Igra šarenih sekundi

By Zoran Grbić

Igrač spoznaje da je čitav njegov život zapravo Igra, u koju je stigao iz nekog dalekog nepoznatog sveta. Dok se on igra, upoznaje različite likove koje ranije nije mogao da vidi. Zbog toga oni koji su igru napravili šalju tragače, sa zadatkom da mu tu igru prekinu.

• Language: Српски језик
• Publisher: Zoran Grbić
• Release date: Jan 26, 2024
• ISBN: 9798224964529

Book preview

Zoran Grbić

,,Ups’’, promrmlja Sergej Vasiljevič u trenutku kada mu je kontejner težak pola tone iskliznuo iz ruku. Nalazio se na visini od četristo kilometara, na pet metara od orbitalne stanice u kojoj je živeo poslednjih godinu dana. Dok je tiho posmatrao kako beli kontejner polako klizi u pravcu Zemlje, nije nije mu padalo na pamet šta će Moskva da kaže za njegovu nespretnost. U misli mu se niotkuda umešala slika sveže napravljenog hamburgera sa sirom. Razmišljao je samo o tome kako bi bilo lepo da u tom trenutku sedi u nekom restoranu brze hrane, sa tihom lošom muzikom u pozadini, i jede hamburger sa sirom, preliven svim mogućim dodacima do kojih je mogao da dođe. Još jednom je pogledao u kontejner koji je polako odlazio od njega, a onda slegnuo ramenima, što se nije moglo videti pod velikim skafanderom, pa je lagano, nedužno zviždući, zaplovio prema vratima svog kosmičkog doma, nadajući se da niko neće primetiti njegovu grešku.

Petar Jovanović je skrenuo sa auto puta u svojim novim, tek kupljenim kolima. Audi sedam je odavno bio njegov san. Dao je gas na ravnom delu puta koji je vodio ka njegovoj kući, i ženi koja je čekala lepe vesti. Tog dana dobio je unapređenje i veliku povišicu, i jedva je čekao da vesti o tome podeli sa njom. Audi je veselo brundao po putu dok je Petar davao gas. Iza svojih leđa začuo je snažan zvuk sirene, koji je najavio preticanje kamiona. Odmah nakon toga, video je veliku krstaricu kako ga u punoj brzini obilazi. Vozač mu je još jedanput zatrubio kad se našao pored njega, a onda ga je potpuno obišao. Ušao je u njegovu traku i počeo polako da koči, sve dok nije sasvim stao, baš ispred železničkog prelaza, i rampe koja se upravo spustila ispred njih. Petar je mogao da se zakune da je vozač namerno zakočio, iako je mogao da prođe pre spuštanja. Da je bio neki drugi dan, verovatno bi ga psovao u kolima, a možda bi čak i izašao da ga ispsuje i u lice. Ali, tog dana je bio previše srećan. Zbog toga je samo posmatrao kamion ispred sebe, i čekao da se rampa podigne.

Vrata kamiona su se neočekivano otvorila i iz njega je polako izašao muškarac obučen u crno poslovno odelo. Polako je skinuo sunčane naočare, proverio vreme na svom ručnom satu a onda pogledao ka Petru. Slegnuo je ramenima i nasmešio se, pokušavajući da se izvini zbog onog preticanja. Zatim je zalupio vratima i ležerno krenuo ka njemu. Usput je ponovo pogledao vreme na svom satu. Zastao je na kraju svoje duge prikolice a onda se zagledao u nebo.

Petar ga je neko vreme začuđeno posmatrao, a onda je izvadio svoj hamburger sa sirom, treći po redu tog dana, i navalio na njega. Odlučio je da se ne nervira. Zapravo je bio srećan i zahvalan na dobijenom vremenu, i prilici da na miru završi svoju omiljenu užinu. Dok je uživao u zalogajima, razmišljao je o svom životu, upravo dobijenom unapređenju i povišici, svojoj lepoj i srećnoj ženi, dobrom braku kojeg je imao s njom, i deci koja su već odrasla. Izgledalo mu je kao da su svi delovi njegovog života konačno došli na pravo mesto.

Onda je ponovo obratio pažnju na čudnog kamiondžiju, koji je izgledao sve nervozniji. Svo vreme je šetkao okolo, gledao čas u očekivanom pravcu dolaska voza, čas u nebo, kao da je očekivao pomoć odozgo. Ponovo je uperio pogled na gore, držeći dlan na čelu čime je pokušao da pogled zaštiti od sunca, zatim u sat a onda opet u nebo. Lice mu se odjednom ozarilo, kao da je na nebu video voz kojeg su čekali i koji konačno dolazi, a onda se tako nasmejan okrenuo prema Petru. Slegnuo je ramenima i raširio ruke, a zatim se žurno izgubio negde u pravcu rampe. ,,Kako čudan čovek’’, pomisli Petar i vrati se svom hamburgeru.

Baš kad je progutao poslednji zalogaj, senka velikog oblaka je prekrila njegov automobil. Senka je sve više rasla, što je Petru bilo čudno, pa je otvorenih usta zastao skupljenih ramena, kao da je nešto skrivio, i isčekujući nastavak nemoćno upravio pogled na gore. Sekundu kasnije, kontejner težak pola tone pao je na Petrova kola.

Kada je sledećeg trenutka otvorio oči, video je jednog od čuvara kako ga odvaja od konzole igre. Glava ga je užasno bolela, ali je pre nego što je protrljao slepoočnice pogledao u čuvara i promrmljao jedno ,,hvala’’.

,,Koliko dugo sam bio tamo?’’

,,Ne dugo. Ali, tamo je prošlo 42 godine’’.

Igrač je polako ustao uz pomoć čuvara, a onda je sa strepnjom posmatrao dok pregleda njegov izveštaj.

,,I, kakav sam bio?’’

Čuvar je klimnuo glavom.

,,Više nego dobar. Bolji od očekivanog.’’

,,Znači, pobedio sam?’’

,,Jesi’’

,,I dobio unapređenje?’’

Čuvar je podigao pogled sa izveštaja u kojeg je gledao.

,,Ne baš toliko dobar’’

Pružio mu je papire, a zatim su zajedno krenuli ka izlazu.

,,Nema veze, biće bolje sledeći put. Ali bilo je baš super, isplatilo se’’

,,Dobro si je odigrao’’

,,Koliko dugo sam bio odsutan?’’

,,Pola sata’’

,,Dobro je. Treba da pokupim decu iz škole’’

Zastali su na vratima, čuvar ga je blago zadržao.

,,Siguran si da nećeš da se malo odmoriš?’’

,,Siguran. Pa nije mi prvi put. Jedva čekam da ispričam ženi’’

Još jednom se nasmešio čuvaru, a onda mu mahnuo sa papirima u ruci, i otišao niz hodnik ka izlazu.

Igrač se nakon izlaska iz Igre istuširao u svlačionici i izašao napolje. Nedostajale su mu dnevne novine, jer su jedino vesti mogle da ga na najbrži način povrate u realnost nakon Igre. Iako nije bio dugo odsutan, u svojoj glavi je imao sećanje na čitav život kojeg je proveo u Igri. Takvo iskustvo je kod početnika izazivalo nelagodnost, mučninu, vrtoglavicu, uključujući i dezorijentaciju i pojavu suštinskih pitanja tipa ,,ko sam ja?’’, ,,šta ću ja ovde?’’ i ,,gde sam to uopšte ja?’’, ali je kod iskusnih bio tek prolazni osećaj nelagode, koji se uglavnom najbrže lečio čitanjem dnevnih vesti. Na isti onaj način na koji se putnik prolaskom kroz nekoliko vremenskih zona najbolje lečio tako što se prilagođavao vremenu onih u čije je vreme doputovao.

Dok je čekao lift, razmišljao je o tome da li da kupi neke novine sa političkim vestima ili neke sa trač rubrikama, u kojima je mogao da pročita koje su se to najblesavije stvari desile i šta koja zvezda najviše voli da obuče. Rezultat čitanja bi bio isti.

Vrata lifta su se otvorila. Podigao je pogled i spremio se da uđe, a onda je video kako iz njega odlučnim korakom izlazi Dragalj. Začuđeno je zastao u pola koraka. Nikad ranije je nije video, ali ju je odmah prepoznao, jer je puno puta pre toga viđao njene slike. Nije postojalo puno Tragača i likovi svakoga od njih bili su svima dobro poznati. Iako ga ona uopšte nije primetila, igraču se učinilo da ga je ovlaš pogledala, zbog čega se stresao od uzbuđenja. Oduvek je smatrao da je ona najlepši Tragač koji je ikad bio u Igri.

Dok je gledao za njom kako odmiče hodnikom, zapitao se šta ona traži tu. Nikada ranije nije video nekog od Tragača na poslu. Do tog trenutka uopšte nije bio siguran da oni nešto rade. Mislio je da je to čitavo zanimanje izmišljeno i da je oko njih stvorena fama samo da bi ostalima Igra delovala zanimljivija. Kao dobra propagandna poruka. Ono što je čuo  o njima, bilo je to da se Tragači pozivaju samo u slučajevima krajnje nužde, onda kad su sami temelji Igre u pitanju. Nije znao da li je to istina, ili je i to bio deo marketinga. Igrač nije znao šta Tragači rade, ni zašto se tako zovu. Samo je neko vreme zabrinuto razmišljao o budućnosti svog posla, što je bilo razumno pitanje kojeg je izazvala iznenadna pojava Tragača, ali je pogled na siluetu Dragalj u hodu bio dobar lek za takvu zabrinutost, pa je, kad se ona izgubila iz vida, samo slegnuo ramenima i požurio kući.

Dragalj je žurila hodnikom, ne obraćajući pažnju na poglede okoline upućene njoj, a onda je bez kucanja ušla u kancelariju Šefa smene.

,,Zašto ja?’’

Šef je sedeo u belom odelu, zagledan u nešto sa druge strane prozora. Blago se trgnuo kad je čuo njene reči, a zatim je ustao, nasmešio se i raširio ruke.

,,Moj omiljeni Tragač...’’

Dragalj je znala da prepozna laskanje čim bi ga čula.

,,Zar ne razumete koncept godišnjeg odmora? To je ono vreme u godini kad šef ne uznemirava svoje zaposlene.’’

Šef je slegnuo ramenima.

,,Nije bilo drugog rešenja’’

Dragalj uzdahnu.

,,I, zašto ja?’’

,,Ti si naš najbolji Tragač’’, šef se kiselo nasmešio.

,,Možda nisam najpametnija, ali sigurno nisam toliko glupa’’

Šef je neko vreme ispitivački posmatrao, a onda je raširio ruke.

,,Iskreno, nemam pojma zašto. Naređenje je došlo pravo s vrha’’

Pokazao je prstom na gore, i oboje su zaćutali nakon tog gesta. Šef je uzeo fasciklu sa stola i dao joj ga u ruke. Znala je da nema vremena za dugu priču, ustali su i ćutke krenuli ka vratima. Dragalj je volela svoj posao, i nije joj toliko smetalo to što joj neko prekida odmor, ali je bila znatiželjna da sazna zbog čega su baš tražili nju.

Šef joj je u hodu objašnjavao sve što je trebalo da zna. Nije baš slušala sve što joj je pričao, slične priče je već čula puno puta, i sve su joj zvučale isto. Nervirala se jer su je prekinuli usred šminkanja i sređivanja. Tog dana bila je godišnjica njenog braka i ona je jedva čekala da je proslavi sa suprugom. Bila je sigurna da je on potpuno zaboravio na datum, pa je želela da ga iznenadi, i provede romantično veče sa njim. Već je odabrala restoran, poručila posebno jelo za večeru i organizovala violine kao muzičku pratnju. Jedino još nije stigla da im kaže kako da se obuku, mislila je da će imati vremena za to. Žurno su prošli pored štampača upravo u trenutku kad je iz njega izlazio poslednji list objašnjenja njenog zadatka, pa je ona u prolazu uzela čitavu gomilu papira koje je očekivala. Šef se trudio da održava korak s njom.

,,Izgubljen je igrač koji je daleko odlutao od izvršenja zadatka. Pročešljali smo čitavu Igru više puta, u nekoliko navrata pokušali da ga uhvatimo, ali bez uspeha’’

,,Šta je sa njegovim Čuvarem?’’

,,Kojim od njih?’’

Dragalj je zastala.

,,Imao ih je više?’’

,,Onaj prvi, koji ga je pratio od početka, trenutno je na saslušanju pred Komisijom. Nakon njega, poslali smo još dvojicu kao pojačanje, ali ni oni nisu uspeli’’

Došli su do lifta, Šef je i dalje nešto pričao, ali je Dragalj već ponovo bila u svojim mislima. ,,Ništa se ne brinite’’, odsutno je izgovorila dok je prolazila kroz vrata lifta koji je vodio ka konzoli Igre. Zastala je na drugoj strani i okrenula se.

,,Naći ću igrača i brzo se vraćamo’’

,,Ali Igra je prekinuta i...’’

Vrata su se zatvorila i ona više ništa nije čula. Odjednom se zainteresovala i umalo da je odlučila da tog puta odustane od svog običaja, i za promenu ipak pročita nešto od onoga šta piše u brifingu zadatka. ,,Igra je prekinuta?’’, začuđeno je ponavljala reči u sebi dok je posmatrala odštampane papire u ruci, kao da razmišlja da li da ih pogleda. Znala je da Igra nikad ranije nije prekidana. Ili barem ona nije čula za to. I nije joj bilo jasno šta bi to značilo da je prekinuta. Da li su igru zaustavili, isključili, pauzirali, ili šta? I kako bi se to uopšte uradilo?

Lift se zaustavio i Dragalj je uzdahnula dok je izlazila. Zakoračila je prema dvokrilnim vratima u dnu hodnika, koja su vodila ka prostoriji sa konzolama Igre. Uz put је u kantu nehajno bacila hrpu nepročitanih izveštaja koje je držala u ruci.

Ono što su ljudi iz marketinga pomezno nazvali ,,konzola’’, što je zvučalo kao dovoljno primamljiva pozivnica u Igru, bio je zapravo samo jednostavan, tvrd ležaj, smešten u običnoj, maloj, pomalo zagušljivoj prostoriji. Moglo bi se reći da i najgori hoteli imaju bolje nameštene sobe. Iako su iz Uprave uporno ponavljali kako će kupiti nove ležajeve, i kako će Tragači imati posebne, da će moći da biraju između onih sa mekanim skupocenim dušecima i onih vodenih, koji se talasaju ispod leđa, to se godinama nije dešavalo. Pravdali su se velikim troškovima, jer je uvek bilo previše korisnika kojima su ležajevi bili potrebni.

Kako god bilo, na takve krevete bi legli svi koji odlaze u Igru, a tehničar je bio zadužen da nakon toga za njih prikači dve elektrode koje su služile za očitavanje impulsa tela i povezivanje sa Igrom. Jedan od talenata Tragača, ništa manje poželjan od ostalih, bio je sposobnost brzog ulaženja u san. Igračima je bilo dozvoljeno da koriste tablete za spavanje, ali je primećeno da to Tragačima škodi, pa su im one ukinute. Zbog toga su svi oni završili posebnu obuku na kojoj su se naučili tajnoj veštini brzog uspavljivanja.

Na vratima ju je sačekao mladi tehničar, koji je zbunjeno podizao naočare dok je pričao s njom.

,,Očekivao sam vas’’

Dragalj je prošla pored njega i klimnula glavom. Naravno da je očekivao. Ušla je u jednu od prostorija sa ležajem i odložila torbicu na mali sto pokraj njega.

,,Da li želite neki poseban čaršav, muziku, miris? Bilo šta? Da podesim osvetljenje, ili...’’

,,Potpuno mi je svejedno’’

Tehničar klimnu glavom a onda se okrenuo aparatu u kome je bio program Igre, i počeo da pritiska dugmiće, trudeći se da deluje pametno dok to radi.

,,Rečeno mi je da je ovo neki specijalni zadatak. Mora da ste nervozni zbog toga?’’

Dragalj je skinula bluzu i pogledala ga. Tehničar se trudio da sakrije da mu je od toga zastala knedla u grlu. Nakašljao se.

,,Mislim, nemate problema sa spavanjem?’’

,,Dosad nisam imala’’

Sela je na ivicu ležaja, malo podigla suknju, a zatim skinula jednu cipelu.

,,Uvek sam se pitao... Kako to da Tragači tako brzo uđu u san?’’

Dragalj je skinula i drugu, a zatim ga pogledala.

,,Pa, reći ću ti samo jedno. Nije stvar u brojanju ovaca’’

Zatim se ispružila na ležaju. Tehničar je prešao pogledom preko njenog tela, potpuno bez svoje kontrole, a zatim se trgnuo i vratio dugmićima.

,,Ne brinite se, paziću na vas’’

,,Vidimo se za petnaest minuta’’

Tehničar je za trenutak zastao, a onda je sumnjičavo dodao.

,,Srećno’’

Dragalj je znala da je tehničar nešto načuo o komplikovanosti misije koju je imala. Ali ona nije verovala u komplikovane misije. Zatvorila je oči, i dve sekunde kasnije zaspala.

Odgovore na svoja pitanja o načinu prekidanja Igre dobila je odmah po ulasku. Zaustavili su vreme. Sedela je za radnim stolom u sobi smeštenoj u velikom stanu kojeg je dobila u Igri i tupo posmatrala muvu koja je stajala u vazduhu, zaustavljena u vremenu. Dragalj se ponovo zapitala zašto su nju odabrali za ovakav zadatak. Znala je da postoje daleko sposobniji i veštiji Tragači od nje, koji bi sigurno bili bolji za ovako komplikovan zadatak. Osim njih, postojao je i dežurni Tragač, koji bi sigurno morao da prvi bude obavešten. ,,Verovatno zato što sam najlepša’’, proletelo joj je kroz glavu i, iako joj nije bilo jasno kakav bi to značaj imalo, s olakšanjem je prihvatila to kao sasvim razumno objašnjenje, u koga je mogla lako da poveruje.

Dragalj se prenula iz razmišljanja tek kad je shvatila da se ničim nije izdvajala od zamrznute pozadine. Mahinalno je krenula rukom ka svom kontroloru Igre koga je držala u torbici, a onda je videla telefon na stolu i pomislila kako je sigurno tu s nekim razlogom. Samo je podigla slušalicu i zatražila da joj pošalju nadležnog Čuvara. Nasmešila se kao devojčica kad uradi nešto loše, jer je dobro znala koliko će to da ih iznervira. Ali, to je uvek radila. Mrzela je da čita dosadne izveštaje, daleko lakše joj je bilo da sasluša priču od Čuvara, sažetu i ukratko ispričanu. Osim toga, znala je da je on negde blizu, i da u nekoj kancelariji odgovara na pitanja komisije. Što je značilo da ga neće dugo čekati.

Vrlo brzo nakon toga, u prostoriju je ušao čovek obučen u srebrnkastu uniformu Čuvara. Na čelu su mu još stajale graške znoja, siguran pokazatelj da se tek vratio sa dugog ispitivanja islednika. Klimnuo je glavom a zatim seo na stolicu koju mu je pokazala Dragalj. ,,Hvala vam što ste me pozvali’’, kratko je rekao. Dragalj je to iznenadilo. Čuvari su obično mrzovoljni kad moraju da podnose raport Tragačima. Setila se svog prvog ispitivanja, dok je još bila mladi Čuvar. Na kratko je izgubila svog Igrača i zbog toga