Mreža

By Zoran Grbić

Dvoje iz budućnosti zalutalih vremenskih putnika pokušavaju da spoje dvoje ljudi, izgubljenih u vremenu i internetu

• Language: Српски језик
• Publisher: Zoran Grbić
• Release date: Jan 20, 2022
• ISBN: 9798201544317

Book preview

Zoran Grbić

U ne tako dalekoj budućnosti Džon se probudio. Ili, bolje rečeno, kompjuter mu je prekinuo emitovanje sna kojeg je Džon za sebe odabrao prošle noći (Skandinavske lezbejke II) i preko elektroda smeštenih u jastuku, pojavio se između plavuša da bi mu saopštio da je vreme za buđenje. Džon se, kao i svakog jutra, zapitao zbog čega mu kompjuter uvek prekida san u liku Medlin Olbrajt i rečenicom Sada je vreme Džone, iako je znao odgovor. Njegov kompjuter je, samo njemu znanom tehnikom, nekako pronalazio koji je najveći užas svog gazde, pa je uzimao njegov lik radi što uspešnijeg buđenja. Kada bi u Džonovom vremenu postojala prijateljstva, svakako bi od prijatelja čuo priče o likovima koje uzimaju njihovi kompjuteri. Na vrhu liste bili bi, naravno, Džingis Kan, Hitler i Papa Jovan II ali bi ih u stopu pratili Medlin i nezaobilazna Dragana, porno zvezda koja je snimala filmove sredinom XXI veka. Lik Dragane nije korišten na isti način kao i ostali, nego upravo suprotno. Ona je bila toliko lepa da su muškarci bukvalno odskakali od kreveta ako bi im se kompjuter pojavio u snu u njenom liku. Ova činjenica naterala je Zemaljsku lekarsku asocijaciju da uvede striktno ograničenje upotrebe Draganinog lika za buđenje, tako da je njeno korištenje bilo dozvoljeno samo kompjuterima čiji su vlasnici mlađi od 18 godina.

Zbog toga je Džon mrzeo odrastanje. Još uvek se sa užasom sećao traume koju je zadobio onog prvog jutra nakon proslave 18. rođendana, kada ga je onako mamurnog prvi put probudila gospođica Olbrajt. Pola dana proveo je drhteći pod stresom ispred kompjutera iz kojeg mu se obraćao njegov lični digitalni psiholog pokušavajući da ga smiri. Džon je nekako uspeo da se povrati, ali je i dalje mrzeo odrastanje. Zbog toga je i postao vremenski haker.

Džon je bio marginalac savršenog društva u kojem je živeo, mada bi iz perspektive stanovnika proteklih vekova teško izgledalo da je tako. Vodio je savršen život, ustajao uvek u isto vreme, trčao i radio vežbe u svom ličnom simulatoru prirode. Naravno, kao i svi ostali, hranio se u Mek Donaldsovim menzama i pio Koka-Kolu u neograničenim količinama, što mu je i pomoglo da ostane zdrav. Nije pijančio i lutao po barovima i diskotekama, ne zato što to nije želeo, već zato što barova i diskoteka u njegovom vremenu nije ni bilo. Ostali su negde zaboravljeni usput u prošlosti. Ne bi bilo iskreno optužiti Vladu da ih je zabranila, ljudi su jednostavno sve manje dolazili u njih. Zbog toga su vlasnici počeli da ih zatvaraju i u vrlo kratkom periodu, pre nego što je iko shvatio šta se dešava, oni su nestali. Poslednji, Kod ludog krmanoša, radio je u Kankunu, sve do one noći kada je Džon napunio 18. godina. Džon se sa društvom okupljenim sa svih strana sveta pojavio u lokalu oko devet sati uveče i iz njega nije izašao sve dok nisu popili sve što se moglo popiti. Gazda se obradovao zbog toga, sve dok mu Džon, onako pijan, nije prišao i počeo da objašnjava svrhu Draganinog postojanja i besmisla življenja bez nje. Već sutradan, vlasnik lokala je zatvorio Krmanoša i zaposlio se kao noćni čuvar u Istorijskom muzeju Kankuna.

Od tada Džon više nije imao gde da izađe uveče. Ni noćno lutanje ulicama nije imalo smisla, policija bi ga odmah privela kao sumnjivog. Niko nije lutao ulicama, nije bilo razloga za to. Osim toga, ulica skoro da nije ni bilo, neke od njih popunjene su stanovima, a neke teniskim i golf igralištima. Novi gradovi su i pravljeni bez ulica. Ljudi su se kretali, ukoliko bi uopšte osetili potrebu za tim, pokretnim trotoarima koji su bili postavljeni tako da prolaze pored tržnih centara, tako da su usput mogli da obave i kupovinu. Kupovale se se uglavnom bespotrebne stvari, jer ljudima u tom vremenu ionako ništa nije bilo potrebno, pa su kupovali tek da bi nešto kupili, onako, iz inercije. Zbog toga su trotoari i pravljeni sa puno krivina, a najskuplja mesta za lokale bila su upravo na njima. Tako su ljudi koji bi išli trotoarom zagledani u lokal na prvoj krivini ispred sebe, jednostavno usled inercije iskakali sa puta i uletali u prodavnicu u kojoj bi onda odsutno ubacivali u kesu sve što im padne pod ruku, plaćali karticom i nastavljali put trotoarom. Svi su bili zadovoljni, i nove vladine genetske mere u proizvodnji savršenih bića su funkcionisale odlično, i sve je izgledalo naprosto sjajno. Svet nije imao problema. Osim jednog.

U takvom savršenom svetu nije bilo muzike. Nije bilo ni filma, nije bilo pozorišta, ni opere, ni baleta. Nije bilo ni rok koncerata, nije bilo izložbi slika, nije bilo ni reklama. Nije bilo ničega što bi bio proizvod ljudskih snova. Nekako, ljudi su zaboravili da izmišljaju. I tako su decenijama sedeli u svojim stanovima i po hiljadu puta gledali kopije Kazablanke i Orkanskih visova, pokušavajući da zaplaču. Bezuspešno, jer su usput izgubili i emocije.

I ko zna dokle bi trajala takva situacija, da neko od Istoričara nije izumeo emocioner ili hvatač emocija. Kombinacija emocionera sa uređajem nastalim nešto ranije, vremeplovom (čija je upotreba, ipak strogo zabranjena od strane Vlade), predstavljala je pun pogodak. Istoričari bi poslali tim ljudi u prošlost sa zadatkom da uhvate nečiju emociju i da se sa njom vrate u budućnost. Tada bi emociju ubacili u specijalni uređaj do kojeg su ljudi dolazili okretanjem broja telefona uz pomoć sprave koja je neobično podsećala na umanjenu verziju najobičnije starinske faks mašine, koje su istoričari besplatno podelili svakom domaćinstvu na Zemlji. Na taj način svaki stanovnik mogao je da u potpunosti doživi snimljenu emociju nekog drugog bića, što je bio i jedini način da bilo šta doživi.

Uzgred budi rečeno, Istoričar je najprofitabilnije zanimanje kojim se čovek može baviti u to vreme. I ne samo to, oni su i najpopularniji članovi društva i zbog toga i najprivilegovaniji. Zbog toga se u istoričare regrutuju najbolji pojedinci. Njihov rad obavija veo misterije, a običnim smrtnicima izgleda da se jedino oni bave nečim zanimljivim. Ono što su oni radili pre nego što su postali najpopularniji, bilo je kopanje po starim arhivama i bibliotekama uz pokušaj razumevanja starih knjiga. Nagli napredak predstavljao je pronalazak vremeplova, zbog čega je i nastala čitava misterija oko njihovog zanimanja. Svi su odjednom želeli da pobegnu unazad, kroz vreme, u neko drugo, zanimljivije doba.

Prva tuđa emocija ikada emitovana na čitavoj planeti bila je tuga Petrarke zbog njegove Laure, što je zapravo bila greška tima istoričara koji su želeli da snime emociju koju su nazvali Petrarkina ljubav. Po izazvanom efektu, greška je prošla bolje nego što bi prošla osnovna ideja. Ovako je čitav svet (registrovanih 6 524 000 328 čitača) osetio bes prema Lauri koju nisu razumeli, što je istoričare nateralo da se zamisle nakon čega su odlučili da uvedu cenzuru na štetne emocije. Od tada, Džonov svet više nije bio isti.

Istoričari nikada nisu priznali grešku, nastavili su sa projektom Uhvati emociju. Vrlo brzo su modernizovali emitovanje emocija a omogućili su pristup zainteresovanima i preko mobilnih pristupnika, i to čitavog dana. Tada su videli da to nije dobro, jer im se učinilo da previše emocija isuviše jako utiče na ljude. Zbog toga su emitovanje programa ograničili na dva sata u poslepodnevnim satima, uz naravno, strogu kontrolu emitovanog materijala. Popustili su jedino na brojne zahteve korisnika emocija, pa su napravili 3 kanala (3 broja telefona) kroz koje se one mogu dobiti: prvi je bio vezan za političke ličnosti istorije, drugi za sportske, muzičke i umetničke a treći za ljubavne emocije bilo kojih istorijskih ličnosti.

U početku je to podiglo već ionako vrlo visok ugled Istoričara. Svi su ih poštovali do granice idolatrije, tako da su oni postali najuticajniji članovi društva. Čak je i u svaki novi sastav Vlade priman i jedan istoričar, iako je to zapravo bila samo forma, jer je Vlada i radila pod kontrolom Veća Istoričara. To je bilo nešto što su svi znali, ali niko nije dovodio u sumnju ispravnost toga, nekako se podrazumevalo da oni budu glavni, pošto se već bave najznačajnijim zanimanjem tog doba.

Vremenom, ljudima su postale dosadne emocije koje su pažljivo birane za njih, pa se pojavila glad za novim osećanjima. Istoričari su, međutim, opijeni slavom, počeli da veruju u sopstvenu bezgrešnost, tako da nisu menjali ništa u odabiru materijala kojeg su njihovi ljudi donosili. Čak se činilo da odabiraju sve dosadnije i dosadnije osećaje. Druga greška koju su u svojoj taštini doneli, pokazala je u kojoj meri su bili sigurni u sebe. Zaboravili su na opreznost pa su uticali na Vladu da dozvoli prodaju ograničenog broja Emocionera u nadi da će neko negde uspeti da i u njihovom vremenu pronađe emociju.

Emocioner su, kako je zabeleženo, kupili svi punoletni stanovnici u nadi da će im to promeniti živote. Špijunirali su prijatelje, komšije, čak i neke Istoričare i vladine službenike, ali sve što su dobijali kada bi pustili snimljen disk, bila bi emocija njih samih, koja im se vraćala kao eho. U njihovom vremenu nije postojala emocija vredna snimanja. Tada su se pojavili hakeri emocija koji su se tajnim vremeplovima prebacivali u prošlost i donosila tražene emocije.

Način izrade vremeplova nije mogla biti dugo čuvana tajna u civilizaciji ljudi visokih tehničkih znanja. To su znali i članovi Vlade, pa su odmah po konstruisanju prvog uređaja za putovanje u prošlost, doneli Zakon o korištenju vremeplova, koji je imao svega pet tačaka:

1. niko u prošlosti ne sme ništa da dodiruje rukama

2. niko u prošlosti ne sme da komunicira sa ljudima tog vremena

3. niko u prošlosti ne sme da dodiruje ljude tog vremena

4. dozvoljeno je samo fotografisanje i snimanje kamerom

5. niko sa putovanja u prošlost ne sme da se vrati u sadašnjost u istom trenutku iz kojeg je krenuo; povratak je dozvoljen samo u vreme koje odgovara vremenu provedenom u prošlosti koje treba dodati na trenutak polaska

Nakon pronalaska Emocionera, dodata su još dva amandmana:

1. emocije je dozvoljeno hvatati samo iz daljine

2. snimanje emocija osoba sumnjivih moralnih kvaliteta moguće je jedino uz specijalnu dozvolu Vladine komisije za pitanja emocija

Dikan je bio jedan od onih ljudi kojima nikada ništa nije bilo jasno. Ta osobina poticala je još od njegovog detinjstva i pratila ga je kroz odrastanje ne pokazujući nameru da nestane. Kad je bio mali, stalno je zbunjivao svoje vršnjake pitanjima koja su ometala svaki smisao njihovih igara. To nije značilo da su ga oni zbog toga izbacivali iz društva da bi mogli na miru da igraju svoje igre. Značilo je samo to da su zbunjeno morali da prate njegova razmišljanja u novim igrama koje je pravio za njih. Glavna pitanja koja su ometala njegovu normalnu aktivnost u stvaranju sebe kao normalnog dečaka bila su vezana za probleme kojima nije znao uzrok. Pitao se zbog čega su zvezde tako daleko i da li one uopšte postoje, zbog čega devojčice nose tako kratke suknje i tako uske pantalone, kako se more ne prepuni od toliko reka, u čemu je zabava odraslih kada samo rade po čitav dan, uveče spavaju po čitavu noć a nemaju ni vremena da se zapitaju čemu sve to. Jedna od njegovih najranijih velikih pitanja bila su u vezi devojčice iz druge klupe čije je postojanje zbunjivalo njegov um. Dok su se sva ostala deca zadržavala na pitanju kako da se igram sa njom, on se pitao otkud ona tu, odakle je stigla i šta uopšte radi ovde. Ona se nije ništa pitala, tako je barem njemu izgledalo, sve dok ga nije pronašla, usred žmurki, na vrhu neke zgrade gde se on sakrio iz dosade. Sećao se jedino da se začudio kako je uspela da ga pronađe baš tu, na mestu između neba i zemlje. Svejedno, tu mu je pružila delimične odgovore na pitanja u vezi nje koja su ga mučila, ali je istovremeno otvorila niz drugih u vezi žena, za koja je znao da neće lako naći odgovor. U godinama koje su dolazile nikada nije odustajao, samo je povremeno zaboravljao na njih.

Postojanje Mreže ga nije zbunjivalo, nju je prihvatio kao da postoji hiljadama godina. Nije se čak ni čudio zbog toga, nije se pitao zašto je tako, jednostavno se jednog dana uključio i jezdio bez razmišljanja.

U početku nije znao kada da prestane, mesecima je bio uključen, imao je utisak da je Web pravi svet na kojem ništa ne može da se desi a da on to ne zna. Vremenom se malo opustio, proredio broj sati pored kompjutera, što nikako ne znači da ga je sveo na normalu. Web je bio njegova sudbina, kao nešto što je moralo da mu se desi. Ili mu je barem tako izgledalo. U svakom slučaju, pomogao mu je da zaboravi na Čarnu, koja ga je ostavila jednog glupog sunčanog jesenjeg popodneva da bi otišla u Kankun, Kuala Lumpur ili tamo već negde, u potragu za lepšim životom. U prvom trenutku zapitao se kakvi su talasi tamo i hoće li Čarna moći da surfuje u Kankunu a onda je zaboravio na sva pitanja i kupio kompjuter. Time je popunio značajnu rupu u svom životu, koja se pojavila nakon Čarninog odlaska. Praznina koju je osetio, smestila se negde između njegovog želudca i vrata, i užasno je bolela, kao hladna vatra koja mu je razdirala utrobu i ubrzano se širila telom. Dva meseca takvog bola bilo je praćeno Dikanovom nemogućnosti da izbaci sliku Čarne iz svojih misli. Noću ju je sanjao a ujutro je njen lik bio prvi kojeg bi se pojavio iz njegovog sećanja. Nije on to radio svesno, prosto bi otvorio oči i ona bi bila tu, u uglu svakog njegovog pogleda na svet. Čitavog dana, ma šta radio, Čarna mu je bila pred očima, podsećajući ga na uzrok bola kojeg je osećao.

Takva situacija stvorila mu je i psihološke probleme. Zbog nečega se ubedio da, ukoliko se toliko snažno seća njenog lika, mora biti da i ona mnogo misli na njega. Nije on smatrao da je nemoguće da ona ne misli na njega ako on toliko misli na nju, ali je smatrao da je njena slika u njegovoj mašti dokaz za to. Nekako se ubedio da je lakoća sa kojom njena slika stiže do njega samo rezultat njenih maštanja. Zbog toga se sve vreme nadao da će Čarna ostaviti Kankun i vratiti se njemu, jer više neće izdržati svoju želju. Da bi mu prošlo vreme, kupio je pravu malu gomilu knjiga psiholoških teorija u nadi da će naći lek za svoj problem. Ali u njima nije bilo ništa o tome da ljudi mogu da šalju svoju sliku kroz etar drugim ljudima ako ih vole. Knjige mu nisu pomogle ni da posumnja u to da Čarna možda uživa u surfovanju po talasima u Kankunu. Nije verovao u to, kao ni u svoje snove. Noću je sanjao Čarnu kako surfuje u toplesu a danju je zamišljao kraj sebe.

Iako je zbog nečega pomalo i uživao u takvoj patnji, pokušavao je da je prekine. Prvo je pokušao sa čitanjem, ali je vrlo brzo shvatio da je za knjige potrebna koncentracija, koju on nije imao. Onda je počeo da šeta, i u tim dugim šetnjama setio se reči koje je trebalo da kaže Čarni, a koje zbog nečega nikad nije izgovorio. Zbog toga je počeo da ih govori sam sebi. Tako je išao ulicom, govorio reči sam sebi i tupo zverao okolo. Onda se pojavio problem što je u svakoj prolaznici koju bi usput ugledao, video Čarnu, koju je ionako već viđao u mislima. To je previše opteretilo njegov um pa je zbog toga prestao da izlazi. Tada je shvatio da se reči koje je želeo da kaže Čarni već nalaze u mnogim pesmama, u muzici koju do tada nije slušao. U normalnim periodima svog života, Dikan je takve tugaljive pesme smatrao u najmanju ruku idiotskim kukanjem bolesnih mužjaka, ali tada je uvideo da su te pesme zapravo prelepe, samo što on to do tada nije shvatao. Kada je preslušao sve što se moglo čuti, i naučio napamet tekstove koji su mu najviše značili, ponovo se našao u situaciji u kojoj nije znao šta će sa sobom. Tada se posvetio gledanju televizije i besomučnom uništavanju svih mogućih slatkiša. To mu je malo pomoglo, dešavalo se da i po čitavih petnaest minuta ne pomisli na nju, a slika sa ekrana uspešno je maskirala Čarnin lik u Dikanovom umu. Ali, nakon kratkotrajnog opuštanja, njegova svest se zamorila televizorom a stomak kolačima, pa mu se misao ponovo vratila na Čarnu. Tada je bilo još gore, počelo je da mu se pričinjava da čuje njen glas kako ga noću doziva. Njegova muka prekinula se kada je u svom sandučetu za poštu pronašao oglas neke agencije za prodaju kompjutera. Kupio ga je istog popodneva, želeo je da u igricama zaboravi Čarnu. I uspeo je, bol je nestao. Ili ga barem ga više nije bio svestan. U svakom slučaju, bila mu je dovoljna sama činjenica da ga više nije osećao. 

Naravno, prodavac kompjutera mu je prodao i modem i uputio ga na provajdera kod kojeg je Dikan odmah otvorio nalog. Prvih nekoliko dana sanjao je kako, umesto preplanulih karibljana, on surfuje sa Čarnom, zadovoljan i srećan što su ponovo zajedno. A onda je Čarna nekako nestala iz njegovih snova. Ubrzo su prestali i svi drugi snovi, i od tada, Dikan je sanjao na javi, jezdeći na talasima Interneta.

Ubrzo je shvatio da na mreži može i da se zaradi. Dikan je imao nekoliko trikova za dobru zaradu, ali najomiljeniji mu je bio zvaničan posao kojeg je obavljao na mreži. Postavio je svoj sajt i dao oglase u kojima se predstavio kao prvi psihoanalitičar u virtuelnom svetu. Na svoju stranu stavio je sliku Karla Jaspersa, kojoj je dodao bradu da bi izgledao ozbiljnije. Posao mu je krenuo fantastično. Nije imao nameru da zaradi veliki novac, samo je hteo da pokrije vreme koje je provodio na Internetu, ali za surfovanje je imao sve manje vremena. Povećao je svoj cenovnik u nadi da će tako smanjiti broj pacijenata, ali ni to nije pomoglo. Tada je odabrao samo one koji su mu najmanje dosađivali, da bi imao što više vremena.

Ne, naravno da Dikan nije imao diplomu psihijatra, ali na Netu se ionako ne postavljaju takva pitanja.

Džona je istorija oduvek privlačila. Sećao se da je u mladosti, nakon što bi ga Dragana nežno probudila, dok bi sedeo u trpezariji i doručkovao, posmatrao jednolični sivi niz zgrada koji se protezao u nedogled. Često se pitao kako je to sve izgledalo ranije. Ponekad, kada bi bio posebno čudno raspoložen, činilo mu se da zgrade nestaju i da umesto njih, dole na zelenoj poljani vidi konjanike sa kopljima pored reke kako se odmaraju i pričaju na nekom njemu nerazumljivom jeziku. Ponekad bi umesto konjanika ugledao devojke kako u toj reci peru veš, ponekad bi preko reke video most