Zelena mačka

By Elize Vilk

Zelena mačka i druge drame sadrži četiri komada višestruko nagrađivane mlade rumunske autorke Elize Vilk.Kroz drame Zelena mačka i Papirni avioni Elize Vilk promatra živote tinejdžera i oštro zapaženim detaljima iscrtava njihove karaktere. Obe drame bave se adolescencijom, dobom kada krhkost emocionalne ravnoteže lako dovodi do tragedija. To su priče o surovosti, vršnjačkom nasilju, teskobi ali i ljubavi, privrženosti i prijateljstvu, a pre svega o snazi mašte koja nam pomaže da pobegnemo iz okrutnog sveta u kojem živimo. Drama Soba 701 sadrži četiri priče koje se dešavaju u istoj hotelskoj sobi u kojoj upoznajemo: muškog stripera i gospodina koji želi da nauči da pleše kao on, par tokom prve bračne noći, menadžerku velike kompanije i njenu pomoćnicu kao i depresivnu sobaricu i tabloidnog fotografa. Četiri neobične, apatične noći. Četiri priče o usamljenosti. U drami Krokodil upoznajemo unutrašnji život jednog dečaka. Njegov otac je “izabran da postane astronaut” i otišao je sa Zemlje u drvenoj kutiji u kakvoj se neki ljudi sahranjuju u zemlju. On ima najbolju drugaricu Simo i želi, poput nje, da nosi haljine i šljokice, da lakira nokte i da zapravo bude devojčica kako bi slobodno mogao da mu se sviđa Feliks.

• Language: Српски језик
• Publisher: Publishdrive
• Release date: Dec 29, 2023
• ISBN: 8681906186

Book preview

Zelena_ma_ka_i_druge_drame_K1.jpg

papirna

pozornica

•

Elize Vilk

Zelena macka

i druge drame

Sa rumunskog prevela Simona Popov

Srebrno drvo – Treći Trg

Beograd 2023

Naslovi originala:

Elise Wilk Pisica verde 2012

Elise Wilk Camera 701 2013

Elise Wilk Avioane de hartie 2016

Elise Wilk Crocodil 2018

Zelena macka

•

1. BJANKA

DANE:

Jesi li ikada zamišljala zelenu mačku? Da znaš samo da je to jedna potpuno lepa stvar, veruj mi na reč.

Ne znam kako to da objasnim. Zamisli jednu normalnu mačku. Tigrastu ili običnu. A onda, zamisli istu takvu mačku, samo zelene boje.

Izgleda baš strava, nekako nestvarno.

Odnosno zamisli da ideš ulicom, u onom šugavom delu sa zgradama iza kombinata. Potpuno sivilo. Vidiš babe s kesama u ruci koje izlaze iz pekare. Vidiš žene s podočnjacima koje šire veš na bakonima. Čuješ narodnu muziku koja dopire s prizemlja i vidiš svakojake luzere u plastičnim papučama koji grickaju semenke ispred zgrade. I na sve strane se širi onaj miris prženja na masti koji prekriva celo naselje poput ogromnog i teškog kišobrana.

I odjednom, ugledaš zelenu mačku. Možda na nekom kuhinjskom prozoru. Možda prelazi aleju ispred prodav-nice koja radi 24 časa. Možda se upravo provlači između nogu upravnika zgrade u trenerci.

BJANKA:

Ako staviš petoparac na tramvajsku šinu i podigneš ga nakon što prođe tramvaj, možeš na njemu da vidiš prvo slovo imena lika koji će ti biti muž. Ovo ne važi za vozove, odnosno ako pokušaš ovo na stanicama, ispašće ti pogrešno slovo i kasnije će te to uvaliti u razne neprilike. Al’ s tramvajem to stvarno deluje. Dani s trećeg sprata je ispalo O, al’ je ona govorila da je Q, zato što je uverena da će se udati za nekog stranca. Ja mislim da je to istina. Jer sam stavila jedno 8 puta i nikada mi se ništa nije pokazalo. Ozbiljno. Nijedno slovo. Bilo bi čudno da se nešto i pojavi. Jer ja neću imati muža.

Razmišljam da s 20 godina imaš muža ili tako nešto.

A ja nikada neću imati 20 godina. Ne znam da li je to dobro ili loše.

BUGI:

Znači, pazi sad. Jednostavno je. Napuniš jednu čašu vodom i u nju sipaš prah koji napraviš od svih tableta koje nađeš u kući. Poslednji put, ja sam napravila od nekih tableta koje koristi moja keva, neke male i šarene pilule kao što su dugmići sa Crvenkapine kecelje. Znači, sipaš vodu, rastvoriš prah. Posle toga ti ne preostaje ništa drugo nego da progutaš sve što je u čaši. I posle nekoliko sekundi krenućeš na super putovanje u malom, roze avionu. Videćeš kroz prozor na hiljade i na milione narandžastih ribica i jednu stjuardesu s plastičnim krilima koja ti sipa viski u čašu, dok ovaj avion leti 3.000 kilometara na čas i seče na dva dela sve oblake.

DANE:

U trenutku kada vidiš ovu stvar, kao da se sve transformiše. Shvataš da se u svoj toj bedi odjednom pojavljuje jedna zelena mačka. I čini ti se da nisi više na ulici u onom šugavom kraju već negde u nekom drugom okruženju... ne znam kako da objasnim, jer ne postoje baš reči za ovo, a onda kada ne postoje reči znači da je nešto najbolje što može da bude.

BUGI:

Posle nekoliko minuta sletećeš kao u neko selo na ivici mora, gde će te u jednoj kući s vratima od čokolade sačekati gospođa s belom punđom, koja samo što ti je spremila puding od malina. Zamisli da ćeš da jedeš ispod jorgovana. I odjednom se pojavljuje tvoja ljubav iz srednje škole, obučena u teksas suknju i grli te. Ili ona riba iz tramvaja u crvenom mantilu koja te je nekoliko sekundi gledala u oči i na koju od tada misliš svako jutro. Ili tvoj komšija Maks s kojim si prekrivao šećernom vunom sve fotelje iz kuće.

BJANKA:

Al’ nije mi žao što se neću udati. Riba koja ima muža nosi kožnu tašnu, uvek miriše na deterdžent i često plače. Najčešće plače u WC-u, da je niko ne čuje, al’ ponekad ne može da se suzdrži i plače i na autobuskoj stanici, pred gomilom ljudi. Autobuske stanice su napravljene da čekaš autobus, a ne da plačeš. Tako da bi ove žene trebalo da se suzdrže i da idu na neko mesto gde niko neće čudno da te gleda ako plačeš.

DANE:

Ako dovoljno dugo vremena zamišljaš nešto, nakon nekog vremena ta stvar počinje da postoji.

Kod mene je trajalo oko tri godine to s mačkom. Mislim, dok nije počela da postoji. Video sam je jedno popodne. Pojavila se u Karfuru, u korpi dede koji je stajao u redu ispred mene. Bila je tu oko tri sekunde i siguran sam da je niko osim mene nije video. I to me je navelo da se osećam baš dobro.

BUGI:

Zamisli da će se pod tim jorganom pojaviti bilo ko koga ti poželiš. I ako ne želiš da iko dođe, niko se neće ni pojaviti. Zato što se tamo događa samo ono što ti želiš.

Pitaćeš me da li ćeš ikada moći da se vratiš kući. I ja ću ti reći da, zato što sam ja bila tamo, a sada sam ovde. Tako da ne bi trebalo da te bude strah. Treba samo da rastopiš onaj prah u čaši i zatvoriš oči.

BJANKA:

Ja nikada nisam plakala. Znam da to zvuči friki, al’ mi je keva pričala da nisam plakala ni kao beba. Moji su bili strašno zabrinuti, mislili su da mi nešto fali. Nisam plakala ni kada je umro Mister Prezident. Tako se zvao moj hrčak. Ja sam se radovala, jer sam znala da će se reinkarnirati u čoveka, i to je olakšanje, jer znači da napokon možeš da piješ kolu i da voziš auto, a ne da non-stop budeš u kavezu koji je pun piljevine i da se dosađuješ do besvesti. Iskreno bih volela da se reinkarnirao u neku glumicu, u onu koja se vozi u kabrioletu po Kaliforniji i kojoj vetar mrsi kosu. Al’ nemam odakle da znam, možda će da postane homeless ili neki političar ili konobarica. Kako god, mislim da je sve bolje nego biti hrčak.

Ja se neću reinkarnirati. Odnosno ovako ide redom: prvo si životinja, onda čovek. Posle toga više nisi ništa. Ne znam da li je to dobro ili loše.

Ne znam koja sam životinja bila, al’ mislim možda kornjača ili tako nešto, jer one žive oko 500 godina i onda je Bog verovatno rekao: ovog puta mora da bude kraće, tako da mi je odredio samo...

DANE:

16 godina. Toliko se činilo da ima. Ne jurim ove super mlade ribe. Samo, ova devojka je imala majicu na kojoj je bila zelena mačka.

BJANKA:

Ja sam otišla u klub, jer mi je Dana rekla da iz pouzdanih izvora zna da će doći Robert. I pošto je Robert upravo raskinuo sa štreberkom iz 2C, bio je to pravi trenutak da porazgovaramo. Nakon što sam sedela na stolici do 2 posle ponoći i popila votke i ispušila Roksaninu paklu cigareta, koja se ljubila iza sa jednim dugokosim, shvatila sam da nema nikakve šanse da se Robert pojavi i rekla sam da brišem kući.

DANE: Treba samo da zatvoriš oči i da zamisliš zelenu mačku.

BJANKA: I pojavio se ovaj tip, Dane, koji je rekao da, ako sam raspoložena, možemo da se provozamo kolima.

DANE: I ako je zamisliš dovoljno jako, počne da postoji.

BJANKA: Mislim da me je gledao zbog majice. Donela mi sestra iz Francuske. Na početku je bila crna i imala je na sebi belu mačku kao od neke gume. I keva je stavila majicu na pranje s onim sestrinim zelenim čarapama. Kada je izvadila, mačka je postala zelena. Činilo mi se nekako kul.

DANE: Mis’im da je riba stukla najmanje po litre votke, toliko su joj se jako caklile oči.

BJANKA: To je bio prvi put da me je neki tip pozvao da se provozamo kolima, tako da nisam znala šta da kažem.

DANE: Nisam ni hteo da započnem razgovor s njom. Hteo sam samo da, s drugog kraja kluba, posmatram onu zelenu mačku s majice i da se osećam dobro.

BJANKA: Zapravo sam bila ubeđena da ću reći ne.

DANE: Bio sam ubeđen da ću to da radim celu noć. Da ću da budem tu i da buljim u mačku. Primetila je da je gledam. Gledala je i ona mene.

BJANKA: I baš kada sam htela da kažem da mi se ne vozi kolima, pojavio se Robert. Držeći se za ruku s Alinom iz 2B. I onda sam se tako jako iznervirala da sam rekla OK.

DANE: Onda sam otišao do nje i pitao je da li hoće da napravimo krug kolima.

BJANKA: Ponekad pomislim da je za sve kriv Robert. Da se nije pojavio s onom, mislim da ne bih otišla s ovim tipom kolima.

BUGI: Ako zatvoriš oči i stisneš baš jako, videćeš gomilu narandžastih tačkica i zavrteće ti se u glavi.

BJANKA: Mis’im da bih popila još jedno 4 čaše votke. I otišla bih do njega.

DANE: Rekla je OK. I baš tad ono lasersko svetlo je palo na mačku s majice.

BUGI: Ja kada zatvorim oči, između onih narandžastih tačkica vidim nju.

BJANKA: Uzela sam jaknu.

DANE: Krenuo sam ka izlazu.

BJANKA: Nisam se pozdravila ni sa kim.

DANE: Mačka s majice je treperila.

BUGI: Ima crvenu kapu na glavi.

BJANKA: Tip mi je rekao

DANE: Kola su parkirana iza kombinata.

BJANKA: Tako da smo išli tamo

DANE: Izašli smo iz kluba i krenuli ka kolima.

BJANKA i DANE (zajedno): Kroz sneg

DANE: Koji je svetlucao kao disko kugla.

2. BUGI

BUGI:

Crvenu kapu ima od mene. Trebalo mi je oko pet meseci da je ištrikam. Za njen rođendan sam je lepo upakovala i stavila je na otirač ispred ulaza. Pozvonila sam. I pobegla. Bila sam u sedmom razredu. Mi smo se posvađale u šestom, na početku. Zapravo, nismo se posvađale. Nije više pričala sa mnom. Ali sutradan kada sam išla u školu videla sam je na stanici. S kapom na glavi. I od tada, svake zime je vidim samo s tom kapom.

Jednog jutra, u školi, premestila se u klupu s Roksanom. Jednostavno, bez ijedne reči. Napisala sam joj papirić na kojem sam joj tražila da mi objasni zbog čega. I nacrtala sam joj jednog dinosaurusa na papiriću. To je bio naš znak. Ona me je naučila da nacrtam dinosaurusa a da ne podignem olovku sa papira. I dalje znam. Nije mi odgovorila na poruku i na odmoru mi se podsmevala zajedno s Roksanom i Danom i bacila mi je pernicu kroz prozor. Sutradan mi je zamenila sendvič i podmetnula mi je jedan s pastom za zube umesto putera. Ja sam joj napisala još jedan papirić i nacrtala još jednog dinosaurusa i stavila u njeno poštansko sanduče. Ni na to nije odgovorila. Za moj rođendan tata je u