Perica, Djak Prvak: Perica

By Susanna D. Stark

Leto je prošlo a Perica se vratio nazad u grad jer je došlo vreme da krene u školu. Ali kao i obično oko njega se nižu bezbrojne dogodovštine na koje on nema ni najmanje uticaja. Zar je on kriv što je mama zaboravila da mu kupi školsku torbu? Zar je on kriv što učiteljica Andja ne želi više ni jednog učenika iz porodice Pavlović i što mora sa Mikijem da deli sobu? Zašto niko neće da razume da je morao prisvojiti prase koje bi inače umrlo od gladi? A što se ospica tiče nije ih on namerno zarazio. Ali u tom spletu neobjašnjivih okolnosti Perica stiče i nove prijatelje a medju njima su kočijaš Žika koji ima staro magare i komšinica Veronika koja ga naprosto zasipa poklonima.

Kao da je nešto strašno što je oslobodio sve one žabe u kabinetu za biologiju koje je ionako čekala užasna smrt. A to što su kitili jelku mesec dana pre božića je bila bakina ideja a ne njegova. Da će svi biti zapanjeni što je  prijavio brata pod drugim imenom, to je već mogao naslutiti. Ali zar je trebao dozvoliti da  mu se brat zove Vuk kao ta užasna zver? Neka je i stotinu puta  to ime tradicionalno njegov brat je mali, ružičasti oblačak a ne opasan vuk. Perica ih sve voli i zato će im i ovoga puta oprostiti a oni će već pre ili kasnije shvatiti da je imao pravo. A  onda pre samog božića se spustila nevidjena mećava na grad. Dok se ni oni najodvažniji  nisu usudili  da promole nos napolje jedino se Perica brinuo za svoju  učiteljicu od koje već danima nema ni traga ni glasa. Dok  napolju tiho, bez prestanka sipi sneg Perica ima jedan sasvim fantastičan plan.

• Language: Српски језик
• Publisher: Susanna D. Stark
• Release date: Nov 19, 2022
• ISBN: 9798215342633

Susanna D. Stark

Susanna D. Stark is a Serbian author of children's books. She writes modern stories and fairy tales for children. In her early childhood she wrote only poetry, and in 2014 she finally started writing books for children. Her stories are very diverse, full of fantasy and unusual characters, and most of them are about nature conservation, especially endangered species, natural phenomena, mythical figures and legends. In her books, she skillfully combines real facts with legends and myths and fictional characters, so that reality and fantasy constantly merge. The reader is immersed in a fantastic world that seems more than real and brings imaginative and interesting characters very close to the reader.To date, she has published several children's books in different languages: The Tisa Flower Hatchi the Sock Monster Electric friends Peter goes to the village Bartolini Anka Birdee Galapagos is far away Baba Yaga - Malicious Travelers Baba Yaga - The Devil's Apprentice Magical Father Advent Calendar The King´s Letter Our Friend Alien Story collection for children  

Book preview

Susanna D. Stark

Copyright © 2022 Susanna D. Stark

Sva prava su zadržana.

––––––––

Dizajn korica, ilustracije: Susanna D. Stark.

Delo, uključujući njegove delove, zaštićeno je autorskim pravom. Svaka eksploatacija

bez saglasnosti izdavača i autora je zabranjena. Ovo se posebno odnosi na

elektronsko ili drugo umnožavanje, prevođenje, distribuciju i javno objavljivanje

PRVI ŠKOLSKI DAN

Sunce je zapeklo kroz prozorsko okno dok se polja kukuruza i suncokreta nižu jedna za drugim. Deca ćute i raduju se povratku kući jedino Džeki deluje uznemireno pa skakuće Perici po krilu i trčkara od prozora do prozora.

Džeki, smiri se sad ćemo stići kući., reče Perica pa ga pomiluje po vratu.

Deco moja, jeste li se uželeli roditelja i kuće?, upita ih majka.

Jesmo kako nismo!, vikne Perica pa zaroni nosić u Džekijevo krzno.

Miki i Tina se pogledaše ali ne rekoše ni reči.

Auto zavrnu u krivini pa se iznenada ukazaše obrisi krovova gradske kuće.

Plavičaste kule na horizontu paraju letnje čelično plavo nebo.

„Vidi Džeki, reče Perica i okrene mu njuškicu ka prozoru, „Ovde mi živimo! Ovo je Subotica.

Deca zure znatiželjno kroz prozor automobila, čini im se da su bili odsutni čitavu večnost. A u gradu je sve isto kao i svakog prethodnog leta. Vreva automobila koji trube i pretiču se dok vruć vazduh leluja u valovima iznad asfalta pa se čini kao da voze pravo u jezero na horizontu. Mnoštvo razdragane dece voze bicikle po parkovima a prskalice polivaju isušene travnjake. Grupice penzionera sede po klupama ispod krošnji gelegunja a kroz buku se prolamaju smeh i glasan razgovor.

Džeki stoji na dve  zadnje šape dok se prednjim oslanja na prozorsko okno.

Čekaj Džeki sad ću ti otvoriti prozor da vidiš, evo ovo je naša ulica! Tu u Mačvanskoj ulici je naša kuća. Eno tamo, pogledaj!, uperi Perica prstom u jednu od kuća pa proturi glavu kroz prozor a Džeki to odmah učini za njim. Ljubopitljive okice posmatraju radoznalo novi dom  dok mu se duge uši lelujaju na vetru.

Ulica je veoma duga i ravna kao da joj nema kraja pa se čini da se prostire od severnog pa do južnog horizonta.

Kućice se stisle jedna pored druge a pročelje svake krasi malena cvetna bašta. A skoro u svakoj, baš skoro u svakoj jedno, dvoje ili troje dece.

Perice, vratio si se!, dovikuje dečak sa trotoara pa stade da trči za ka kolima.

Gde si Nino, baš sam te se uželeo!, uzvrati mu Petar pa se stadoše grliti još kroz prozor.

Nino hoda pored auta i saopštava mu još tako u trku šta je sve propustio dok je bio na selu.

Kola se napokon zaustaviše ispred narandžaste jednospratne kuće. Perica izleti kao tane iz auta a kuče za njim.

Mama i tata odmah stadoše vaditi kofere i torbe iz gepeka: „Mihajlo, Tina uzmite svako svoje stvari pa ih ostavite u kupatilo na pranje. Perice, uzmi dete i ti tvoje. Gde li si već nestao? ", zapita se Sonja. Vrti se i okreće a njega nigde nema, kao da je u zemlju propao.

Perica i Nino čuče uz kraj ograde komšijske kuće i maze kuče po glavi.

Dobio sam Džekija od Mariš neni, babine komšinice sa sela. Zar nije sladak?, upita drugara.

Nakon par minuta začuše Sonjin glas koji ga je dozivao na večeru. Perica u istom trenu oseti glad pa se oprosti od Nina i požuri nazad svojoj kući. Kuče ne znajući šta će potrča za njim.

Deco dodjite prvo da vidite sobu novog člana porodice., pozva ih otac razdragano i krene putem ka bivšoj terasi. Deca nevoljko krenuše za njim i stadoše ispred vrata.

„Tatarataaa!", uzvikne Saša pa naglo otvori vrata. Deca zinuše u čudu. Soba je već bila potpuno nameštena. Unutra su već stajali bela kolevka, ormarić i komoda ukrašeni motivima iz dečijih bajki. Fotelja sa visokim naslonom je smeštena odmah pokraj kolevke dok su se plišani medvedić i žirafa kao jedini ukrasi u sobi zadovoljno kezili.

Otac stoji sa strane ponosan očekujući njihove komentare: Nameštaj sam sam napravio. I šta kažete na ovo deco?, upita ih dok su mu oči zračile nekom zadovoljnom toplinom.

Mihajlo onako visok, stoji i gleda ne vadeći ruke iz džepova a onda samo uzdahne i udalji se bez reči. Tina slegne ramenima: „Bolje da ste izmenili nameštaj u mojoj sobi.", reče nezadovoljno pa i ona ode. Samo još Perica stoji u sredini sobe. Stoji i razgleda dok mu kosa strši iznad ušiju. Odjednom kao da mu je došlo konačno u glavu ode do fotelje, šutne medvedića tolikom snagom da je ovaj odleteo u drugi kut sobe. Ljutitog lica se okrene i kao furija izleti napolje.

Ocu se smrači lice, ne može da se načudi svojoj deci. Šta im je svima odjedanput?

Zar se nisu on i Sonja trudili iz petnih žila da im pruže sve što se jednom detetu mora pružiti? I to je sad zahvalnost? Odakle ovaj iznenadni bes? Kad‘ je Petar došao na svet nisu se ovako ponašali. Petra još i razume, dosada je on bio najmladji i mezimac u kući pa se sada možda boji da će se to promeniti. Ali Mihajlo i Florentina, njih dvoje su već poprilično veliki i trebali bi imati više razumevanja. Saša uzdahne, gurne jednu ruku u džep a drugom se maši za kvaku na vratima.

Iako je bio poprilično razočaran reakcijom svoje dece, prizor u sobi mu ipak izmami osmeh na lice.

Za večerom svi ćute i gledaju u svoje tanjire. Čuje se samo škripa noževa po porcelanu. Sonja posmatra redom svoju decu a onda svog muža i taman da zapita nešto kad u sobu upadne dečak sa crnom kosom i okruglim naočarima. Stakla na crnim okvirima su bila toliko debela da se činilo da su mu oči sitne kao u malog miša.

„Dodji Nino, jesi li i ti gladan? Sedi da večeraš sa nama.", pozva ga Sonja nežnim glasom.

„Hvala vam lepo teta Sonja ali ja sam već jeo.", reče i stavi ispred sebe plavu školsku torbu sa motivom Spajdermena.

Perice vidi moju novu školsku torbu. Dobio sam je od mame i tate za polazak u prvi razred. Zar nije super?", upita ga drugar očekujući njegov odgovor.

„Baš je lepa!", uzvikne Perica pa pridje da je izbliza osmotri. Preko prednjeg dela torbe blistala se slika Spajdermena u crvenom odelu.

„Kakvu si ti torbu dobio? Pokaži mi da je vidim.", zamoli ga drugar iz komšiluka.

„Mama, gde si ostavila torbu koju si mi kupila?", upita mamu nestrpjivo, spreman da je smesta donese.

Mama ga pogleda zbunjeno, spusti lagano viljušku na tanjir pa jedva uspe da proguta zalogaj.

„Perice, mama je sasvim zaboravila da ti kupi torbu. Bila sam okupirana sa drugim stvarima. Izvini molim te!", prizna ona vidno zbunjena.

Perica je gleda sa nevericom. Zar ona, njegova mama da zaboravi na njegovu torbu za polazak u prvi razred? Kako će on sada da krene u školu kada ni torbu nema? Gleda u Ninovu torbu pa u mamu a krupne oči mu se napuniše suzama. Iako se strašno ljutio na nju nije želeo da se rasplače. On stisne svoje usnice dok mu je brada izdajnički podrhtavala. Gotovo da je čuo svoje sopstveno srce kako ubrzano kuca kao kakvom uplašenom zečiću. Iznenada, on grunu u plač i odjuri kao tane iz trpezarije. Džeki podiže pogled ka mami, zalaja tri puta kao da je i on bio njome razoračan pa otrči za Pericom.

Perica odjuri u sobu uz gromoglasan topot i baci se na krevet. Čak ni ova soba nije pripadala samo njemu već je delio sa Mikijem. Kuče koje ga je sustiglo mu skoči u krilo, liže ga, njuška po glavi i cvili. Činilo se da je bar on na njegovoj strani i da želi da ga odobrovolji.

Ne podižući pogled dečak jeca i miluje svog psića po glavi.

„Džeki, bolje da smo ostali kod babe i dede. Ovaj tu se nije ni rodio a već je dobio svoju ličnu sobu potpuno opremljenu. Čak je i igračke dobio kao da će se odmah sa njima igra dok meni nije bila u stanju da kupi ni jednu običnu Spajdermen torbu. Jesi li video samo kako je lepa?", upita ga i podiže uplakane oči ka njemu.

„Jesi li video kako ima lepo odelo sa šljokicama. I ja hoću takvu torbu, istu takvu!"

Mama pokuca na otvorena vrata: „Pero sine, da li mogu da udjem?", upita ga Sonja bojažljivo ali ne sačeka odgovor već odmah udje i sede pored njega na krevet.

„Što pitaš kad si već i onako ušla? Mene se nisi ni setila Što ja nemam svoju sobu nikom ništa. On još nije ni stigao na svet a već ima sve!, vikne ljutito na nju misleći na brata pa obriše pesnicom suze.

Mama duboko uzdahnu, podiže ga u krilo i poljubi ga nežno u obraz: „Mama te sigurno nije zaboravila a isto tako ni Mikija ni Tinu. Vi ste moja deca i sve vas podjednako volim. Što se torbe tiče, izvini stvarno sam zaboravila da treba da je kupimo. Valjda zato što do sada nisi išao u školu pa sam to sasvim smetnula sa uma. Ali, hej tek je avgust, do škole ima još nekoliko dana. Hoćeš li mi oprostiti ako ti obećam da ćemo sutra pre podne otići da kupimo torbu?"

„Stvarno?", poskoči Perica dok mu se neverica mogla spoznati u glasu.

„Istu takvu plavu sa Spajdermenom kao što ima Nino?", upita pa joj uperi molećiv pogled.

Džeki se ispravi pored njega na šapice pa joj i on uperi isti takav pogled.

Sonja nije odolela a da se ne nasmeje. Ona razbaruši Perici kosu a onda pomazi i kuče po glavi.

Istu takvu obećavam, časna indijanska reč!

Perica se malo odobrovolji, ionako se on nikada nije ni znao dugo ljutiti. Nije mama redovno ni izašla iz sobe a on stade da zamišlja sebe i svog najboljeg druga na svetu, Nina, kako stoje prvi školski dan u dvorištu a na ledjima im školske torbe sa likom Spajdermena. Sva deca stoje, gledaju i dive se njihovim torbama. A njih dvojica se šepure i prave važni jer niko nema tako lepe torbe kao njih dvojica. Taj prizor mu se učini tako lepim, da se naslonio na jastuče, skrstio ruke ispod glave pa dok je tako sanjario zaspi sa osmehom na licu. Džeki, takodje umoran od puta takodje zaspi sa glavom u njegovom krilu.

––––––––

SPAJDERMEN TORBA

Ujutro ga probudi cvrkut vrapčića koji su svili svoja gnezda na drvetu lipe u bašti. Čim je otvorio oči on razgleda oko sebe tek da se uveri gde je.

„Dobro jutro Džeki!", reče psiću pa ga nežno pomiluje po glavi.

„Hajde da vidimo da li se još neko probudio?"

Perica baci pogled na krevet u drugom kutu sobe kad‘ tamo Mihajlo još uvek u dubokom snu. Perica se došunja do njega da se uveri da li Miki još zaista spava, sagne se nad njegovim licem i zagolica mu nehotice svojim šiškama nos. Zagolican, Miki se počeše po  nosu pa se okrene na drugu stranu i nastavi da spava.

Pošto nije voleo da bude sam, on otrča do Tinine sobe dok ga je Džeki pratio u stopu, kad‘ tamo i ona je još u dubokom snu.

„Šta je ovo, svi spavaju? Valjda su mama i tata već ustali!", pomisli pa produži u sobu kod svojih roditelja.

Odškrinu oprezno vrata spavaće sobe pa se na prstima polako došunja do mesta gde se nazirao roditeljski krevet jer zbog spuštenih roletni nije video ni prst pred nosom. Oseća da oni još uvek spavaju, te zadržava dah da ih ne probudi. Džeki se šunja za njim pa zastane i on istovremeno kad i Perica i viri iza njegovih nogu. Nije mogao da veruje da oboje još uvek spavaju. On se nagne mami iznad lica ali mama čvrsto spava. Ruka joj visi sa kreveta dok joj je duga kosa prekrila oči. Pericu spopade neki čudan strah da se mama neće tako skoro probuditi pa ga nešto stegnu oko srca. Šta ako zbog nje zakasne pa neko drugi kupi njegovu torbu?

Mama!, dreknu Perica iz čitavog glasa, „ustani, zakasnićemo u knjižaru!", pa čim to izreče skoči hitro na krevet i stade mamu drmusati obema rukama.

Mama se trže kao vojnik kad zasvira truba, poskoči i sedne u istoj sekundi.

Ko, šta je bilo?, upita ona u bunilu, ne znajući ni gde je, ni šta se dogodilo.

„U kakvu knjižaru?"

Šta u kakvu knjižaru? Zar si već zaboravila od juče a obećala si mi da ćemo ujutro otići da kupimo školsku torbu! Jel‘ hoćeš da idem u školu ili nećeš?, upita je sada već pomalo ljutito.

Hoću Perice, kako neću! Nego koliko je sati?, upita ga i protegne ruku do sata koji je stajao na noćnom ormariću.

Tek je sedam sati, imamo vremena koliko god hoćeš. Niko neće ovako rano u knjižaru. – reče mu mati pospano.

"A šta ako ipak neko ode? Šta