mene će ujak i ujna voditi na more – rekao bi dečak i nastavio da mlatara nogama.

– O, bogami. Je l’ vode samo tebe?

– Imam dva brata. Ići ću s njima kolima. Čim se završi škola.

– Jesi li ikada bio na moru?

– Nisam.

– Moraš da se pokažeš tamo, ako hoćeš da te opet vode sa sobom. Bogami, more je zajebano, čovek se lako navuče...

– Gospodine majore – upitao bih ga gledajući u dokument – šta da radim ovde s Opisom situacije?

– Promeni samo malo, to nema veze.

– A dole? Ništa se ne menja ni u tabelama? – skrolo­vao bih još nekoliko stranica niže.

– Čekaj, menja se ceo borbeni raspored – izvadio bi ceduljicu iz uniforme. – To je važno. Umesto artiljerijska grupa 1, stavljaš AG 4, umesto T1 i T3, ide T2 i T4, dole svuda umesto pešadijska kolona stavi diverzantski odred…

§

NEIDENTIFIKOVANI OBJEKAT. – Gledaj šta novo imam – major bi Gregoru obavezno pokazao knjigu koju je doneo u kesi sa sokom. Ovoga puta bila je to jedna od onih ilustrovanih enciklopedija s bliskim susretima i viđenjima vanzemaljaca. Poslednjih godina putujući trgovci knjigama dobro su ih prodavali po školama i kasarnama.

Gregor bi stavio NLO knjigu na kolena i listao. Zastao bi kod mutnih slika meteoroloških balona iz afere Rozvel i nejasnih, pustinjskih pejzaža oko vojne baze u Oblasti 51.

– Nisam oduševljen, samo ponavljaju – promumlao bi.

– Bogami, ovo sigurno nisi nikada video – major bi okrenuo tridesetak strana i pokazao na stranicu s jednom ikonom.

Bila je to jedna od onih misterija koje su hranile treće­razredne časopise – na ikoni iz manastira Dečani se, naime, videlo čudno stvorenje kako u letilici nalik na kometu preleće zvezdanim nebom. Od ove uzgredne maštarije srednjo­vekovnog ikonopisca, koji je verovatno samo želeo da sakrije poveću mrlju od boje, savremeni ufolozi su napravili teoriju o sletanju vanzemaljaca u Dušanovo carstvo. Majora su neprekidno uzbuđivale takve stvari.

– Moram to da proučim – Gregor bi se na kraju ipak zagrejao za majorovu opsesiju. – Nisam to video. Zar su vanzemaljci posećivali Srbiju?

– Bogami, a zašto da ne? – majoru bi se zacaklile oči. – Sve civilizacije su tako nastale. Da li si čitao Denikena?

– Ne, moj deda ga čita.

– Zajeban je taj Deniken. Kako je samo sve povezao. Čekaj da vidiš još nešto.

U daljem lovu na vanzemljce mogao ih je prekinuti samo majorov telefon. Imao je zvono s melodijom domaće pesme koja je bila drugoplasirana na Evroviziji – to je bio signal da ga zove supruga.

– Halo. Ne, ne, u kasarni sam… ne, kasnije, kucam Mećavu.

Naravno da je major krio i od sopstvene žene da mu po­sao uvek odrađuju kuriri, bivši ili sadašnji. Nije ni mo­gao drugačije. Bilo mu je sasvim jasno da ljudi vojsku shvataju preozbiljno. I da bi se, kada bi znali sve te strogo poverljive detalje, u nju mogli nepovratno razočarati.

No, možda sve to s majorom može malo i da vas začudi. Posebno ako niste odavde. Jer, takve stvari su moguće samo u svetu gde je vojska garantovana rođenjem.

§

VOJSKA. Kao i svi drugi, odlagao sam vojsku do po­­sled­njeg dana – predavao sam lažne potvrde vojnom odseku, krio se na pogrešnoj adresi, smišljao svakojake taktike, ali naravno uzalud.

Od kneza Mihaila naovamo vojska u Srbiji je ustano­vljena kao porodična stvar – kada me je jednom zaista po­tražila vojna policija, moja majka i tadašnja devojka Sonja, su se, u odvojenim incidentima, izjasnile su se da to više neće da tolerišu.

I više nije bilo izbora.

Posle pada starog ratnog režima bila je uvedena civilna služba, mogao sam da izjavim kako iz etičkih i religijskih razloga ne podnosim oružje, pa ne bih morao u kasarnu, već bih dobio raspored u kakvoj bolnici ili u javnoj ustanovi.

Međutim, u stvarnosti nisam imao ni etičkih ni reli­gijskih prepreka da nosim oružje, a i pitao sam se kako bih, od kakvog posla, plaćao stanarinu dok sam u civilnoj službi. Etičnost i religioznost nisu besplatne stvari.

– U kasarni bar nećeš brinuti za stanarinu – rekla mi je Sonja.

Zato sam spakovao pribor za ličnu higijenu, četku za odeću i obuću, sve za čišćenje što je stajalo u plavom pozivu i predao se na naznačenoj vojnoj pošti.

Ispostavilo se da me Sonja, mada me je nagovorila na tu avanturu, uopšte nije čekala. Već u vreme zakletve me je ostavila u korist jednog registrovanog narkomana iz naselja.

Možda mislite da je to bilo gnusno od nje – i ja sam to mislio dok sam ispred kapije kasarne utučeno čekao da mi se javi i objasni zašto nije došla na zakletvu. Ali njena veza s tim narkomanom bila je starija stvar, pa je moj odlazak u vojsku bio samo prilika da nastave tamo gde su stali godinu dana ranije.

Zapravo, Sonja je posle svega prošla mnogo gore, dobila je narkomana i sve što ide uz to, a mene je po izlasku iz kasarne čekala sloboda u pravom smislu. Posebno jer mi vojska i nije tako teško pala.

U mom dosijeu je neki referent, uz podatke o krvnoj grupi, visini i težini, zapisao „rad na kompjuteru", što me je već nakon zakletve odvelo pravo u komandu diviziona, da zadužim oružje kojeg su se starešine ubedljivo najviše plašile.

– U Windows-u se osećam izgubljeno kao padobranac na neprijateljskom terenu – rekao mi je major Golubović kada je doveden da preuzme komandu nad našim divi­zionom.

Zvučalo je kao vojničko preterivanje – ali on se odmah postarao da u neprijateljskoj sredini nađe sebi jatake.

Zato i jesmo tako korektno sarađivali. Kao njegov kurir imao sam ogromnu slobodu kretanja, napravio sam rekordan broj izlazaka i prenoćišta u našem garnizonu, mogao sam mu tražiti baš bilo šta.

Bio sam mu zauzvrat od velike pomoći – zajedno smo prepravljali stare naredbe i dokumenta, po predlošku pravili lažne izveštaje o moralu, prepisivali brojna stanja, ocene sa strelišta i izvode iz plana koordinacije, koji su utvrđivali sav život kasarne.

Prepisivali smo čak i rezultate sportskih takmičenja iz prethodnih godina. Stvarni rezultati nikad nisu zvučali dovoljno uverljivo. Posle se to sve snimalo na hard, štampalo i stavljalo u ukoričene elaborate. Time se postizala jedno­obraznost koja ne pobuđuje nikakve sumnje.

Kao kurir sam brzo shvatio da su dve najčešće vojne naredbe copy i paste. Sve je bilo iskopirano iz ranijih doku­menata do te mere da je nestao osećaj za bilo kakvu realnost.

§

MEĆAVA. Major je imao onu osobinu koja je naj­važnija za opstanak u takvom sistemu – bio je sumnjičav. Video je zaveru i u najobičnijim stvarima.

– Pogledaj samo ovo kad se rukuju – podigao bi po­gled sa knjige sa slikama NLO dok je na televiziji prikazivan izborni spot s aktuelnim premijerom, s onom scenom na početku mandata, kada premijer od svog prethodnika preuzima funkciju.

– Šta? – upitao bi Gregor.

– Uvek sam se pitao šta kažu jedan drugom kad preuzimaju dužnost – uzdahnuo bi major. – Mora da tu postoji neka mračna tajna koju prenose jedan drugom.

– Ugasi ga – rekao bih Gregoru i klimnuo ka televizoru.

– Možda zato i osede tako brzo kad dođu na vlast.

Zahvaljujući svojoj sumnjičavosti, major je brzo napredovao. Samo par meseci pošto sam ja odslužio svoje, pobegao je iz trupe – prekomandovali su ga u Beograd, gde je postao oficir za vezu u jednom obaveštajnom odeljenju pri Generalštabu. Sa sobom je doveo samo svog zastavnika Velju, koji je bio čovek od najvećeg poverenja.

Mada je trebalo samo da kopiraju dokumenta, major nije verovao kuririma u komandi, smatrao je da su svi do­vedeni preko veze i da se uopšte ne snalaze na „ne­­pri­jateljskom" terenu. Korupcija zahvata i same temelje najri­gidnije birokratije. Zato se, čim je stigao u Beograd, potrudio da me pronađe za poslove kao što je priprema Mećave.

Neko ko nije imao uvid u vojna dokumenta, gde je neprijatelj prirodno dat kao spoj svih naših strahova, teško bi poverovao da je, od poslednjeg rata naovamo, svaki od tih trenažnih elaborata uvek podrazumevao istog neprijatelja.

I uvek isti, bizarni opis situacije – vode se nekakvi mirovni razgovori, a onda, sasvim iznenada, naoružana grupa od milion Albanaca, koja dolazi niotkuda i hoće da uništi naš način života, upada u Srbiju, zaposeda puteve, policijske stanice, kafane i obdaništa, potpuno spremna da izgine do poslednjeg i bez ikakvih ljudskih dilema u tom naumu.

Nije se bitno razlikovao takav opis od prologa kakve video igre, samo što strah nije bio simuliran. Mada su tokom ratova imali prilike da se suoče s jako dugim spiskom neprijatelja, vodeće starešine srpske vojske kao da su se realno plašile jedino naših južnih suseda. Kao i čitava zemlja, uostalom – doživljavali su ih pomalo nerealno, onako kako su verovatno Rimljani mislili o Vizigotima ili Skordiscima.

Pošteno govoreći, ni sam nisam bio imun na tu vrstu nacionalne zabrinutosti. I mene je povremeno hvatala neprijatna sumnjičavost. Međutim, mada je u svemu drugom video zaveru, major se Albanaca nije plašio.

– Gospodine majore – upitao sam ga jednom kada Gregor nije bio tu – šta bi se desilo ako oni stvarno krenu u napad tom linijom Surdulica - Podujevo - Kuršumlija?

– Ma, hajde, bogamu, NATO će ih sprečiti.

– A šta ako ne? Ove kote i položaje niko nije proveravao godinama. Da li se ikada izvodio trenaž po ovim papirima?

– Da li ti, sine, znaš koliko košta državu da izveze samo jednu artiljerijsku brigadu izvan kasarne? Bio si artiljerac. Ko će da trenira celu artiljerijsku grupu? Zaboravi to, u ratu je nešto sasvim drugo. Niko ne čita ovakve papire.

– Nadam se da neće čitati ovo što mi pišemo – na­­smejao sam se kiselo.

Nije baš da nisam imao razloga za brigu. Ono što su elaborati predviđali bilo je teško ostvarivo i s tačnim koordinatama. Predviđena reakcija, kao i opis situacije, uvek je bila slična – Generalštab proglašava mećavu, vihor ili neki drugi vetar, već prema trenutnom vazdušnom pritisku, posle čega komandanti svih brigada u operativnim snagama vade iz kase tajni elaborat – i podiže se iz kreveta par hiljada pospanih vojnika, specijalci i tenkovi, počinje hitno razmeštanje jedinica, vrše se udari po albanskim linijama snabdevanja, koje su zamišljene kao karavani magaraca u planini, sve po zadatoj satnici i bez otpora druge strane, zahteva se potpuna kontrola terena, moralna nadmoć, vraćanje srpskih zastava na obdaništa