Uvek dobiješ ono što nećeš - knjga II. - Kad napraviš grešku (You will always get what you don't want - book II. - When you make a mistake)

By Magdalena Bodnar

Novosibirsk... Život u gradu donosi nova poznanstva, izazove i probleme...
Sergej uporno pokušava da sakrije Lunu od svog brata i majke, ali ne uspeva u tome...
Angelsi se spremaju na turneju gde se stvari još više komplikuju...
Zaljubljenost dva brata u istu devojku donosi niz pogreški koje sa sobom nose kobne posledice...
Prošlost kao sablasna senka se iznova prikrada i budućnost postaje neizvesna, dok ruka sudbine i dalje ispisuje čarobne stranice jedne priče...

• Language: Српски језик
• Publisher: Magdalena Bodnar
• Release date: Jul 16, 2021
• ISBN: 9781005419189

Magdalena Bodnar

My name is Magdalena Bodnar.I was born 26. September 1978, I live in Kula, a small town in Serbia, and I'm still attending the interesting school of life in which the most important things to me are my family and all that is good, beautiful and honest.I am a married woman with three kids and I'm currently working as a creative florist, while my real passions live in the books and stories.I put a lot of effort into writting about lives of regular people, which are always full of happenings, drama, romance, comedy, life lessons and most of all fun.

Book preview

– Jakove, gde ti je brat?! – glasno je upitala Elena ušavši u sobu gde je on u jakni ležao na stomaku – Jakove, čuješ?! – viknula je.

– Daj, pusti me, briga me gde je on... – mrmljao je pospano sa nesnosnom glavoboljom.

– Šta ti je? Ustaj! Hoću da znam gde je Sergej! – razderala se.

– Pusti me kad ti kažem, boli me glava! – zarežao je, ali nije ustajao.

Kroz prozor su dopirali sunčevi zraci nagoveštavajući dan, a vazduh njegove sobe je postao iritantan i težak.

– Briga me! – drsko mu je uzvratila ona i odmerivši ga, na licu joj se ukazala grimasa gađenja – Na šta to ličiš?! Pogledaj se. Opet piješ? I gde je Sergej? Slušaš li ti mene?! – vikala je i nije prestajala, tako da Jakov, hteo ili ne, morao je da se razbudi.

Pobesneo je i seo. Uhvatio se za glavu koja mu je bolno pulsirala. Protrljao je lice i namrštio se.

– Šta se koji moj dernjaš?! – viknuo je na nju – I šta me briga gde je Sergej, doći će...

Elena je sumnjičavo skupila oči.

– Sigurno? A zašto nije s tobom?

– Pitaj njega kad dođe... – uzvratio je mrzovoljno i polako se uspravio.

Uz napor je skinuo jaknu i bacio pored. Košulja mu je bila izgužvana i raskopčana. Blago se protresao i postalo mu je hladnjikavo, pa je prstima tražio dugmad da bi se zakopčao i umornim koracima krenuo ka kupatilu.

Majka ga je pratila u stopu.

Zvuci njenih štikli po mermernim pločicama hodnika su mu doslovno parali um, pa se spontano uhvatio za glavu.

– Šta si opet radio da tako izgledaš? – glasno je zatražila objašnjenje.

Jakov je uzdahnuo.

– Kresao žensku! Sad zadovoljna? – uzvratio je grubo i bes ga oblio setivši se šta se desilo. Ali pored osećaja besa, krivice i nesnosne glavobolje, još uvek ju je nenormalno želeo.

– Kad ćeš se više dozvati pameti?! – njen oštar glas se širio spratom i kao sablasni čekić udarao je direktno u njegovu slepoočnicu.

– Nikad! – zarežao je i kad je bol blago popustio, nastavio nešto smirenije – Bolje da prihvatiš.

– Sredi se, jasno! Sutra treba da snimate pesmu, Dominika je već dogovorila sa studiom.

– Baš me briga... – bilo je sve što je još rekao i zalupio vrata kupatila pred njom.

– Nemoj ti meni baš me briga! Ima da pevaš i to kako valja, jasno?! – vikala je preko te drvene površine.

– Aj’ zaveži, pevaću... – promrmljao je malo glasnije i sa obe ruke se uhvatio za glavu.

Uzeo je dubok udah, oteturao se do umivaonika i pustio vodu. Umio se i trenutak je držao oči zatvorene.

Sećao se i ludeo...

Još uvek je jasno mogao da oseti ukus njenih usana i dodira njene meke kože, a pred očima je video nju tako slatku, ali uplašenu.

Pobesneo je i zamahnuvši rukom porušio sve što je bilo na lavabou.

– Sranje... Sve je jebeno sranje! – opsovao je i narednog trena je već preturao u ormariću tražeći lek za bolove.

Našavši, popio ga je i uzdahnuo u pokušaju da se sabere. Uzdahnuo je još nekoliko puta i izašao iz kupatila.

Sišavši niz stepenice, uputio se kroz hodnik u kuhinju koja je bila prostrana sa kvalitetnim i modernim nameštajem u beloj boji.

U sredini je stajao manji sto sa četiri stolice, a naspram vrata, iznad sudopere se nalazio prozor sa pogledom u zadnje dvorište, gde se gola krošnja više od sto godina starog drveta njihala na vetru koji je duvao sa severa.

Seo je na jednu od stolica i pripalivši cigaru pogledao u stariju ženu koja se dosad užurbano kretala kroz kuhinju, ali njegovo prisustvo ju je nateralo da uspori i uputi mu osmeh dobrodošlice.

– Tatjana, aj’ skuvaj mi kafu. – obratio joj se i spustio pogled na kuhinjski pod obložen crnim mermernim pločama.

– Evo gospodine. – uzvratila je ona i već posegla za džezvom.

Bila je niska, punačka žena sa vedrim licem, a živela je sa svoje dvoje dece u stanu na periferiji grada. Radila je kod njih kao kućna pomoćnica već više od petnaest godina. Ona bi i za Jakova uvek imala po koju lepu reč, pa ju je on nekako i podnosio, dok drugu kućnu pomoćnicu već ne toliko.

– Kako je bilo na selu? – upitala je i kad je spustila šolju pred njega osmehnula mu se – Nedostajali ste nam.

– Ah, ne pitaj me ništa Tatjana, glava mi se raspada... – promrmljao je pogled uperivši u crnu vrelu tečnost čiji se miris blago širio unutar prostorije.

– Vidim gospodine Jakove, baš se vidi. A jeste popili lek, ili da vam ja donesem? – glas joj je bio nežan i zabrinut.

Pogledao ju je i uzdahnuo.

– Ne, u redu je. Popio sam. Samo ti radi svoje. – rekao je relativno prijatnim glasom.

Tatjana nije više ništa pitala, vratila se svom poslu, a na vratima se ocrtao lik druge kućne pomoćnice, Slavice, sa pajalicom u ruci.

– Oho, vidi stigao je gospodin Jakov! – zapazila je prilično glasno – Kako je bilo na selu?– upitala je sa nekim zanimljivim naglaskom.

Slavica je bila devojka tridesetih godina, poreklom sa Balkana. U Rusiju je došla pre šest godina i ubrzo se zaposlila kod Smirnovih, od tad i boravi tu u kući iza vile, namenjenoj za poslugu.

– Šta te briga, radi svoj posao. – uzvratio joj je Jakov hladno.

– Sergej se nije vratio? – upitala je znajući da je njegova soba prazna, a krevet netaknut. Njega nije oslovljavala sa gospodin, pošto je on insistirao da ga zovu samo po imenu.

Jakov ju je pogledao poluzatvorenim očima.

– Nije, možeš misliti... – rekao je i u očima mu se pojavio zajedljiv sjaj – I šta ćeš sad? Tvoj miljenik je našao žensku i neće više da ti se vrati. – osmehnuo se krajičkom usana svestan da Slavica nije ravnodušna prema njegovom bratu.

Igrom slučaja je to saznao, kada je pre par godina Tatjana upravo prekorila mladu radnicu zbog nemoralnog ponašanja. Slavica je bila voljna da usreći mladog gazdu koji je u to vreme patio za svojom devojkom koju je našao sa njim u svom krevetu.

Sergej ju je odbio, ali nije napravio scenu, niti je bio grub, samo joj je uljudno dao do znanja da nije zainteresovan i ako želi i dalje da radi u ovoj kući, takve ili slične stvari se ne smeju ponoviti.

Slavica je shvatila, ali u njenim očima bi se još uvek mogao uočiti trag požude svaki put kad bi ga ugledala.

Ali bila je samo jedna od bezbroj devojaka koje su žudele za izuzetno lepim i zgodnim gitaristom, koji je pored svega toga i kulturan, fin i nežan, a nedostižan mamin savršeni sin fanatik, sa bezbroj priznanja i nagrada. I koji bi umeo da svira valjda čitavu večnost bez prestanka...

Složio je grimasu svestan da je sa Slavicom mogao i on imati seksualni odnos da je hteo, ali nije iz više razloga.

Prvo, fizički mu se nije baš nešto dopadala. Drugo, to je i ono bitnije, nije hteo da još posle pokuša da ga uhvati sa skandalom, a čuo je već za razne slučajeve gazdi i služavki.

– Jakove, šta to pričaš?! – trgao ga je majčin oštar glas sa vrata.

– Daj, zezam Slavicu, ne vidiš? – rekao je i nasmejao se ugledavši izraze lica i jedne i druge žene.

– Ne budali! – prekorila ga je Elena i klimajući glavom pošla u svoju radnu sobu koja se nalazila na kraju podužeg hodnika.

– Šta je Slavice, nešto si se zabrinula, ha? – nastavio je Jakov čim je čuo da su se vrata majčine radne sobe zatvorila.

Slavicino lice se zateglo na trenutak.

– Znate šta, nemojte me vređati. – rekla je i spustivši pajalicu iz ruke otvorila mašinu za posuđe u nameri da skloni oprane i osušene sudove.

– Oh, pa ko tebe vređa? – podigao je Jakov jednu obrvu i sa uživanjem otpio gutljaj kafe – Al’ znaš kakvu curu je našao... Uh, a tek kako ju je kresao i da znaš kako mu ga popušila... – rekao je u nameri da nervira Slavicu. Ali umesto toga se on uzrujao, jer su sećanja navirala i iznova budila postojanu neispunjenu želju, kao i onaj nepodnošljiv osećaj potrebe za tom devojkom i svime sa njom.

– Gospodine, svi čitamo novine... – trgnuo ga je Slavicin prilično drzak odgovor – Uostalom, ne zanima me šta on radi i s kim, a vi kao da ste im držali sveću. – naglasila je ovo poslednje trudeći se da ne oda nemir koji je izazvao u njoj sama pomisao na to što je on upravo rekao.

Jakov ju je pogledao.

– Da znaš da i jesam... Video sam ih baš onda kad mu je to radila... – nakezio se – O, vidim stvarno te nije briga, a šta si onda tako pocrvenela, ha?

Slavica se unervozila i ne rekavši ništa, zgrabila je pajalicu i izjurila iz kuhinje.

Jakov se namrštio.

– Hah, ona će meni da je ne zanima... Ma baš, dala bi mu se samo kad bi zatražio.. Uh, lomila bi se da ga zadovolji, a ona će meni da je nije briga šta radi i s kim... – gunđao je sebi u bradu i besneo kao da je to bilo nešto važno za njega.

Ugasivši cigaru, popio je i poslednji gutljaj kafe, potom se vratio u svoju sobu. Bacio se na krevet i uhvativši se za glavu zatvorio je oči...

***

PRVO POGLAVLJE

Novosibirsk, nekad zvani Novonikolajevsk po caru Nikolaju II. Romanovu. Baba Fedosija bi to često napominjala još ono vreme dok je bila živa, pomislila je Luna kad je ugledala kroz prozor automobila obrise grada koji su svakim trenom bivali sve jasniji.

„Naš novi dom. Ne, moj novi dom..." uzdahnula je teško pomislivši na Sergejevu mamu i na novi stan u kome će živeti sama, čekajući na njega.

Ko zna koliko će godina proći tako. Ali tešila se sa činjenicom da će ga barem ovako viđati češće nego da je ostala u selu. I on je voli, a to je najvažnije, pa šta god bude...

Stigavši u grad, pred njom su se ukazali stambeni objekti koji su jasno odavali duh vremena socijalizma, koji je do skoro pritiskao i zemlju i narod sa svojom savršenom ideologijom, pogrešno sprovedenom u delo.

Ulice su vrvile od ljudi koji su se užurbano kretali po ispucalom asfaltu, dok su automobili jurili, ko je kako hteo i umeo.

Zadržala je dah ugledavši čoveka za volanom, ali sa desne strane i pridržavao se svojih pravila stvorivši napeti trenutak za još desetak automobila koji su se igrom slučaja kretali istom ulicom. Među njima su bili i oni.

Anton je opsovao sočno i uspešno nagazio na kočnicu na vreme...

Napetosti je pridodalo i sivilo dima koji se spuštao iz dimnjaka, pomešan sa izduvnim gasovima ruskih automobila poznatih po potrošnji.

Nakon dva sata provedenog ulicama Novosibirska, brzinom od 30 km na sat možda i 20, uspešno su skrenuli ka reci Ob. Stigavši do ulice Revolutsi, Sergej je insistirao da Anton parkira ispred stanice za gradski autobus.

Izašavši iz auta, odahnuli su sa delimičnim olakšanjem. Pozdravivši se sa tom dvojicom, Sergej ju je obgrlio i poveo niz ulicu...

– Evo, stigli smo. – rekao je sa osmehom na licu, otključavajući vrata jednog od stanova na petom spratu jedne od zgrada u kompleksu, udaljenog od centra oko dva kilometara.

Stan je bio jednosoban i sa terase se iz daleka mogla videti i reka Ob.

– Vau... – Luna se oduševila ugledavši unutrašnjost malog stana – Baš je super... – naglasila je osmotrivši svaki detalj.

Prostorija u kojoj su stajali je služila kao dnevni boravak, ujedno i trpezarija. Sa leve strane su bila vrata, pored do zida je stajao trosed presvučen crvenim materijalom, dok su stilski obrađene ručke od kvalitetnog drveta bile crne.

Ispred troseda se nalazio mali drveni stočić za kafu, takođe crne boje, dok je mali trpezarijski sto iste boje stajao uza zid, pravo naspram ulaznih vrata, ispod velikog prozora sa pogledom na park i reku. Imalo je samo dve stolice presvučene crvenim plišem.

Na desnom zidu su bila dvoja vrata. Jedna i nisu bila vrata samo drveni, ručno izrađeni štok, a između njih je stajala polica sa knjigama i muzičkom linijom, dok je poveći televizor bio pričvršćen na zid iznad toga. Na drvenom podu se prostirao kvalitetan crveni tepih sa crnim motivima.

Svi zidovi u stanu su bili obojeni u crveno sem jednog koji je bio obložen foto tapetom, šuma sa malim potokom.

Vrata levo su vodila u sobu koja je služila kao spavaća soba.

Poveći francuski ležaj prekriven crvenom posteljinom je mamio pogled. Pored kreveta je stajala mala drvena komoda crne boje sa zanimljivom noćnom lampom u obliku ruže. Dok je drveni ormar, crne boje, sa tapaciranim vratima za garderobu stajao sa leve strane do zida, a u desnom ćošku je bilo poveće ogledalo. Pored ogledala se nalazio prozor i vrata koja su vodila na malu terasu.

Luna je trepnula kad je ušla u malo kupatilo sa toaletom i tuš kabinom, bilo je simpatično i opet crveno i crno.

Otvorena vrata su vodila u manju kuhinju, gde je nameštaj bio crvene boje, a u malom prozoru je stajalo cveće u saksiji.

Nasmešila se i pogledala Sergeja.

– Ti bas voliš crvenu boju, ili si to zbog mene? – upitala je.

Sergej ju je zagrlio i uzvratio osmeh.

– Volim tebe, a volim i crvenu boju kao i crnu. – reko je i spustio poljubac na njen vrat.

Luna je skupila oči.

– Al’ zašto nosiš onda uglavnom belu ili crnu košulju? Mogao bi možda češće i crvenu. Mislim da bi ti savršeno stajala. – zaključila je.

– Ako ti želiš... – poljubivši je odmaknuo se malo – Moram sad ići, ovo je sad sve tvoje i osećaj se kao kod kuće.

– Sergej, šta planiraš? – pogledala ga je ozbiljno.

Uzdahnuo je.

– Vidi, nisam još siguran šta planiram, znam samo da te želim kraj sebe. Ali zasad moram da te ostavim tu. Ne mogu te još odvesti kući, moram prvo da vidim kako će se stvari odvijati. – odgovorio je i pomilovao ju je po obrazu – Nemoj mi zameriti...

– Ok, shvatam to. Nego, kad ćemo se viđati i gde ću raditi?

– Vidi, sad moram kući, da se javim. – rekao je i prišao komodi kraj ulaznih vrata na kom je stajao telefon, mali notes i držač sa hemijskama – Ovo je moja adresa i telefon, ako ti ikad zatreba. – napisao je – Mada, ako ikako možeš, zasad izbegavaj da me tražiš tamo.

Luna je bacila pogled na ispisan listić i progutala pljuvačku.

Shvatala je, premda se pitala zašto ne mogu biti zajedno kao i svi normalni ljudi.

– Idem sad, a posle ću doći ponovo. – trgnuo ju je iz misli – Želim da budem s tobom, a i odvešću te da ti pokažem gde ćeš raditi.

Poljubivši je, dao joj ključ od stana. Duplikat je zadržao i krenuo prema vratima, pa se vratio i još jednom ju je zagrlio. Stisnuvši je uz sebe, ponovo ju je poljubio.

– Tako sam sretan što si pristala da dođeš, ne znam šta bih bez tebe... – prošaputao je.

– Volim te Sergej, mnogo... – rekla je tiho i na trenutak se naslonila na njega.

– I ja tebe, nenormalno mnogo. A sad stvarno moram, ali stižem brzo... – uzvratio je i otišao.

Luna je uzdahnula i neko vreme je još razgledala po stanu, potom je uključila muziku tiho i počela da raspakuje stvari.

Iskreno, sviđao joj se stan i bila je nekako i uzbuđena od svega. Oduvek je želela da se osamostali i da ima svoj stan.

Dobro, nije njen i nije u malom gradiću, ali je lep i ima njega što je najbitnije, pa biće sigurno zanimljivo...

***

– Gde si ti dosad?! – oštro je upitala Elena ugledavši Sergeja kako ulazi na vrata sa svojom putnom torbom u ruci.

– Evo tu sam... – uzvratio je on hladno i produžio ka stepenicama.

– Što niste zajedno došli? – namrštila se majka.

– Pitaj Jakova, on je krenuo već u četiri ujutru. – odgovorio je smoreno.

– On je rekao da pitam tebe. Koga vi sad zavitlavate?! – viknula je.

– Pusti me, nije tvoja briga. Bitno je da smo došli, zar ne? – rekao je i pošao uz stepenice pravo u svoju sobu.

– Ne sviđa mi se tvoje ponašanje! – naglasila je prateći ga u stopu.

– Nije me briga... – promrmljao je Sergej i ušavši u sobu ostavio torbu, potom je izašao i ponovo sišao u prizemlje, ostavivši majku na spratu.

Tatjana se široko osmehnula kad ga je ugledala.

– Zdravo Sergej, stigao si... – rekla je, potom upitala – Hoćeš kafu možda?

– Zdravo Tatjana, može, ako vam nije problem. – nasmešio se ženi.

– Oh, kako bi bio problem... – odmahnula je ona rukom i već žurila u kuhinju.

Sergej je pošao za njom i seo za sto, ali pažnju su mu privukli koraci koji su se približavali. Okrenuo se, a Jakov je tad već i prišao.

– O, stigao si... Slavica se već uplašila da nećeš doći, rekao sam joj da si našao žensku i da se ne vraćaš... – osmehnuo se cinično.

– Jesi poludeo, budalo?! – iznervirao se Sergej.

– Možda... – smejao se Jakov sad bratovoj reakciji.

– Daj, prestani! – pogledao ga je Sergej oštro.

– Neću. Obožavam kako se svi palite... – smejao se i izašao iz kuhinje.

Sergej je uzdahnuo i brinuo se da Jakov ne kaže nešto što ne bi još trebalo da se sazna.

– Baš si se prolepšao, selo ti je godilo. – osmehnula se Tatjana stavljajući šolju punu tople kafe pred njega.

– Da, bilo je super, uživao sam i baš mi je krivo što je tako brzo prošlo. – uzvratio je i ponovo uzdahnuo.

– Jel si našao neku lepu curicu?– upitala je žena kroz osmeh.

Slavica je upravo stigla do vrata kuhinje, ali čuvši pitanje zastala je i čekala da čuje njegov odgovor.

Sergej se osvrnuo oko sebe i ne videvši nikog, nagnuo se prema Tatjani, za koju je znao da ga neće odati i šapnuo je tiho – Jesam, mnogo je lepa i dobra...

Tatjana se nasmešila i radovala se svesna koliko je samo dobar momak, oduvek i bio. Ali isto tako je znala i to, da je bio usamljen i da se nikad nije mogao uklopiti u to ugledno majčino društvo.

Čula ga je i Slavica, ali ona nije delila radost sa Tatjanom. Iskreno, nije bila ni sigurna šta je tačno osećala. Uzela je dubok udah i narednog trena zakoračila u kuhinju kao da ništa nije znala.

– Zdravo Sergej, kako je bilo na odmoru? – upitala je.

– Super, baš super... – odgovorio je sećajući se zajedničkih trenutaka sa Lunom i društvom.

– Drago mi je... – uzvratila mu je ona izveštačeno prijatnim glasom.

– A kako ste vi? Jel se šta dešavalo dok smo bili odsutni? – upitao je iz poštovanja. Uz to, znao je da će mu Tatjana reći sve šta se zbilo.

– Ne mnogo... – promrmljala je Slavica nervozno se vrteći oko sudopere.

– Samo je tvoja mama besnela zbog onih skandala u novinama. – nadovezala se Tatjana i oteo joj se blag osmeh na licu, jer ni ona nje baš gotivila Eleninu narav.

– Mogu zamisliti... – osmehnuo se i Sergej delimično mučno.

– A šta se to desilo? – upitala je Slavica.

– Ma ništa, lažu... – odmahnuo je on rukom ne želeći pričati o tome, pogotovo o Luni pred Slavicom.

– Oho, vidi sve žene oko tebe! – trgnuo ih je Jakov ponovo ušavši u kuhinju. Nakezio se i seo na jednu od preostale tri prazne stolice.

– Prekini Jakove! – pogledao ga je Sergej ozbiljno.

– Neću, a jesi je smestio lepo? – upitao je pripalivši cigaru.

– Ćuti! – prekorio ga je Sergej ljutito, pokazujući očima na Slavicu – Jesi poludeo? – ovo je rekao znatno tiše.

Jakov je podigao obrvu.

– Što da ćutim? Istinu treba na videlo! – uzvratio mu je i nasmejao se.

Sergej se iznervirao.

– Ubiću te Jakove ako kažeš mami! – zarežao je.

Jakov je skupio oči i lice mu se na trenutak uozbiljilo.

– Daj, neću reći... – trenutak se zagledao u crveni žar Sergejeve cigare – Jebote, žao mi je nje...

Sergej je složio grimasu.

– Mogu misliti koliko ti je žao i šta ima da ti bude žao. Zašto, ha? – upitao ga je nervozno.

Jakov se nagnuo ka njemu i blago mu se uneo u lice.

– Ne vredi ni da ti pričam, pošto nećeš nikad ni da me poslušaš jer si idiot, a nemaš pojma ništa.

Sergej se namrštio.

– Dobro, u redu, glup sam i nemam pojma, ali i onda drži jezik za zubima.

– A koja je adresa? – odmaknuo se malo i gledao ga je upitno.

– Ćuti rekao sam ti, a to ti neću reći. – siktao je Sergej između zuba.

– Hm, ili kažeš adresu ili idem reći mami... – osmehnuo se Jakov cinično.

– Ubiću te, rekao sam! – zgrabio ga je Sergej za kragnu.

Kućne pomoćnice su se unervozile, a Jakov se i dalje cinično smešio.

– Prestanite obojica! – trgao je sve prisutne Elenin oštar glas, a dok je ulazila u kuhinju i blagi vetar se podigao – Šta se kačite stalno? Uozbiljite se više, treba da se dogovorimo!

– Reci... – promrmljao je Sergej i pustivši brata seo nazad na stolicu, uputivši mu oštar pogled da ćuti.

– Sutra ujutru u devet, idete na ovu adresu. – rekla je i spustila vizitku na sto ispred njih – Treba da probate za snimanje, i tako svaki dan naredne nedelje. Zatim, tu su još tri nove pesme koje treba da uvežbate.. – spustila je i listove papira ispisane stihovima i notama – Ostale ćete dobiti kad ovo uvežbate, a ti Sergej još jednu pesmu da napišeš. – pogledala ga je ozbiljno.

Sergej je prevrnuo očima. Jakov je uzeo ispisane listove i prešavši pogledom preko stihova, bez ikakve emocije i reči, spustio ih je pred brata.

Majka je i dalje upitno gledala u Sergeja čekajući njegov potvrdni odgovor. A pošto on još uvek nije ništa rekao, dva puta je tapnula nogom u pod i stavila ruke na bokove.

– Aj’ probaću... – razvukao je Sergej usne nezadovoljno i pomičući oči preko stihova i nota dodao – Ali sad idem i vratiću se kasno.

– Gde ideš? – namrštila se Elena – Tek si došao.

– Idem, hoću da se vidim sa nekim drugom, treba nešto da se dogovorim s njim. – uzvratio je izmišljajući izgovor.

Elena ga je sumnjičavo odmerila.

– Hm, nadam se da si iskren. Nemoj da sam čula da si doveo neku kurvicu sa sela. – pripretila mu je.

– Prekini! – rekao je Jakov i pogledi su se uperili u njega.

Iskreno, i sam se začudio zašto je to rekao.

– Šta ti imaš s tim, ha? – odmerila ga je majka sumnjičavo.

– Ništa, samo mi ideš na živce sa prigovaranjima. Sad najbolje da sedimo ceo dan pod tvojom suknjom. Šta bi rekla kad bi imali svoj stan, ha? – odgovorio je Jakov oštro.

– Šta bre lupaš? – viknula je na njega.

– Pa ja ću si kupiti jedan sigurno, treba mi da se na miru mogu kresati sa ženskama, ne da moram stalno u hotel. – uzvratio je Jakov drsko.

– Poludeo si, hoćeš na lečenje? Jel ti seks otišao na mozak ili šta? – vikala je histerično na svog starijeg sina.

Sergej je zatečeno pogledao brata i pitao se, to on njemu pomaže ili šta. Ali oduvek je bio sebičan i terao inat svima, majci pogotovo.

Trgnuo se, jer se majka razderala na Jakova – Zar ti ni o čemu drugom ne možeš da razmišljaš?

Jakov je skupio oči i nakezio joj se.

– A što bih razmišljao o nečem drugom kad je to najbolje od svega. – rekao je i od majčine grimase prasnuo u smeh.

– Budalo jedna! Ima da te pošaljem na odvikavanje! – njen glas je izazvao razne grimase, sad već i na licima kućnih pomoćnica, a Jakov se uozbiljio.

– Samo probaj. – uzvratio je i ustao sa stolice. Otišavši na sprat obukao je jaknu. Narednog trena je strčao niz stepenice i uputio se ka izlaznim vratima.

– Gde ćeš sad pa ti? – viknula je majka za njim.

– Da nađem neku žensku, ’oš možda sa mnom? – uzvratio je hladno i izašavši zalupio vrata za sobom.

– Uh, kako je samo takav! – besno je udarila dlanovima o svoje butine i pošla u svoju sobu.

– Idem i ja. Hvala na kafi i vidimo se. – rekao je Sergej obraćajući se kućnim pomoćnicama i ustao. Čuvši da je majka otišla uzdahnuo je – Zamolio bih vas da ono što ste čule, i ono što pretpostavljate, ne pričate mojoj mami, može?

– Budi bez brige Sergej. – uzvratila mu je Tatjana i pogledala Slavicu – I ti da ćutiš! – podigla je prst.

Slavica je ćutala, a Sergej je čekao.

– Može?– ponovio je pitanje.

– Jel je baš voliš? – upitala je ona umesto odgovora.

Sergeja je donekle iznenadila ta rečenica, pa je trepnuo i pogledao ju je ozbiljno.

– Da, mnogo je volim. Toliko da bih sve dao za nju. Nadam se da sad shvataš zašto ne želim probleme dok ne mora – rekao je.

Nastupila je tišina na kratko.

– Razumela sam. – prošaputala je ona i pognula pogled.

Bilo joj je jasno, ako Elena sazna, Sergej bi otišao ostavivši sviranje i sve, a to nije htela. Niti je htela da ona bude uzrok skandala i problema u toj porodici.

– Hvala ti i cenim to. – rekao je on trgnuvši je iz misli, potom je otišao.

Tatjana je pogledala Slavicu.

– Kako si ga tako pitala? To nije naša stvar! – prekorila ju je ljutito.

– Eto, htela sam da znam. – uzvratila je ona hladno i nastavila sa radom.

***

– Ćao... – osmehnuo se Sergej ušavši u stan, potom se uozbiljio – E, aj’ molim te, zaključaj vrata ili bar stavi lanac dok si ovde. Ipak je ovo grad. – istaknuo je poslednje i zagrlivši je spustio usne na njene.

– Iskreno, nisam ni razmišljala o tome. – osmehnula mu se ona sretna što ga vidi – A baš si bio brz...

– Hm, ne valja? Trebao sam možda da ostanem, pa da se družim sa kućnim pomoćnicama i sa mamom? – podigao je obrvu, ali oči su mu se smešile.

– Ah, ne bre... – složila je grimasu – Drago mi je što si došao. – odmakla se malo i pogledala ga je – Aj’ pričaj mi malo o sebi. Nikad mi nisi pričao o tvom životu u gradu.

– Pa i nema mnogo šta da se priča... – uzdahnuo je i otišao u kuhinju po čaše.

– Pa mislim ono, koliko vas živi u kući i šta si radio sem što si svirao? I s kim se družiš? Gde izlaziš? Ako nije tajna.

– Nije tajna. – rekao je vrativši se. Spustivši čaše na sto, sipao je sok koji je doneo, potom je seo na jednu od stolica i pripalio cigaru – Pa, Jakov i ja živimo sa mojima u dosta velikoj kući, istočno odavde, na adresi koju sam ti dao. – započeo je. Luna mu je prišla, on joj se osmehnuo i nastavio ozbiljno – Tatu si upoznala, on je inače tekstopisac i kompozitor, a svira većinu instrumenata i uglavnom putuje. Mama mi se zove Elena, nekad se prezivala Bogdanovič. Bila je poznata džez pevačica i svirala je klavir. Sad je dekan muzičkog fakulteta. Jako drska žena, kamenog srca. Nju, nadam se da nećeš upoznati u skorije vreme. – uzdahnuo je i otpio gutljaj iz svoje čase, a pomilujući joj ruku nastavio – Jakova znaš, a tu su i dve kućne pomoćnice. Jedna je Slavica Lazarević, ima oko trideset godina, nisam siguran. Došla je iz Srbije i živi u kućici u našem dvorištu. Tu stanuje i baštovan Vladimir Letinkov, stariji čovek. Druga kućna pomoćnica je starija žena, zove se Tatjana, razvedena je i ima dvoje dece. Živi na periferiji Novosibirska. Radi kod mojih već prilično dugo. Tu su još i dvojica vozača, ujedno i mamini telohranitelji, Stefan i Karlo, i to je to.

– A šta si radio prije nego što si me upoznao? Jesi izlazio sa nekima? I gde? – upitala je znatiželjno mu proučavajući lice.

Sergej se nasmešio.

– Uglavnom su me terali da učim i sviram, nisam nešto izlazio. Volim i da čitam, tako da sam veći deo slobodnog vremena proveo sam, čitajući knjige i svirajući, a sad me teraju i pesme da pišem. – uzdahnuo je.

– A zašto dozvoljavaš da te tako teraju? – skupila je Luna obrve.

– Nemam ni ja pojma... – slegnuo je ramenima – Već neko vreme razmišljam da ću sve da batalim i odem negde, pogotovo sad otkad imam tebe. – rekao je i nagnuvši se ka njoj poljubio ju je.

Luna ga je pogledala.

– Nemoj zbog mene da ostaviš sviranje, nipošto. Super sviraš, čak i pevanje ti ide. – rekla je i mislila je ozbiljno.

– Ne znam, videću... – zagledao se trenutak u svoju čašu – Hteo sam skupiti nešto para, pa da onda prestanem i odemo negde ti i ja, i otvorimo onu kafanicu što si mi pričala. Sećaš se kad smo se upoznali? – osmehnuo joj se blago – Ranije i nisam imao ideju šta bih radio kad ne bih svirao, to me je i držalo u bendu. Ali kad sam te slušao, onako slatku kako mi objašnjavaš, mogao sam da vidim sebe u toj ulozi. A odlazeći u Kalašnjikov, sve više sam bio siguran da bi to bilo savršeno sa tobom zajedno raditi, negde u nekom malom romantičnom gradiću ili selu... – govorio je i pogledao ju je.

Luna je progutala pljuvačku dirnuta.

– Tako te volim Sergej. – prošaputala je i trepnula, jer joj se vid mutio od emocija.

Pomilovao ju je po obrazu, a uhvativši joj ruku povukao je k sebi.

– I ja tebe volim, ne znaš koliko. I želim da skupim pare da nam bude lakše za početak. – rekao je tiho.

Luna ga je prekoračila i sela mu u krilo. On ju je obgrlio i stisnuo uz sebe.

– Kako god ti želiš, mada ja bih mogla i od nule ako treba, samo da sam s tobom. – uzvratila je naslonivši glavu na njegovo rame.

Tišina se spustila na kratko i oni su se samo grlili.

– Aj’ odemo da pojedemo nešto tu blizu, pa te vodim u biblioteku. – predložio je i pogledao ju je upitno.

Klimnula je glavom i ustavši mu iz krila pošla po kaput.

Izašavši iz zgrade, Sergej ju je obgrlio jednom rukom i poveo putem između stambenih građevina, nalik na ogromne kocke koje je vreme socijalizma poređalo jedno pored drugog, bez imalo ukusa i poznavanja više od dve boje.

Sneg je sitno padao. Poneka osoba se mogla uočiti u ulazima nekih od tih betonskih kocki, ili se nazirala po koja prilika iza stakla jednakih prozora na kojima je i farba nestala kao i vreme koje ga je postavilo na to mesto.

– Tu je blizu i biblioteka, a i bioskop Pobeda i gimnazija... – objašnjavao je Sergej i usporio korake stigavši do još jedne zgrade, čije je prizemlje bilo pretvoreno u lokale sa povećim staklenim izlozima. Među njima se mogao naći i natpis Lokal za izdavanje ili Na prodaju.

Zgrada se nalazila u ulici Lenjina, oko pet minuta od njihovog stana.

– Evo, stigli smo. – rekao je Sergej i stao ispred vrata na koja je sa unutrašnje strane bila okačena karirana zavesa zeleno bele boje.

Luna se nasmešila. Podsetilo ju je na Kalašnjikov, jer su tamo stolnjaci bili sličnog dezena. Podigavši pogled iznad vrata, ugledala je natpis:

RESTORAN DIMITROVA RUSKA KUHINJA

Kad već moraš jesti, biraj ono najbolje!

Ušavši, prešla je pogledom preko unutrašnjosti pomanjeg prostora sa ukupno šest stolova, koji su bili prekriveni zelenim stolnjacima. I na svakom od tih stolova se nalazila bela keramička pepeljara u čijoj sredini je crvenim slovima pisalo:

Dobro došli u Dmitrovu Rusku kuhinju

Karirane salvete su bile uredno složene ispred svakog mesta.

Pod je bio obložen kamenim pločama, dok su zidovi bili farbani u crvenu boju, oivičeni drvenarijom i kamenjem. Sa plafona, koji je bio ukrašen rustičnim drvenim gredama, visio je masivni točak od stare paorske kočije i služio je kao luster sa šest sijalica.

Naspram vrata, u dnu prostorije iza šanka sagrađenog od starih cigli, nalazila su se vrata za manju kuhinju, dok su drvene police sa flašama stajale pored zida oko tog šanka.

Gostiju je bilo samo za jednim stolom i vodili su neku bučnu raspravu uz pivo, dok su tanjiri uprljani od ostataka hrane ležali ispred njih na stolu. Ali Sergejevo i Lunino prisustvo ih je nateralo da zastanu u razgovoru i sva četvorica sredovečnih muškaraca je uperila ispitivački pogled u njih, a na licima im se ukazala nedefinisana grimasa.

Mlada devojka smeđe kose, uredno vezane u rep je stajala iza tog šanka i uputila im je prijatan širok osmeh.

Sergej je poveo Lunu do jednog stola, a pogledi su ih pratili i ona je uzdahnula naslutivši da je najverovatnije njena odeća i pojava razlog, premda možda i Sergej. Ali nije mnogo marila na to, pošto je njenu pažnju trenutno zaokupirala unutrašnjost restorana.

Bilo je nečeg poznatog...

Ne, nije podsećalo na Kalašnjikov sem tih kariranih materijala, nego je podsećalo na nešto drugo. Ali još uvek nije mogla da dokuči na šta.

Dopadalo joj se.

Narednog trena, pogled joj se zaustavio na slikama po zidovima. Bili su to prelepi pejzaži. Na jednoj se nalazila stara seoska kućica, njoj veoma poznata.

Ne, takve kuće nije viđala u Uteski, ali viđala je drugde...

Sela je na stolicu koju joj je Sergej kulturno izvukao za nju.

– Baš je lepo ovde... – zaključila je tiho, još uvek odmeravajući unutrašnjost.

Sergej joj se nasmešio uhvativši crvenu knjigu na stolu na kojoj je zlatnim slovima pisalo:

Jelovnik

I ona je uradila to isto, ali tu im je prišla ta devojka i Luna ju je sa podignutim obrvama odmerila. Njena bela kecelja je bila izvezena, a bila je obučena u crveni duks i zelene helanke.

Trepnula je, jer joj se učinilo da gleda u mađarsku zastavu, ili možda ipak u zastavu Italije.

Skupila je oči.

Ali ne služe picu i špagete, nego...

Bacivši pogled na jelovnik. Angel i Demon, specijalitet kuće. Trepnula je još dva puta, ali nije uspela dalje da čita, pošto je čula devojku kako kaže – Sergej otkud ti? Nije te bilo davno. – i smešila mu se.

Još jednom ju je odmerila. Ali sad nije proučavala njenu odeću, već njene atribute. Imala ih je prilično...

Ne, nije bila debela. Bila je upadljivo zgodna, sa jačim atributima.

Iznenada ju je radoznalost izjedala. Jer iskreno, ona i nije znala mnogo o Sergejevoj privatnoj prošlosti.

– Evo, došli smo malo na ručak. – uzvratio je on opušteno kao da poznaje devojku vrlo dobro.

Luna je skupila oči i sad je odmerila njega, a on se smešio.

– Meni ćeš uobičajeno, a njoj... – rekao je i upitno pogledao sad nju – Šta bi ti želela?

Uzdahnula je.

Pa želela bi da sazna sve u detalje šta to on ima sa ovom devojkom koja je svo vreme merka i smeška se. Namrštila je obrve i još jednom pogledala u jelovnik gde joj je taj Angel i Demon specijalitet privlačio pažnju. Ali ispod toga je stajalo Crveni biseri Rusije, pa Ruska bomba od kupusa i Piroga na Dmitrov način, i još sličnih naziva za jela, čiji sastav nije bio napisan pored.

Vratila je pogled na Sergeja.

– A šta si ti naručio?

Sergej se osmehnuo.

– Ono prvo, super je ako voliš ljuto. – rekao je

Luna se dvoumila. Interesovalo ju je to jelo, ali i oni biseri, štaviše i bomba.

– Aj’ meni nek bude ovo drugo, ovi crveni biseri, može? – rekla je pogledavši konobaricu.

– Može, kako da ne. – osmehnula joj se devojka i već je bila kod vrata koja su vodila u kuhinju.

Luna je uzdahnula i ponovo je pogledala Sergeja.

– Vidim da se baš poznajete. A jel bi bio voljan ispričati što šta o tome? – upitala je širom otvorenih očiju i nestrpljivo čekala odgovor.

– Ah, to je Sonja, konobarica, ćerka gazde ovog restorana. Poznaje me jer redovno dolazim tu, ili bar dosta redovno. Blizu je biblioteke, a nekako mi deluje mirno. Nema mnogo buke, naroda i sviđa mi se i hrana. A što pitaš?

– Hm, samo pitam... – promrmljala je ona i detinjasto prislonivši bradu na ruke, poluzatvorenim očima ga je ispitivački odmeravala.

Sergej se nasmejao glasno.

– Nisam imao ništa s njom ako te to brine. – rekao je i nagnuo se prema njoj.

– Drago mi je zbog toga. – uzvratila je ona i napućila usne.

– Baš si slatka kad si ljubomorna. – smejao se.

– Ko ljubomorna? – mrštila je obrve, a odmaknuvši se udobno se nameštala na stolici i pripalila cigaru – Daj, to što pitam ne znači da sam ljubomorna. – naglasila je i skupila usne.

Sergej se podigao sa stolice i nagnuvši se preko stola poljubio joj je te skupljene usne, potom je seo nazad i nasmejao se. Tad se već i ona nasmejala.

– Baš si slatka. – naglasio je.

– Beži bre, rugaš mi se.

– Taman posla. – uzvrtio je i pogledao iskosa u Sonju koja je prilazila sa porudžbom.

Luna je zatečeno gledala u svoj tanjir, pa u Sergejev.

– Izvolite i prijatno. – rekla je devojka.

– Hvala... – promrmljala je Luna, ali kad se i Sergej zahvalio, Sonja se nagnula do njegovog uveta i upitala tiho – Jel ti to cura?

Klimnuo je glavom potvrdno i ona se osmehnula.

– Baš je slatka. – šapnula mu je i otišla.

Luna je skupila obrve.

– Šta ti je šapnula? – upitala je i razvukla usne – Kakva kultura...

Sergej se nasmejao njenoj grimasi.

– Pitala me je dali si mi devojka i reče da si slatka.

– Hm, još da ti verujem... – promrmljala je, ali u srcu se radovala da je Sergej ipak ne krije od svakog.

– Ne moraš, hoćeš da je zovem nazad, pa da ti kaže ona sama?

Luna se uzrujala.

– Daj bre, nemoj ni slučajno! Aj’ sad jedi. Ali onako usput, to jelo mi liči na mađarski gulaš sa krompir pireom, to je jedno od njihovih nacionalnih jela. – osmehnula se i Sergej ju je zatečeno pogledao – Da, a ovo ovde... – pokazala je na svoj tanjir – zove se Stara tarana, isto jedno od čestih jela tamo. I veruj mi, jela sam je svake nedelje dok sam živela tamo. Aj’ jedi, šta me gledaš tako? Ali zanimljiv naziv, pitam se ta bomba da nije punjeni kupus, to jest sarma. – smešila se i uzela je kašiku – Mm... mogu ti reći, ukusna je. – zaćutala je jer su sećanja navirala. Uzdahnuvši, nastavila je da jede i nije više ništa rekla.

Sergej ju je još neko vreme posmatrao i nije ništa pitao, ali videvši joj lice, uzdahnuo je i on, potom je uzeo svoju kašiku.

Jeli su i nisu pričali.

– Činilo mi se da ste ti i ona dosta prisni. – zaključila je Luna nakon što je pripalila cigaru.

– Ko? – skupio je Sergej oči zbunjeno, pošto mu nije ni padalo na pamet da ona još uvek razmišlja o Sonji.

– Pa ti i ona, ta Sonja. A jel to ona Mađarica ili šta?

– Ne znam to. – slegnuo je ramenima – Pitaću je.

– Aha, ipak ste prisni. – promrmlja je.

Sergej se nasmejao. Bila mu je neopisivo slatka kako ga je tako sumnjičavo gledala.

– Poznajem je već tri godine, ako ne i više. Možda i četiri. Ponekad smo pričali onako neobavezno. To jest, ona je uglavnom pričala, a nekad sam joj doneo neke knjige i tako. Kažem, nisam nikad ništa imao s njom, niti sam pomislio.

– A ona s tobom? – gledala ga je poluzatvorenim očima.

– Svašta od tebe... – smejao se – Kako će ona sa mnom ako ja nisam s njom?

– Mislim, dali je ona htela. – pojasnila je pitanje.

– Ne znam, nije mi rekla. – slegnuo je ramenima.

– Aha...

Ubrzo, pozdravili su se sa Sonjom i saznali da je njen deda, koji je još davno otvorio ovaj restoran, bio Mađar. Nakon logora nije se vratio u svoju domovinu nego je ostao tu. Zaljubio se u jednu Ruskinju sa kojom je posle dobio sina Dmitra.

Zadovoljni i zatečeni, a pre svega siti su izašli na hladnu ulicu.

Biblioteka Rusko slovo se nalazila u prizemlju još jedne od tih zgrada, na samom ćošku ulice Ščetinkine, nekoliko minuta od restorana.

Vrata su se otvarala na poveću prostoriju okrečenu u veselu boju, dok je pod bio prekriven bordo linoleumom neodređenih motiva. Pored zida su stajale drvene police prepune knjiga raznih veličina i iz raznih dobi. Sa obe strane vrata su stajale po dve udobne fotelje i stočić sa rustičnom lampom, a dva radna stola sa računarima su bila oko dva metra ispred polica sa knjigama.

Za jednim od radnih stolova je sedela žena oko trideset i pet godina, plave kose, neuredno vezane u punđu. Nešto je tipkala po računaru, ali čuvši da se vrata otvaraju okrenula je glavu ka njima i pogledala iznad naočara.

Prilično visok, mlad čovek smeđe uredno ošišane kose je stajao naslonjen na drugi radni sto i ugledavši ih, široko se osmehnuo.

– Oho, vratio nam se Serjoža! – uzviknuo je i prišao da ih pozdravi.

– Zdravo Pjotr. – pozdravio ga je Sergej, zatim dodao – Ovo je Luna. – pokazao je na nju.

Pjotr ju je odmerio, smešio se i dalje.

– Dobar dan. – rekla je ona i uzvratila osmeh.

Pjotr je namrštio obrve.

– Ma zdravo, kakav dobar dan – naglasio je i ponovo se osmehnuo – Ja sam Pjotr Federov. Dobro, možda izgledam kao fosil, ali nisam toliko star. Znači, nemoj da ti pada na pamet da mi persiraš. – još jednom ju je odmerio – Znači ti si ta Luna. Reče mi moj kolega Sergej da bi radila...

– Tako je. – potvrdila je ona i pognula pogled.

– Pa nek bude. Sve za mog Serjožu. – potapšao je Sergeja po ramenu – Inače, ovo je moja biblioteka, nasledio sam je od mog oca. Radno vreme je od 7 do 13, i od 13 do 20 časova. Za početak bi radila prvu smenu sa mnom i sa Helenom, pošto sutra menjamo smenu, trebali smo danas, ali eto ispalo je ovako. – objašnjavao je i zamahom ruke pokazao na ženu – To je Helena Černjenko.

– Zdravo. – rekla je žena uz blag osmeh.

Luna je uzvratila pozdrav i pogledala Pjotra, a on je nastavio da priča – Nije teško, ponekad obrišeš prašinu, izdaš knjigu... Ne znam znaš li na računaru, ali ako ne, naučićeš.

– Znam osnove. – uzvratila je ona.

– Mislim da je to dovoljno. Znači sutra u sedam te onda čekamo, može?

Luna je klimnula glavom.

– Hvala na svemu. – rekla je tiho.

– Nema na čemu, Sergej je naš čovek! – naglasio je Pjotr – Jel tako Helena? – smeškao se pogledavši ženu koja je i dalje sedela na svom mestu ćutke ih odmeravajući.

– Tako je. – potvrdila je ona i uperila pogled u monitor.

– Idemo onda, hvala ti Pjotre na svemu. – rekao je i Sergej.

– Vidimo se u sedam, lepa moja! – mahnuo im je on u znak pozdrava.

– Doviđenja. – uzvratila je Luna i pošla sa Sergejem.

Šetali su između betonskih građevina, a sneg je sve jače padao. On joj je objašnjavao grad i šta se gde nalazi, pa su svratili i u prodavnicu. Kupili su nešto hrane, pribor za higijenu i flašu votke, zatim su se vratili