Uvek dobiješ ono što nećeš - knjiga IV. - Strastveni gazda kafane i njegova konobarica (You will always get what you don't want - book IV. - Passionate boss and his Waitress)

By Magdalena Bodnar

Sergej, nakon što uspe rešiti prvobitne probleme, ostaje u selu Derevnja...
Vest o smrti gtariste Sergeja Smirnova mu savršeno odgovara da zauvek sakrije i sebe i Lunu od svoje majke i brata...
Ostvarenje snova je nadohvat ruke. Malo selo, lokal za kafanu, stan iznad njega, a tu je i Luna, njena ljubav i slatka mala Aurora, ali...
Ukraden novac sa računa, kao i život u malom nerazvijenom selu donosi niz poteškoća i iskušenja...
Vreme neumorno odmiče, a ljubav stvara slatke posledice, ali sudbina umeša prste i ispisuje stranice, premda od njenog čarobnog mastila nastaju komplikacije na putu života...

• Language: Српски језик
• Publisher: Magdalena Bodnar
• Release date: Jul 29, 2021
• ISBN: 9781005873837

Magdalena Bodnar

My name is Magdalena Bodnar.I was born 26. September 1978, I live in Kula, a small town in Serbia, and I'm still attending the interesting school of life in which the most important things to me are my family and all that is good, beautiful and honest.I am a married woman with three kids and I'm currently working as a creative florist, while my real passions live in the books and stories.I put a lot of effort into writting about lives of regular people, which are always full of happenings, drama, romance, comedy, life lessons and most of all fun.

Book preview

PROLOG

Vrativši se od Sergeja, Luna se još jednom zahvalila Katarini što je pričuvala Auroru. Ona joj se samo osmehnula i nije zapitkivala, a Luna nije objašnjavala. Povela je Auroru u kupatilo. Okupala ju je i vratili su se u trpezariju na večeru.

Za vreme jela je nejasna napetost lebdela oko stola.

Lena se ljutila, Fjodor se nervirao, Katarina se pitala jesu li se pomirili, Jurij je razmišljao, a Luni je bilo neprijatno i brinula se. Jedino je Ana pričala i to uglavnom o klavijaturi i muzici.

Jurij spustivši svoj nož u tanjir uzdahnuo.

– Nisam mogao da verujem šta je juče momak pričao za Elenu... I dugo sam razmišljao...

– Nemoj tata o tome... – prekinuo ga je Fjodor.

– Dobro znam, al’ opet taj momak...

– Taj momak je Sergej Smirnov! – izjavila je Lena besno i nastavila još oštrije – Koji je oterao svoju trudnu devojku, a sad je došao ovamo i slagao me je da mu budem devojka. Da sam znala ko je, ne bih pristala, ali on je slagao i za prezime. – prikovala je pogled u Lunu – Reci da je on. On je, jel tako? A ti trčiš za njim još uvek.

– Lena dosta! – podigla je Katarina glas, a Jurij je zatečeno, štaviše upitno pogledao Lunu i ona oseti da će u zemlju propasti.

– Šta dosta? – pogledala je Lena majku, potom je vratila pogled na Lunu – Istina boli, a istina je da je umišljeni bogataš, poznati gitarista. Sin još poznatijih idiota, kome je dupe bilo izlizano i mogao je imati koga je hteo, a ti patiš za njim. Misliš da te voli? Varaš se. I došao je u selo zbog mene, jer me video na pijaci u Krasnojarsku i posle na stanici. Ako ne veruješ pitaj Dijanu koja prodaje u kiosku, jer je nju pitao za mene. Rekla mi je preključe kad sam bila po farbu. Laže da je došao zbog tebe. – izređala je bez predaha.

– Dosta! – viknuo je na nju Fjodor.

– Nije tako kako ti kažeš. – prošaputala je Luna – On nije takav... – ponovila je i ustala od stola – Hvala na večeri i ja se izvinjavam zbog svega. – rekla je i podigla Auroru iz njene stolice – I Lena nije lepo da tvrdiš nešto što nije istina... – bilo je sve što je još rekla i nije objašnjavala, krenula je u sobu.

– Šta nije istina? – pobesnela je ona.

– Dosta! – prekorila ju je Katarina.

Fjodor nije ništa rekao, ustao je i on od stola i poveo Anu na spavanje. Devojčica je zapitkivala o Sergeju, a on je pokušao izbeći detaljna objašnjavanja, dok je u sebi gotovo ludeo ne znajući šta je ispravno.

Međutim, želja da zadrži Lunu ga je nadjačala i čim je Ana zaspala izašao je iz sobe. Stao je ispred vrata Lunine sobe i uzevši dubok udah pokucao.

Ušavši, zatekao ju je kako zamišljeno sedi na ivici svog kreveta.

– Šta se desilo? – upitao je prišavši.

– Ništa... – uzvratila je ona pogleda prikovanog u pod.

– Jesi mu vratila stvari?

– Jesam.

– I? – stao je kraj kreveta.

– Šta i?

– Šta je rekao?

– Da me voli. – uzvratila je tiho i dalje ne gledajući ga u oči.

– Dobar vic... – zaključio je cinično, pa je nastavio znatno nervoznije – A šta ti? Nisi mu valjda poverovala?

Luna je ćutala.

– Hej, nisi mi odgovorila? – naglasio je i čekao.

– Ne znam Fjodor... Ne znam šta da ti kažem... žao mi je... – procedila je tiho kroz zube. Nije bila u stanju da ga laže.

Fjodor je skupio obrve, a neugodan nemir koji mu je do tad obitavao u stomaku sada je prešao u nervozu.

– Kako to misliš ne znaš? – upitao je znatno oštrije – Nije valjda da hoćeš da mu se vratiš? Jesi pri sebi?

– Molim te Fjodre, nemoj da budeš besan. Probaj da me razumeš bar malo. – podigla je glavu i pogledala ga.

– Šta ima da te razumem? – mrštio se – Ne, ne razumem, želiš da se vratiš nekome ko te je oterao zbog gluposti. Skoro dve godine ga nije bilo briga i ko zna s kim se provodio, a sad se setio da mu trebaš. Pored toga se spanđao sa mojom sestrom. Daj Luna, otvori oči!

– Nije tako. Nije imao ništa sa Lenom. – pokušala je da objasni.

– Heh, to on kaže... – razvukao je usne u grimasu – A ti mu veruješ.

– Fjodor, nije on takav. – gledala ga je molećivo i od toga se on samo još više unervozio.

– Da, kako da ne. – podigao je obe ruke, potom ih spustio i blago se lupio u butine – A šta su radili sinoć kad su otišli zajedno, a Lena se vratila ko zna kad, nisam je ni čuo, ha? Sigurno su se samo gledali... – besneo je sad već na celu novonastalu situaciju.

– Nisu ništa radili. I nemoj biti besan, Fjodor. – preklinjući ga je gledala.

– Besan sam jako. – rekao je kako jeste – Sad je našao da dođe i to kao momak moje sestre, a ti odmah trčiš za njim. – zastao je i nastavio nešto nežnije – Luna, a šta je sa mnom i sa Anom? Ja ti ništa ne značim, jeli? A Sergej Smirnov može da radi s tobom kako hoće i ti mu sve opraštaš i slepo veruješ, jeli? Reci.

Luna mu nije odgovorila.

Imala je osećaj da okovana stoji na raskrsnici, a ključ koji otvara te okove je izgubila još onda kad ih je poslušala i ostala tu sa njima.

Sad je već žalila što nije bila dosledna i otišla na stan ili se vratila kod Nikolaja ili kod svog oca, još onda kad je htela. Trebala je da ode, ali nije i sad potpuno ne zna šta će. Ne, Fjodor nije ovo zaslužio, a ni Ana.

Sakrila je lice u dlanove, zaista ne znajući šta da kaže, kako dalje to još manje.

Fjodor ju je neko vreme posmatrao, a izdahnuvši kroz nos izašao je iz sobe. Pripalivši cigaru srušio se u očevu fotelju i nemo zurio u staklenu pepeljaru.

Tišina koja je obitavala u noći dodatno ga napinjala. Besneo je.

Besneo je na sve. Na sudbinu od koje uvek dobiješ ono što nećeš, pa na gitaristu za kim je i ovako ludelo pola sveta, među njima i Luna, koliko vidi i Aurora, štaviše i njegova ćerka. A taj je sad još smuvao i njegovu sestru. Besneo je i na nju, kako nije gledala s kim će da se spanđa i gde je žurila toliko. Gde u roku od nedelju dana da mu se da, nije ga ni upoznala.

Odmahnuo je glavom i besneo je i na sebe što nije kadar da pusti Lunu. Zna da nema prava na silu i na ucenu da je zadrži. Osim toga, negde u srcu hteo je da taj čupavi dođe po nju, ali...

Gde baš sad da dođe. Sad kad već ne želi da mu je pusti. Pomisao da će zauvek odvesti i nju i Auroru, a oni je nikad više neće videti ga je užasavala.

„Ne, to ne može da se desi, kako ću to objasniti Ani?" uhvatio se za glavu i uzdahnuo.

Jutro je sa sobom donelo novi dan i njegova nervoza se samo pojačala. Prepodne je imao pacijente, pa nije uopšte imao vremena ni da jede normalno, kamoli da se druži s njom.

Držeći kiflu u ruci, odgrizao je komad i žurio da obiđe Štefku Mihajlovu koja je poslala po njega malog Filipa iz komšiluka, jer je hitno.

Pored redovnih bolova i blago povišenog krvnog pritiska, sve je bilo uobičajeno pa se već i zbunjeno pitao šta je bilo toliko hitno.

Objasnila mu je ubrzo.

Naglasila je zabrinuto da je njegova žena viđena kod onog lepog stranca Semjona, ili kako.

Fjodor ju je ispravio da se zove Sergej, a Štefka nije sačekala da kaže i to da mu Luna nije žena, već mu je objasnila da muškarac mora biti strastven i pomalo napastan. Žene to vole. A koliko god bio umoran i zauzet, mora da zadovolji svoju ženu, ako neće da je drugi zadovoljava. Dala mu je par korisnih i praktičnih saveta i Fjodor se vratio kući još nervozniji nego kad je otišao. A čuvši od ukućana da je Luna otišla sa Aurorom, zaista je pobesneo.

Slutio je. Ne, znao je da je kod njega i ta činjenica ga je doslovno izluđivala, pored svega ostalog.

Štefkine reči su mu kao iritantno gakanje zloslutnog gavrana probijale kroz bubnu opnu i stizale do uma gde je obitavala jasna slika tog čupavog kako je ljubi i uzima. I nju i slatku malu Auroru, a s tim on gubi nešto što možda i nije nikad bilo njegovo, ali sad to trenutno nije bio u stanju da vidi.

Ne, jer je komšija Viktor naišo da ga časti. Tele je ozdravilo, živo je i zdravo, već trči, sisa.

Objasnio mu je u detalje, premda njegove reči slabo su mu stizale do uma, a on je spustio dve cele litre votke na sto.

Fjodor je doneo čaše i popio je s njim jednu za tele. Red je..

Viktor je insistirao i za kravu. Pa je Fjodor popio još jednu čašu i um mu se nejasno smračio, pa je posegao i za trećom...

***

PRVO POGLAVLJE

Luna je gurala Auroru u kolicima. Vetar je duvao sa severa, dok su se oblaci skupljali iznad sela.

Zadržala se malo na igralištu, zatim je krenula ulicom Krasnogorodska.

Sergej je za to vreme žurio sa posla do prodavnice. Iz prodavnice u Slobodu i ručao je na brzinu.

Gazdarica je prišla po prazan i uprljan sud. Uz par ležeranih pokreta ruku nagrubo je pokupila mrve.

– Čujem, sviđa ti se i doktorova žena, ne samo sestra. – zaključila je i upitno prikovala svoje, od masnih vrećica ispod obrva i okruglih obraza, primorane poluzatvorene oči na njega.

Sergej se namrštio. Hteo je reći nešto, ali seljani sa drugog stola su ga preduhitrili.

– Pusti momka! Šta, mlad je, još uvek može da zadovolji i jednu drugu! – viknuo je čovek srednjih godina.

– Šta lupaš Filipe? Šta ima da traži sa tuđom ženom! – prekor je bio oštar i jasan.

– Ah, zašto da ne, ako njoj fali. A od našeg doktora, ne znam kad stigne išta da dobije... – čovekova grimasa je bila ubedljiva.

– Možda u letu... Jadan Fjodor, zaista nam fali veterinar... – klimao je glavom stariji.

– Da, fali. – saglasili su se dvojica sa susednog stola.

– Ja čuo da se ta voda i sa nekim Semjonom. – izjasnio se brkati pedesetogodišnjak.

Sergej je uzeo dubok udah.

– Ne voda se sa Semjonom, niti je doktorova žena. Samo živi kod njih! – rekao je malo glasnije i platio račun.

– Aha, a ima dete s njim!

– Nema! To dete nije od Fjodra! – bilo je sve što je još rekao i nervozan izašao kroz vrata.

Žurio je kući da se okupa i da ih dočeka.

Čuvši prvi zvuk škripe drvenih stepenica, usne su mu se razvukle u osmeh i već je bio kod vrata. Otvorivši ih širom, strčao im je u susret.

Radosno je zgrabio devojčicu i podigao u naručje, a jednom rukom je obgrlio Lunu.

– Došla si... – zaključak mu je bio nežan i radostan šapat.

Poljubio ju je i poveo uz stepenice.

Aurora ga je veselo grlila i on nije mogao da se obuzda, morao ju je poljubiti.

Nežno je spustio usne na njen mekan obraz, hladan od vetra i raznežio se. Aurora se nasmešila i zarila ruke u njegovu kosu.

Ušavši, Luna je sela na krevet, ali zapazivši da je počistio i pospremio osmehnula se.

Sergej je spustio Auroru i seo, pa je ubrzo ustao.

– Jedva sam čekao da vas vidim... – rekao je ushićeno i brzim pokretom stavio vodu za kafu, potom je zgrabio flašu i sipao votku i žurio da sipa Aurori sok, pa je nervozno tražio dublji tanjir u želji da posluži keks.

Luna mu se smešila. Bio je neverovatno simpatičan kako se zaneseno, s tim i delimično izgubljeno trudio.

– Sergej. – rekla je nakon nekog vremena.

– Da? – uzvratio je i prišavši čučnuo ispred nje. Prišla je i Aurora, pa ju je jednom rukom nežno obgrlio.

Devojčica ga je dotakla po obrazu, a nakrivivši glavu nevino mu se unela u lice i tiho prošaputala – Tata...

Sergej je zastao, isprva je pomislio da je nije dobro razumeo, ali ona je ponovila glasnije i blago ga lupkala po obrazu, a narednog trena ga je grlila zarivajući ruke u njegov rep.

Stisnuo ju je uz sebe, zažmurio i progutavši suze kao poledice emocija koje su ga preplavile poljubio ju je u obraz.

– Da, ja sam tvoj tata i mnogo te volim... – glas mu je zadrhtao.

Luna je trepnula, raznežila se pa je uzdahnula.

– Sergej... – tiho je rekla.

Sergej ju je pogledao i jednom rukom joj pomilovao kolena.

– Reci malena.

– Lena tvrdi da si imao nešto s njom... Ne znam Sergej, a i Fjodor je ljut. Ne znam... – spustila je pogled na svoje butine.

Udahnuo je polako kroz nos.

– Vidi, Lena laže. Rekao sam ti kako je bilo i šta mi je rekla. Nisam lud. Prvo, znaš me, nisam ženskaroš. Drugo, ona ima sedamnaest godina, a ja ću dvadeset četiri. Uz to, ni ne poznajemo se, a volim tebe i tražio sam tebe.

– Ali ona kaže da si zbog nje došao u selo, čak si pitao i prodavačicu u Krasnojarsku za nju.

– Da, jer ima iste pantalone kao ti, a doktor koji je prodao tvoj crtež Juriju Meljniku, sa čijom ćerkom me je viđala na pijaci, je bio u komi i nisam više znao kuda. Pogotovo kad je doktor umro, shvataš? A po njenoj garderobi, pomislio sam da te je videla negde, pošto si samo ti nosila takve stvari, zato sam pitao prodavačicu odakle je. Jer nju nisam stigao, već je otišla taksijem.

Gledali su se trenutak.

– Volim te Sergej i želim da ti verujem. – rekla je i nakrivila glavu – I šta si radio sa tom farmerovom ćerkom na pijaci?

– Prodavao. – nasmejao se njenoj grimasi koje je odavalo blagu ljubomoru – Nisam imao ništa s njom, ne brini. Ubio bi me njen muž.

– A hteo si?

– Nisam. Hteo sam samo tebe. – istaknuo je poslednje i nagnuvši se spustio usne na njene.

Zaneseno ju je ljubio pomičući ruku preko njenih butina do ivice karirane haljine. Narednog trena, njegovi prsti su klizili po njenom vratu, na trenutke grčevito se zarivajući u kosu.

Nagnuvši je polegnuo na krevet i ne mogavši da se obuzda izbezumljeno ju je ljubio. Ona ga je obgrlila oko vrata i zaneseno mu uzvraćala, sve dok ih nije prekinulo Aurorino nestrpljivo cupkanje.

Lupkala ga je po leđima i povukavši ga za košulju pokušala se popeti na krevet. Nije uspela pa se nervozno bunila.

Sergej se nasmešio i podigao ju je.

Nagnuvši se legao je i on pored Lune, a nju je povukao između njih.

Aurora se radosno migoljila, smeškala i pričala, a on ju je dirnut posmatrao. Trepnuo je i osmehnuo se.

Ali od njegovog prelepog lica i nežnog pogleda i Luna se raznežila.

– Volim te Sergej i tako sam srećna što si došao... – rekla je tiho i pruživši ruku pomilovala mu je pramen kose koji mu padao na lice – Pričaj mi...

Sergej joj se nasmešio. Uhvativši joj prste prineo do svojih usana i poljubio.

– Tek što sam ja srećan što sam te našao, i nju. Vidi kako je slatka... – pustivši joj ruku pomilovao je Auroru. Ona se umirila i on je nastavio da je mazi – Šta želiš da ti pričam?

– Sve...

– Hm, ne mogu sad. Posle ću... – ovog puta se nestašno osmehnuo spazivši da je Aurora zaspala.

Polako je ustao. Feder se začuo pa se namrštio, a pruživši ruke Luni uhvatio je i podigao sa kreveta.

Nasmešila mu se i u tišini koja je obitavala unutar kuće, strast je sve više dobijala svoj oblik.

Dlan je prislonio na njen vrat, prste zario u kosu, a usne spustio na njene i nezasito ju je ljubio.

Narednog trena, njegova ruka je kliznula pod njenu haljinu i hulahopke su završile na podu.

Reči su bile suvišne, slatka strast je pričala za sebe...

Podigao ju je u naručje i naslonio uz drveni stub. Ne, nije joj skinuo haljinu. Samo ju je ljubio i užurbano otkopčavao svoje pantalone.

Pantalone su mu skliznule do člankova, a ona ga je čvrsto stisnula oko vrata i zagrizla usnu da njen uzdah ne bi probudio Auroru.

Spavala je i nije se budila, a sa njom se blago okretala soba.

Osećaj je bio čaroban, ona zaljubljena i omamljena, on savršen i lud za njom i svime što je ona, a čipka i mašnice na haljini su ga dodatno izluđivale.

Upravo mu je usnama milovala uvo i jedva čujno, ali neverovatno uzbudljivo uzdisala da su njegova kolena blago zadrhtala.

Mišići su mu se napeli, ona je zastenjala i vrhunac strasti je stigao, nije se odmaknuo. Stisnuo ju je na sebe i uz snažne trzaje svršio.

– Volim te malena, nenormalno mnogo... – zadihan je šaputao. Cimnuvši karlicom protresao se i nije imao nameru da je spusti, još manje da prestane.

Držao ju je na sebi i zaneseno su se ljubili neko vreme. Njeni mišići su ga blago stiskali, a toplota i ona cela, iznova uzbuđivali.

Jednom rukom ju je držao za zadnjicu i nastavio da prodire u nju.

Luna ga je zadihana ljubila po vratu i nekontrolisano mrsila kosu, a on je tiho stenjao sve dok ponovo nije svršio. Blaženstvo koje ga je preplavilo izmamilo mu je osmeh na lice.

Smešio se, a spustivši je sa obe ruke ju je zagrlio i stisnuo uz sebe.

– Malena moja... – pokušao je doći do daha.

Luna je naslonila lice na njegove grudi, a ruke obavila oko struka.

– Sergej, ali ovo i nije baš pametno... – rekla je tek kad se već odmakla tražeći svoje gaćice i hulahopke.

– Šta? – upitao je i zakopčavši pantalone ogrnuo je košulju. Prišavši stolu nasuo je votku.

– Pa da stalno svršiš u mene. Ostaću trudna Sergej. – rekla je i prišla.

Pogledao ju je.

– I šta je to problem? Ne želiš sa mnom više dece? – bacio je pogled na Auroru i osmehnuo se dirnut – Al’ pogledaj što je slatka. – zamahom ruke je pokazao na nju, pa je posegao za kutijom cigara i vrativši pogled na Lunu uzdahnuo – Rekla si mi da hoćeš bar petoro... – osmehnuo se i pripalivši cigaru seo na stolicu – Ah, Luna, bila si u pravu. Znaš kako je to zanimljivo. Živeo sam kod Ismaila, on ima petoro dece, a znaš kakvi su... – smejao se i pružio joj cigaru. Ona je prihvatila cigaru i slušala, a on je nastavio – Uh, moraću te odvesti čim skupim para, obećao sam Katarini...

– Ko je Katarina? – upitala je i sela pored njega.

– Devojčica, ćerka tog Ismaila. Slatka je, ima osam godina i stalno me je frizirala, a dobio sam od nje gumice za kosu, čak mi je i češalj poklonila. I rekla mi je da te obavezno dovedem, ako te nađem. A od malog Dimitrija sam dobio dinosaurusa, pogledaj ga. – upro je dlanom na jedini ukras koji je stajao na praznoj trošnoj polici na zidu.

Luna se nasmejala.

– Da, videla sam ga. I baš sam se pitala odakle ti to, a videla sam i ovog anđelčića. – pružila je ruku i nagnuvši se uzela drvenu figuricu sa stočića pored kreveta.

– To mi je dao neki čovek u Ačinsku, od koga sam kupio onaj privezak. Daj, ali odakle taj privezak u torbi? – pogledao ju je upitno.

– Našla sam ga na klupi u Krasnojarsku. Onaj dan kad sam videla nekog lepog kako ode sa taksijem. – nasmešila mu se.

Sergej je progutao pljuvačku. Pružio je ruku i uhvativši njenu povukao ju je u svoje krilo. Zagrlivši je, zario je lice u njene gudi.

– Kakav sam baksuz, smotani baksuz... idiot... – šaputao je.

Luna ga je obgrlila oko vrata i naslonila glavu uz njegovu kosu.

– I ja te baš zato toliko volim... – tiho je rekla i još više ga je stisnula uz sebe.

Nisu pričali, samo su se grlili.

Nakon nekog vremena, Luna se odmaknula i ustala. Vratila je anđelčića na stočić i polako sela na ivicu kreveta.

Sergej pokupivši čaše i cigare, prišao je i spustio sve na mali sto.

– Sergej, kako ćemo?– pogledala ga je.

– Rešićemo nekako, nemoj da brineš. – rekao je i ispio pola sadržaja iz svoje čaše – Tu sam, ti si tu, to je važno. – spustivši čašu čučnuo je pred nju, bacio je pogled na Auroru i raznežio se, pa je uzdahnuo i vratio pogled na nju – Hoćeš da ja pričam s njim?

– Neću. Samo biste se posvađali, a to neću nipošto. – odmahnula je glavom i gledala ga ozbiljno – Sergej oni misle da si imao nešto sa Lenom, to je i najgore. A brinuli su o meni. I Fjodor nije zaslužio da budem đubre... – uzdahnula je teško.

– Luna, al’ šta je to što ti želiš? – glas mu je bio nežan, pogled neopisiv, zbog čega je njeno srce iznova zatreperilo u grudima i u stomaku su se pojavili oni svima poznati leptirići da prosto nije bila kadra da misli.

– Znaš dobro šta ja želim... – rekla je promuklo, pa je nastavila sabranije – Ali ne želim ni njih da povredim. Rekla sam ti, dugujem im. Mnogo su dobri ljudi.

– Znam. Ali baš zato bi i oni trebali tebe da razumu. I ja ako pomognem nekom, to radim jer želim i ne mislim da tražim nešto zauzvrat.

– Znam, nije ni on, ne mogu reći. Ali znaš kako je kad zavoliš nekog... Ili ne znam šta je u njegovom srcu, ali tu je i Ana...

Sergej je uzdahnuo.

– Vidi, resićemo nekako. Treba i oni da svate. Nisi mu dala povoda da te voli, nisi ga zavodila, pa sad njegovo je što se zagledao u tebe...

– Nisam dala povoda, ali nije to tako jednostavno Sergej. – nervoza se jasno osećala u njenom glasu.

– Razumem te, ali moraš odlučiti, a oni moraju shvatiti. A Ana će te viđati kad hoće. Bićemo tu, nećemo nigde.

Luna je zatečeno trepnula.

– Ti želiš ostati tu? – upitala je.

– Što, ti ne želiš?– podigao je jednu obrvu.

– Želim... – smešila se – Uvek sam želela živeti u selu, sećaš se...

– Da, sećam se svega. – glas mu je prešao u šapat. Spustivši usne na njene nagnuo ju je na krevet – Svega se sećam, svake tvoje reči, svakog trenutka provedenog s tobom, čak i izgužvane mape i ono, ja ne znam da odaberem, biraj ti... – osmehnuo se očima mutnim od uspomena i emocija.

Luna je progutala pljuvčku i trepnula. Privukla ga je k sebi i sad je ona poljubila njega.

Sećanja su bila jasna, osećanja snažna, ljubav opipljiva. Poljupci strastveni, a krevet star i njegovi federi, ovog puta samo jedan se oglasio, ali bilo je dovoljno...

Aurora je otvorila oči. Trepnula je i još uvek sanjivim očima ih zbunjeno posmatrala.

Luna je ležala, on se na laktovima držao i grlili su se, a sad su joj se nasmešili.

– Da, volim tvoju mamu. – naglasio je Sergej kroz osmeh i još jednom je poljubivši odmaknuo se.

Aurora se već i gurala između njih, pa ju je obgrlio i poljubio u kosu, dok je napolju kiša počela da kvasi selo.

– Sranje... – mrmljao je Sergej i promenio šerpu koja se napunila vodom na mestu gde je krov prokišnjavao – Da mi je neko rekao da ću jednog dana ovako živeti, ne bih mu poverovao...

Luna mu se nasmešila.

– Mislim da je u kolibi bilo mnogo gore. – zaključila je.

– Ah, ali tamo sam zakrpio rupe. – naglasio je i pripalivši cigaru seo kraj nje na krevet.

– Aha, ali ipak je prokišnjavalo i posle.

– Više neće... – promrmljao je pogleda prikovanog u žar svoje cigare – Spalio sam je... – rekao je jedva čujno i sad je posmatrao Auroru. Ona je veselo trčkarala po prilično praznoj prostoriji, pa se vratila do Lune. Tren kasnije je stajala pred njim i slatko nakrivila glavu pružajući ruke da je podigne na krevet.

– Spalio? – pogledala ga je Luna zbunjeno.

– Da, onda kad sam hteo da skočim... – glas mu je zamro. Uzdahnuo je i podigao Auroru – Zar ne misliš da je to mesto zaista ukleto?

– Ne znam, možda i nije. – slegnula je ramenima – Nebitno, ne? Bitno je da smo tu sada, to si i ti sam rekao.

– Da, u pravu si. Al’ ne znaš kako mi je bilo kad sam čuo... – odmahnuo je glavom, ali Aurorine ruke u njegovoj kosi ga naterale da se osmehne. Devojčica je stajala iza njegovih leđa i doslovno ga gnjavila, pipkala i grlila, blago čupkala i nenamerno golicala, da je on na kraju već zabacio glavu i glasno se nasmejao – Malena, mučiš me... – uzdahnuvši pogledao Lunu i uozbiljio se – Ali šta se desilo? Izašla si u Krasnojarsku i reče mi ta žena da ti nije bilo dobro.

– Baš to. Upoznala sam Anu i Fjodra u vozu, a posle mi nije bilo dobro pošto sam već tada bila trudna, mada ja to nisam znala i voz je otišao, moja sreća... – uzdahnula je i pogledala ga – Ali Sergej, ona je tvoja sigurno. Veruj mi, nisam imala ništa sa Jakovom.

– Znam, ali šta je Jakov tražio kod nas i one slike iz parka, a i ruža? – upitao je, premda mu je glas bio nežan u sebi je iznova besneo. Ne na nju nego na sebe, na brata i najviše na majku.

– Ništa, doneo je slike sa kampovanja. Pričali smo, a meni već tada nije bilo dobro pa sam mislila da sam gladna i on me je pozvao da jedemo zajedno. Bili smo na doručku i neka žena je prodavala ruže i ja sam ga nagovorila da kupi jednu za Nati, pa je kupio i meni. Ali kad sam pomirisala pozlilo mi je i on me zagrlio, ništa drugo. I brinuo se, pa me je odveo kući. A sutradan je došao sa Nati. Sergej, Jakov nije takav kakvog ga ti zamišljaš, ozbiljno ti kažem. Nemoj ga mrzeti toliko.

Sergej se unervozio.

– Nemoj ga braniti, dobro, možda nije, ali znam kakav je. Živeo sam s njim zajedno. – rekao je nervozno.

– Sergej, nemoj tako. Nije on takav, ja ga se sećam koliko je bio usamljen onaj dan u Kalašnjikovu.

– Koji dan? – skupio je obrve zbunjeno.

– Kad se moja mama razvela i tvoj tata je došao, a on je slučajno naleteo na njega, pa ga je doveo u kafanu. On i ja smo bili sami celo vreme dok su moja mama i vaš tata bili zajedno ispred kafane, a i u prostoriji iza... Bio je, ne mogu ti opisati kakav je bio. Igrali smo iks-nula. Nije znao, pa sam ga naučila. Posle smo se vijali i svašta je radio što sam ja htela, i ja... – glas joj je zastao u grlu. Sergej je progutao pljuvačku, nije ništa rekao, pa je ona nastavila – Glupo je, ali zaista mi se sviđao. Nosao me je i glupirali smo se, još smo i slomili deda Vladimirovu čašu, neku, nemam pojma odakle i posle je uleteo tvoj tata, bio je ljut i plakao je. Nije ništa rekao samo ga je zgrabio i izvukao napolje. Nisam htela da ide, nije ni on, pa se i moja mama umešala i na silu me je unela, a on je otišao sa tvojim tatom koji mu je naglasio da se nikad ne zaljubi i da nikom nikad ne kaže da ga je video.

Sergej je zbunjeno trepnuo.

– Nisam znao da si ga upoznala prije, ali sad mi je jasno zašto luduje za tobom. – zaćutao je i uzeo dubok udah – A meni je tata je rekao da nije ništa imao sa tvojom mamom.

– Ja nisam njegova ćerka sigurno, ali kad smo otišli moja mama je ostala trudna i shvatila sam tek skoro, da je bila trudna od njega, posle toga u Kalašnjikovu.

– Šta? I šta je s tim detetom?

– Dobila je spontani u šestom mesecu i beba nije preživela, a to ju je i ubilo... – zastala je – Znaš, dugo sam razmišljala o svemu i pitala se kako je sve tako povezano. Ali jedno je sigurno, da vas je moja mama nenormalno mnogo volela. Shvatila sam tek skoro, jer i taj dan kad joj je pozlilo, napila se sa komšinicom. A pričala je sa tetka Marikom i to je bilo baš negde onda kad su Angelsi postali slavni. I sad već znam ko su bili ti momci za koje se uvek raspitivala od nje, a i čovek kojeg je toliko mnogo volela.. Uvek sam mislila da je to Boris, ali nije bio on. – zaćutala je.

Sergej je nemo zurio trenutak u tamnu mrlju nepoznatog porekla koja se još uvek jasno videla na podu, bez obzira što je juče pola sata trljao baš to.

– Moj ćale ti je sve to pričao? – upitao je sklonivši pogled na Auroru.

– Nešto da i pokazao mi je i slike. Ti si isti on, ali on kaže da je po naravi Jakov na njega.

– Ha? – zbunjeno je pogledao – Moj ćale kao Jakov?

– Da, i mnogo je dobar čovek. – istaknula je ovo poslednje.

Sergej nije ništa odgovorio. Utonuo je u misli pokušavajući da svati. Nakon nekog vremena je ustao i zgrabivši Auroru pogolicao ju je, podigao i poljubio.

Luna je htela da ide, ali on ju je umiljato pogledao, nevino se osmehnuo i ona je ostala i htela mu je pomoći oko sendviča, ali on nije pustio.

Jeli su i vreme je bilo zanemareno.

Oni su ga zanemarili ili jednostavno nisu gledali na sat. Luna nije, jer nije postojao sat koji bi uočila, a Sergej je svoj zaboravio, nije bio siguran gde.

Saznao je dosta kasnije.

– Isuse, Sergej jel ti onaj sat u WC-u pokvaren ili je stvarno jedanaest? – upitala ga je vrativši se iz kupatila.

– Ah, tamo je, već sam se pitao...

– Sergej, moram ići. – unervozila se i prišla Aurori, ali ona se nagnula i sa obe ruke je zagrlila njegov jastuk – Ajmo...

Odmahnula je glavom umorno. Luna ju je podigla u nameri da joj obuče jaknu.

Sergej je prišao i navukao joj slatku, crvenu štrikanu kapu i osmehnuo se.

– Dođi i sutra ako možeš, čekaću te. – poljubivši obe ispratio ih je do stepeništa i zastao – Aj’ sačekaj tren, pratim te. – vratio se brzim koracima po kaput i preuzevši Auroru od nje, nosio ju je niz stepenice.

– Al’ Sergej... – glas joj se gubio od već poznatog zvuka drvenih stepenica.

– Mrak je i neću ulaziti, ajde... – rekao je i sišavši smestio Auroru u kolica. Insistirao je da on gura. Jednom rukom ju je obgrlio i pošli su polako.

Stigavši ispred kuće, zagrlio ju je sa obe ruke i poljubio.

– Volim te i trebaš mi, a čekaću te sutra. – istaknuvši poslednje poljubio ju je još jednom. Zaključivši da je Aurora zaspala, samo ju je nežno pomilovao i sačekao da njih dve uđu, zatim je i on otišao.

***

Fjodor je sedeo u svojoj ordinaciji. Popijena votka je bila osetno vidljiva na njemu. Potisnula je razum i iskrivila slike koje su mu lebdele pred očima. A kazaljke koje su se jezivo pomerale na satu okačenom iznad kreveta su izobličile vreme, tako i trenutak kad je čuo da su se ulazna vrata otvorila.

Posegao je za još jednom čašicom i ispio naiskap.

Luna je tiho ugurala Auroru i polako ju je izvadila iz kolica.

Unela ju je u sobu i spustivši je u krevetac izašla u kuhinju u nameri da popije vodu.

Bilo je tiho i mirno. Nije se čudila tome, premda se nejasno ježila i imala je osećaj kao da je uradila nešto što nije bilo na mestu.

Fjodor se isteturao iz ordinacije do trpezarije i ona se isprva trgla.

– Uh, uplašio si me... – rekla je, ali ugledavši ga da je pijan zbunjeno je skupila obrve. Zabrinula se, iz razloga što ga nikad dosad nije videla takvog.

– Nisam hteo da te uplašim.. – jezik mu je blago zapinjao, a prišavši pogledao ju je oštro – Gde si bila dosad?

– Fjodor, ti si pijan?– zaključila je sa grimasom.

– Nije sad reč o tome... – neodređeno je mahnuo rukom i naglo ju je zgrabio za nadlakticu – Jesi bila kod njega, ha, jesi li?

– Fjodor, jesam. Hteo je da vidi Auroru. – rekla je i nejasno se ježila ne znajući šta drugo da kaže, još manje je slutila šta će da usledi.

– Ne laži da si samo zato išla! – glas mu je postajao sve grublji – Nema šta da gleda Auroru, zakasnio je! Gde je bio dosad, ha?

– Znaš i ti da je bio u komi, a mislio je da sam poginula. Šta je s tobom Fjodor?

– Sa mnom? Još pitaš? Ali čini mi se da tebi nije briga šta je sa mnom. – grubo joj se uneo u lice.

– Nemoj tako. Znaš da nije tako. – nejasna nervoza ju je obuzela.

– Dokaži! – rekao je, štaviše zahtevao stisnuvši je uz sebe.

– Nemoj Fjodor! – mrštila se od njegove grimase i odguravala ga je.

– Hoću, želim... I sve sam učinio za tebe. I sad bih sve učinio. – ponavljao je i naglo spustio usne na njene, dok su mu ruke navalentno tražile put ispod haljine.

Nervoza je prerasla u strah.

– Nemoj, šta ti je? – pokušala ga je odgurnuti.

– Volim te. – rekao je i ponovo je spustio usne na njene.

Luna ga je i dalje odguravala. Ali popijena votka, baba Štefkini saveti i postojana želja da je zadrži, potpuno su mu potisnuli razum.

Srušio ju je na trosed.

Luna se panično opirala.

– Nemoj, šta je s tobom Fjodor?! – povikala je.

Nije odgovorio. Zgrabivši joj hulahopke svukao je i gaćice. Zastao je ugledavši tečnost na njima. Nije mu trebalo mnogo da shvati šta je to.

– Ti... ti si bila s njim, dala si mu se, priznaj da jesi. – prosiktao je između zuba i Luna se zaista plašila njegovog zamućenog pogleda.

– Fjodor, šta je s tobom? Pa znaš i ti koliko ga volim i uvek sam. Fjodor, čuješ? – molećivo ga je pogledala.

– Briga me za njega, volim te i hoću da budeš moja... – stisnuo ju je jako i spustivši usne na njene jednom rukom je nespretno nameravao da raskopča svoje pantalone.

– Nemoj, pijan si! – otimala se – To nisi ti. Fjodor, ti si dobar, šta je s tobom? – rasplakala se – Molim te Fjodor, ja ga volim i ne mogu da živim bez njega... Volim i tebe, ali ne tako i ti si me uvek shvatao i ja te cenim više nego bilo koga, Fjodor molim te... – jecala je obgrlivši ga sa obe ruke oko vrata.

Iznenada, kao blesak sablasne munje, njene reči su ga otreznile. Shvativši šta to on upravo radi, u zemlju je hteo propasti. Ali pošto nje mogao, samo se odmaknuo.

– Izvini ja... – promucao je i uspravivši se, oteturao se u svoju sobu. Bacio se na krevet i nabio glavu u jastuk.

„Ne, šta sam ja to uradio, šta sam to hteo? Ona mi ne duguje ništa... I gde tako da se ponesem..."

Glava mu je bolno pulsirala od nervoze, savesti i popijenog alkohola. Iscrpljen je zaspao.

Luna je blago podrhtavala i podigavši gaćice sa poda polako ih obukla, a sa hulahopkama u ruci je pošla ka svojoj sobi.

– Šta zamišljaš ko si? – trgnuo ju je Lenin glas i već je i ugledala njen lik pred sobom u polumraku koji je vladao unutar hodnika.

– Ništa ne zamišljam, šta je s tobom? – zbunjeno je upitala.

– Moj brat te voli, a ti ga izluđuješ, vozaš i iskorišćavaš, a onamo se krešeš sa drugim. – rekla je oštro, ali prigušeno – A znaš da sam i ja bila s njim, znaš sigurno.

Luna ju je pogledala i uzdahnula.

– Lena, zašto lažeš?

– Ne lažem! – zarežala je – Bila sam s njim. Uh, jedva je čekao da mi ga stavi.

– Lena, znam da lažeš i nemoj tako da pričaš o njemu jer ga ne poznaješ. Uopšte ga ne poznaješ. – naglasila je poslednje – I to što si pokušala da ga poljubiš, a znala si ko je i znala si i to koliko ga volim, znaš, to i nije bilo lepo od tebe. Pored toga, vrlo dobro znaš da je on Aurorin otac, a ti si mu rekla da je Fjodor, zašto? A nije ti bilo briga šta ko misli ili oseća, samo si zaslepljena njegovim izgledom i nabacivala si mu se čak i onda kad te je on odbio. A nisi htela ni da shvatiš, niti da ga poslušaš. – zastala je i nastavila nežnije – Lena, ja te ne poznajem takvu. Ti si dobra devojka, samo takva, šta je ovo?

Lena se namrštila.

Ne, nije htela da dozvoli sebi da je njene reči dirnu. Uzela je dubok udah.

– Da, to ti je on ispričao da bi i tebe sredio. A i ti se ložiš na njega zbog njegovog izgleda, znam. Ali slušaj, neću mu dozvoliti da vas rastavi. Ti pripadaš mom bratu, neću nikad da ga pustim! – jedva čujno je zaškripala zubima.

– Lena grešiš, ja ga poznajem i volim. Nisam prestala ni jednog trenutka da ga volim. I Aurora je njegova ćerka, mi smo živeli zajedno mesecima i greškom se desilo šta se desilo. Ali ja nisam davala Fjodru povoda da me voli, htela sam otići odavde još davno, on me je nagovorio da ostanem. Ja nisam htela da se on zaljubi u mene. – pokušala je da objasni.

– Ne interesuje me! I nisi u pravu, a sad idi tamo u sobu i izvini mu se! – rekla je, štaviše zapovedila i zamahom ruke uprela na vrata Fjodrove spavaće sobe.

Luna se ponovo namrštila.

– Za šta imam da se izvinjavam? – nervozno je upitala.

– Jer si ga odbila! Videla sam vas i čula. A on to nije zaslužio. Idi da ga zadovoljiš!

Nervoza je prerastala u bes.

– Neću! Ko si ti da mi to kažeš?– oštro je rekla – Saberi se i razmisli normalno, pa ćemo pričati kad se ohladiš. – naglasila je i otišla u svoju sobu.

Zatvorivši vrata, uhvatila se za glavu i zaprepašćeno se pitala šta je sa ovim ljudima. Oni su dobri, nisu bili takvi...

Protresla je glavu i uzdahnula teško.

***

– Fjodor... – rekla je Katarina ušavši u njegovu sobu, gde je on još uvek ležao držeći se za glavu koja mu je bolno pulsirala od jučerašnje veće količine votke.

Sat sa slikom princeze sa zlatnom kuglom i životinje nalik na žabca, koji je pre mesec dana kupio u Moskvi, sad je stajao na komodi kraj kreveta i pokazivao je deset časova. Bio je ubeđen da se baterija ispraznila.

– Da? – pogledao je majku poluzatvorenim očima.

– Htela bih da popričamo. – rekla je ona ozbiljno.

– Aj’ pričaj... – seo je i protrljavši lice uzdahnuo mučno – Reci mama, šta je? – pogledao ju je ponovo, pa bacio pogled na sat i videvši da je sad već deset i tri minuta, zbunjeno je trepnuo – To stvarno toliko sati?

Katarina je uzela dubok udah.

– Da deset sati je. Ana je otišla sa Lenom u selo. Tata je u bašti, a Luna pere veš. Aurora je s njom. Ali, vidi... – zastala je u govoru da bi ponovo udahnula, pa je nastavila – Vidi, ne znam celu priču, al’ nisam glupa i pored toga što je Lena rekla, ja sam već shvatila da je mladić Sergej Smirnov. I znam ko je on, a znam i to šta se dešava ovde. Luna je dobra devojka, a znam i to koliko je patila za tim momkom, kao što znam i to da je ti voliš, mada ti ona nije davala povoda za to. Sećam se i ja da si ti bio taj koji je insistirao da ona ostane kod nas i iskreno, ja sam prva navijala za vas dvoje, ali ovo što se sad dešava nije u redu. – gledala ga je ozbiljno – Slušaj, ako ona voli njega i on nju, ti tu ne možeš ništa. A koliko vidim, vole se. Osim toga, imaju i dete zajedno. Fjodor, znam šta se desilo sinoć, čula sam... – nezadovoljno je odmahnula glavom, a on se uhvatio za lice i nje ništa odgovorio, pa je ona nastavila – Ne smeš tako! Saberi se. Jesi je doveo ovamo jer si hteo da joj pomogneš, a ne da bi iz dužnosti tražio fizički da te zadovoljava. Šta je to bilo?

Fjodor je dalje ćutao potpuno svestan svega i od sramote koju je jasno osećao nje je ni pogledao.

Katarina je sela na ivicu kreveta i uzdahnula.

– Vidi sine, nije ona jedina na svetu. I ako je bila namenjena tom momku, ne može biti tvoja. Znaš i ti da ništa što je na silu, ne donosi sreću. A ima još dobrih i lepih devojaka.

– Znam mama. – progovorio je – I ja sam shvatio, još sinoć, samo votka i sve... Iskreno, ne znam ni šta mi je bilo... Volim je i nedostajaće mi ako ode, i kako ću Ani objasniti, znaš koliko je voli...

– Vidi, tu mi ne možemo ništa. I to što će nam faliti, to nije razlog da je mučimo, bilo bi sebično, zar ne? – glas joj je bio staložen, pogled nežan i Fjodor je uzdahnuo teško.

– Znam. Sve što kažeš, znam. – saglasio se i ustao. Pošao je pravo u kupatilo u nameri da se umije i dođe sebi.

Katarina se uputila u kuhinju i skuvala mu je kafu.

Izašavši iz kupatila, još jednom je uzdahnuo. Ugledavši Lunu, samo je spustio pogled i nije ništa rekao. Bilo mu je neprijatno, pa se ostatak dana trudio izbeći susret s njom.

Lena se vratila sa Anom iz sela. Devojčicino lice je odavalo ljutnju i bes. Ali pošto je to bilo učestalo, pogotovo posle pijace, niko nje obratio mnogo pažnje.

Luna ju je priupitala nežno, ali Ana nje bila voljna da objašnjava. Nestrpljivo je čekala nešto i jedva šta je ručala.

Ali kad je Luna spremila Auroru i imala nameru da pođe, devojčica joj je prišla odlučna da ide s njima.

Luna joj se osmehnula i povela ju je.

– Jel idemo do Sergeja?– upitala je dok su hodale ulicom izbegavajući lokve kao posledice jučerašnje kiše.

– Da, a jel to problem?. – bacila je pogled na nju, pa je vratila pogled na Auroru i usmerila ju je u staranu da ne ugazi u vodu, pošto je ovog puta i ona pešačila. – Taman malo bolje da se upoznate. – naglasila je.

– Nije problem. I onako hoću da mu kažem nešto. – rekla je mršteći obrve.

Luni ovo i nje baš slutilo na dobro, pa je uzdahnula. Premda nije stigla da je zapitkuje iz razloga što se ispred njih ukazala stara kuća u kojoj je stanovao Sergej.

Ana je išla napred, prva na vrata. Mrštila se na zvuk stepenica, ali nije zastala i nje ni čekala, pokucala je vrlo odlučno i jasno.

– Zdravo Sergej! – rekla je ozbiljno čim ga ugledala i već ušla.

On se isprva iznenadio, potom joj se osmehnuo.

– Zdravo Ana, lepo što si i ti došla. – rekao je poljubivši Lunu i Auroru, a spazivši devojčicin izraz lica slutio je da se zbog nečeg ljuti. Upitno je pogledao Lunu. Ona je slegla ramenima.

– Sergej, ti si loš! – rekla je Ana i sela na ivicu kreveta – Jako si loš i ja te ne volim više.

Luna je skupila obrve. Sergej se zbunio.

– Zašto? – upitao je i prišavši joj čučnuo ispred nje. Ali videvši tužno lice slatke devojčice koja je pogled uperila u pod, raznežio se – Zašto? – ponovio je pitanje.

– Jer si loš. – naglasila je.

– Ali zašto, malena? – pomilovao je devojčicu čije su oči zasuzile.

– Jer ćeš odvesti Lunu i Auroru daleko da ih ja više nikad ne mogu videti. – stisnula je usne da ne zaplače.

Luna je uzdahnula. Sergej je progutao pljuvčku dirnut i Ana ga je pogledala – I ti znaš da ja nemam mamu, rekla sam ti. Imam samo Lunu, a ti hoćeš da je odvedeš da je više nemam i nećeš Leni da budeš momak. A ona nema momka i ja sam htela da ti budeš. – zaćutala je i rasplakala se – Ne volim te više, a baš si mi se sviđao...

Aurora, videvši Anu da plače, skupila je i ona usne u plač, a Sergej je uzdahnuo i pomilovao devojčicu po kosi.

– Vidi Ana... – rekao je nežno – ne znam ko ti je šta napričao, ali ja ne želim da je odvedem daleko. Niti želim da je odvedem od tebe. Ja je volim i želim da budem s njom. I ona voli mene još od pre. Još pre nego što si je ti upoznala ja sam je poznavao i nešto je ispalo... Da, bio sam loš, ali sam se popravio i tražio sam je. I onda kad smo se sreli u vozu, i onda sam je tražio. A pošto sam je našao, želim da ispravim sve što sam tad pogrešio... – pokušao je da objasni.

Ana ga je pogledala i na njenom licu se ukazala zatečenost.

– A ti si taj zbog koga je plakala?! – zaključila je – I ti si joj dao onaj prsten, jel da? Ali onda si ti Aurorin tata.

Bila je neverovatno simpatična devojčica, a gledala ga je širom otvorenih očiju i on se iznova raznežio, pa joj se blago osmehnuo.

– Da, ja sam. – potvrdio je – Ali budi sigurna da je neću odvesti daleko. Ostaćemo tu i moći ćeš doći kod nas kad god i koliko god budeš želela, uvek. A blizu smo vidiš, samo jedna ulica. A što se tiče Lene, ja nisam njen momak, niti mogu biti. Ja sam Lunin momak i siguran sam da će kad tad i Lena naći sebi pravog, nije još zakasnila. – rekao je ponovo je pomilujući po kosi.

Ana ga je netremice gledala i jedno vreme je ćutala. Zatim ga je iznenada zagrlila oko vrata i naslonila glavu na njegovo rame.

– Ali sigurno ih nemoj odvesti, onda ću te voleti... I ako mi još sviraš na klavijaturi... – prošaputala je.

Sergej ju je obgrlio i nežno stisnuo uz sebe.

– Hoću, sviraću ti, al’ samo ako me tvoj tata ne prebije. I ako me uopšte pusti u kuću. – rekao je kroz osmeh.

Ana se odmakla i pogledala ga je ozbiljno.

– Moraće. Ti ćeš biti moj gost, ne njegov! – izjavila je odlučno.

Luna se nasmešila. Mnogo je volela tu slatku devojčicu kojoj je mogla zahvaliti to što je tu gde jeste.

Prišla je i sela pored nje.

Kazaljke na Sergejevom srebrnom ručnom satu su se pomerile i oni su popodne proveli igrajući se. Smejali su se, štaviše i vijali, pa su se na kraju i umorili.

Sergej ih je zadržao na večeri i pekli su krompir.

Nakon jela otpratio ih je do kuće. Poljubio, čak i Anu u obraz. Ona ga je zagrlila, a pustivši pogledala.

– Znaš, bilo mi je lepo kod tebe. I tvoj krompir je bio mnogo fin. I stvarno mi se sviđaš. – rekla je.

Sergej se nasmešio zadovoljno. Barem su stigli korak napred, pošto mu je najvažnije bilo da ne povredi tu slatku nedužnu devojčicu.

– Znaš Luna... – pogledala ju je Ana. Sačekala je da zatvori kapiju i pošavši pored nje nastavila – mislim da je Sergej baš dobar. I sviđa mi se puno. – istaknula je poslednje.

Luna joj se osmehnula.

– Da, Sergej je mnogo dobar i meni se sviđa puno. – saglasila se i zastala je pre nego što bi otvorila vrata – I znaš Ana, nemoj uvek slušati svakog šta govori. Prvo se uveri šta je istina pre nego što se naljutiš na nekoga. – rekla je naslutivši da ju je Lena nagovorila.

Ubrzo se i uverila u to.

Čim su ušli, Ana je napala Lenu kako ju je slagala, jer Sergej uopšte nije loš i da neće ni odvesti Lunu, ni Auroru daleko, kako je to ona rekla. I glasno je zatražila objašnjenje, zašto joj nije rekla da je on Aurorin tata, a naglasila je da će je od sad on učiti da svira i ne interesuje je ko će da se ljuti. Jer ako će se ljutiti, ona će uzeti klavijaturu i otići će da živi kod njega. I ješće fin pečeni krompir koji Sergej zna da napravi.

Fjodor se uhvatio za glavu i nije verovao sopstvenim ušima da bi ga i rođena ćerka ostavila zbog tog čupavog muzičara.

Katarina se nasmejala. Jurij je zbunjeno gledao, Lena je pobesnela, a Luna je pomilovala Anu po kosi.

– Nemoj tako, znaš da tvoj tata tebi sve pusti i mnogo te voli. A vidi, sad je tužan. – šapnula joj je u uvo.

Ana se uozbiljila i prišla je Fjodru. Zagrlila ga je i odmaknuvši se umiljato pogledala.

– Nisi tužan, jel da? Ali pustiš Sergeja da mi svira? – upitala je i nakrivila glavu – I čuješ, neću idem kod njega. Volim te tata, ali hoću da naučim da sviram onako lepo kako je mama znala. Baba mi je pustila da slušam kako je lepo svirala... Tata, ljutiš se? – nežno ga je lupkala po butini.

Fjodor se raznežio i kako bi se ljutio. Zagrlio ju je i podigao u krilo.

Luna im se nasmešila i odvela Auroru u svoju sobu. Fjodor je pogledao za njom, a kad su se vrata njene sobe zatvorila za njima vratio je pogled na Anu.

– Ne ljutim se, ali zar bi me i ti ostavila zbog tog čupavog, ha?

Ana ga je obgrlila oko vrata.

– Ne bih tata, ali hoćeš pustiš da mi svira. A neće ih voditi daleko. Reko je da mogu idem tamo kad hoću. A znaš kako smo se igrali ceo dan... I znaš koliko je smešan i dobar, i lep. Pustio je i da mu Aurora i ja pletemo kosu... – ushićeno je objašnjavala.

Lena nije mogla više da sluša. Promrmljala je nešto nerazumno i otišla u svoju sobu besna.

– I kažeš neće da ih vodi odavde? – upitao je Fjodor potvrdno.

– Neće ih voditi, a tu će da žive. Tamo u onoj kući što je malo loša. Škripe stepenice i curi kiša, videla sam šerpe. – zamahom ruke je uprela u pravcu gde se to nalazi i nastavila ozbiljno – Kaže, tamo će, a ima gumenog dinosaurusa. Dao mu ga je neki dečak gde je živeo dok je tražio Lunu. A znaš tata da ju je tražio? Svuda je tražio. I onda u vozu kad smo ga sreli, nju je tražio.

Fjodor se raznežio i nekako nije mogao više da se ljuti na njega. Kako, kad je taj čupavi uradio nešto neverovatno. Našao ju je i to po crtežu.

Uzdahnuo je i nije ništa rekao. Slušao je svoju ćerku dok mu je ona u detalje objašnjavala današnje popodne i znao je da je stiglo vreme da i on održi svoju reč.

– A slušaš tata? I pustiš ga da mi svira, a nećeš da ga biješ? – upitala ga je Ana završivši prepričavanje.

– Videćemo. – rekao je, premda je jedva suzdržao smeh.

– A znaš da zna da svira gitaru, a zna i da peva. Zna svirati i bubnjeve, a gitaru baš zna!

– Pa kad je gitarista.

– Kaže da nije više, da je nekad bio!

– Dobro, aj’ sad na spavanje. – rekao je i nosio ju je u sobu.

– A kupiš gitaru, pa da vidim kako svira? – pipkala ga je nežno po ušima.

Fjodor je uzdahnuo.

– Nek kupi on.

– Nema para, radi na drvari i kupio je sok, i votku, i keks. – odmahnula je ona glavom. Fjodor ju je spustio na krevet i ona ga je pogledala ozbiljno – I morao je platiti baba Ludmili hiljadu trista rubalja za stan. Ne znam koliko je to, ali nije imao pa je baba rekla da može i hiljadu dvesta sedamdeset, toliko je imao. I onda je baba popila sok, punu čašu i zvala ga je Gavril, a mrštila se na mene i ja na nju. A posle je pogledala Lunu i pitala gde joj je muž, onaj koji dere bolesnike. Al’ ko je to?

– Ma pusti baba Ludmilu, ne zna šta priča. – samo toliko je rekao i razvukavši usne uzdahnuo.

***

Lena je nešto pričala sa Fjodrom u ordinaciji, a poslepodne je otišla negde. Luna je zapazila da je Fjodor prilično nervozan, premda ga nije pitala. Spremila je Auroru i imala je nameru da ide, ali on je izašao iz ordinacije.

– Izvini, moram popričati sa tobom, dođi. – rekao je.

Spustila je Auroru i kad je ona potrčala do ostalih u trpezariju, ušla je u ordinaciju i sela.

Seo je i Fjodor u svoju stolicu i uzdahnuo.

– Prvo, izvini za ono veče. Ne znam šta mi je bilo. Napio sam se, a to mi se nikad ranije nije desilo, zaista mi je krivo.

– U redu je Fjodor, izvini ti za sve. Ja sam govno, znam. Ali ga volim i ne mogu protiv toga.

– Ok je to, ali ima jedan problem i ne znam stvarno šta da mislim o njemu. – zastao je i pogledavši je u oči zabrinuto nastavio – Luna, moja sestra tvrdi da su imali seksualni odnos, opisala mi je u detalje. Znam da ti njemu veruješ i sve, ali ja ne znam šta da mislim. – odmahnuvši glavom spustio je pogled na svoje ruke – Nije mi dobro... Šta ako jesu? Sestra mi je i ima samo sedamnaest godina. – ponovo ju je pogledao.

Luna se namrštila, štaviše i pobesnela.

– Znaš da Lena ne govori istinu. – rekla je. Ne, nije verovala. Nije htela da veruje.

– Daj Luna, otkud možeš znati zasigurno? Ipak je muško, a ne možeš reći da je Lena ružna. I ja ne želim da verujem, ali mene niko ne pita šta želim. – razvukao je usne u grimasu.

Za to vreme, Lena se pojavila na Sergejevim vratima. On se isprva zbunio, videvši nju umesto Lune. Skupio je obrve i sumnjičavo ju je odmerio.

– Zdravo. – rekla je hladno i ušla – Šta je, čekao si Lunu? E neće doći, sa mojim bratom je...

– Lena, šta hoćeš? – upitao je ozbiljno.

Lena ga je pogledala u oči oštro.

– Da je ostaviš na miru!

Sergej se još više namrštio.

– Znaš da neću. A sad idi kući.– zamahom ruke je pokazao na vrata.

– Neću, dok ti ne ispričam šta se desilo preksinoć.

– Šta? – upitao je i nejasna nervoza ga obuzela.

– Moj brat je dočekao tvoju dragu nakon što je došla od tebe i skinuo joj gaćice, čak sam čula, mada veruj mi nisam htela, da su joj gaćice bile vlažne od tvoje sperme. – usne je razvukla cinično, a lice joj je poprimilo grimasu gađenja – Bunila se neko vreme, ali posle je uzdisala pošto je shvatila da mu duguje toliko.

Sergejevo lice se zateglo od besa.

„Ne, nemoguće da se to desilo... odmahnuo je glavom „Ali šta ako jeste? užasavala ga je ta stavka i bio je rešen ubiće Fjodra, ali mogućnost da je Lena to izmislila je vratila razum i on joj se blago uneo u lice.

– Lažeš, da bi me nervirala! – zarežao je.

Lena je skupila oči.

– Ne lažem. Pitaj nju šta se desilo. – glas joj je bio leden, grimasa ubedljiva – Kažem ti, nisam se radovala što sam ih videla i čula, veruj mi. Iskreno, mogli su to i u sobi obaviti, a ne u trpezariji. Dobro što ih nisu moji videli...

Sergejev um se smračio. Stisnuo je šaku u pesnicu i doneo odluku. Ide i vodi je od tamo odmah i briga ga za sve ostalo.

– Hajdemo! – samo toliko je rekao i zgrabivši kaput, već je bio kod vrata. Ali zastao je i vrativši se nekoliko koraka, uzeo je nešto iz ruksaka. Strpavši to u džep, izjurio. Stepenice su ovog puta sablasno škipale, a Lena se radovala, zagrizao je.

Ćutke su pravili korake, žurio je. Stigavši, uleteo je pravo u ordinaciju i zastao.

Fjodor se iznenadio. Iznenadila se i Luna, a napetost je blago porasla.

– Sergej otkud ti? – upitala je, ali ugledavši Lenu s njim skupila obrve.

– Moramo popričati. – rekao je i pogledao Fjodra.

– Da, valjalo bi. – saglasio se on.

– Šta se desilo preksinoć između vas dvoje? – upitao je Sergej direktno.

Nastupila je tišina.

Fjodor se unervozio, a Luna je uzdahnula.

– Ništa. – rekla je nakon kratkog razmišljanja.

– Kako ništa?! Ne laži, Fjodor te je skinuo i pipao, ljubio i stavio te na krevet... – izjavila je Lena sklopivši ruke na grudima.

– Jel to istina? – malo oštrije je Sergej zatražio objašnjenje gledajući u Fjodra.

Tišina koja se ponovo spustila pridodala je napetosti i Sergej se osvrnuo upitno pogledavši Lunu.

– Istina je, ali nije se ništa desilo, Fjodor se sabrao na vreme. – rekla je.

– Da, baš verujem... – promrmljao je i vrativši pogled na Fjodra prišao njegovom stolu. Zavukavši ruku u džep, izvadio je roze čarapice za bebe i crtež njegove tetovaže. Spustio ih je ispred njega na sto.

Luna i Lena su zbunjeno gledale u to, a Fjodor je uzdahnuo.

– Ti si mi ovo dao. I ti si mi rekao da ustanem i da je nađem, a ako je nađem vratićeš mi je. – govorio je Sergej prilično glasno – Reci da je tako bilo. I šta je sad onda, ha?

Katarina, čuvši raspravu, prišla je vratima. Fjodor je ćutao kratko, pogleda prikovanog u roze čarapice, zatim je podigao pogled na njega.

– Da, ja sam bio, i sve sam to i rekao. Imao sam nameru i održati to, ali dogovor nije bio da se spanđaš sa mojom sestrom. A ti jesi. Zaveo si je i imao seksualni odnos s njom. Ispričala mi je sve u detalje. – rekao je i uzdahnuo – Znaš, razočarao si me čupavi. I mislim da nisi u poziciji da osuđuješ moje postupke. Dobro, jesam se zaneo, ali nisam imao ništa sa njom ni preksinoć, ni pre toga. Nije da nisam hteo, ili da sam bio uporniji možda sam i mogao, ali čini mi se da si i ti svestan da ne bi imao prava prigovoriti ni njoj, a ni meni. I zaista sam imao nameru da održim obećanje i da ti je vratim, ali posle ovog sa Lenom, stvari su se ipak promenile, ne misliš?

– Šta bre sa tvojom sestrom? – mrštio se Sergej – Ona se kačila na mene!

– A ti si trebao da je odbiješ, ne da je uvučeš u svoj krevet. – istaknuo je Fjodor poslednje i podigao jednu obrvu upitno – I šta sad zamišljaš? Vodiš Lunu, a šta će biti sa Lenom?

– Daj, šta je s vama?! – viknuo je Sergej nervozno – Nisam ništa imao s njom, razumeš?! To je ona izmislila samo da bi Luna ostala s tobom. Sama mi je rekla da će sve uraditi da me spreči da je odvedem, kao što mi je i to naglasila da je Aurora tvoja ćerka, ne moja. I najverovatnije je i