Ništa se nije desilo

By Sofija Vojvodic

Slatka i romantična, opuštajuća ali intrigantna priča o samosvesnoj, talentovanoj, mladoj devojci koja je uspešan programer, ali u duši pisac. Zarobljena u višegodišnjoj, statičnoj, neinspirativnoj vezi, ona rizikuje da izgubi dugo kreiran svet iluzija, lomljiv i slab kada upozna nekog novog. Njena startup realnost emancipovane žene biće razneta u paramparčad i pred nama će se pojaviti ranjivo, introvertno biće koje će samo kroz istinsku, ali iskušavajuću i dramatičnu ljubav otkriti svoju skrivenu snagu i ono pravo ,,ja".

• Language: Српски језик
• Publisher: Sofija Vojvodic
• Release date: Jan 4, 2024
• ISBN: 9788663175594

Book preview

Jedan

Bio je to najbolji dan mog života. 

Drugi najbolji. Prvi je valjda bio onog dana kada smo se Damijan i ja smuvali. 

Treći najbolji, zapravo. Pravi drugi najbolji dan mog života je bio kada sam dobila vest da će mi roman biti objavljen.

I sada je objavljen. I ne samo objavljen. Popularan. Zaista, bukvalno, za stvarno popularan. Tako da danas sedim u prelepo uređenoj knjižari i - pazite ovo - potpisujem primerke svog sad već nadaleko poznatog romana ‘Najslabija karika’.

I ljudi čekaju u redu za moj potpis. Koji zapravo i ne liči na moj dojučerašnji potpis kojim potpisujem izvode iz banke i ostale gluposti. Ne. Danas se zapravo trudim. Svako kitnjasto slovo se jasno vidi. Ruka me pomalo boli, ali koga briga. Poznata sam. Moje reči, likovi i priče su poznati. I zapravo dotiču nešto u životima ljudi. Mojih čitalaca. 

Iznenada primećujem komešanje u redu ispred sebe. Kao da neko pokušava da se probije preko reda, dok ostali negoduju. Nepoznati čovek izbija na početak i obilazi oko stola. Staje sa moje desne strane i ja shvatam da nema čak ni knjigu kod sebe. Dakle nije tu zbog autograma. 

-Sava Lazarević želi da priča sa vama.- kaže mi tiho. 

Pokušavam da ne delujem potpuno zbunjeno, jer iskreno govoreći nemam ni najblaže predstave ko je gospodin Lazarević. Ako ćemo pošteno, očajna sam sa imenima i počinjem da brinem da je to neko bitan za moju karijeru. 

Bacam pogled na dvadesetak ljudi u redu ispred sebe. -Razgovaraću sa gospodinom Lazarevićem čim završim potpisivanje.- kažem dostojanstveno, kao da držim sve konce u rukama. 

Čovek deluje zbunjeno. Evidentno je očekivao da ostavim sve i odmah krenem za njim. To me čini nervoznom, pa počinjem da prebiram imena direktora i urednika izdavačke kuće po glavi. Ne mogu da se setim ni jedne osobe koja se tako zove, ali to ime svejedno šutira neki neuron u mojoj glavi.

Odustajem od pokušaja prisećanja i okrećem se redu ispred sebe. Primećujem promenu među ljudima. Kao da se domunđavaju i pokazuju na udaljenu priliku koja se smestila u naslonjaču u suprotnom delu knjižare.

Biće da je to dotični Sava. Ne vidim mu lice jer ispred njega drži knjigu i deluje udubljeno u radnju. Moju knjigu, naravno.

Zbunjeno nastavljam sa potpisivanjem. Uskoro me kovitlac novih lica i imena, pomešan sa adrenalinom što su svi ti ljudi ovde zbog mene, skreće sa kursa zbunjenosti. Blistam od ponosa i trudim se da budem šarmantna. Za promenu sam zapravo ubeđena u svoj šarm i neodoljivost. 

Snovi se ostvaruju. Moja knjiga je objavljena. Moja knjiga je strava. Ja sam strava. Udah, izdah, potpis.

Nažalost, stižem do kraja potpisivanja i uskoro nema više zainteresovanih čitalaca. Oklevam nekoliko trenutaka, ali shvatam da sam obećala da ću da se upoznam sa nezvanim gostom i da svako dalje odlaganje izgleda kao nesigurnost. A to nije nešto što ja tek tako ispoljavam u javnosti.

Ustajem i poravnavam suknju na kojoj nema nabora. Podešavam privezak na ogrlici koji se nije ni pomerio. A onda hrabro krećem ka suprotnom kraju knjižare.

Važno je napomenuti da sam donekle kratkovida i da gledam u pravcu nepoznatog gospodina sa samopouzdanjem koje nemam. Prilazim mu i kažem -Čujem da želite da se upoznamo.

Sava spušta moju knjigu i osmehuje se. Pruža mi ruku i izgovara svoje ime. Smeškam se izveštačeno jer imam utisak da bi trebalo da poznajem ovog čoveka, ali uprkos mojoj najboljoj volji, to jednostavno nije slučaj.

-Vi ne znate ko sam ja.

Kupujem vreme nervoznim smehom, ali moja zbunjenost je sve jasnija.

-Bavim se glumom.- kaže. -I vaš sam veliki obožavalac.- Pokazuje na roman u svojoj ruci. -Ovih dana moje ime otvara mnoga vrata, pa sam mislio da ću lako da dođem na početak onog reda.- Nehajno klima glavom ka mom stolu za potpisivanje.

Dakle zato mi je poznat. Negde sam ga videla, ali gde? Da li je sramota reći da ne posedujem TV?

-Da li je sramota reći da ne posedujem TV?- Čujem sebe kako se nervozno smejem dok izgovaram ovu poslednju misao.

-Naprotiv.- kaže on. -I ja više volim da čitam, ali me je posao odveo na drugu stranu.

-Kako mogu da vam pomognem? - pitam ga i dalje zbunjena razlogom njegovog dolaska.

-Nije li to očigledno? Došao sam da mi potpišete knjigu.- Pravi pauzu. -A previše sam poznat i uobražen da bih čekao u redu. - Na ovo se oboje zasmejemo. -Iskren da budem, želeo sam da vas upoznam i da popričamo više o vašem romanu. Stvarno mi se dopao, a čujem da stiže i nastavak pa sam morao da podelim neke ideje sa vama. Ja sam zapravo jeziv štreber.- Još jednom mi sa lažnom skromnošću demonstrira svoj opčinjavajući osmeh.

I ja sam jeziv štreber, pomišljam skeptično. Nismo u američkom filmu. Odakle sam ja, dozvoljeno je biti jeziv štreber i lep. Ali Sava izgleda misli da ga to čini posebnim cvetićem. Jer ako ćemo iskreno, muški primerak ispred mene pravi je frajer po merilima modernog lepotana. Izvajane crte lica sa muževnom bradom, krupnim obrvama i divnim punim usnama, pomalo orlovski nos, sanjive plave oči i gusta, tamno smeđa kosa u blagim kovrdžama. Mišići koji se neupadljivo naziru pod ručno rađenom košuljom. Ne mogu da mu procenim visinu jer sedi, ali deluje mi više od mene na štiklama, dakle 185 plus centimetara. I iznad svega, to snobovsko samopouzdanje.

Jeziv štreber, malo sutra.

-To zvuči baš super.- kažem mu. -Kakve ideje? Kakva vrsta štreberluka? Board game-ovi, epska fantastika, igrice, stripovi? Koja ste kategorija? 

-Hardver.- odgovara on.

-Oh. Moram da priznam da to nije moja teritorija. 

-Znam. Čitao sam knjigu.

-Šta to treba da znači?

-Da bi u nastavku trebalo da osmislite bolje detalje i zanimljivije gedžete. One narukvice sa raznim moćima su ok, ali to je praktično pametan sat sa kul aplikacijama. Mislim da bi ljudi voleli da vide nešto egzotičnije. Imam ideje zapravo. Zato sam i došao.

-Kakve ideje?- pitam, iskreno zaintrigirana. Znala sam da su narukvice glupe, samo nisam smislila ništa bolje. Kao što sam već priznala, to nije moja teritorija.

-Ideje koje treba razmeniti na pun stomak.- Ponovo onaj osmeh. Naravno da ima jamice na obrazima. Naravno. Ipak, onaj deo mene koji je malopre bio ushićen se povlači. Umesto toga me preplavljuje talas razočarenja.

Na trenutak mi je delovalo da mi je zanimljiv sagovornik pao s neba, a već u sledećem trenutku se sve pretvorilo, u šta? Flert? Nemam nameru da flertujem sa prelepim glumcem koji je daleko iznad moje lige. Ako ćemo iskreno, već postoji neko van moje lige ko čini ceo moj univerzum. Potrebne su mi kul ideje za sledeći roman, ali ne i ne tako kul ponude za izlazak.

-Onda možda neki drugi put. Zapravo već imam planove za večeru. Moj dečko slavi rođendan.- Izgovaram to kao da ne sadrži nikakvu poruku za njega, ali mu hvatam nedvosmislen bljesak razočarenja u očima. Istog trenutka ga vešto i brzo zamaskira ravnodušnošću. Da li su svi glumci tako dobri u svom poslu? -U stvari, već kasnim.- Ustajem i pružam mu ruku koju on uzima sa obe svoje i smeši mi se bez reči.

Samo što nisam otišla kada iza svojih leđa začujem -Vera?

Ta dva sloga ostaju da lebde u vazduhu. Okrećem se spremna da budem neprijatna. Ovaj čovek već postaje nametljiv.

-Niste mi potpisali knjigu.- Pruža mi svoj primerak sa onim vragolastim smeškom.

Iz nekog razloga mu odgovaram istim takvim osmehom. Iako izgledam baš loše kad se tako široko smejem. Što naravno nije bitno, jer meni naravno nije stalo da me ovaj čovek vidi u najboljem svetlu. 

Uzimam knjigu i pokušavam da smislim nešto pametno da napišem. Na kraju stavljam potpis ispod kratke rečenice ‘Od jednog štrebera drugom’.

Dva

Izlazim napolje na prohladnu noć, utešno umotana u dugačak vuneni kaput. Na trenutak dozvoljavam beogradskoj večeri da me opije. Da mi probudi onaj prelepi osećaj da sam sama, ali ne i usamljena u velikom gradu. Ovde bih mogla da budem ko god poželim i zbog toga se osećam slobodno.

Danas je bio dobar dan. Jedan od najboljih u životu. Sigurnim korakom žurim u podjednako dobru noć.

Šetnja je bila prekratka da bih sabrala vihor utisaka u koji se pretvorio dan iza mene, a ja već ulazim u najskuplji beogradski restoran, novootvoreni ‘Zenit’. Ljubazno osoblje me oslobađa kaputa i upućuje ka mom stolu. Damijan je već tamo, sa nekoliko naših najbližih prijatelja. Podiže čašu u mom pravcu čim me ugleda i upućuje mi jedan od svojih prekrasnih osmeha.

Sedam između njega i Katarine, svoje najbolje prijateljice. -Kako je bilo na potpisivanju?- pita me ona iskreno uzbuđeno. Volim kod nje što je to zaista zanima. Kada joj neka tema iz mog života nije bitna, prosto je ignoriše. Ali uglavnom joj je stvarno stalo do stvari do kojih je i meni i zato možemo satima opušteno da ćaskamo.

Ne stižem da joj odgovorim na pitanje jer mi konobar odmah prilazi sa pitanjem šta bih da popijem. -Hmmm... - Mumlam nespremno zagledajući pića ljudi oko sebe.

-Da li vam je potrebno još malo vremena da odlučite? 

-Da, da, apsolutno.- odgovaram mu.

-Kakvo je vino?- pitam Damijana videvši da je to njegov izbor pića.

-Ne bi ti se svidelo.- kaže pokajnički.

-Skupo dakle?

-Vrlo.

To je naša poznata stara igra. On igra ulogu porodičnog rasipnika, a ja sam dežurni tvrdica. Odrastanje pod sankcijama i hiperinflacijom drugačije je oblikovalo naše karktere. Ja sam postala i ostala štedljiva, čak i kada to više uopšte nije bilo potrebno, a on je naučio da troši i da živi u trenutku. 

Udišem duboko i pokušavam da oteram osećaj nelagodnosti koji ovaj besmisleni čin razbacivanja u formi rođendana predstavlja za mene. Činjenica je da Damijan to može da priušti. Da ja to mogu da pruštim. I da je to sasvim zasluženo i ok. Pokazujem konobaru da želim da pijem isto što i moj dečko, a zatim slušam sve o grozomornom (i grozomorno skupom) meniju koji nas očekuje u daljem toku večeri.

-Mislim da se ovako dobija salmonela.- šapućem Katarini dok jedemo prepeličje jaje direktno iz ljuske.

Ona se smeje i zagleda dekoraciju u vidu gnezda. -Je l’ ovo nesto jestivo?- mršti se zbunjeno.

Damijanov drug Boris koristi tu priliku da svima ispriča anegdotu o tome kako sam ja jednom naručila dagnje uz koje sam dobila činiju sa vodom i limunom za pranje ruku za koju sam pomislila da je sos, pa sam umesto ruku konstantno umakala školjke u tu vodu.

Iako je čuo  tu anegdotu već sto puta, Damijan se smeje do suza. -Obožavam te.- Oblikuje reči usnama. Talas nežnosti mi nezaustavljivo struji venama. I ja njega obožavam, svim srcem.

Nakon nekoliko čaša odličnog vina prestajem da se opterećujem finansijskim aspektom ove zabave. Damijan i ja smo počeli od nule, ali sada smo konačno u odličnoj materijalnoj situaciji. I ne dajte se zavarati. To nije znak da je moja knjiga ludo uspešna i prodata u pet miliona primeraka. Još uvek sam početnik u tome. Ako ćemo iskreno, pisanje je samo moj hobi. Ne, ovaj izlet u luksuz je proizvod moćne srpske IT industrije. Nisam lagala kada sam se predstavljala kao štreberka. Ja sam programer.

Začuđujuće je koliko je nekad neprijatno da se to kaže. Valjda je u pitanju griža savest koju osećaju oni koji ne pate od nekog kolektivnog problema. Krivica koju osećate kada ne delite zajedničku muku. I pravedni gnev koji možda osećaju svi ostali prema vama. 

Zato je ponekad teško izreći te reči. U većini prostorija, prosto prave distancu između vas i ostalih prisutnih. Jer kome su još simpatični ti neodrasli, razmaženi, uobraženi snobovi nove generacije koji su došli do visokih plata, a da nisu morali da trpe godine loših šefova i još gorih poslova, smena bez kraja i nepostojećeg odmora?

Ali život ponekad ume da bude tako nepravedan. Zbog toga je većina naših prijatelja iz ovog sveta. Mladi, pametni, ostvareni, uspešni. Primer šta bude sa generacijom sposobnih klinaca koji imaju priliku, ambiciju i sredstva da rade i stvaraju.

Work hard, play harder. Eto šta bude.

Damijan nije klasičan štreber i ako ćemo pošteno, užasava se pisanja koda. Međutim, kada su organizacija i vođenje projekata u pitanju, on razume proces stvaranja softvera u dušu. Stiv Džobs je rekao da muzičari sviraju instrumente, a da on svira orkestar. I ne, naravno da ne mislim da je Damijan novi Stiv Džobs. Ali mislim da on svira virtuelni orkestar koga niko osim njega nije svestan. Jer on je taj koji vidi prilike, vidi propuste, vidi ideje tamo gde ih ranije nije bilo. Vidi kada je neko od ljudi u njegovom timu razočaran, kada se sprema da da otkaz ili kada mu je trenutni posao previše težak ili previše dosadan. Damijan vidi izazove tamo gde drugi ljudi vide poteškoće, i ja mu se divim.

Znam da neki ljudi misle da to što on radi nije nista posebno. Borisu je, na primer, Dami najbolji prijatelj, ali u profesionalnom smislu on mnogo više ceni mene ili Katarinu. To je zato što je Boris ono što ja u svojoj glavi zovem ‘najbolji programer u prostoriji’. To je onaj lik koji zna sve i može da napravi sve. Onaj koji noću ne može da spava ako je juče ostavio makar jedan bag nerešen. Onaj koji se panično hvata za kompjuter čim shvati da nije napisao neki test. Onaj koji u slobodno vreme uči nove tehnologije i zapravo se nada da ćemo uskoro imati priliku da ih primenimo na svojim projektima. Boris zna sve o svom poslu i o vrednosti svog posla. 

Jedino je pomalo slep kada treba da uvidi da bez ljudi poput Damijana našeg posla ne bi bilo. Bez njih bismo radili neke stvari koje nikome nisu potrebne i koje niko nikada neće da koristi. Mnogi od nas ne bi umeli da iskažu svoje brige i probleme. Ostali bismo gomila introvertnih osobenjaka koji prave (veoma kvalitetno) aplikacije koje nikome ne trebaju. I verovatno bismo se svi međusobno mrzeli zbog nekih glupih nesporazuma. Ljudi kao Damijan sanjaju budućnost. Ljudi kao Boris, Katarina i ja pretvaraju njihovu viziju u realnost.

Deset godina ranije - Verin dnevnik za Damijana

Kada sam te upoznala, uplitala sam perlice u kosu. 

Nosila kratke, prekratke suknje i visoke, previsoke potpetice. Nosila sam i široke majice, ponekad. 

Bila sam na raskršću. Između mozga i seksa. A ni jedno nisam znala da koristim, ni sa jednim da živim. 

Kada sam te upoznala, žudela sam da imam stav. Žudela sam da budem mala buntovnica, drska, pronicljiva, devojčica koja ce postaviti svet na njegovo mesto. Smatrala sam da imam ideale. Nisam znala koji su, ali sam ih sigurno imala. 

A ipak, kada sam te upoznala, želela sam da budem žena. Da se za mnom okreću. A bilo mi je neprijatno kada su se okretali. Da, mnogo sam toga želela, tada, kada sam te upoznala. A nisam umela.

Kada sam te upoznala, bila sam dete. Nezrela, nesnađena, nesigurna. Puna predrasuda, a tako željna da oslobodim svet od njih, pokušavala sam da pobegnem od sebe. U veliki grad. 

Beograd me nije zagrlio. Beograd me nije odbacio. Beograd je samo bio tu. Velik. Lep. Ružan. Pun buke, priče i tišine. Pun glamura, siromaštva, bede i luksuza. Znaš već, i fizički i duhovno.

A ti... Ti si bio pun Beograda.

Teško je da se to objasni. Šta je to čime vi rođeni Beograđani zračite nama koji dolazimo u vaš grad. Kao da za tvoju dušu ne postoji ništa drugo. Neko bi pomislio da je veliki grad iz tebe šaputao o nekim stvarima za koje mi smrtnici iz manjih mesta nismo znali, nismo mogli znati. Ali ne. Zapravo, postoji neka beogradska naivnost. Neka detinjastost, neka nezrelost. I ti si bio moj lepi, nevini dečak. Eto, to je bilo sve što sam videla.

Rastući tamo gde sam rasla, nisam osećala da sam ja samo ja. Bila sam biće viđeno tuđim očima. Pokret propraćen tuđim pogledom. Osoba puna tuđih moralnosti. A kada sam tebe upoznala, ti si bio samo TI. 

Kada sam te upoznala, došla sam u Beograd. U nameri da postanem programer. U nameri da vredno učim i da živim kao skromni student. Imala sam ja neke tako romantične ideje, složićeš se... Bila sam tiha, neupadljiva, asocijalna. 

Dobro, sad već lažem. Bila sam željna ljudi u svom životu, ali nisam znala kako da doprem do njih. Preplavljivao me je osećaj da me je nemoguće voleti. Da sam previše čudna, previše zarobljena u svojoj potrebi da se izdvojim, da bih uspela da nekome pripadam. Zaogrnuta tankim slojem misterije, drhtala sam verujući da je moja misterioznost jedino što me čini zaminljivom.

Kada sam te upoznala, imala sam ambiciju da se ponašam boemski. Da se pravim da sam stručnjak za sve vidove umetnosti i da povremeno i sama verujem u to. Ušla bih u kafić, sela za šank, prekrstila noge (bilo da su one bile u prekratkoj suknji ili preširokim pantalonama), naručila najjeftiniju kafu i izvukla nekakvu knjigu. A onda bih mudro gledala u nju. 

Vukljala sam unaokolo raznorazne knjige o istoriji umetnosti, znalački sam se nadvijala nad fotografijama najvećih arhitektonskih postignuća, strasno sam pogledom letela preko stranica ruskih klasika. Opera, balet, pozorište, sve me je to (kao) zanimalo.

I upravo ta verzija mene na zalasku tinejdžerskog doba je uletela u tvoj kafić, sklanjajući se od kiše koja je počinjala da rominja. Bilo je to kasno popodne, odmah nakon završetka predavanja za brucoše, pa je čitav lokal bio pun. Osim te jedne stolice za šankom. 

I prosto sam morala tu da sednem. Nebo je poslalo taj trenutak. Nebo je poslalo tu kišu. Nebo je poslalo tu nadrndanu adolescentkinju da naruči kafu od tebe. Da te drsko gleda. Da postavi štit od knjiga između sebe i sveta i da se pravi da je pametnija od svih.

-U, kuuuul, šta ti je to?- rekao si i uzeo mi knjigu iz ruku. 

-Ništa što bi tebe zanimalo.- konstatovala sam i grubo ti otela knjigu. –Gde je moja kafa?

-Lakše s tim noktima, ogreba me... Evo stiže ti kafa.- rekao si i pogledao me prijateljski dok si ’povređenu’ ruku primakao usnama i poljubio da prođe.

Jedva sam sakrila osmeh.

Kad se gužva malo raščistila, opet si se okomio na mene. Zapitkivao si me zašto to čitam, čime se bavim, je l mi to nešto za fakultet. Na pitanja si dobijao klimanje i odmahivanje glavom, zlurade osmehe, druge izraze mimike ili potpunu tišinu. Ja sam samo čitala svoju knjigu i ignorisala te. Barem do trenutka kad si mi prišao i rekao –Znaš li da već dvadeset minuta nisi okrenula stranu?

I eto, samo tako, nisam mogla da odolim da ti ne uputim jedan širok, iskren omeh. I isto tako, nisam mogla, a da ne priznam sebi da sam tih dvadeset minuta mislila upravo o tebi. Nisu to bile neke ozbiljne misli. Nikako nisu bile zabrinjavajuće. Ticale su se tvoje ničim izazvane druželjubivosti.  Bilo mi je slatko to koliko se razlikujemo. I bilo mi je jasno da od kako sam krenula na fakultet već ignorišem gomilu ljudi koje srećem svakog dana. Što ume da bude iznenađujuće naporno. Zar je zaista neophodno da ignorišem i ovo prijatno, prijateljsko lice?  –Ne, nije.- pomislila sam. I napolju se razvedrilo.

E sad. Kada sam te upoznala, imala sam priliku koju ljudi uvek misle da imaju kada upoznaju nove ljude. Imala sam priliku da nacrtam svoj lik u tvojim očima. Mladalački naivno, smatrala sam da to može biti bilo koji lik. Ponekad i dalje verujem u to. Znam da nije istina, i da se na može trčati dovoljno brzo da bi se pobeglo od sebe, ali ipak verujem. A u tome je valjda suština vere. 

Sledećeg dana sam ustala dva sata pre vremena. Obukla sam jednostavnu crnu haljinu, obula visoke potpetice, sredila kosu u urednu punđu. Sa sobom sam ponela ’Braću Karamazove’ i jednu potpuno novu ličnost.

Jedan pogled ka tebi na licu mi je iscrtao osmeh. Sela sam za šank i naručila kapućino. I gledala sam te, nisam te ignorisala. Stalno sam morala da šapućem sebi –Ponašaj se normalno, opusti se...- A onda više nisam. Nisi mi dozvolio da vodim ’pametan’ razgovor. Ogovarao si ostale mušterije. Pokazao si mi gde na polici stoje najskuplja pića i pustio me da te slažem da znam šta je šta. Ispitivao si me šta želim da puštaš od muzike. Neupadljivo sam vratila ’Karamazove’ u torbu. I dozvolila ti da budeš dečak koji će pričati sa devojčicom.

Kada sam te upoznala, upoznala sam i jednu novu, lepšu, jednostavniju sebe. Ja možda nisam umela da vodim jednostavne razgovore. Ali ti si umeo sam sebi da budeš sagovornik. Da sam sebe ubeđuješ i razuveravaš, da sam sebi menjaš stavove. I da toga ne budeš ni svestan. Nisi me pitao čime se bavim, ni odakle dolazim. Nisi me pitao da li imam brata ili sestru, ni da li mi je to prirodna boja kose ili se farbam. Nisi me pitao da li više volim crno ili belo u eurokremu, koji mi je omiljeni umetnički pravac, pa čak ni gde bih najviše volela da otputujem.

Pitao si me je l' mi hladno. I pitao si me da li sam jela. Pitao si me da li sam lepo spavala i tumačio si moje košmare. Puštao si me da te lažem dok ti gledam u šolju, kao da si čekao da ti sve sama kažem. Možda i jesi... možda i nisi razmišljao. Samo si sejao svoje priče, posipao me njima, kao domaćica pitu prah šećerom. Slušala sam sve te tvoje rasprave sa samim sobom. I uživala.

Kažu da su mladost i lepota najveći dar. Ali to uglavnom kažu stari i ružni. I ljubomorni. Mladi i lepi, poput mene kada sam te upoznala, nisu svesni koliko im je u stvari dobro. Dok pokušavaš da postaneš samosvestan, da se izboriš sa svetom koji te okružuje, da izgradiš svoje stavove, svoja mišljenja, svoja moralna načela i svoj odnos prema životu, ne možeš da smatraš da jednostavno uživaš. Ili možeš. Ali je za to potrebna mudrost koja nadilazi moju.

Nakon grozomorne večere sačinjene od šest bizarnih jela u minimalictickim porcijama, pripito se krecemo ka obližnjem klubu. 

-Nisi nam pričala kako je bilo na potpisivanju!- razdragano se priseća Katarina. 

U pravu je. Kada se nađemo u ovom društvu, teme se same ređaju. Nemam pojma o čemu smo pričali u toku večere, osim da mi se vreme nekako izvuklo.

Uzbuđeno im govorim kako je jako puno ljudi došlo i kupilo moju knjigu, kako su je neki već pročitali i rekli da jedva čekaju nastavak. Tako se u razgovor ušunja i Sava Lazarević. 

-Vau!- uzvikuje Katarina, koja između ostalog poseduje TV. - Pa on je svuda! Ne mogu da verujem da si ga upoznala! Kakav je uživo? Jel stvarno tako dobar frajer? Šta ti je rekao?

-Zanimljiv je. Zapravo je imao neke ideje kako da poboljšam knjigu. 

-Stvarno?- Čujem Damijanov sumnjičav glas. -Kakve ideje?- Deluje mi pomalo odbrambeno. Damijan je sjajan dečko u hiljadu i jednom aspektu. Ali jedna od stvari koje ga ne zanimaju preterano je moja knjiga. Nemojte pogrešno da me razumete. Pročitao je svaku reč i hrabrio me celim putem. Ali jednostavno nikad nije imao nikakve ideje niti predloge šta bih mogla da unapredim. Da li mi se čini ili mu smeta što je nepoznati (i poznati) muškarac želeo da priča sa mnom o tome? 

-Nisam imala vremena da poslušam njegove ideje jer sam žurila na tvoj rođendan.- odgovaram mu veselo. 

On me hvata pod ruku i na tren mi ne deluje više tako pripito kao malopre. 

Zajedno ulazimo u klub i Damijan me krajnje nepristojno odvaja od ostatka društva. Vodi me na podijum gde počinjemo da đuskamo kao napaljeni tinejdžeri. 

Ukusni kokteli se stvaraju u našim rukama. Njegov jezik mi dodiruje usne. Njegove ruke me dodiruju svuda. Kao i uvek, pet minuta je dovoljno da se istopim se u njegovom zagrljaju.

Tri

Godinu dana kasnije

Nalazim se na Fruškoj gori. Snima se serija ‘Najslabija karika’. Ja sam pomoćnik scenariste, a zapravo levo smetalo, jer ne znam ništa ni o pisanju scenarija ni o filmskoj industriji. Ali bože dragi, što volim što smo ovde.

Ivan Matić je devetnaestogodišnji mladi glumac koji treba da igra glavnu mušku ulogu. Ćaskamo o tome kako oboje vidimo lik koji tumači, a ja se jako upinjem da budem od bilo kakve koristi. Pokušavam da mu objasnim kako se Adam transformiše iz savršenog dečaka u mladog buntovnika i zašto je ta promena bila neizbežna.

Sviđa mi se Ivan. Sviđa mi se što je tako uzbuđen zbog uloge. Sviđa mi se kako ozbiljno shvata sve što mu se dešava. Sviđa mi se kako je tako mlad, a pun samopouzdanja. Mislim da će biti odličan u ulozi Adama. 

Već sam počela da mislim o sledećem nastavku u kontekstu njegovog izgleda, njegovih pokreta i načina na koji priča. Vidim da mu to sve laska i zahvaljujući njegovoj mladalačkoj neposrednosti imam utisak kao da ga poznajem čitavog života. Njegova koleginica Mia je nešto starija i iskusnija glumica i glumiće moju Lauru. On je tek brucoš na FDU, a ona je diplomirala i već pomalo radi. Sviđa mi se kako zaštitnički gleda mladog kolegu. Sviđa mi se što je izabrana za tu ulogu. Sviđa mi se kako su svi fini prema meni.

Nakon par sati na setu, Ivan i Mia mi prilaze. Sa još par članova ekipe planiraju da prošetaju do obližnjeg izvora i nude mi da krenem sa njima. U toku šetnje se upoznajem sa glumicom Brankom, koja igra Ivanovu mamu. Naravno premlada je i previše lepa da bi imala tako odraslo dete, tek nekoliko godina starija od mene. Pritom je i toliko popularna da sam čak i ja čula za nju.

Dok hodamo, osećam na sebi tople zrake sunca i blagi vetar koji mi miluje kožu i mrsi kosu. Pravi prolećni dan kao stvoren za šetnju. Osim što sam se ja već umorila. Priznajem Branki da nisam baš veliki ljubitelj kretanja, ni fizičke aktivnosti.

-Stvarno nisam sportski tip. Svi vi ste u mnogo boljoj formi od mene.- žalim se primećujući da sam jedina koja se zarumenela i oznojila.

-Ja dosta treniram.- kaže mi ona. -Zato što mi prija... Ali i zato što moram. Takav mi je posao, jednostavno kada su sve oči uprte u tebe ne možeš da se opustiš. Bar ja ne mogu.

-Ti izgledaš fantastično. Ja sam proteklih 10 godina provela sedeći.

-Znam, tvoj posao je takav.- Vidi da sam se snuždila i prijateljski mi stavlja ruku na rame. -Izdrži jos malo, skoro smo stigli.

I zaista, uskoro izlazimo na predivnu zelenu čistinu. Pogled mi puca na široku livadu, okruženu stenjem. Između dva kamena izbija voda i sliva se pravo u kameni bazenčić. Prirodan pad formira minijaturni vodopad, koji pak napaja potočić.

A u potoku su neki ljudi sa opremom za snimanje.

-Branka!- jedan od njih joj uzbuđeno maše i ona mu veselo odmahuje. Loše vidim na daljinu i sa te razdaljine su mi ljudi samo maglovite prilike.

Ona se naginje ka meni i kaže -Neke naše kolege snimaju reklamu za flaširanu vodu. Njih smo došli da iznenadimo.

Nisam bila svesna da ćemo da upoznamo nekog novog i osećam se malo iziritirano. Previše sam introvertna da bi mi prijalo druženje sa prijateljima mojih potpuno novih prijatelja.

Dok se približavamo, scena se uobličava pred mojim očima. Muškarac bez majice i povrnutih nogavica stoji u potoku, a voda mu doseže do pola listova. Kamera ga prati dok sa lažnom skromnošću lažno nenametljivo pokazuje zategnuto telo. Sve je tu - pločice na stomaku, razvijene grudi, ramena, triceps... Dodiruje se po bradi i neupadljivo fleksa biceps, gledajući negde ispred sebe. Kamera iza njega snima široka leđa i ono u šta on gleda, a u pitanju je prekrasna plavuša, tanana kao gorska vila, duge lepršave kose do struka i svetlog tena. Kreće se kroz vodu u dugoj beloj haljini od materijala nalik na gazu koji pada preko nje u bogatim naborima. Haljina je preduga i njeni krajevi se kovitlaju u vodi.

Polako stiže do njega i pruža mu flaširanu vodu (pomalo bez veze imajući u vidu da stoje u pravom pravcatom potoku). On prihvata pruženu flašu, naravno nameštenu tako da se lepo vide naziv i etiketa. Njihove ruke stoje zamrznuto u tom kadru, dok se njih dvoje gledaju nežno i trepću veoma polako. Oba lica krasi osmeh čistog blaženstva.

Iiiii... rez.

Scena je gotova i dvoje glumaca opušta mišiće. Ramena se spuštaju, leđa blago krive, lica gube blaženi izraz. Sve opet postaje prirodno, osim mog disanja. Ja osećam knedlu u grlu i neodoljivu želju da me zemlja proguta. Sava Lazarević stoji ispred mene, go do pasa, pomalo mokar i potpuno zanosan dok pomaže svojoj koleginici da izađe iz vode. Kada se jednom našao na suvom, baca joj pet i žustrim korakom, bos po travi, ide ka nama.

Grli Branku medveđim zagrljajem. -Koliko mi je drago što te vidim ovde. Ne pamtim kad si me udostojila svog društva.

-I ti meni nedostaješ, druže.- kaže ona uzvraćajući mu zagrljaj. -Povela sam i nekog koga bi možda želeo da upoznaš.- Razdragano pokazuje na mene sa širokim osmehom. -Ovo je...

-Vera Jakšić.- prekida je Sava. -Imali smo prilike da se sretnemo.

-Nisam to znala.- kaže Branka veselo dok ja i dalje ćutim. Osećam se kao Alisa