Uvek dobiješ ono što nećeš - knjga V. - Jakov Smirnov i njegovi Angeli (You will always get what you don't want - book V -Jakov Smirnov and his Angels)

By Magdalena Bodnar

Po povratku sa zanimljivog porodičnog putovanja Sergeja dočeka jeziva vest o njegovom bratu...
Konkurs za reklamu poznate pivare vodi Natali i Jakova u grad Klin gde se stvari komplikuju.
Zbog silovanja i ubitstva pukovnikove četrnaestogodišnje ćerke, Jakov biva osuđen na doživotni zatvor i dani postaju surovi...
I dok hladne gvozdene rešetke ubijaju i poslednju nadu prošlost postaje još bolnija a budućnost neizvesna...
Ruka sudbine povlači crtu na životnom putu i Natali odlazi u daleku zemlju.
Sergej nije u stanju da se pomiri sa užasnim činjenicama i surovom budućnosti njegovog brata, ali nisu ni ostali...
Hladna sibirska zima postaje jeziva, smrt sigurna, osuda sumnjiva, a beg Jakova Smirnova šokira javnost...
Izrazito lep mlad momak sa gitarom sa sobom donosi trenutke prošlosti...
A ruka sudbine i dalje ispisuje nove stranice...
Sergej ne odustaje od svoje odluke. Uporno skriva svoj identitet bez obzira na prošlost koja sve jasnije ispliva, bez obzira i na emocije koje oseća i koje ga teraju da iznova promeni svoju odluku, ali...
Putevi sudbine su čudni i uvek se dobije ono što se neće...

• Language: Српски језик
• Publisher: Magdalena Bodnar
• Release date: Jul 31, 2021
• ISBN: 9781005687793

Magdalena Bodnar

My name is Magdalena Bodnar.I was born 26. September 1978, I live in Kula, a small town in Serbia, and I'm still attending the interesting school of life in which the most important things to me are my family and all that is good, beautiful and honest.I am a married woman with three kids and I'm currently working as a creative florist, while my real passions live in the books and stories.I put a lot of effort into writting about lives of regular people, which are always full of happenings, drama, romance, comedy, life lessons and most of all fun.

Book preview

– Budimpešta, Kraljica Dunava. Grad sa skoro dva miliona stanovnika i jedan od najlepših gradova Evrope. – istaknula je Luna izašavši iz aviona i zakoračivši na Mađarsko tlo na aerodromu Ferenca Lista nasmešila se.

Aurora je zevnula i uzdahnula, dok je Sergej znatiželjno razgledao Dante je skupio obrve.

– Aha, a ti reče da idemo u neki drugi grad. – naglasio je.

– Da, u Heviz. – potvrdila je ona i prišla traci za prtljage.

– I koliko nam treba do tamo? – zapitkivao je Dante kad su već sa putnim torbama koračali sa aerodroma ka taksiju.

– Ne mnogo, ali treba. – uzvratila mu je Luna i sela u vozilo koje će ih odvesti do autobuskog stajališta odakle ima direktan prevoz za Heviz.

Stigavši, zahvalila se taksisti na mađarskom i pogled je uperila u tablu gde je bio ispisan red vožnje.

Letnje sunce je prilično ugrejao vazduh glavnog grada. Dante skupivši obrve uhvatio je metalnu šipku koja je držala krov iznad plastične klupe i neodređeno se vrteo, Beti se popela na klupu i sela, dok je Aurora posmatrala prolaznike i namrštila se videvši njihove čudne poglede uperene u njih.

Sergej je zaneseno razgledao okolinu i stare građevine koje su se uzdizale jedna kraj druge. Izvukavši kutiju cigara iz džepa pripalio jednu i pogledao u svoju ćerku.

– Šta je Aurora? – upitao je spazivši kako se mršti.

– Ništa. Svi gledaju u nas, ne vidiš... – uzvratila je ona.

Sergej joj se nasmešio.

– Pa kad su Mađari! – ubacila se Beti i već je stajala na klupi.

– A ti šta si? – uzvratio joj je Dante i sad je već i on stajao na klupi pokušavajući dotaknuti krov – Ali kladim se da gledaju u tatinu kosu i u maminu haljinu...

– Dante, siđi! – opomenuo ga je Sergej – A ti Beti, sedi!

– Neću sedim. – odmahnula je ona glavom – Sedela sam već... – skupila je usne, a Dante je naglo skočio i zadovoljno uzdahnuo, ali ugledavši uličnu svetiljku već se držao za nju i vrteo se u krug.

– Moramo sačekati malo. – uzdahnula je Luna i okrenuvši se namrštila je obrve ugledavši Dantea da se upravo pokušava popeti na stub svetiljke – Dante! – opomenula ga je.

– Ha? – zastao je i pogledao – A kad idemo?

– Za pola sata. I ne glupiraj se! – opomenula ga je ponovo.

– Ah, pola sata... – uzdahnuo je Dante nezadovoljno.

– Neću da čekam! – durila se Aurora.

– Neću ni ja! – nadovezala se Beti.

– A što ne uzmemo dotle sladoled, vidi tamo ima! – predložio je Dante i zamahom ruke pokazao preko parka na uličnog prodavca sa kolicima za sladoled.

– Sladoled! – uzviknula je Beti i sišavši sa klupe krenula u tom pravcu.

– Stani! – viknuo je Sergej, ali Dante je već bio na pola puta.

– Dante! – povikala je Luna i narednog trena svi su već žurili za njim.

– Stani, gde si krenuo? – zgrabio ga je Sergej.

– Pa da kupim sladoled. – uzvratio je on hladno.

– Od kojih para?

– Dao deda. – rekao je i izvukao smotuljak papirnih novčanica iz džepa.

– I meni dao! – nadovezala se Beti i užurbano turkala u svojoj maloj torbici.

– Da, i rekao je da samo ove pare mogu, naše ne valjaju. – naglasila je Aurora.

– Ah, i onda nema tako da se ode! – opomenula ih je Luna ne obrativši pažnju da su pogledi prolaznika i prodavca upereni u njih.

– Dobro, i šta sad? – promrmljao je Dante.

– Uostalom, kako si mislio da tražiš?– upitao ga je Sergej zaključivši da ni on neće znati da se sporazume, jer sumnja da svako zna engleski, ruski pogotovo.

– Reko je deda da kažem egy fagyi i daće mi. – uzvratio mu je Dante ozbiljno.

Luna se nasmejala. Sergej se uhvatio za glavu, a Dante je već i prišao prodavcu i mlateći novčanicom ponavljao – Egy fagyi! – mada je prstom pokazao tri i s tim je zbunio čoveka. Mwđutim, dok su svima uspešno kupili sladoled njega već nigde nisu videli.

Luna se iznervirala, Sergej valjda i od nje više.

– Mislim da je otišao tamo. – rekla je Aurora i zamahom ruke pokazala preko puta ulice gde su se ređali izlozi raznih prodavnica.

– Ubiću ga! – prosiktala je Luna, premda joj stomak iritantno podrhtavao od brige i straha, ali i u Sergejevom stomaku je bio grč dok su sa putnim torbama i sladoledom u ruci žurili preko ceste.

Stigavši na trotoar Lunin sladoled je završio u Betinoj ruci, Sergej je svoj dao Aurori i ušli su u prvu radnju, ali Dante nije bio tamo, niti su ga videli. Nije bio ni u drugoj, ni u sledećoj...

Pola sata su ga već tražili po prodavnicama niz ulicu, čak su i u frizerski salon ušli, ali nisu ga našili.

– Sergej, gde je? – šaputala je Luna nervozno očima punim straha.

Sergej je zastao i udahnuo duboko da bi suzbio emocije koje su ga pokušale nadjačati i da bi racionalno razmislio gde bi Dante mogao otići.

Ne, nije hteo da misli na najgore, premda to najgore je sablasno lebdelo u vazduhu pored zvuka neke muzike koji je delimično dopirao od nekud.

Zažmurio je da bi bolje odredio i razaznao iz kog pravca dolazi to.

Ubrzo, svo četvoro su žurili ka ćošku. Zakoračivši iza ugla, ugledali su narod koji se okupio oko nekih uličnih svirača. Provukavši se kroz gužvu Sergej je uzdahnuo i na njegovom licu se oteo osmeh olakšanja, a Lunina radost se pretvorila u bes ugledavši Dantea kako svira na bubnjevima, dok kudrav momak svira na gitari, stariji muškarac ih prati na harmonici. A momak čije je bubnjeve Dante očigledno prisvojio, stoji pored i zatečeno mu se smeši.

– Dante! – viknula je toliko glasno da su se svi trgli, zgrabivši ga protresla i muzika je naglo utihnula.

Dante se namrštio.

– Šta je s tobom? – upitao je nezadovoljno iz razloga što je bio primoran da prekine sa sviranjem.

– Još pitaš?! – vikala je i pogledi prisutnih sa raznim grimasama su se upreli u nju.

– Šta je problem, hej? – obratio se mladić sa gitarom Luni na lošem ruskom.

– Hah, Rusi... Samo su nam oni falili opet... – čula su se domunđavanja među ljudima na mađarskom jeziku i Aurora se namrštila.

Sergej ih nije razumeo, pa je uzdahnuo i čvrsto držao Betinu ruku, a Luna je pogledala oštro gitaristu.

– Slušaj, ovo ovde je moje dete! Znači, ne mešaj se! – rekla je upirući rukom na Dantea, ali većina je slegla ramenima pošto je nisu razumeli.

– Da, dete... Dobro svira, ovde, a ti si vikala Dante i prekinula, a što? – zatražio je gitarista razumnije objašnjenje.

Luna je skupila oči.

– Jer sam mu ja mama. I treba da smo na jebenom autobusu koji je očigledno već davno otišao, jer sam ja tražila njega po jebenim radnjama, misleći da ću umreti jer mi je nestalo dete dok smo kupovali glupi sladoled koji je on hteo, jasno?! – izvikala se sad na mađarskom jeziku.

Nastupila je tišina.

Dante se namrštio.

– Ništa te nisam razumeo. – rekao je i razvukavši usne prešao pogledom preko prisutnih – Ko zna da prevede? – upitao je malo glasnije.

– Dante, dosta! – viknuo je na njega Sergej – Dolazi ovamo!

– Ček’ još jednu pesmu… Hej, Sanji, egy pesma, može? – obratio se gitaristi pokazujući prstom.

Sergej je jedva suzdržao smeh, pa se uhvatio za lice. Luna je pobesnela, a mladić je slegnuo ramenima.

Dante upro udaraljkom koju je držao u ruci prema Sergeju

– Moj tata zna kul da svira gitaru! – naglasio je i ljudi su zbunjeno gledali čas u njega, čas u crnokosog mladog muškarca sa jedinstveno dugačkim repovima.

– Daću ja tebi još jednu pesmu! – zarežala je Luna.

– E, hoću i ja. – uzviknula je Aurora – Hoću harmoniku da probam. – stala je pred čoveka koji je držao taj instrument i osvrnuvši se pogledala Sergeja – Tata, znaš svirati harmoniku?

– Možda, ali idemo sad, ajde. – uzvratio je on.

Aurora je odmahnula glavom.

– Neću da idem, hoću da probam! – pobunila se i pogledavši čoveka, prstom je uprela u instrument – Birom?

Luna je skupila obrve, a čovek se nasmejao

– Biće ti teško. – uzvratio je na mađarskom, ali ipak je skinuo harmoniku sa ramena.

– Tata, ajde kako? – pogledala je ona Sergeja molećivo.

– Aurora, pusti čoveka, idemo. – uzvratio joj je on, dok se Luna doslovno natezala sa Danteom da ustane od bubnjeva.

– A hoću samo da probam. – nastavila je Aurora i pružila ruke ka instrumentu.

Čovek joj je namestio na ramena i ona je uzdahnula teško, ali upornost je bila jača od težine harmonike.

– Sviraš kao klavijaturu, samo razvlačiš i vraćaš. – rekao je Sergej i prišao, a ona je već i počela da svira. Čovek joj je pripomogao i Aurora je sa uživanjem svirala.

Dante nije čekao, pridružio joj se sa bubnjevima. Pridružio im se i momak sa gitarom.

Luna je pobesnela, premda je bila i dirnuta.

Sergej je čučnuo do Aurore i sa blagim osmehom na licu, rukama u vazduhu joj je pokazivao kad da je razvuče i kad da sastavlja.

– Bravo!!! – pljeskao joj je čovek kad su završili, ali pljeskali su im i ostali.

Aurora se radosno osmehnula i zahvalivši se vratila harmoniku čoveku, a Dante je spustivši udaraljke ustao.

– Idem sad. – rekao je i rukovao se sa svom trojicom, pa je izvukao smotuljak novčanica iz džepa i stavio u otvorenu futrolu gitare.

– Hej! – uzviknuo je gitarista videvši šta je uradio i imao je nameru da mu vrati, ali Dante je odmahnuo rukom.

– Mama reci mu da zadrži i kupi nove udaraljke, pošto su ove užas... – pogledao je majku.

Luna se nasmešila i prevela. Ta trojica su se nasmejala i odmahnuli glavama u neverici.

– A kako si rekao da se zoveš? – viknuo je za njim bubnjar na mađarskom.

– Šta je pitao?– skupio je Dante obrve i sad ga je već nerviralo što ne zna jezik.

– Kako ti je ime. – odgovorila mu je Aurora šapnuvši mu u uvo, ali tad mu je i Luna već prevela.

– Dante Smirnov!– viknuo je on i mahnuvši im pošao sa svojima nazad do autobuskog stajališta.

– Zbog tebe ćemo sad čekati još pola sata. I sedi tu, da se nisi mrdnuo! – rekla je Luna oštro, zamahom ruke pokazujući na klupu. Dante je samo uzdahnuo i mrštio se. – Duri se kolko hoćeš, ali ovo nije Derevnja, razmišljaj malo!

– Znam. Rekla si da se zove Budimpešta. – promrmljao je i izdahnuo kroz nos.

– Princeza nečega... – rekla je Beti i nestrpljivo se migoljila pored Dantea.

– Kraljica, ne princeza! – prekorila ju je Aurora i uzdahnuvši naslonila se na poleđinu klupe.

– Princeza mi se više sviđa! – istaknula je Beti i naborala čelo, ali pronašavši zalepljenu, okamenjenu žvaku ispod daske klupe oduševila se i uporno je pokušavala da je skine.

– Šta radiš to?! – podigla je Luna glas shvativši šta ona zapravo radi.

Sergej se uhvatio za glavu.

– Nemoj dirati to, prljavo je! – prekorio ju je.

Aurora se namrštila uz grimasu gađenja, a Dante se nagnuo da bi osmotrio iz bliza.

– Pitam se kakvog je ukusa bila ova žvaka? Ali čini mi se da je bila jagoda, još se vidi roza boja. – zaključio je i nagnuo se u nazad.

– Hoću žvaku, jagodu! – izjavila je Beti istog trena.

– Nema žvake! Sedite tamo i dosta! – prekorila ih je Luna.

– Hoću žvaku! Žvaku! – počela je Beti.

– I ja bih mogao... – uzdahnuo je Dante – Imam još para, dao je deda dosta.

– Ne može! – podigla je Luna glas.

– Žvaku!!! – nastavila je Beti glasnije.

– Ima tamo trafika. – rekla je Aurora i zamahom ruke uprela u kiosk, udaljen stotinak metara od njih.

– Nek ima, sedi tu i kraj! – zarežala je Luna.

Dante se nagnuo do Beti i šapnuo joj u uvo – Probaj sa tatom.

– Dante! – opomenula ga je Luna, ali bilo je kasno.

Beti je sišla sa klupe i uhvativši Sergeja za pantalone isprva ga je nevino pogledala, potom zagrlila oko noge.

– Tata, kupi mi žvaku... Žvaku, tata... Kupi mi, molim te... – umiljavala se.

– Ne znam kako se kaže. – slegnuo je Sergej ramenima u pokušaju da se izvuče.

– Ragogumi! – rekla je Aurora smorena od sestrinog moljakanja.

– Ogogumi, čuješ? Idi tata, ajde kupi... – kukala je Beti i nervozno cupkala.

– Idem ja, ne mogu te više slušati! – uzdahnula je Aurora i potrčala.

Luna se iznervirala i na kraju su svi bili kog trafike i kupovali žvake, kad je Dante bezbojnim glasom zaključio – Mislim da je neki autobus upravo tamo...

– Šta?! – uzviknula je Luna i uperila pogled u tom pravcu. Autobus je zaista bio tamo i samo što nije krenuo. – Mrdaj, požuri! Izem ti glupe žvake! – zarežala je i svo petoro su potrčali.

Zadihani su zakoračili na stepenik autobusa i samo su se srušili na sedišta. Poduže vozilo za prevoz putnika se pokrenulo ostavljajući iza sebe autobusko stajalište, ali...

– Prebiću te Dante! – zarežala je Luna nakon nekog vremena shvativši da su u pogrešnom autobusu.

– Šta je bilo? – pogledao ju Sergej upitno.

– Ovaj jebeni autobus ide na jug u Seksard!

– Otkud sam ja znao. – slegnuo je Dante ramenima.

– Mama, piški mi se! – pogledala ju je Beti.

– A ja sam gladna. – naglasila je Aurora.

Luna je izdahnula kroz nos, a Sergej se uhvatio za glavu i uzdahnuvši prošao rukom kroz kosu.

– Strpite se još malo... – rekao je pogledavši u svoju decu.

***

U Heviz su stigli preko Kapošvara, kasno popodne. Umorni i iscrpljeni od višesatnog putovanja autobusom.

Peške su krenuli niz glavnu ulicu. Luna je nosila oba kofera, dok je Sergej nosio Beti, jer se od veće količine soka i slatkiša koje nije imala nameru da stavi u torbu, nego je bez obzira na maminu opomenu ipak popila i pojela, ispovraćala u autobusu.

Stigavši do jedne manje kućice blizu crkve Svete Magdalene, Luna je zatečeno zapazila da je kuća održavana, štaviše neko i stanuje u njoj.

Starija ženica, prijatnog lica im je otvorila vrata. Luna joj se javila na mađarskom i ona im se osmehnula.

– Oh, stigli ste. Javio mi je Nikolaj. Ja sam Doroti Nađ. – rekla je otvorivši vrata širom – Meni su Nikolaj, a i tvoja tetka Marika pustili da živim ovde da bih održavala kuću. On dolazi svake godine dva puta da me obiđe, a Marika je bila skoro... – objašnjavala je.

– Drago mi je. Ja sam već mislila da je kuća skroz propala. Ja sam Luna, ovo je moj suprug Sergej, a ovo su naša deca Aurora, Dante i Beti – rekla je ona i osmehnula se – Oni ne znaju jezik.

– Pa, što ih ne naučiš, dete. – uzvratila je Doroti i kroz blagi osmeh počela da im priča na mađarskom.

Dante ju je pogledao ozbiljno.

– Mama, prevedi. – rekao je.

Luna se nasmešila, ali ostala je zatečena kad je umesto nje Aurora prevela.

– Otkud ti znaš? – trepnula je.

– Pa deda me je učio. – uzvratila je ona hladno.

– Hoću i ja da me nauči! – rekao je Dante i mrštio se.

– Hoću i ja... – promrmljala je Beti iscrpljeno.

– Nikolaj? – upitno je pogledao Sergej Auroru.

Na to je žena širom otvorila oči.

– Ti si Nikolajev sin? – upitala je na Ruskom, premda sa zanimljivim, štaviše smešnim naglaskom.

– Ne, Nikolaj je nas deda stric. – rekla je Aurora pre njega.

– Oh. – uzdahnula je žena – Ali u licu baš ličiš na njega. – istaknula je i odmerivši ga osmehnula se, potom je mahnula rukom – Ajte da jedete, spremila sam i večeru, mada sam vas očekivala za ručak. – govorila je i uvela ih u prostoriju namenjenu za trpezariju i dnevni boravak

– Potrajalo je putovanje... – razvukla je Luna usne, ali zakoračivši u tu poznatu sobu raznežila se.

Sve je bilo potpuno isto kao kad je otišla. Nameštaj je bio isti i stajao je baš na istom mestu, samo su zidovi bili sveže okrečeni, ali u identičnu nijansu i sećanja su navirala...

Spustivši putne torbe u podužem zastakljenom hodniku, ćutke je pravila korake unutar trpezarije.

Sergej ju je posmatrao, potom je prešao pogledom preko unutrašnjosti i progutao pljuvačku dirnut svešću da on upravo stoji u kući gde je nekad živela i odrasla njegova Luna.

Prišao joj je i zagrlio je. Ona mu se nasmešila i uhvativši ga za ruku povela u hodnik ka prvim vratima.

Spustivši ruku na kvaku, otvorila je ta vrata i osmehnuvši se uvela ga.

Sergej videvši razne crteže po zidu, raznežio se i pogledao je svaki, ali ugledavši prilično pohaban poster Edda rok grupe osmehnuo se.

– Aha, znači i ti si lepila poster... – zaključio je.

– Ma dala mi ga drugarica i ja htela da ga bacim, ali desilo se da mi je otpao kreč na zidu pa je dobro poslužilo da to sakrije. – nasmejala se – Ali, istina je da volim onu jedu pesmu od njih. – rekla je i izašla iz sobe.

Sergej je još kratko vreme posmatrao prostoriju, pa je izašao i on. Luna ga je povela do sledeće sobe koja je nekad pripadala babi i dedi, a sad je koristi Doroti.

Vrativši se u hodnik bacila je pogled kroz otvorena vrata ka trpezariji i nasmešila se videvši decu kako objašnjavaju ženi o selu odakle dolaze i o putovanju koje je prilično potrajalo.

Doroti im se smešila i dodatno zapitkivala dok je nameštala sto za večeru, a Luna je otvorila vrata koja su vodila u prostoriju odmah uz njenu devojačku sobu.

– Ovo je soba moje mame... – prošaputala je i progutala knedlu zakoračivši u nju. Sergej ju je pratio i pažljivo osmotrio unutrašnjost prostorije od šesnaest kvadrata u kojoj je stajao beli orman, beli francuski ležaj sa crvenim prekrivačem. Dve bele komode, stolica za ljuljanje sa crvenim jastukom, belo ogledalo i krevetac za bebe.

– Uvek sam se čudila, šta je koji moj skinuo deda mamin krevetac sa tavana kad sam ja već mogla i na krevetu da spavam... – rekla je promuklo.

Sergej je uzdahnuo i nije znao šta bi rekao pa je ćutao.

– Ali sad već znam... – uzdahnula je i ona dotaknuvši belo drvo – Pitam se toliko toga, ali znam da ne vredi... – prošaputala je pogled uperivši u maleno jastuče i pokrivač.

Sergej ju je zagrlio i zažmurivši naslonio lice uz njeno.

– Volim te malena... – rekao je tiho i stisnuo ju je uz sebe.

Luna ga je sa obe ruke obgrlila oko struka.

– Ja tebe Sergej. I zahvalna sam Bogu što mi te je dao, sačuvao i vratio... – glas joj je zamro i od sećanja koja su navirala suze su joj zamutile vid pa je trepnula.

Sergej je progutao pljuvačku.

– Malena moja, ja sam zahvalan na tebi... – blago ju je ljuljuškao, dok se licem mazio u njenu kosu.

Nakon večere, Aurora i Beti su zaspale u njenoj devojačkoj sobi, a Dante na kauču u dnevnom boravku.

Luna se istuširala i pripalivši cigaru, sela je na ivicu maminog kreveta pogled uperivši u krevetac.

Uzdahnula je i nakon nekog vremena podigla pogled ka ormaru. Skupila je obrve, jer joj se učinilo da ima neka kutija na njemu.

Spustivši cigaru u pepeljaru, ustala je i posluživši se stolicom od ogledala, stala je na nju u želji da je dohvati, ali kutija je bila toliko gurnuta da nije uspela.

Nezadovoljno je izdahnula kroz nos i sišla. Ali radoznalost ju je nadjačala i probala je još jednom. Stala je na prste, premda je uspela tek samo dotaknuti karton i ništa više.

Izdahnula je ponovo kroz nos ovog puta već nervozno i nestrpljivo je čekala Sergeja da se vrati iz kupatila.

– Aj’ mi skini tu kutiju. – rekla je čim ga je ugledala na vratima.

Sergej je stao na stolicu i skinuo.

– Ima još jedna. – rekao je.

– Skini i to. – uzvratila je ona i spustivši, od vremena prašinom prekrivenu kutiju na krevet, sela je. Ali otvorivši je, zatečeno je gledala u sadržaj.

Sergej je prišao sa drugom kutijom i spustivši je, trepnuo i sam zatečen.

Seo je pored nje, a ona je pažljivo izvrnula sadržaj prve kutije.

– Ne mogu da verujem... – mrmljala je držeći u dlanu mali čuperak plave kose vezane plavom mašnicom, potom je posegla za crnim, a zbunjeno je podigla još jedan crni čuperak vezan crvenom mašnicom, dok je drugom rukom neodređeno turkala između mnoštva pisama i rezultata sa ginekoloških pregleda.

Spustila je čuperke i pružila ruku ka kaseti Angelsa, ali ugledavši drugu kasetu sa natpisom Za tebe jedina moja, trepnula je.

Spazivši mnoštvo isečaka iz Ruskih novina gde se pojavljuju Smirnovi, netremice je zurila u to. Zbunjeno je pružila ruku ka jednom požutelom komadu na kom je stajala slika plavokosog čupavog dečaka sa violinom koji nije mogao imati više od šest ili sedam godina, ali neverovatno je ličio na Dantea.

Neko vreme je zatečeno gledala u to i zgrabila drugu kutiju, ali kad je istresla njen sadržaj po crvenoj posteljini pred njima su se rasule fotografije.

Mnoštvo starih fotografija i oboje su nemo gledali u sve to.

Sergej je pružio ruku ka fotografiji na kojoj je bila uslikana mala beba u kolevci, dok je Luna sa nevericom birala fotografije na kojima su bili uslikani plavokosi i crnokosi dečkići...

– Ko je ovo? – trgnulo ju je Sergejevo pitanje.

Bacila je pogled na fotografiju u njegovoj ruci, u koju je on netremice gledao, a podigao je i drugu sa koje se na njega smešila crnokosa mlada žena sa istom tom bebom u naručju. Ličila je na Lunu, a pozadina iza nje, kao i šareno ćebe na krevetu su budile uspomene.

Progutao je pljuvačku jer su delići sećanja navirala i postajala su sve jasnija.

– Ja, a to smo moja mama i ja. – rekla je Luna, mada je on već znao odgovor. Uzdahnuo je i zagledao se u ženinu dugačku crnu kosu, posle u preslatku bebu.

Luna mu je trenutak proučavala lice, potom je vratila pogled na fotografiju u svojoj ruci, sa koje se poluzatvorenim očima radosno, štaviše nestašno smešio plavokosi čupavi dečkić sa violinom – A ovo je Jakov, to znam, ali zar je on svirao violinu? – upitala je pruživši mu fotografiju.

On je pogledao i nije odgovorio. Sećao se...

– Sergej, šta je? – skupila je oči zbunjeno.

– Da, svirao je davno, jedva da se i sećam... ali sećam se.. – glas mu je zamro i progutavši knedlu koja mu se popela u grlo uhvatio se za lice.

– Čega se sećaš? – upitala je, a on je uzdahnuo teško kao da se dvoumio dali da kaže ili da ćuti, ali nešto ga je steglo u grudima i on je imao jak nagon da ispriča.

Još jednom je uzdahnuo.

– Bili smo mali... – počeo je, ali zastajao je pa je ispalo da zamuckuje. Uzdahnuo je još jednom i nastavio smirenije – I tvoja mama je otišla... Nije više dolazila. Ja sam plakao i zapitkivao zašto... Ne znam, ako sam imao četiri ili pet godina, a Jakov kao Dante sad, nisam siguran tačno. Znam samo da je besneo i ljutio se, a mama se izvikala na mene što cmizdrim za tom droljom, barem ona ju je tako nazivala i pretila je. Ja sam plakao i bunio se, a Jakov se baš posvađao s njom. Hteli smo da nam je vrati... Znaš, možda je glupo, ali nama je ona bila mama, bila je neko bez koje nismo mogli da zamislimo život, dok Elenu koju smo morali da zovemo mama, mogu slobodno reći da smo mrzeli, štaviše plašili smo je se. Trzali smo se već kad se njen auto zaustavio ispred vile, a da ne kažem za zvuke njenih štikli po mermernim pločicama, ah... – odmahnuo je glavom i razvukao usne u grimasu – Uglavnom, tvoja mama nije više dolazila, a mi nismo znali razlog. I ja sam plakao nisam mogao da jedem, ni da zaspim, nije ni Jakov, mada on to nije baš na taj način pokazivao. On je besneo, vikao, a znam da je plakao kad je bio sam. Ali znaš već, pa šta da ti pričam, pogledaj Dantea i biće ti sve jasno. Pa eto, i Jakov je bio takav čvrsti dečkić koji je stisnuo zube i progutao suze, a vikao, histerisao i svašta je radio... – zastao je u govoru i blago se osmehnuo. Luna ga je pažljivo slušala, a on se uozbiljio i odsutno zureći u bratovu fotografiju uzdahnuo – I taj put nas je mama zaključala u podrum. Ima tamo jedna soba, pored one gde smo vežbali. Nisam ti je pokazao, jer jednostavno nisam valjda ni u stanju da je pogledam, a i nema šta tamo da se pokaže... – reč mu je zastala u grlu pa je zaćutao na kratko – Svejedno, uglavom, ta soba je bila za velike kazne. Ima samo mali prozor, znaš već kako izgledaju te sobe u podrumu, a u njoj nije bilo ništa samo neki tvrdi dušek, kaiševi i mrak. Kad su kazne bile manje onda nas je zaključala u naše sobe, ali tad je sledio podrum.

– Kaiševi? – zgroženo ga je prekinula.

– Ne bih o tome, ali par puta smo dobili pošteno. Jakov češće, nekad nas je samo vezala, sve zavisi šta smo uradili. Uglavnom, tad smo bili obojica u podrumu samo zaključani. Jakov je seo pored mene na taj dušek i zagrlio me... Da, zagrlio me je rekavši: Sergej, ajde ne moj da cmizdriš, ako neće ona do nas idemo mi do nje. I ostatak vremena smo planirali beg. Narednu noć, čim smo bili pušteni, pobegli smo nas dvojica, a gladni, žedni i umorni smo stigli do njene kuće, to jest do Borisove kuće gde je ona tada živela. Ona se uplašila i zabrinula. Napravila nam je večeru, umila nas, a mi smo zbunjeni zurili u njen stomak koji se ispod tanke spavaćice jasno ocrtao. Objasnila nam je da čeka bebu i mi smo je zaneseno slušali, posle skoro se posvađali oko toga koji od nas dvojice će da je grli i pipne njen, za nas tako zanimljiv stomak u kojem se krije beba, mada iskreno i nije nam baš bilo jasno šta je to... – ponovo je zaćutao. Luna je trepnula dirnuta i pruživši ruku uhvatila njegovu. Uzdahnuo je – Da, bili smo glupi klinci koji i nisu baš razumeli kako stvari zapravo stoje, štaviše ni ko je ko. Uglavnom, nije prošlo mnogo i na vratima je ušao mlad čovek, pripit i nije se radovao što nas vidi, posle se i automobil zaustavio pred kućom i na vratima se pojavio naš otac. Odveo nas je kući. Plakao sam, a Jakov se ljutio. Nije nas kaznio. Sećam se, rekao je da ne radimo više to i da budemo sretni što je on došao, ne mama. Nismo bili sretni jer mi smo hteli da sve bude kao do pre mesec dana i pre toga kada je tvoja mama još živela sa nama. Pošto su tad i mamine kazne bile mnogo podnošljivije, jer je ona... Ah, nema veze... – odmahnuo je glavom nervozno – Nema veze ništa... – ponovio je i zaćutao.

Luna je uzdahnula.

– Sergej, aj’ ispričaj mi. Nisi mi rekao za violinu...

Uzdahnuo je i on.

– To je bio naš poslednji zajednički beg. Još jedan pokušaj da vratimo našu dadilju, ili da je nagovorimo da živimo s njom. Ali kad smo stigli i kad nas je uvela, mi smo kao ukopani stajali i zurili u kolevku u kojoj je spavala sićušna mala lutka. Barem nama je izgledala kao lutka, ali živa lutka koja se smeškala u snu i mi smo bili očarani, posle smo se skoro posvađali čija će biti. – osmehnuo se mučno – Da, Jakov te je bez razmišljanja zgrabio, ali tvoja mama se nasmešila i pomogla mu. Nije ga prekorila, nego se nežno smešila i sa strpljenjem mu objasnila da sedne na krevet, baš na ovaj... – prstom je pokazao na fotografiju – On ju je slušao i grčevito te je grlio, ljuljuškao i neprestano pipkao sav ushićen, a ja sam se rasplakao, jer sam baš ja hteo to. Ja sam hteo da držim tu zanimljivu preslatku igračku. Nešto novo što nikad nisam dosad video. Ali od moje histerije se beba probudila i rasplakala se, pa se i Jakov naljutio. Ali naljutio se i onaj čovek koji je dosad spavao, a od galame se i on probudio. Nisam mario, ja sam samo hteo da pipnem bebu i da je držim i ljuljam i da se igram s njom, ali... – podigavši pogled osmehnuo joj se, potom je odmahnuo glavom i vratio pogled na fotografije. – Tvoja mama te je podigla, nešto se raspravljala sa tim čovekom. On je izašao, a ona se unervozila, Jakov se mrštio na mene, a ja sam šmrcao i ona mi te je spustila u krilo. I ja ne znam šta sam tada osećao, pogotovo trenutak kasnije kad su se pojavili mamini telohranitelji koje je unajmila da nas paze nakon drugog pokušaja bega. I mi smo molili, obećavali, histerisali, posle pokušali i pobeći. Ali mene je uhvatio Stefan, a Karlo je trčao za Jakovom, sustigao ga je nekih tri ili četiri kuće od te. Jakov ga je još i šutnuo između nogu, a on ga je ošamario tako da mu je krv krenula iz nosa. Vukao ga je do automobila, mene je Stefan ugurao na zadnje sedište. Plakao sam i vrištao. Jakov se otimao, pljunuo je Karla, posle je besneo i na mene i na tvoju mamu, jer nas je, bez obzira što smo obećali da ćemo biti dobri, da ćemo paziti i na njenu bebu, učićemo, sviraćemo, slušaćemo i tatu, ona izdala... – ponovo je zaćutao, pošto ga je grlo snažno steglo od sećanja

– I šta je bilo posle?– upitala je Luna tiho.

– U vili nas je čekala mama i možeš misliti kako nas je kaznila, već kad je morala usred noći da dolazi i to sa neke važne večere i tako dalje... Mene je samo istukla i zaključala u podrum, uz glasno objašnjavanje da meni nije mesto pored neke seljanke kurve, da sam ja talentovan i rođen da budem ugledan i tako dalje, a sa Jakovom ne znam šta je uradila, nisam video. Ali uglavnom, uzela mu je violinu i nisu ga zaključali u podrum nego su ga odveli negde. Nisam ga video nedelju dana. Plakao sam i za njim, molio, pitao. Irina mi je rekla da ga je mama odvela sa sobom, a ja sam je molio da mi ga vrate. Mislim da je ona nazvala tatu, jer naredni dan i to je bio valjda i poslednji put kad je moj tata došao, sa njim je bio i Jakov. Ali još isti taj dan, Jakov je izlomio mamin klavir koji je stajao u dnevnom boravku, izlomio je svaki naredni koji su doneli u vilu i postao je zaista nemoguć. Inatio se i više nijedna žena nije izdržala da nas pazi, a i nastavnici su odustajali. Ah, a mama je besnela, kažnjavala i njega, i mene sa njim zajedno, naglasivši mi da ga ne slušam i da ne budem kao on koji posle nije više hteo ni da peva, sve dok se nije pojavio neki čupavi roker kod ćaleta po pesmu. Mi smo bili baš na praznike u Novosibirsku i naša mama je izrekla negativan komentar o tom momku i o toj vrsti muzike, a Jakov se isti dan uhvatio roka. Još to veče je ošišao sebe bez-veze da bude što čupaviji. Posle je pustio repove, pa je i mene ošišao kreten, dok sam spavao, a naterao me je da ga ofarbam. Hteo je i ja da se farbam, ali pošto ja nisam hteo potukli smo se, a mama je pobesnela videvši na šta ličimo. Normalno, kaznila nas je, a Jakov nije odustajao i rekao je da jedina stvar koju će raditi je da peva i to isključivo rok. Nakon nekoliko meseci su došli po nas u selo i odveli u grad. Tamo su nas čekala trojica momaka naših godina. Pristala je, verovatno je mislila da bolje i rok bend nego da ne radi ništa ili samo da uništava, jer silne kazne kao da ga nisu ni doticale, štaviše bio je sve gori. Ah, ne možeš ni zamisliti šta je sve radio, a i ona njemu, a dobio sam i ja. Možeš misliti kad ga je vezala i ubila boga u njemu, nisam više ni siguran zašto, dali zbog spaljene bunde, ili zbog uništenog klavira u Novosibirsku, ili zbog neke upropašćene večere sa nekim od uglednih prijatelja, ne znam. Ali misliš da ga je uspela naterati na nešto? Da, uspela je da joj se još više zainati. Mada, kad smo oformili Angelse, za nijansu je postao podnošljiviji. Ne znam, barem dok smo vežbali i dok smo snimali. Voleo je to da radi. Voleo je da peva i umeo je, a zaista mu je i pristajalo. Ne znam, ali na koncertima, videla si i sama, da prosto ima nešto u sebi što zrači, ali lud je... – uzeo je dubok udah i jedva primetno se osmehnuo, pa se uozbiljio – Znaš, bili smo stvarno bliski, znam i to da je u srcu mnogo dobar i neko ko je popio bezbroj kazni, često i umesto mene. Ali ima tu strahovitu odlučnu i inatnu narav, a zaljubio se u tebe...

– Daj, Sergej, nije više... – rekla je ona i uzdahnula dirnuta pričom.

Sergej ju je pogledao.

– Luna znam ga, ako nešto utuvi u glavu nikad ništa, ni niko ga neće moći uveriti u drugo. I spreman je da ide do krajnosti.

– Dobro to, ali to nema veze sa zaljubljenošću. I promenio se već...

– Da, još je luđi, čim nema volju da peva znam onda šta oseća i zašto. A to je jer ne vidi smisao, a ne vidi je jer pati za tobom.

– I za tobom!

Sergej je razvukao usne u grimasu.

– Luna, on se zaljubio u tebe, a to nije mala stvar ako je moj brat u pitanju. Pored toga je saznao da si ti ćerka naše dadilje koju je izrazito voleo, posle besneo na nju, a ti si i ta devojčica sa kikicama zbog koje je igrao iks-nula i da ne nabrajam ostalo. Shvataš Luna da je on zaluđen s tobom.

Namrštila se.

– Ah, i ti kažeš da je on tvrdoglav, a šta si ti? Slušaš ti šta ti ja govorim? Pričala sam s njim i rekla sam ti da nije više zaljubljen u mene. Nije bio ni onda, samo sam mu se svidela i možda me voli, a sigurna sam da je zaluđen sa Nati. Znam to..

– Ah, to ti samo misliš. Slušaj, ne bi me začudilo i da ima dve od jednom..

Luna je složila užasnutu grimasu.

– Sergej, preteruješ! Uostalom, ako baš hoćeš da znaš... – osmehnula se – Naglasio mi je da ne bi da bude onaj koji ima više žena...

Sergej je skupio oči.

– Neka, aj’ pustimo njega i šta je on rekao... – promrmljao je i uspravio se, a pripalivši cigaru prišao prozoru.

Uzdahnuvši, odsutno je zurio na mračnu ulicu, potom je zatvorio žaluzine i vratio se do nje.

Ćutao je i iznova se pitao kako je sve pošlo tako krivo, ali kako je i sve tako povezano. Nejasno dvoumljenje ga je preplavilo i on se naježio na pomisao da je baš on taj koji je nešto krivo shvatio ili uradio.

Prošavši rukom kroz kosu, ugasio je pikavac i sve jasnije je video greške koje je on pravio i zbog kojih su obojica tu gde jesu, a praznina koja ga prati, ponekad postaje nepodnošljivo teška, realnost mučna, a sećanja bolna. Ali bio je svestan da ono što je urađeno, urađeno je i vreme ne može da se vrati, pa se uveravao da je ovako bolje.

Svima je bolje.

On ima nju, ima decu, gitaru, kafanu, a njegov brat ima Natali i nek se oko nje trudi...

– Znaš, nisam baš mislila da si dobio toliko nagrada... – trgnula ga je njena rečenica.

Pogledao ju je, a ona mu se osmehnula i nastavila da slaže isečke novina nazad u kutiju.

Nije ništa rekao, seo je pored nje i spustivši pogled na podebljane naslove, razvukao je usne u grimasu.

Luna je zastala i pogledala ga.

– Zaista nisam mislila, mada su me uputili poneki još dok smo živeli u Novosibirsku, da je moj momak veoma cenjen, uspešan, prelep, dobar, sa bezbroj nagrada i završenim faksom pre svakog roka, pred kim stoji svetla budućnost i za kim uzdišu sve cure, a bogate familije sanjaju da udaju svoju ćerku za njega... – osmehnula se donekle mučno – Ali ti jesi stvarno sve to...

– Šta? Idiot, mamin poslušni sin mezimac, koji sem gitare ništa drugo nije znao. Ah, pusti to, sve te nagrade nisu ništa. – glas mu je promukao i uhvativši je za ruku povukao k sebi. Zagrlivši je zario lice u njenu kosu – Ti si jedina nagrada koja nešto vredi i koju sam dobio i to bez gitare. – rekao je i Luna je prasnula u smeh pa se i on nasmejao, ali narednog trena ju je polegao na crvenu postelju i strast je zanemarila prošlost...

***

PRVO POGLAVLJE

– Ideš sa mnom za Moskvu? Ima konkurs, traže najboljeg za neku reklamu i prezentaciju. – rekla je Natali dok je užurbano pakovala svoju putnu torbu.

– Aj’ idem. – promrmljao je Jakov i prišavši ormaru izvadio svoju putnu torbu. Bacio je na krevet, a izvadivši nešto odeće bacio je i to preko nje.

Natali je prišla u nameri da spakuje i njegovu torbu.

– A što si morao prebiti Stefana Jovanoviča? – upitala je i brzim pokretima mu složila isprva pantalone, posle i majice.

Jakov ju je skupljenim očima odmerio straga i iznova je zaključio da je svakim danom valjda sve zgodnija, a ovako dok se naginje njena zadnjica ga prosto doziva i on nije u stanju mnogo da razmišlja.

Prišao je korak i obavio ruku oko njenog struka.

– Jer si ti moja, a on se puno motao oko tebe... – rekao je, ali glas mu je bio zavodljiv šapat od čega je nju već obuzimala poznata slabost u kolenima.

Uzdahnula je, ali osetivši kako se trlja u njenu zadnjicu osmehnula se.

– Ah, a bio je fin momak... – istaknula je i ispravila se.

– Sviđao ti se, ha? – namrštio je Jakov obrve i jednom rukom ju je stisnuo uz sebe dok mu je druga već bila ispod njene letnje haljinice.

– Možda... – nasmejala se ona i izazovno se protrljala zadnjicom o njega, ali osetivši njegovu želju preplavio ju je talas uzbuđenja.

Zažmurila je pomislivši koliko je još uvek luda za njim. Ali kad je i pored svih gluposti koje radi, prosto neodoljiv, prelep, zabavan, strastven i još toliko toga bi mogla da nabroji zbog čega ga toliko voli. A tu je i još nešto...

Tužan je, premda to vešto krije i ne priča o tome, ali ona vrlo dobro zna šta mu je brat značio, a i Luna. Potpuno ga je razumela jer i njoj još uvek nedostaju. I ponekad bude zaista teško, bez obzira koliko je vremena prošlo.

Uzdahnula je ponovo.

– Jakove, zakasnićemo na avion... – napomenula je tiho, premda nije želela da prestane. Izrazito je volela sve to s njim, jer je tad sve dobijalo neki drugi oblik. Štaviše nije ništa ni postojalo, samo on, njen Jakov i ona tako ludo zaljubljena, a sretna.

– Hm, briga me. – znala je da će to reći, pa se nasmejala i pustila da joj savršenim pokretom svuče gaćice.

Gaćice su pale na pod, a njegovi prsti su je vešto dodirivali između butina i nju je preplavila snažna želja i potreba za njim i svime što je on.

Uzdasi su joj postali sve glasniji, a on se blago nagnuo s njom, dok je jednom rukom užurbano raskopčavao svoje pantalone.

– I zapamti, ti si moja, nema tamo Stefan, Ivan, Filip i kojekakvi fini kreteni... – šaputao je zavodljivo se trljajući bradom o njenu kosu i narednog trena je glasnije uzdahnuo, a ona je zastenjala od zadovoljstva osetivši ga u sebi.

Iovako topao vazduh avgustovskog prepodneva je naglo porastao za koji stepen i strast je potisnula sav razum, a Natalijini glasni uzdasi su potpuno ispunili sobu koju su delili već godinama.

– Volim te Jakove... – šaputala je zadihana, a on je naglo cimnuo i zastenjao, pa ju je samo stisnuo na sebe. Zastenjala je i ona. I iznova se gubila osetivši kako se grči u njoj. Bila je nezasito željna još toga, još njega i svega sa njim – Volim te nenormalno... – ponovila je.

Jakov je ćutao, zario je lice u njenu kosu i zagrlivši je sa obe ruke, još se nekoliko puta protresao, pa je cimnuo blago i zadovoljno uzdahnuvši pomerio joj kosu samo da bi spustio poljubac na njen vrat.

Poljubio je i zadržao se tako još trenutak, a odmaknuvši se navukao je pantalone koje su mu pale do člankova.

– No, hoćemo li mala? – upitao je i kad ga je ona pogledala, samo joj se poluzatvorenim očima zavodljivo, štaviše nestašno nasmešio i uhvativši obe putne torbe krenuo prema vratima.

Natali je odmahnula glavom i nasmejala se. Navukavši gaćice brzim koracima je požurila za njim...

***

Jakov je gledao televizor u očevom stanu u Moskvi. Natali je već tri sata bila nagnuta nad svojim radovima trudeći se osmisliti zanimljivu i što savršeniju moguću prezentaciju. Ali bila je neodlučna oko muzike i falilo joj je još detalja. Premda je zaista htela da uspe, iz razloga što je nakon fakulteta napravila samo par manjih reklama za neke kreme, testeninu i neke stvari koje niko nije hteo da prihvati jer je smatrao glupim ili nedovoljno unosnim.

Međutim, sad joj se nudila prilika da prezentuje neku veću fabriku kao ova iz Klina, pošto nema ko nije čuo za pivo Klinskoje.

Uzdahnula je teško i protrljala oči, a Jakov je ustao i isključivši televizor prišao.

– Jel znaš gde je moj ćale? – upitao je.

– Ne baš, znam samo da je otišao u neko selo i ovog puta će se zadržati valjda do prvog septembra.

– Ahm... – promrmljao je i otišao da se istušira.

Vrativši se iz kupatila, ponovo joj je prišao i Natali je uzdahnula. Njegov svež miris ju je prosto omamljivao.

Uspravila se, okrenuvši se ka njemu nasmešila mu se i sa obe ruke ga je obgrlila oko vrata.

– Volim te Jakove, znaš to. – prošaputala je i poljubila ga u vrat.

Zatvorio je oči i uzdahnuo, ali osetivši da će se raznežiti, kao i uvek kad čuje te slatke reči i njen mio glas, stisnuo ju je uz sebe i reč nije rekao.

Natali je podigla glavu i stavši na prste spustila usne na njegove.

Ljubili su se zaneseno i on se doslovno gubio.

Bila je sve što je on voleo. Mala, slatka, zgodna, crvenokosa, vatrena, meka i neverovatno uzbudljiva.

– Jesi siguran da nećeš još malo da ostaneš? – njen dah mu je pomilovao vlažne usne. Gledala ga je zavodljivo i on joj se osmehnuo.

– A ko je rekao da ja hoću negde da idem? – upitao je i podigavši je na sebe nosio u sobu.

Natali mu se veselo smešila i zavrtala pramen njegovog dugačkog repa.

– Znam te, Jakove. – šapnula mu je u uvo i nežno ga gricnula.

– Hm, ti to samo misliš... – uzvratio je i polegnuvši je na krevet naglo se nagnuo nad nju dočekavši se na ruke.

Trenutak su se samo gledali.

Smešio se neodoljivo da je njeno telo preplavila slabost koja sa sobom nosi neizdržljivu želju.

Uzdahnula je razmaknuvši usne.

Jakov je progutao pljuvačku, jer su njene usne, ona cela, njen uzdah i osmeh iznova budili snažnu želju i još nešto.

Nešto što ga je potpuno opčinilo.

Spustio se na laktove i dotaknuo njene razmaknute usne svojima, a narednog trena joj je odigao haljinu.

Njene gačice su završile na podu, a on je brzim pokretima otkopčao svoj kaiš i blede farmerke je spustio samo onoliko koliko mu je trebalo da bi uradio ono što je iznova nenormalno želeo.

Natali je zastenjala glasno, a on je uzdahnuo i nagnuo se ka njoj.

– Zagrli me mala. – prošaputao je.

Ona je obavila obe ruke oko njegovog vrata i prepustila mu se.

Strast je bila osetna.

Ona mu je uzbudljivo uzdisala na uvo terajući ga da ubrza i da zastenje od užitka koje mu je u snažnim naletima grčio mišiće.

Stisnuo je zube. Ne, nije hteo da se završi, hteo je još da je oseti i čuje, ali...

Nije se odmaknuo, štaviše gunuo ga je što dublje, samo da bi čuo njen slatki uzdah, osetio kako drhti i uzbudljivo ga stiska svojim mišićima, pojačavajući njegove grčeve i blaženstvo od kojeg sve nestaje i ostaju samo njih dvoje.

Ona tako jedinstvena i on lud za njom već godinama.

Uzdahnuo je i par puta se još snažno protresao, a ona ga je stisnula mišićima i on je imao želju da se nikad ne odmakne.

Ni ne pamti otkad ne mora da pazi. Iskreno, ni ne zna kako se to desilo. Ali ako se dobro seća, ona ga je navukla i na to, baš kao i na sve ostalo. Nije rekla razlog i njemu je bilo idiotski da je zapitkuje pošto se uopšte ne bi bunio i da zatrudni, ako ona želi. Ali očigledno koristi nešto, jer koliko vidi nije se ništa desilo, a njemu je nekako svejedno, bitno je da se njoj dopada da ne vadi.

Podigavši se na ruke osmehnuo joj se. Odmaknuvši se navukao je pantalone. Ne rekavši ništa, potražio je majicu i obukavši se pogledao ju je.

– Sad idem, ali doći ću. – rekao je i nagnuvši se poljubio ju je još jednom, zatim je otišao.

Natali je neko vreme još ostala da sedi na ivici kreveta gledajući za njim. Znala je da luta, uvek luta, ali uvek se i vrati, a njoj je to bilo bitno. Premda se često pitala gde ide i šta radi, i s kim.

Uzdahnula je, nekako se nije usudila da ga priupita, iz razloga što nije znala kako bi reagovao. Uz to, nije htela da ga guši. Htela je samo da ga voli i da ga na bilo koji način usreći.

Obukavši gaćice uspravila se. Izašavši iz sobe, nastavila je sa radom...

***

Jakov se uputio prvo u teretanu koja je pripadala Nikolaju Makarovu, a vodio ju je Konstantin Beli. Tu su ga već svi poznavali, pošto dok je boravio u Moskvi stalno je svraćao. Zadržao se oko sat vremena, potom koristeći se malim kupatilima u okviru te vežbaone, istuširao se i pošao do Titanijuma.

– Jakov Smirnov! Kakvo lepo iznenađenje. – smešila mu se mlada prostitutka čim ga je ugledala.

– Pozdrav Olga, šta se radi?– upitao je on prišavši šanku.

– Evo, radi se... A jesi se predomislio možda, ha lepi moj? – umiljavala se nežno mu dotaknuvši pramen repa.

– Nisam još. – uzvratio je i seo na barsku stolicu.

– Šta ćeš popit Jakove? – upitao ga je šanker.

– Zar ne znaš? – podigao je obrvu i pogledao ga.

– Znam, ali ko zna, možda si se promenio, nije te bilo dosta dugo... – osmehnuo mu se šanker i nasuvši duplu votku u čašu, spustio je pred njega.

– Nisam bio u Moskvi, jaka stvar... – promrmljao je i ispio polovinu sadržaja odjednom.

Pripalivši cigaru pogled mu je zastao na klaviru u ćošku na kojem je svirao plavokosi.

– O Jakove, otkud ti? I vidi što si lep, još uvek... – trgnuo ga je glas crnokose mlade žene, izazovno obučene u skupu toaletu. Utom, već je i spustila ruku na njegovo rame.

Pogledao ju je iskosa i smoreno uzdahnuo.

– Žana, otkud ti u Moskvi?

– Dragi moj Jakove, pa da te uputim u novine, ovo sve ovde pripada meni, od skoro... – kikotala se.

Jakov se namrštio

– Čime si ga ucenila pa da te je oženio? – upitao je sa grimasom.

– Heh, vidiš da znaš šta se zbiva. – rekla je uz ležeran pokret ruke – Pa Jakove dragi, imam i ja svoje kvalitete, već si zaboravio?

– Jesam očigledno... – promrmljao je i ispio ostatak iz čaše.

Žana se nagnula ka njemu.

– Hoćeš da se prisetiš? – zavodljivo mu je šapnula u uvo i njen dah ga je pogolicao.

Jakov se na to namrštio i kroz maglu se setio seksualnog odnosa s njom. Ako je on imao dvadeset godina, a ona šesnaest. Sećao se da je prilično pobesneo jer se izdala da je punoletna obožavateljka, posle je saznao da je sestra jednog mafijaša iz Krasnojarska.

Potresao je glavu. Sva sreća što je posle našla drugog, pa nije morao da se nateže sa njenima...

– Jakove dragi, šta si ućutao? Čujem imaš devojku, pa kako to? – trgnulo ga je njeno pitanje iz misli.

– Aj’ kani me se, može? – pogledao ju je iskosa.

– Hej, ne budi tako drzak, zar nisi srećan što me vidiš? Ali idem, a ti uživaj, ja častim. – rukom je dala znak šankeru da mu ponovo naspe čašu, potom je vratila pogled na njega – Ali ako si zainteresovan za nešto jače, biću u sobi 7. – nasmešila mu se.

– Ja zadovoljan i sa votkom, aj’... – rekao je i kad je šanker spustio pred njega čašu, pružio je ruku i podigavši je nagnuo.

Žana je otišla, a on je pripalivši cigaru uzdahnuo osetivši nečiju ruku na svojim leđima.

Okrenuo se i Nikolaj Makarov mu se osmehnuo.

– Jakove, pa gde si? Što nisi došao gore? – upitao je pruživši mu ruku.

– Nisam hteo da smetam. A gde si Nikola i čujem da si se sretno oženio... – uzvrativši mu rukovanje osmehnuo se – A gde ti je ona mala Konstantinova sestra?

– Ma pusti... – odmahnuo je Nikolaj rukom uz grimasu i seo pored njega na barsku stolicu, a šanker mu je nasuo viski – Nego, šta ti radiš i kako ti je ćale?

– Ćale savršeno, a ja malo da te obiđem dok sam u Moskvi. – uzvratio mu je pogleda uperenog u plavokosog koji je dosad sedeo za klavirom, ali sad se uspravio i krenuo ka njima.

Ubrzo, prišli su im još neki i neobavezan razgovor je potrajao, pa se Jakov prilično zadržao.

Ponoć je bila blizu. Izašavši na ulicu uputio se do taksija, ali dok se vozio ulicama Moskve pogleda odsutno prikovanog na osvetljene reklame i izloge, snažan osećaj gladi ga je preplavio.

Zaustavio je taksistu ispred manjeg restorana brze hrane koji mu je upravo zapao za oko, a još je bio otvoren.

Plativši hamburger, nastavio je peske do parka. Seo je na jednu od klupa i sa zadovoljstvom pojeo.

Pripalivši cigaru naslonio se leđima na naslon, pogled uperivši u mračno nebo prepuno zvezda i pomislio je na brata.

Nema dana da ga se ne seti.

Njega i tog poslednjeg zagrljaja. Tako i Lune, koja mu je toliko značila i koju je toliko želeo.

Da, želeo je tu slatku devojčicu sa kikicama, jedinu osobu koja se družila s njim u tom njegovom celom usranom detinjstvu i koja je postala jedinstvena devojka. Nakrpila ga je, ali posle saslušala i razumela.

Složio je grimasu svestan koja je on budala i koliko greški je napravio. Ali on je valjda rođen samo da bi pravio greške i gluposti.

Uzdahnuo je i ustao.

Pošavši do obližnje trafike kupio je pola litre votke i vratio se u park. Ovog puta je seo u mrak i nagnuvši flašu pomislio je na Natali.

Bila je slatka, mala devojčica koju su mu dovukli da bi ga ona neodoljivo ucenila i posle pokazala da postoji i drugačiji svet od tog njegovog u kojem je on do tad besciljno tumarao.

Osmehnuo se.

Ne želi da joj smeta dok radi, ali sad je već vreme da se vrati kući. Toj slatkoj maloj, vrednoj koja ga uvek čeka i nikad se ne ljuti na njega, a uvek kaže „Volim te Jakove i ti si tako savršen.."

– Hah, gde ja savršen... – promrmljao je sebi u bradu i nagnuo flašu.

Ona je savršena i još uvek je mala strastvena devojčica bez koje on prosto ne bi mogao da postoji.

Bio je siguran da ne bi podneo da nju izgubi.

Iz tog razloga i neće da je guši, nek radi kako joj je volja i kako želi, dosta je i ovo što s vremena na vreme najuri neke kojekave momke drugove, a nema ni drugarica, dok ni sa njenima nije baš u dobrim odnosima. On pogotovo...

Odmahnuo je glavom i ustao u nameri da pođe, ali..

Trgnuo se na ženski vrisak i stenjanje. Utom je čuo i ubrzane korake koji su se približavali iz maraka, a nervozan muški glas je viknuo – Hvatajte je!

Okrenuo se i skupio oči ugledavši sitnu priliku da naleće pravo na njega dok zadihana gleda nazad na neke muškarce koji su trčali za njom.

Zgrabio ju je da ne bi udarila u njega, a ona se još više uplašila.

– Nemoj, molim te... pusti me... pomozi mi... – glas joj je bio očajnički vapaj i on se nejasno naježio – Molim te... – preklinjala ga je i drhtala.

Osetio je to jasno. Uzdahnuvši, sklonio ju je iza sebe. Stisnuvši grlo flaše koju je držao u ruci, dočekao je tu trojicu.

Noć je postala sablasna, a psovke i stenjanja su se širila vazduhom.

Devojka je drhtala i širom otvorenih očiju zurila u nepoznatog mladog muškarca koji je sa flašom u ruci pred njenim očima prebio trojicu.

Flaša se slomila, a ta trojica su ležala na zemlji. Jedan je izvukao pištolj i ona se trgnula, a Jakov ga je iz zaleta šutnuo.

Zadihan mu je istrgnuo oružje iz ruke i besno pljunuo pored.

Prišavši devojci zastao je, zadenuvši oružje u svoj kaiš obrisao usne jer je imao osećaj da mu krvare.

Ona ga je netremice posmatrala, ali narednog trena ga je obgrlila oko struka i rasplakala se.

– Hvala ti... – šaputala je i stisnula ga čvrsto.

Jakov je uzeo dubok udah.

– Aj’ ok je. I aj’ pusti me i idi kući... – rekao je i odmaknuvši je od sebe krenuo prema trafici po drugu flašu votke.

Devojka je požurila za njim i on je skupio obrve.

– Šta me pratiš? – upitao je i stigavši pred trafiku okrenuo se ka njoj, ali njeno uplakano lice devojčice ga je na trenutak dirnulo.

Uzdahnuo je.

Usna joj je krvarila, pa je spontano proverio svoje, svestan da ga je jedan od te trojice prilično jako udario.

– Ja, ja se zovem Mira, a ti? – zamuckivala je pitanje i kao omađijana zurila u njega, iz razloga što pod svetlom uličnih svetiljki i trafike, pred njom je stajao mlad muškarac nestvarno lep sa jedinstvenom, za nju nikad viđenom čupavom kosom u dve boje i dugačkim repovima, a zgodan da zgodniji ne može biti...

– Nebitno. – trgnuo ju je sa odgovorom iz zanesenosti, a plativši flašu otvorio i nagnuo, ali videvši njen pogled uzdahnuo i ponudio je i nju.

Drhtavim rukama je prihvatila flašu i nagnuvši je otpila dva gutljaja, pa mu je vratila.

– Aj’ ja idem. – rekao je i hteo da krene, ali ona ga je uhvatila za majicu.

– Imaš jednu cigaru? – upitala je – I nemoj da odeš još. I nisi rekao kako ti je ime?

Jakov ju je pogledao i skupio oči.

– Vidi, evo ti pištolj i cigare, a evo ti i pare za taksi. – rekao je i izvukavši oružje spustio joj ga u dlan, potom je izvadio kutiju cigara i smotuljak papirnih novčanica iz zadnjeg džepa. Strpavši joj i to u ruku pogledao ju je ozbiljno – I sad me se okani, ok? – naglasio je i sa flašom u ruci krenuo niz ulicu.

Devojka je još neko vreme stajala ispred trafike i sa divljenjem gledala za njim i njegovim dugačkim repom koji se upečatljivo pomerao dok je hodao i nestajao u mraku.

Nešto kasnije, potrčala je niz ulicu i sela u taksi, ali kad je počela da prebrojava novac ugledala je i njegovu ličnu kartu.

– Jakov Smirnov... – prošaputala je zatečena i pomičući oči sa fotografije, zbunjeno je trepnula ugledavši adresu iz Novosibirska, ali spazivši dodatnu adresu u Moskvi, osmehnula se i bila je rešena da mu je vrati sutra...

***

Jakov ušavši u stan uzdahnuo. Ali ugledavši Natali kako sedećki spava naslonjena na nacrte i papire, zastao je kraj radnog stola i osmehnuo se dirnut.

– Vrednica moja... – prošaputao je i tiho spustivši flašu na sto, nežno ju je obgrlio i podigavši je u naručje odneo u sobu.

Polako ju je spustio na krevet i pokrio. Natali se malo migoljila u snu i on se nasmešio.

Čučnuo je pored kreveta i zadržao se kratko.

Pod svetlom noćne lampe, još uvek je izgledala kao slatka mala vila koja je izašla iz neke bajke samo za njega. Ili je možda više bila maleni prelepi leptir koji već deset godina slatko i uporno lebdi oko njega i prati ga svuda. I sa svojim razigranim pokretima i veselim bojama mu daje volju i ulepšava život.

Pruživši ruku, jedva dotaknuvši joj je pomilovao tu crvenu kosu koja se rasula po jastuku i koju je on izrazito voleo. I bio je siguran da je ne bi dao ni za šta na svetu.

Uzdahnuo je i izašavši iz sobe produžio do radnog stola. Seo je i pripalivši cigaru pregledao nacrte, zatim i beleške.

Otvorivši svoj laptop, ukucao je šifru i sačekao malo, potom je otvorio internet pretraživač i ukucao sve o gradu Klinu.

Zatim je pogledao svoje emajlove i ubrzo se udubio u čitanje mejla poslatog još pre sat i nešto od Filipa Pašutina, jednog od Makarovljevih braća.

Kopirao je sve zanimljive podatke o pivari u novi folder, dodao je još zanimljivosti sa neta vezano za grad i pružio ruku ka flaši.

Nagnuo je i uzdahnuo. Uopšte ne voli pivo...

Ali to mu je zadalo da razmišlja kako bi i čime neko mogao, na primer, njega nagovoriti da uopšte poželi da ga proba.

Naredna tri sata je slagao podatke, ideje, boje i muziku. Sve je stavio u jedan emajl i stisnuvši dugme Send, uzdahnuo je zadovoljno.

Pripalivši cigaru, otvorio je jedan od starih dobijenih pošti i nasmešio se.

Hvala ti puno za sve ono što si mi poslao... Zaista si mi mnogo pomogao i žao mi je što ne želiš reći svoje pravo ime da bih ti se mogla lično zahvaliti. Mada pitanje je i to iz kog si mesta, možda sa drugog kraja sveta... Ali neki su mi rekli da je kraj sveta Vladivostok, to i nije strašno... Ali hvala ti mnogo u svakom slučaju...

Sa poštovanjem Natali.

Otvorio je i drugi emajl, a nagnuvši flašu ponovo se nasmejao na sadržaju.

Izvini što sam opet ja, ali zaboravila sam ti reći za mog momka... Mnogo je dobar, ali malo je agresivan, pa tako da paziš šta pišeš. Izostavi ono „moja draga " A možda i da mi ne šalješ više ništa, još će pogrešno da razume, a to ne želim.. Stvarno ga puno volim, a tebi sam zaista zahvalna za svu pomoć koju si mi slao tokom svih ovih godina, ali...

Zatvorivši laptop, uspravio se i pošao u kupatilo.

Istuširao se i bacivši pogled na svoj odraz u ogledalu složio grimasu ugledavši ranu na usni, ali imao ih je i po rukama.

Nije strašno, nema modrica to je bitno, zaključio je i uzdahnuo.

Prošavši rukom kroz kosu, sa pantalonama i majicom u ruci se uputio u sobu. Bacivši korišćenu garderobu na fotelju kraj kreveta, lego je pored Natali.

Nežno ju je obgrlio i zario lice u njenu mirišljavu kosu. Udahnuvši duboko zatvorio