Electric Friends

By Susanna D. Stark

Od kada mu je majka poginula u saobraćajnoj nesreći u Braunschweigu Paul ne izlazi iz kolica iako za to nema nikakvih zdravstvenih prepreka. Rodbina i prijatelji su neutešni što se dečak povukao u samoću ali ne znaju kako da mu pomognu. Povučen u svoj unutrašnji svet Paul ne dozvoljava nikome da prodre kroz njegovu ljušturu pa radije bira samoću. A onda igrom slučaja prilikom posete tehničkom muzeju u Wolfsburgu upoznaje robota po imenu Robo. Jedan jedini pogled je bio dovoljan da se dve napaćene duše prepoznaju i da počne prijateljstvo za čitav zivot. Obojica donose sponatnu odluku da jedan drugom pomognu pa zajedno beže iz muzeja glavom bez obzira. Iako mu je telo sastavljeno od metala i šrafova Robovo je veoma osećajan. Njegovo srce oseća ljubav i bol a glava mu je prepuna misli koje ga potpuno zbunjuju. Dok vlada potraga za njima oni provode nezaboravne dane u kućici na splavu. I jedan i drugi konačno imaju vremena da razmišljaju o sebi i svom životu pa konačno dolaze do spoznaje koja im je već odavno bila potrebna. I sve bi bilo fantasično samo da nije te stare tračare iz komšiluka, Marije Kron koja ih ne pušta sa oka. Krug oko njih se sve više sužava a njihovo skrovište preti da bude otkriveno. Hoće li uspeti ostati skriveni ili će ih pronaći i zauvek razdvojiti ostaje samo zapisano u zvezdama!
 

• Language: Српски језик
• Publisher: Susanna D. Stark
• Release date: May 21, 2022
• ISBN: 9798201993993

Susanna D. Stark

Susanna D. Stark is a Serbian author of children's books. She writes modern stories and fairy tales for children. In her early childhood she wrote only poetry, and in 2014 she finally started writing books for children. Her stories are very diverse, full of fantasy and unusual characters, and most of them are about nature conservation, especially endangered species, natural phenomena, mythical figures and legends. In her books, she skillfully combines real facts with legends and myths and fictional characters, so that reality and fantasy constantly merge. The reader is immersed in a fantastic world that seems more than real and brings imaginative and interesting characters very close to the reader.To date, she has published several children's books in different languages: The Tisa Flower Hatchi the Sock Monster Electric friends Peter goes to the village Bartolini Anka Birdee Galapagos is far away Baba Yaga - Malicious Travelers Baba Yaga - The Devil's Apprentice Magical Father Advent Calendar The King´s Letter Our Friend Alien Story collection for children  

Book preview

Kod doktora Grahla

Kroz odškrinuta vrata prodire dugi snop sunčevih zraka dok tišinu prekida samo tihi razgovor izmedju dva čoveka.

Doktore, osećam se potpuno bespomoćno. Ne znam više šta da preduzmem kako bi stvari krenule na bolje., požali se duboki muški glas.

Od kako je Luisa poginula sve ide nizbrdo! Kažite mi šta da radim?, nastavi čovek dalje.

Iz predsoblja se začu tihi uzdah ali dečak ne prozbori ni reči.

Pre svega zadržite prisebnost i dajte mu podršku kao i do sada. Njegov organizam je mlad i jak, izboriće se sa psihičkim šokom koji je doživeo. Pre ili kasnije nešto će mu već doneti životnu radost koja će mu pomoći da se vrati na stari put. Lečenje psihičkih rana je obično dugotrajnije od onih vidljivih fizičkih. , odgovori mu lekar gledavši ga preko naočara.

Dečak trepnu jedanput pa uperi pogled na milion malenih čestica prašine koje su lebdele u snopu svetlosti.  Dok je sedeo u svojim kolicima u polumračnoj ordinaciji činilo se da ga ne interesuje posebno šta ova dvojica medjusobno govore.

Sada kada Luise više nema ja moram još više raditi kako bih mogao da poplaćam račune pa imam još manje vremena za Patricka. U celoj toj situaciji je previše usamljen., reče Frank.

A vaši roditelji vam ne mogu pomoći dok sve to ne prodje?, upita ga lekar.

Frank odrično klimnu glavom: Na žalost ne! Oni su se pre par godina preselili na Bodensee gde su kupili kuću. To je bio njihov životni san i oduvek su to planirali kada jednom odu u penziju. Ne mogu sada to da im pokvarim i neću da ih previše opterećujem. Patrick i ja se moramo nekako sami snaći. Iako je već skoro godinu dana od kako se to dogodilo ništa se nije na bolje promenilo!

Vidite, kao što sam već hiljdu puta ponovio, nema nikakvih fizičkih prepreka zbog kojih Patrick ne bi mogao hodati. Sve je stvar do njegove psihe. Kada tu stvari krenu na bolje, rešiće će se i problem sa hodanjem. On je jednostavno izgubio volju za sve. Ispred sebe je postavio emotivnu blokadu koju mora kao i svaku barikadu sam da preskoči. Na žalost tu ni vi kao otac a ni ja kao lekar ne možemo ništa uraditi. To je bitka koju mora sam da pobedi. Pa ako bi to bilo sve dodjite mi opet na kontrolu za mesec dana. reče lekar pa ustade i pruži Franku ruku.

Obojica udjoše u sobičak koji je služio za preglede i tu zatekoše sitnog dvanaestogodišnjaka kako sedi u kolicima.

No, junačino? Vidimo se za mesec dana i tada hoću da lično udješ na ova vrata!, reče mu lekar protresavši mu ruku pa potom poče da ga trlja po glavi i razbaruši mu gustu kosu.

Dečak samo ćutke slegnu ramenima pa okrenu rukama točkove svojih kolica.

Dovidjenja gospodine Grahl, do sledećeg termina!, reče lekar pa ih isprati i zatvori vrata za njima.

Frank otvori vrata auta a specijalno ugradjeni prag se spusti do asfalta na pritisak dugmeta. Patrick stisnu dugme sa leve strane naslona kolica pa se ova uz tiho zujanje uspeše u kombi. Dve devojčice baciše pogled na njega i njegova neobična kolica pa se krenuše kikotati i tiho medjusobno šaputati.

Dečak nije na to obraćao pažnju. Već je navikao da svuda izaziva poglede sa svojim neobičnim kolicima u stilu steampunka, koja mu je otac, mašinski inženj  er po struci lično za njega konstruisao.

Posle Luisine smrti proveo je Frank nebrojene sate na konstruisanju tih specijalnih kolica jer je znao koliko dečak voli steampunk. Njegova čitava soba je bila prepuna ukrasa i plakata sa raznim točkićima koji su bili obeležje tog stila.

To je bio i njemu dobar izgovor da odvrati misli od Luisine smrti a usput se i ponadao da će se Patrick obradovati.

Ali od onoga dana kada je sa majkom doživeo saobraćajnu nesreću sreća mu nije ni jedan jedini put zatitrala na licu. Iako su se svi oko njega trudili i pokušavali da ga razvesele, ništa mu to nije značilo. Sve bi kod njega nailazilo na zid ćutanja i nezainteresovanosti. Bez obzira na to svi su se pravili kao da to ne primećuju pa su se ponašali kao da je sve bilo po starom.

Ali ništa više nije bilo kao pre. Ništa dečaku nije donosilo radost niti mu je vraćalo osmeh na lice.

On je jednostavno funkcionisao. Ustajao je svako jutro, doručkovao sa ocem a zatim bi ga otac odvezao u školu.

Iako gimnazija u Braunschweigu nije bila daleko od njihove kuće, jedva tek par ulica udaljena, Frank je insistirao da ga lično odvede. To su bili retki trenuci koje je mogao provesti sa sinom. Baš kao u inat firma u kojoj je radio je dobila specijalne naloge i projekte na kojima je morao mesecima prekovremeno da radi. Posao mu je pomagao da prebrodi i nekako preživi svoju ličnu tugu za Luisom ali ga je sve više udaljavao od sina. U nekim momentima mu se činilo da će da poludi ali jednostavno u ovome trenutku nije mogao da nadje bolje rešenje.

Nemoj se nervirati!, govorila bi mu majka kada bi ga nazvala sa  drugog kraja Nemačke.

Sve je prolazno, sve će se već nekako rešiti!

––––––––

Očajanje

Nisu redovno ni ušli na vrata kad zazvoni Frankov mobilni telefon.

Zdravo mama! Evo upravo smo stigli od doktora. Ne sve je ostalo isto. Kako je tata? Aha! Dobro., pa zatim skinu telefon sa uveta i došapnu Patricku: Hoće baka Grete da te čuje!, pa mu tutnu telefon u ruke.

Patrick uzdahnu znajući već unapred da će ga baka preplaviti pitanjima ali se javio iz pristojnosti.

Čao, bako Grete! Dobro sam!, reče pa ućuti slušajući njen beskrajni razgovor.

On prevrnu očima a otac se podboči rukama kao da se tobože ljuti zbog njegovog stava.

Hoću bako, preneću mu. Čao!, reče pa spusti mobilni telefon na sto i odgura se ka svojoj sobi.

Pre no što se uhvatio za kvaku otac mu dobaci: Sutra idete na izlet u Wolfsburg u centar naučno tehnički centar, Phaeno. Već više od godinu dana čekaš da odeš tamo. Da li se raduješ što napokon ideš? Sve sama tehnika baš kako ti..., ali ne uspe da završi rečenicu jer Patrick skliznu u svoju sobu i zalupi snažno za sobom vrata.

Na zvuk zalupljenih vrata Frank poskoči isto kao što je  i njegovo srce poskočilo od tuge. Na oči mu grunuše suze ali ih on brzo obrisa pa nastavi da slaže posudje u mašinu za pranje.

Patrickov mobilni telefon poče da svetli bez prestanka. On baci letargični pogled na ekran pa spazi ispisano ime na displeju ali ipak ostavi telefon da i dalje zvoni. Iako je to bio njegov najbolji drugar Dani, Patrick nije imao ni najmanje volje da mu se javi.

Svetlo prestade da trepće pa se začu zvuk pristigle sms poruke.

Dečak pritisne prstom na poruku u kojoj je stajalo: Hej Pati! Da li da dodjem sutra po tebe da idemo zajedno do škole?

Patrick gurne rukom telefon pa se namrgodi.  Iako je znao da Dani čeka na odgovor ipak nije imao nameru da mu bilo šta odgovori na poruku. Njegov prazan pogled beše uperen kroz prozor i počivao je negde u daljini iza crkvenog tornja.

Na vratima se začu tiho kucanje: Pati, mogu li da udjem?, upita ga otac pa udje ne čekajući odgovor.

U ruci je držao bežični telefon pa ga upita: Patrick je nazvao da te pita da li da dodje pre škole po tebe da idete zajedno? Pokušao je da te dobije na mobilni telefon ali ti mu se ne javljaš.

Patrick ga ozbiljno pogleda pa mu odgovori: Ne! Ići ću sam. Nema potrebe da dolazi. Ne trebaju mi ničija pomoć i sažaljenje.

Na Franckovom licu se ogledala beskrajna tuga pa uz tihi uzdah prinese telefon uvetu:  Dani, Patrick nije baš najbolje raspoložen. Mislim da je najbolje da ga ja ujutro odvezem do škole. Hvala ti ipak što si  se ponudio., reče pa se pozdravi sa dečakom.

Otac pridje svom sinu pa klekne ispred njega na jedno koleno.

Pati, Danijel sigurno nije mislio ništa loše. On samo želi da preduzmete nešto zajedno, isto kao i pre!, pa mu se duboko zagleda u oči kao da je pokušavao da mu pronikne u dušu.

Patrick odvrati pogled sa prozora pa ga usmeri na očevo lice.

Kao pre? Nikada više ništa neće biti kao pre!, reče pokazujući rukama na svoje telo u kolicima.

Nekoliko sekundi je posmatrao sina bez ijedne reči a onda ga iznenada potapša po butini pa mu na to uzvrati: Danijel se oseća zapostavljenim. Zar je to tako loše što želi da nastavite dalje tamo gde ste stali?

Gde smo stali? Zar možeš da me zamisliš da igram fudbal ili košarku ovako? Da obilazim grad ili preduzmem bilo šta što sam pre radio? Ja bih mu bio samo na smetnji da živi normalno i opušteno. Ne želim nikome da budem teret i predmet nečijeg sažaljenja! Radije ću sedeti sam samcijat u kući!, uzvrati dečak odlučnim glasom iz kojeg se naziralo samosažaljenje.

Zar misliš da će to nešto u tvom životu promeniti? Ako budeš sedo po čitav dan unutra, sam bez igde ikoga žaleći sebe i svoj život? Koliko ima ljudi koji su u kolicima i bave se sportom, izlaze u grad i idu čak i na olimpijadu. Oni se nisu prepustili očajanju i nisu ogrezli u samosažaljenju već su se uhvatili u koštac sa svojim problemom. Svaki čovek ima nekakav problem ali ovo što ti radiš nije prihvatljiv način. Uostalom, nema nikakve fizičke prepreke da ponovo prohodaš, sve je samo u tvojoj glavi!

On jedanput duboko udahnu vazduh  pa mu reče smirenim glasom: Ako čovek čvrsto veruje u čuda onda su ona i moguća! Sve dolazi od srca i iz glave!, pa ustade i izadje tiho iz sobe.

Čim je ispustio kvaku iz ruke, nasloni se ledjima na vrata potpuno skrhan a iz sklopljenih očiju mu grunuše