Semafori gospodina Pačulija

By Saša Robnik

Šta biste uradili da vam se pruži sve vreme ovoga sveta, da se svet oko vas zamrzne u datoj tački vremena a vi nastavljate život sve dok vam samoća toliko dojadi da ponovo pokrenete vreme i život oko vas?
Prilika za to se nametnula našem protagonisti kojeg pohode aveti prošlosti i vuku ga u spiralu moralne i duhovne propasti. Prilika koja je pružena iz onostranog, posredstvom temporalne agencije gospodina Pačulija i saradnika, je prilika da zauvek pokida lance što drže Mihajla u ambisu destrukcije sopstvenog bića.
Da li će iskoristiti spasonosnu ruku iz zagrobnog ili će mu nametnute okolnosti ubrzati sunovrat, pročitajte u noveli - Semafori gospodina Pačulija.

Novela je objavljena u časopisu Znak Sagite 2015. a napisana je 2011. godine.

• Language: Српски језик
• Publisher: Saša Robnik
• Release date: Apr 14, 2021
• ISBN: 9781005511180

Saša Robnik

Saša Robnik je rođen 1969 godine u Sarajevu, a odrastao je u Vircburgu, Nemačka, gde je otkrio i zavoleo žanrovsku prozu – spekulativnu fikciju i fantastiku. Od svoje petnaeste godine nastavlja život u Sarajevu do 1994. nakon čega se nastanjuje u Novom Sadu, u kojem i dalje živi.2010. godine IP Tardis mu objavljuje zbirku urbanih i folklornih fantastičnih priča “Anđeli na kocki šećera”, učestovao je u prevodu Majkl Svonvikovog “Periodni sistem naučne fantastike”, zastupljen je sa svojim radovima u časopisima Znak Sagite (novelom i kratkim pričama), UBIQ, Balkanski književni glasnik i Omaja, te zbirkama ”Zbirka V – fantastične priče iz ravnice”, „Nešto diše u mojoj torti“ i Istrakonovoj zbirci „Apokalipsa laži“ kao i na nekoliko jezika prevedenom e-zbirkom „Izvršenje pravde“. Roman „Anđeo sedmog dana“ je sam preveo na nemački jezik, objavljen je na Amazonu i dostupan u elektronskom i papirnom, fizičkom obliku.

Book preview

Saša Robnik

Semafori gospodina Pačulija

copyright @ Saša Robnik, 2021

sva prava pridržana

cover: www.postermywall.com

„Sledeći, molim!", izgovaram dosadnim glasom i sa gađenjem. Rmpalija se sklanja ispred vitrine i odlazi na kasu. Iza njega, baka od svojih sto i kusur godina, pozdravlja me krešteći.

„Šta ćeš, baba?", otpuhujem šumno vazduh iz pluća. Puna mi je surla ovog posla, mušterija i kolega koji se proleterskim entuzijazmom trude useliti gazdi i cenjenim mušterijama u pozadinu. Sve to za ono malo plate koju mogu, ako svojski zapnem, da pošljokam za dva dana u kafani.

„Molila bih vas za frtalj mlevenog, ali da mi, znate, odsečete sa ovog komada ovde", grakće, upirući prst u najsvežiji komad svinjskog buta koji sam jutros nasadio navrh izloga.

„Da ti ne pozli od ovoliko mesine?", cedim kroz zube, okrećući se mašini da gurnem odsečen komad u otvor. Briga me je l’ me čula.

Koleginica Maja na tren zanemaruje cepkanje salame specijal na akciji ekipi zidara sa obližnje gradnje, samo 99 din, i bulji telećim, samo njoj bogomdanim, pogledom u mene. Čula me. Uzvraćam joj jedan iz svog arsenala, onaj koji kazuje „gledaj svoja posla, slatkišu" i pakujem babi masnoću koja je pripremljena čekala u grotlu nemani za mlevenje. Lep i svež deo ostaje da ga izvadim i sačekam mušteriju po svom ćefu. Jes’ da malo takvih zemljom hode, ali nalete s vremena na vreme. Verovatno babi dolaze unuci na subotnji ručak, razmišljam, pa se otvara za ceo frtalj.

Šaljem je na kasu, na njeno „hvala derane" izbacim donju usnu, iskolačim oči i odižem trepavice. Opet me talasi kajanja, koje nikako da izlijem iz sebe, ubadaju žaokom srama. Ma nek se nosi…

Taman da izvolim sledećeg klijenta, čujem „aj' na pauzu, pola jedan je". Odlično. Sad će mi Maja, srećno udata ali uvek sa podočnjacima i nasekirana, uz kafu trtljati o mom ponašanju, životu, kako brine za mene i kako joj je žao mog sunovrata.

Prepuštam kolegi Bojanu, mladom narkomanu i povlačim se za utegnutim i skakutavim Majinim guzovima koji me podsećaju na zadnji deo golfa dvojke, ispraćen kikotanjem dveju studentkinja sa po jednom jetrenom u ruci. Takođe na akciji, samo 24 din. kom.

U zadnjem delu radnje čeka kafa u sivom plastičnom kuvalu. Maja sipa u dve poluoprane šolje dok mi miris „donkafea titra u nozdrvama. Palim „marlboro, ispuštam dim i tresem pepeo na pod. Ćutke mi dodaje kafu.

„Deder mi naspi malo mleka", velim, dok upijam miris skuvanog kofeina.

„Znaš da ga nemamo, otkad ti piješ sa mlekom?" Otpija srk i hvata se za moje cigare.

„Pa izvadi sisu i nadoji malo", odgovaram buljeći u njeno bogato poprsje. Plazi mi jezik. Svoj mali, sočni, ružičasti jezik. Plazim i ja svoj, zamišljajući kako nam se halapljivo prepliću.

„Dočekaćeš malo sutra!"

„Kama sutra?", cerim se, ne skidajući pogled sa njenih prsa i zategnute radne bluze koju krasi crvena oznaka radnje, glupava krava sa oreolom imena firme.

„Marš bre, konju jedan! Šeretluk joj nestaje iz očiju, ozbiljno počinje: „Slušaj, ne možeš onako sa mušterijama. Neko će te prijaviti, pa si najebao.

„Ma boli me, sit sam ovoga. Svakom izvoljevam i ljubim prkno. Jes’ vid’la onog metuzalema? Frtalj kile, još traži odakle će!"

„Miki, molim te, smiri se i popij kafu! Trese pepeo u pepeljaru, guta dim iz mog „marlbora pa ga ispušta ga iskrivljene usne. „Ne razumem te, imaš posao, mlad si i zgodan, nije kraj sveta!"

„Ne treba mi savetovanje, a ni kafa. Znaš šta mi treba!"

Opet poznati talas nosi žaoku ono malo čojstva što ga zadržah, ali rešen da ga zanemarim, da se ne obazirem na stid koji me obuzima, nastavljam: „Samo jednom?"

Oči joj se šire, vlaži usne jezikom, ne skida pogled sa mojih zakrvavljenih očiju. Obrazi joj se pale crvenilom. Formira reči koje nikako da oblikuje. Sad je trenutak, kontam, sad il’ nikad!

Diram joj lice. Milujem joj dlanom obraz, prelazim prstom po njenim vlažnim usnama, prinoseći svoje njenim. Ne povlači se ovaj put, sklapa oči i prepušta se.

Iznenada, otvaraju se spoljna vrata. Povlači se brzinom kobre u rikverc.

„Dobar dan, saradnici!", čujem glas iza paravana. Da mu sve redom, gde baš sad da naiđe.

Kockasta glava se pomalja iza paravana, a za njom telesina koja bi podmirila radnju na sedam dana. Od čvaraka do kobaja. Krkaš li krkaš, toviš se, mamu ti tvoju, tebi svaki dan akcija, razmišljam u sebi, želeći da to kažem Maji, koja se crveni žarom upaljene bulke. Ali ne smem. Ne još.

„Miki, sine, opet si mamuran?", grokće gazda.

„Ma jok, gospodine, muči me čir na dvanaestopalačnom, ne da mi mira.", pravdam svoje podočnjake i crvene beonjače.

„Aj' ne seri, ne pušta, „nego kaži čiji se to sin sinoć rodi, čiji to rođendan beše? Stoji ispred mene i gleda me svojim sitnim očima pacova.

„Ozbiljno vam kažem, gospodine. Mučio me celu noć", lažem, brzinski montirajući nevin i napaćen izraz