Tražen

By I.P. Stanišić

Mlad i perspektivan, Nikola je muškarac za kojeg se može reći da je ispunio sve što se u savremenom društvu od njega očekuje: posao, brak, deca, prijatelji. Njegova najveća slabost je tabu tema današnjice: želja da se distancira od prozaičnog života kakav živi većina. Osetivši da će pokleknuti i doživeti sudbinu koja ga može stajati zdravog razuma, odlučuje se za odmor u kući svog prijatelja na planinskom jezeru. Šef koji ga uslovljava da prekine odmor; žučna svađa sa najboljim prijateljem koji ga suočava sa njime samim i zahtevi okoline teraju ga da kao i svaki put pre toga popusti pod pritiscima i zaputi se nazad u grad. Na posao koji ne može da čeka, među ljude koji su lažno zabrinuti zbog njegovog odlaska i društveni mulj.
Nikola neće biti svestan trenutka u kojem će njegova želja da se izoluje biti ispunjena, sa cenom za iskupljenje koja će biti mnogo veća nego što je mogao da zamisli. Kada shvati da je njegov život tesno povezan sa svima koje zna i da seže u prošlost mnogo više nego što je ikada pomislio, spoznaće da je ići napred najteži, ali jedini put.

• Language: Српски језик
• Publisher: I.P. Stanišić
• Release date: Dec 22, 2014
• ISBN: 9781311692665

I.P. Stanišić

Igor Stanišić, diplomirani menadžer, rođen je 1975. godine u Zemunu. Dobitnik je Svetosavske nagrade 2008. godine na Bogoslovskom fakultetu SPC za rad na temu "Okultizam i stav Crkve". Knjigu "Sport i antički Rim", koja se bavi naučnim istraživanjem sporta u starom Rimu, objavio je krajem 2011. godine. "Pritajeno" je njegov prvi roman objavljen godinu dana kasnije. Naredne godine izlazi nastavak "Razotkrivanje - P2". Poslednji roman "Tražen" javnosti je dostupan od jeseni 2014. godine. Tokom radne karijere obavljao je poslove urednika u štampanim i elektronskim medijima, novinara i PR-a. Pisao je članke i sastavljao marketinški i copyright materijal za domaće firme, čime se i danas povremeno bavi. Oženjen je suprugom Sanjom sa kojom živi u Beogradu.

Book preview

Otvorio je oči i pogledao u plafon. Senke jutarnjeg sunca pravile su ornamente na onome što je naizgled delovalo savršeno ravnim. Izdajnički su otkrivale sve nedostatke koje su moleri uspešno zamaskirali. Odamhnuo je glavom i sanjivo se osmehnuo. Znao je da ništa nikada nije idealno, a i pored toga je stalno lagao sebe. Spustio je noge na pod i protrljao lice. Bacio je letimičan pogled na časovnik smešten na noćnom stočiću. Spavao je više od deset sati. I dalje se osećao umornim. Još uvek ga je iscrpljivao jedan sat manjka nakon što su pre dve nedelje naterali kazaljke časovnika da pokazuju letnje vreme. Navićiće se. Mora. Kao i godinama ranije.

Lenjo se digao sa kreveta i uputio ka toaletu vršeći svakodnevnu rutinu. Vratio se u sobu i zastavši na trenutak lagano se okrete u pravcu prozora. Nešto je bilo čudno. Kao kada se na zidnom časovniku isprazni baterija čineći prostoriju neuobičajno tihom.

Navukao je bermude i prišao prozoru sklanjajući zavesu. Jutro je bilo vedro, prijatno toplo i mirisno. Sve cveće pred zgradom već je uveliko procvetalo šireći sladunjav opojan miris do njegovog prozora.

Na trenutak se zamislio, a onda slegnuo ramenima uputivši se u kuhinju gde je na brzinu popio šoljicu vrele kafe. Obukao je majicu, zgrabio ključeve sa ormarića u hodniku i strčao ispred ulaza u zgradu.

Osvrnuo se oko sebe. Nekoliko dece se tiho igralo u parku preko puta, a stariji fin komšija je kao i prethodnih jutara šetao svog epanjol bretona suprotnom stranom ulice. Kada ga primeti, polako podiže ruku u znak pozdrava na šta mu uzvrati suzdržanim osmehom. Jedan žuti daevu lenjo proklizi ulicom. Bilo je tiho i mirno, kao da živi u kraju sa bogatašima koji ne žele uznemiravanje. Ili da je, eventualo, nedelja ujutru. Ali ne. Bio je utorak, osam sati. Ulica u ovom trenutku mora biti znatno živahnija, a dečicu u parku verovatno ne bi primetio od automobila koji bi jezdili asfaltom.

Prišao je kolima još jednom pogledavši oko sebe. Gde je ona žena upadljivo crvene kose koja bi se u ovo doba obično vraćala iz prodavnice, obavezno se žaleći komšinici na nekog od zaposlenih u dućanu? Ona mu je bila vremenski orijentir kao što je drugima bio polazak autobusa u tačno određeno vreme. Uključio je radio i vezao pojas, zažmurivši dok je klima u vozilu lagano spuštala temperaturu na prijatnih 19 stepeni.

Energično kucanje o staklo ga trže. Pomislio je da će ugledati skitnicu ili policajaca – po njemu, istu sortu, koja se vuče ulicama i smeta svojom pojavom i jezikom.

Bio je to pomalo arogantan komšija sa petog sprata. Lagano je spustio staklo.

Dobro jutro komšija, reče mladić kroz osmeh, izvini ako sam te uplašio...

Ne, nisi, odgovorio je ravnodušno.

Hteo sam da te zamolim za vožnju do centra. Žurim na autobus... Ako ne smeta.

Pogledao je oko sebe, na praznu ulicu. Sa ovako iznenađujuće slabim saobraćajem bilo koja gradska autobuska linija će ga dovesti do centra i brže nego što bi mu trebalo.

Da, dobro. Uđi, reče preko volje prebacivši torbicu sa suvozačevog na zadnje sedište.

Hvala. Nisi ni svestan koliko mi ovo znači...

Nije odgovorio, već samo polako usmeri automobil na pustu ulicu.

Nadao se i očekivao da će njegov novi suvozač biti ćutljiv tokom puta.

Danas je baš pusto..., rekao je komšija kroz osmeh posmatrajući kroz staklo.

Da...

Znaš, razmišljao sam zašto je tako..., nastavljao je mladić zanemarivši odsustvo vozačeve komunikativnosti, ... čovek ponekad svašta poželi... Jesi li ti nekada nešto poželeo... Onako, više neobavezno... Na primer – zašto ne ućutiš, zašto ne nestaneš... Tako nešto? Ha?

Posmatrao ga je ne sklanjajući osmeh sa usana.

Vozač ga kratko pogleda a onda se vrati putu pred sobom. Samo je ispustio zvuk koji je bio mešavina saglasnosti i razmišljanja.

Znači, jesi, rekao je mladić i tupnuo dlanom o koleno, Znao sam. Svi to imaju. Taj običaj. Pogotovo kada su nervozni.

Par sekundi vladala je tišina, a onda se on ponovo oglasi.

A šta si poželeo? A? Moć? Novac? Seks? Trijas koji vlada svetom?

Vozač ne odgovori. Samo snažno stisnu vilicu koja se ocrta na koži obraza ispunjavajući ga rastućim besom. Besednik zanemari reakciju:

Da pogađam? Može?

Protumačivši nezainteresovanost znakom odobravanja, on nastavi:

Verovatno si sto puta rekao kako me nerviraju sponzoruše i one starlete koje se vuku sa matorim ološem? Pa si rekao kako bi svi pederi i policajci trebali da su mrtvi... Da vidimo dalje... Ah, da... Komšije i drugi koji su vulgarni, nepristojni i koji ne umeju da se ponašaju u prevozu, u komunikaciji... Koji sitno podkradaju, lažu i prljaju ruke na gluposti... Jesi li? Jesam u pravu?

Vozač naglo pritisnu kočnicu zbog čega auto kratko cimnu. Stajali su na semaforu. Pogledao je u suvozača.

Jesam. I šta s' tim?

I jesi li zamislio kako bi izgledalo kada bi se to obistinilo?, odgovori mladić sklanjajući osmeh sa lica.

Pogledao je raskrsnicu na kojoj su se nalazili. Grad je delovao avetinjski, kao da ga je u toku noći zadesila kataklizma zbog koje su svi pobegli glavom bez obzira. Svetlo na semaforu lagano kliznu preko narandžastog na zeleni krug, ali on nije imao želju da pokrene auto. Iza njega nije bilo drugih vozila. Sve je bilo pusto, tiho. Na radiju se i dalje čula muzika bez reklama, glasa spikera ili oznake stanice. Malo se izvio i kroz gornju ivicu stakla pogledao nebo. Nije bilo ptica. Vratio je pogled ka mladiću.

Šta se ovo dešava?

Glas mu je zvučao zainteresovano, zabrinuto. Skinuo je naočari za sunce i pažljivije osmotrio svog komšiju.

Ma ništa veliko. Poželeo si i imaš priliku da uživaš u svetu bez onih koji su te nervirali. Lopova, prevaranata, lažova, pedera, pajkana, veštačkih devojaka, glupaka... Uh, poduži ti je spisak. Ma, bez svih koje si smatrao neodgovarajućim slojevima savremenog društva...

Ali, ovo..., lagano je odgovorio.

Šta? Deluje ti prazno? Svako od nas u sebi nosi deliće dobra i zla. Pitanje je vremena i trenutka šta će umnožiti i koliko će dugo trajati. No, ti si želeo čistu stvar. Bez kompromisa. To je ovo.

Vozač ponovo pogleda na ulicu. Ovo nikada nije želeo.

A poželeo si i da ja ućutim i nestanem...

Pogledao je u suvozača. Sedište je bilo prazno.

Naglo je skočio iz kreveta. Zavesa je lagano poigravala nošena toplim večernjim povetarcem. Bilo je tiho. Iz daljine začu tupe, potmule udarce baseva. Noćni klub je radio.

3.

„Dobro jutro", rekao je tiho, skoro promuklim glasom i poljubio obnaženo rame žene pored sebe.

Ona se promeškoljila i okrenuvši se na leđa pogledala ga, sanjivog osmeha.

„Leškari, idem da spremim kafu", nastavio je muškarac i izvukao se ispod čaršava.

Posmatrala je njegovu figuru kako nestaje u hodniku stana. Protegla se i pogledala na časovnik. Prošlo je pola devet. Kroz otškrinut prozor čula je pevanje ptica, a blagi vetrić koji je prostrujao stanom donese joj miris sveže skuvane kafe. Protegla se još jedanput a onda dograbila Nikolinu belu majicu i navukla je preko golog tela. Ovaj vikend će posvetiti jedno drugom.

Ušla je u kuhinju i sela, oslanjajući se leđima o zid.

„Šta bi želeo danas da radimo?", upitala ga je obgrlivši veliku keramičku šolju dlanovima.

„Ne znam... šta bi ti volela?"

„Meni je dovoljno samo što si tu pored mene. Što mogu da ti se konačno posvetim u celosti...", odgovorila je i ustavši prišla mu obgrlivši ga oko struka.

„Nadam se da će tako i ostati", rekao je sa osmehom i blago prislonio usne na njene.

Njegov mobilni telefon se oglasi iz pravca dnevne sobe.

„Zaboravio sam da ga isključim...", rekao je kao da se brani, ali mu ona samo uzvari sićušnim osmehom. Gledala ga je ne optužujući.

Uzeo je telefon i pogledao u pristiglu poruku.

„Nikola javi mi se kada budeš mogao..."

Miodrag. Čovek bez takta. Okrenuo se i preko ramena pogledao ženu. Spustila je pogled i vratila se u kuhinju. Znao je da taj gest govori mnogo više nego od bilo koje reči. Okrenuo je šefov broj.

„Izvini ako sam te pozvao u nezgodnom trenutku... Trebala bi mi mala pomoć. Dobili smo novi hitan zadatak i želeo sam da angažujem tvoje odeljenje. Kada biste mogli da počnete?"

„Ovaj... ja sam... Mislio sam da se ovaj vikend malo osamim..."

„Lepa zamisao za ovako brz tempo života... Ali znaš i sam da je to danas skoro nemoguće, zar ne? Molim te, javi Novici i onoj novoj maloj da vas danas očekujem do podneva."

Veza se naglo prekinula i Nikola uhvati sebe kako energično steže plastičnu napravu pored uha. Šaka mu je već pobledela kada popusti stisak. Sve zadovoljstvo jutarnjeg trenutka koje je nagoveštavalo jedan predivan dan bio je tuđim željama razbijen u nesastavljive parčiće. Hteo je da baci telefon, da ga razbije. Bilo mu je muka od uslovljanja i udovoljavanja.

Ušao je u kuhinju preletevši pogledom preko torzoa žene koja je posmatrala drveće u parku sa druge strane ulice.

„Izvini... Znam da sam obećao..."

Spustila je pogled ka šolji, a onda ga podigla ka njegovim očima.

„Razumem te. Znam i ne moraš da se pravdaš. Idi. Biću tu i nadam se da ćemo barem imati lepo veče..."

Prišao je i poljubio je. Nadao se da mu je rekla ono što misli.

Prva međuigra - Ekvilibrijum

Želela je više od života. Da bude voljena. Posebna. Neki unutrašnji instinkt joj je govorio da nije na tom putu. Nešto se dešavalo, ali nije primećivala ili se barem pravila da ne vidi sve znakove koji su nedvosmisleno ukazivali da je daleko od željene idealnosti. Sela je ispred računara i počela nasumično da luta internetom tražeći utehu – bila je deo svetske mreže a opet anonimna. Zastala je. Da li je bilo šta vredno sopstvene destrukcije? Prinela je kursor u polje za pretragu i unela „sobe za čet. Kroz trenutak pred njom se izlista dugačak spisak sajtova. Klizila je pogledom, tražeći najinteresantniji. Odabrala je jedan i kliknula. Sajt je nudio brzo upoznavanje a formular koji je trebao da popuni pojašnjavao je ostalim korisnicima njene afinitete i želje. Bila je jasna i precizna kao i za bilo šta drugo u životu. Na trenutak je razmislila da li da postavi svoju fotografiju, a onda kliknuvši na taster „otvori odabra jednu pritisnuvši „otpremi". Bila je to fotografija snimljena neposredno nakon letovanja dok joj je koža još uvek imala onaj fini bronzani ten. Kratka plavičasta haljina više je skrivala nego otkrivala i bila je, po njenom mišljenju, na granici ukusa.

Kada se profil učitao ona preleti pogledom preko informacija koje je unela. Opisala je sebe kao srdačnu, vernu, komunikativnu i da je tu zbog prijateljstva. Potvrdila je opciju objave i nestrpljivo počela da gleda u oznaku primljenih poruka. Prva je stigla nakon pet minuta. Srce joj je snažno zakucalo kao da ima deset a ne dva puta više godina.

„Lepa haljinica. Šta kažeš da je zajedno skinemo?"

Zgroženo je pročitala tekst. Nije želela takve poruke. Htela je nekoga sa kim može da „razgovara" preko poruka, ko će je razumeti. Naredne dve bile su jasne aluzije na seks. Sve ih je obrisala. Bilo joj je još gore. Da li je moguće ovde naći nekoga za normalnu komunikaciju?

Oglasi se poruka korisnika Fil_28:

„Šta tako lepa dama radi na ovako prljavom mestu?"

Da li je i ovo bila provokacija? Možda. Proveriće.

„Evo, tražim nekoga ko bi bio dobar sagovornik."

Iznenadi je odgovor koji se pojavi već nakon par minuta:

„Sada sam na poslu pa ne mogu previše da se dopisujem, ali obećavam da ću biti tu večeras!"

Osmeh joj se pojavi na licu. Neko ju je ugledao pored mora vrhunskih devojaka koje su objavljivale svoje fotografije. Nije mogla sebi da objasni zašto se osetila ispunjenom, živom... skoro zaljubljenom posle samo jedne rečenice iako korisnik nije imao svoju fotografiju. Možda je taj odgovor bio samo provociranje, možda je to bila žena sa druge strane, možda... možda... možda... Nije želela da se preispituje. Sačekaće do večeras.

Već u pola devet iste večeri spremila je sebi veliku šolju kafe i smestila se pred monitor. Ulogovala se na sajt i pogledala prijemno sanduče. Jedna nova poruka:

„Stigao sam, nadam se da ćeš se uskoro pojaviti."

Osmehnula se i otkucala kratko:

„Tu sam."

Već narednog trenutka pristigao je odgovor:

„Drago mi je da si tu. Kako si provela dan?"

„Uobičajna svakodnevica... Ti?"

„Ah, posao, obaveze... Možeš da pretpostaviš..."

Da li je mogla da pretpostavi? Zapravo ne. Ali je u svojoj glavi već kreirala lik koji je sa druge strane. Bio je visok, crn, markantan, vaspitan i obrazovan. Zgodan naravno...

„Da li si tu?", upitao ju je i ona se trgnu iz zamišljanja.

„Da, da, tu sam. Morala sam na kratko, zastala je razmišljajući šta da otkuca kako ne bi stvorila pogrešnu sliku o sebi, „do kuhinje. Skuvala sam kafu.

„Dakle, biće ovo duga i inspirativna noć."

„Nadam se."

Osmehnula se posmatrajući par slova na ekranu. Delovao je kao dobar sagovornik.

Dani su prolazili nošeni potpuno drugačijom energijom. Sada se osećala zadovoljno, srećno. Svake večeri je razmenjivala poruke sa strancem o kojem nije znala apsolutno ništa i koji se sakrivao iza generičke ikonice sajta. To joj je ostavljalo prostora da mašta, zbog čega joj je bilo možda još lepše. Poruke koje su razmenjivali odnosile su se na sve oblasti života ali su izbegavali dva „opasna" polja – politiku i sport. Delovalo joj je neverovatno da takvog čoveka nije ranije upoznala.

Bila je nedelja veče kada se kao i ranije ulogovala na sajt i sa zadovoljstvom pogledala poruke. Nestrpljenje sa kojim se priključila mreži polako je jenjavalo dok je gledala u retke teksta.

„Mislim da bi bilo lepo da prevaziđeš svoju skromnost i budeš slobodna da mi pošalješ neku svoju detaljniju fotografiju. Već se dugo dopisujemo i moramo znati u kom pravcu ide ova priča – ispraznog dopisivanja ili nečeg drugog."

Pročitala je jedanput, drugi put pa treći. Da li je moguće da se toliko prevarila? Možda samo tumači pogrešno njegove reči?

„Da li je to ultimatum? Kako bi bilo da ti pokažeš barem jednu svoju fotografiju za početak da bi govorio o nastavku?"

Više nije primila ni jednu poruku od korisnika Fil_28.

Bilo joj je muka. Kao nakon veze u koju je ulagala mnogo a onda se ispostavilo da je samo iskorišćena strana. Nije želela da bude patetična, ali je bila emotivno iscrpljena, umorna, ogorčena.

Sedela je ispred računara i posmatrala sajt za četovanje kao da ju je on izdao. Otvorila je novu karticu u pregledaču i počela da traži serije fotografija bilo koje devojke koja je, kao i većina u savremenom svetu, smatrala da je pametno što se fotografiše svakoga trenutka u svakakvim pozama. Našla je jednu crnokosu devojku čija je šminka bila napadno nanešena na lice. Kliknula je na „sačuvaj" a onda pogledala na njenu sledeću, pa još jednu. Fotografija sa previše napadnim dekolteom? Što da ne. Kada je pogledala na računar, imala je 17 fotografija nepoznate devojke koja je delovala prostački, jeftino i lako za korišćenje. Iskoristiće njenu pojavu za svoje ciljeve.

Ponovo se vratila sajtu za četovanje a onda otvorila novi profil. Sve podatke u polja za registraciju unosila je onako kako bi to drugi želeli da vide. Postavila je seriju fotografija i pogledala početnu stranicu svog profila. Već je imala 7 poruka. Zbunjeno je pogledala. Ili je bila greška ili je neko ranije video fotografije devojke. Pogledala je spisak zbunivši se: sve poruke bile su upućene njoj, ili barem njenom alter egu, sa predlozima za upozavanje i seks. Niko je nije osuđivao. Naprotiv, svi drugi korisnici su joj dobrovoljno slali fotografije svojeg lica, tela, polnog organa i broj telefona. Skoro svi već u prvoj poruci. Bile su tu i dve devojke koje su imale nepristojnu ponudu.

Dok ih je sa osmehom pregledala, njeno sanduče je nastavilo da se puni. Do ponoći, imala je više od 80 poruka. Osetila se umorno. Od prvobitne euforije da predstavlja centar interesovanja mnogih, pokušaj da odgovori na sve poruke ju je ozbiljno izmorio. Na kraju, zašto se zanosila? Na fotografijama nije bila ona. Niti je bila spremna na sve opscenosti koje je navela u profilu. Koga je onda ona zavaravala?

Dok je kursorom klizila ka tasteru za odjavu sa sajta ona primeti novopristiglu poruku par minuta pre ponoći. Bio je to korisnik koji joj je posebno privukao pažnju. Nikola.

2.

Zaustavio je vozilo na semaforu pogledavši devojku koja je zanesena muzikom sa slušalica usađenih u uši pretrčavala pešački prelaz. Pratila je taktove koji su do nje dopirali iz malene naprave okačene o šorts dok su joj grudi ritmički poskakivale ispod majice boje senfa. Plavu kosu vezala je u rep na potiljku, zaklanjujući oči šiškama. Bila je u nekom svom svetu ne obraćajući pažnju na okolinu. Nikola je ispratio pogledom dok nije zamakla za ivicu zgrade. Da li se nadao da će ga pogledati? Ne, zašto bi? Bila je mlada, zgodna. Mogla je naći bilo kojeg mlađeg muškarca. Nekoga ko će zadovoljiti sve njene apetite.

Mobilni telefon koji je držao na suvozačevom sedištu oglasi se istovoremeno kada i nestrpljivi vozač u kolima iza. Pogledao je semafor i videvši zeleno, on pritisnu papučicu za gas. Kada se put pred njim rasčisti, podiže telefon sa susednog sedišta i pogleda u ekran. Jedna nova poruka.

„Dan i noć. Svetlo sakriva, a tama pokazuje naše pravo lice."

Broj mu nije bio poznat. Nezainteresovano je spustio telefon na sedište.

Kada je ušao u kancelariju Nikola baci ključeve kola i torbicu na sto i uputi se ka toaletu. Umio se i izašavši na hodnik shvatio da u zgradi osim njega nema nikog. Sparan vazduh u kancelarijama pritiskao je pluća. Uključio je klimu na najnižu temperaturu, spustio se u svoju stolicu i opustivši se, pustio mislima da slobodno putuju. Da preispitaju gde je bio, šta je do sada postigao i šta uopšte želi od života. Mišići su mu postajali napetiji kako je postajao svesniji promašenosti dotadašnjeg života i situacije u kojoj se nalazi.

„Ćao, kada si stigao?", čuo je glas iza svojih leđa i on pogleda u muškarca koji je ušao.

„Skoro...", odgovorio je i ustao da se pozdravi sa Novicom, svojim dugogodišnjim prijateljem, a od skora i kolegom.

„Sam si?"

„Kako vidiš... Kada stiže ona mala?"

Novica pogleda u pod. Znao je da će ga informacija koju planira da mu saopšti samo razbesneti.

„Javila se Miodragu. Neće doći. Ima nekih obaveza..."

„Molim? Obaveza?, besno reče Nikola pogledavši kroz prozor. Kao da konstatuje, ponovi: „Obaveza...

Novica odloži stvari na sto spustivši se na drugu slobodnu stolicu.

Slušaj... Razumem tvoj bes. Misliš da sam ja jutros jedva čekao da ustanem da bih došao ovde?

Nikola odmahnu glavom.

Upravo tako. Ali tu sam gde sam. Nemam drugi posao i moram da trpim...

Moraš? Zašto moraš? Robovlasništo je iskorenjeno u prošlom veku...

Novica se tužno osmehnu:

Misliš? Ili želiš u to da poveruješ?

Nikola ustade i priđe prozoru.

Svet je toliki. Možda deluje da je svako zamenljiv, ali samo oni koji žele da priznaju rećiće koliko stvarno vredi kvalitetno znanje i talenat.

A šta je sa tobom?

Na šta misliš?, reče Nikola i pogleda kolegu ne pomerajući se od prozora.

Sa onim tvojim televizijskim angažovanjem?

Samo je odmahnuo rukom i ponovo vratio pogled na drugu stranu stakla. Ta epizoda u njegovom životu sada je bila iza njega. Negde je duboko u sebi žalio što se ikada i dogodila. Da mu je bila ova pamet koju sada ima, nikada se ne bi upustio u takvu glupost. Ali nije želeo o tome da priča. Možda je, na kraju, to mogla biti njegova prekretnica za drugačiji, udobniji život u kojem bi poštovali i cenili njegovo znanje i trud. Zašto je Novica morao da ga podseti na to? Okrenuo se ka njemu i nakon dugog izdaha, skoro zamišljeno, reče:

„Znaš, došli smo u onaj trenutak evolutivnog razvoja kada je sve znanje postalo apsolutno deplasirano. Zamisli da smo svi utkani u jedan veliki ćilim. Od početnih niti, kada se koristilo samo najkvalitetnije predivo znanja, došli smo u savremeno društvo u kojem se sve češće upotrebljavaju veštački materijali. Sintetika društvenog intelekta na prvi pogled deluje istovetna prvim čvorovima koji su napravljeni. Sve dok ih ne dodirneš. Onda shvataš da osim kvalitetne sličnosti nema prave potke. Male bubice koje nagrizaju, izjedaju te fine niti napale su tkaninu jer o njoj više niko ne vodi računa. Smatraju je zastarelom, nepotrebnom, teškom. One, preskačući savremene intelektualne strukture jer ne jedu plastiku, prelaze upravo na te stare niti koje drže čitavu strukturu. Izjedaju ih, uništavaju, ostavljajući samo ono što na oko deluje dobro, što čak ni one neće da pojedu."

Novica ga zbunjeno pogleda.

„Vidiš, neko ko završava fakultet je poput vlažne gline spremne za oblikovanje. Diplomom su dodate kvalitetne supstance što ga čini lakšim za vajanje. Onda ga nadređeni valja, mesi, izvija, oblikuje i dobija poslušnika koji čini ono što se od njega traži. Ako plitko prihvata informacije bez duboke moždane apsorpcije on ne ide ka prosperitetu. Bez toga, ta figura nije u mogućnosti da postavlja uslove svoga rada. Možeš li ti pored te glinaste mase iznositi svoje uslove? Zašto bi neko odabrao tebe, čak i kada bi bio granit, kada čitava svetska ekonomija danas leži na pronalaženju što jeftinijih potrošnih materijala? Proizvodi, troši, reciklira i ponovo prodaje…"

„Kada tako kažeš, ispadne da treba da im budemo zahvalni što nas ne iskorišćavaju u tom procesu. Ali kakve to veze ima sa vašom emisijom?"

Nikola se cinično osmehnu.

„Emisija… Da, vidiš, vratio si mi neka stara sećanja kojih se nisam želeo setiti… Ali, opet, možda to i nije toliko loše… Da li bismo nas troje koji smo u tome učestvovali danas uspeli da se izborimo sa svime što zatrpava Internet? Kako kažu, što je „viralno? Shvataš li ti, moj dobri prijatelju, koliko su danas ljudi spremni da padnu nisko zarad par minuta slave i novca? Pa pogledaj samo bespuća pornografskog sadržaja na netu. Svako može biti kupljen ili prodan. Prihvataju se da rade svašta sa svojim telima, da ih razvaljuju, uništavaju, da se izlažu zarazama i poniženju, da pristaju na sve čak i na javnim mestima, samo da bi neko tamo, u privatnosti svoje sobe video nečiji akt i zadovoljavao se nad njim. A već za pola sata izlazi novi video sa novim licima i novim – starim sadržajima… Traume na njihovim telima ostaju dok njihova dela odlaze u zaborav mora sličnosti. Takvim delima oblikuju svest nekoga čija će dela u budućnosti biti simulacija viđenog. Bez analize ispravnosti, štetnosti i poštovanja. Samo zarad pukog zadovoljenja i verovanja da se živi u porno filmu, zastao je kratko, pa nastavi, „Da, malo sam proširio temu... Ono što želim da kažem je da se danas teško možeš izboriti na tržištu kvalitetom. Sve je potrošno sa rokom trajanja koji je svakoga dana sve kraći za svaki novi proizvod. Ako želiš da nešto radiš ozbiljno, moraš znati kolika mu je cena. I da li si spreman da se jeftino prodaš."

Novica ga je slušao pažljivo. Nije nastavio dijalog. Razumeo je poruku.

Nikola se okrete ka prozoru i ponovo pogleda na ulicu gde su ljudi uživali u slobodnom vikendu.

Druga međuigra - Matriks

Slušaj me. Ponela sam mobilni telefon. Vidi..., govorila je ushićeno niska smeđokosa devojka mlatarajući belim telefonom velikog ekrana ispred mladićevog lica, Instalirala sam aplikaciju za praćenje EMF... Elektromagnetne frekvencije. Ako bude nekih promena, odmah će detektovati, zastala je na kratko zavukavši ruku u ranac, Ovako, imam diktafon..., izvadila je na trenutak maleni sivi izduženi uređaj i vratila ga nazad, ...i najbitnije... Ovo!

U rukama je držala poveći, profesionalni fotoaparat.

Misliš da fotografišeš?

Ovo je ćale kupio prošle godine za posao. Kada bi znao da sam ga uzela, verovatno bi me obesio. Znam da ga je platio jezivo. Štaviše, zbog njega je odustao od kupovine novih kola...

Hoćeš da kažeš da taj aparat košta kao nov auto?

Pa, ne baš... Ali kao trećina...

Momak je zazviždao iznenađen.

Ima na sebi termalni snimač koji pokazuje toplinu okoline i filter sa punim spektrom koji analizira sve nivoe vidljivog i ljudskom oku nevidljivog dela svetlosti.

Momak je znao da je njen otac izuzetno posvećen arheologiji kojom se bavio od kako ga zna. Nije bio previše iznenađen da je bio spreman da