Krug

By Meša Selimović

Romanom Krug, nezavršenim ali poetički i kompoziciono kompaktnim, Meša Selimović se vraća svojoj dominantnoj egzistencijalnoj temi; da li je čovekov život sudbinski predodređen i da li je čovekova sloboda posledica raznih društvenih ili metafizičkih međuzavisnosti. Može se reći da je ovo treća knjiga u delu ovoga pisca koja se bavi ovom temom ali bez vremenske distance koja dramu glavnog junaka smešta u istorijski kontekst kao u romanima Derviš i smrt i Tvrđava. U društvenoj ekspoziciji romana Krug je period takozvanog „real-socijalizma“ proleterskog društva i pobune idealne svesti glavnog junaka Vladimira protiv vladajuće hijerahije, ideološkog oportunizma i ideološke izdaje bivših revolucionara. Pisan od 1973. do 1976. ovaj roman nije izgubio ništa na aktuelnosti, naprotiv, socijalne nepravde u monopolističkim i represivnim sistemima i sazrevanje mladosti u njima ostali su suštinsko pitanje društvene i etičke svesti do današnjeg dana.

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Mar 15, 2018
• ISBN: 9788827584026

Book preview

Meša Selimović

KRUG

nezavršeni roman iz savremenog života

Impresum

Copyright © 1983 Maša Selimović-Momčilović

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2018 Agencija TEA BOOKS

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Svemu ima vreme

1. Svemu ima vrijeme i svakom poslu pod nebom ima vrijeme.

2. Ima vrijeme kad se rađa, i vrijeme kad se umire; vrijeme kad se sadi, i vrijeme kad se čupa posađeno;

3. Vrijeme kad se ubija, i vrijeme kad se iscjeljuje; vrijeme kad se razvaljuje, i vrijeme kad se gradi;

4. Vrijeme plaču i vrijeme smijehu; vrijeme ridanju i vrijeme igranju;

5. Vrijeme kad se razmeće kamenje, i vrijeme kad se skuplja kamenje; vrijeme kad se grli, i vrijeme kad se ostavlja grljenje;

6. Vrijeme kad se teče, i vrijeme kad se gubi; vrijeme kad se čuva, i vrijeme kad se baca;

7. Vrijeme kad se dere, i vrijeme kad se sašiva; vrijeme kad se muči i vrijeme kad se govori;

8. Vrijeme kad se ljubi, i vrijeme kad se mrzi; vrijeme ratu i vrijeme miru.

Knjiga propovjednikova, gl. 3.

1.

Bio je sâm u kupeu voza, uljuljkivan u misao kloparanjem točkova. Prilagodio se toj misli, postala mu je svakodnevna, iako je to prilagođavanje trajalo dugo, možda još od onog dana kad je sve doznao o bratu i njegovoj žrtvi, kad se zabezeknuo nad njegovim činom. Voleo je što nema nikoga u kupeu, biće sam u kupeu, mada je znao da se udubi u svoje sećanje i kad su drugi ljudi bili prisutni, naročito ako su bili nepoznati i ako nije morao da razgovara.

Polagao je sebi račun zbog drugih i zbog sebe.

U početku je postojalo samo delo. Postojala je smrt koju je brat dobrovoljno izabrao, strašna i veličanstvena. Posle je počeo da se javlja i mrtvi čovek, sa svojim likom, karakterom, mišlju, sa svojom celokupnom ličnošću, dok nije nastala složena tvorevina koju su stvorili njegova ljubav i začuđenost. Tako je u njemu počeo da živi imaginarni čovek koji možda nikada nije postojao, ili mu nije bio nimalo sličan. Stvorilo ga je oduševljenje surovim herojstvom koje se može prihvatiti ali se teško može objasniti. Taj avetni čovek bio je življi od svakog živog čoveka, mada je imao samo osobine koje mu je on dao. Ta izmišljena a stvarna ideja, zamišljena zbog želje da se objasni jedna tajna, nastala je u njemu iz potrebe da u ovom nesigurnom svetu sam sebi učvrsti dobrodošlu misao o sigurnosti. Bila mu je odgovor na mnoga pitanja, istok prema kojem se uvek okretao, vera u smisao života, opravdanje i uteha za mnoge nedoumice. Začudo, ta uverljiva tajna koju je stvorila njegova vrela uobrazilja, ne samo da je živela s njim već je počela i da utiče na njegov život. – Kako bih postupio? – pitao bi mrtvog brata kad bi zastajao zbunjen životom, očekujući njegov odgovor kao presudu. Nekad je bio tih i miran razgovor a nekad bučna prepirka, i neslaganje je bilo sve češće, jer se stariji brat sporije menjao i sve je teže odstupao od svojih uverenja uklopljenih u čvrst sistem. A i njega je život sve brže načinjao.

U toj smrti bilo ih je zapravo troje: osim brata, bili su još majka i otac. Njih dvoje nije zaboravio, ali su se oni nekako povukli u pozadinu, pretvorivši se u blede senke. Prednje, vidljivo mesto prepustili su sinu.

Bezbroj puta je preživljavao dramu njihove pogibije. Veruje u potpunu istinitost tog filma koji se u njegovoj svesti vrteo toliko puta da napamet zna svaki detalj, iako pravu istinu niko ne zna: na tri-četiri činjenice Vladimir je domislio složeni doživljaj, siguran da se nije moglo drukčije desiti.

Ono što su svi znali, bilo je nekoliko fakata: kao predratni skojevac i tadašnji komunista i član partije, stariji brat Mladen, student filozofije, nagovorio je oca i majku da u podrum stare kuće u kojoj su stanovali smeste ručnu tigl-mašinu, na kojoj je štampao partijski materijal i letke. Ta korisna tigl-mašina bila je moćno oružje partije i razlog što Mladen nije otišao u boračke jedinice 1941, mada je to želeo više od svega. Ali kad je partija rešila da on ostane na ilegalnom radu u okupiranom gradu, ugušio je i svoju želju, pretpostavljao je Vladimir, uklapajući ga u naknadno stvoreni lik. Budućnost naroda zavisi od ove štamparske mašine, mislio je Mladen, a budućnost sveta od ove naše revolucije. Maksimalista u svemu, u odnosu na sebe, ljudski moral, na ciljeve revolucije, na čovekov zadatak na zemlji, smatrao je da je život izbor a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora, a pravi čovek živi kako hoće: život na koji se bez otpora pristaje, to je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem. Ako pristane na tuđi sistem mišljenja, on nema svojih razloga, pa ne može doći ni do svoje odluke. Kad odbaci tuđu logiku i nametnuti način mišljenja, svi su mu razlozi dostupni i svaki čin je moguć. I sama odluka je čin, kao što je čin angažovanje, i rešenost. To su tri stepena pripadanja koja [su][1] samozaborav, i slobode koja je spremnost na žrtvu. I to sve konačno, bez kolebanja i oklevanja, kao odlučivanje po uslovnom refleksu. U tom efikasnom samoodređivanju postoji cilj, jer bi bez konačnog cilja bili nezamislivi svi dobri razlozi i svaki vredan čin, naročito ako je vezan uz spremnost na žrtvu: to je vlast radničke klase. Vladimir nije voleo tu reč vlast, kao ni diktatura, jer označavaju nasilje, osvetu, nepravdu, zato je njegov idol, naročito u poslednje vreme, počeo da upotrebljava reč društvo proletarijata, proletersko društvo. Mada je to isto što i država proletarijata, zvuči humanije i manje oporo kao naziv za buduće društvo koje će ukinuti neslobodu, nepravdu i iskorišćavanje ljudskog rada. Taj cilj, interes radničke klase kao nosioca neotuđenog rada i napretka, biće ostvaren uz pomoć te iste klase, i vlast će joj biti predata čim pobijedi revolucija: niko neće vladati u njeno ime. Čak će i sama reč vladanje biti ukinuta, jer će budući život biti dogovor jednakih a ne vladanje povlašćenih i moćnijih. To će biti moguće zato što će biti ukinuto privatno vlasništvo, izvor zla i mnogih zločina kroz stoleća. Svaki član društva dobiće sve što mu treba za život, u skladu s potrebama i radom koji je uložio. Kako neće biti privilegija, neće biti ni nejednakosti ni zavisti. Ni raskoši. Ljudi će želeti stvaralački život u miru, ugodnu zabavu u slobodnom vremenu koga će biti dovoljno. Radni ljudi, prvi put u istoriji jednaki u svim pravima, odlučivaće o svemu, birajući između sebe nenametnute predstavnike koji će određeno, kratko vreme biti njihovi zastupnici, jer su svi učesnici samoupravljanja i nijedan pojedinac neće moći biti nosilac moći. Ako bi se zbog ukorenjenih vekovnih navika i eventualne želje za restauracijom starih odnosa neko hteo da nametne društvu i preuzme vlast, treba ga poslati u duševnu bolnicu, ako se radi o poremećenom umu, ili kazniti, ostrakizmom, ako je u pitanju zla namera restauracije napoleonizma: ono je uvredljivo ljudima razvijene svesti.

Taj cilj je toliko lep da zaslužuje svaku žrtvu. Ta žrtva nije lični gubitak već najviša ljudska mogućnost. Ona je pravo oslobođenog čoveka koji želi oslobođenje svih ljudi.

O tome svedoči ono što se desilo njemu i njegovoj porodici. Poslednji i jedini put. Sve pre toga ima značaja samo kao priprema, kao uslov i spona. Dan se nije razlikovao ni po čemu od drugih. Bilo je poslepodne, sunčano, pet sati, oktobra 1944. (Sve je tačno zabeleženo u spomenicama.) Njegov znatno stariji brat Mladen radio je u podrumu male kuće na štamparskoj presi, preuređenoj tako da ne lupa suviše, da se buka ne čuje napolju, zbog toga je i sav podrum bio obložen strunjačama napunjenim slamom. Otac mu je pomagao okrećući točak prese. Oko četiri sata neko je zakucao na ulazna kućna vrata, udarci su bili nervozni i brzi. Majka je pretrnula: tako ne kucaju obični posetioci. Upravo je bila spremila kafu njima dvojici, to je bilo uobičajeno vreme odmora. Pogledala [je] kroz zavesu prozora: pred kućom su stajali policajci, trojica u civilnim odelima, dvojica u uniformama. Provala! – pomislila je i sigurno nije znala šta da učini, dok joj je uzbunjena misao predlagala čas da otvori vrata, možda traže neku običnu informaciju, čas da obavesti Mladena, možda ne znaju za presu u podrumu. Znala je samo da je došao čas velike opasnosti o kojoj je sanjala u strašnim snovima ovih ratnih godina. Otrčala [je] ipak do podrumskog kapka, malo ga podigla, opasnost je suviše velika da bi odluku donela sama. A i mašina je lupala jako, čuće je. – Policija! – viknula je prestrašeno. Oni su prestali da rade i pogledali se unezvereno: otac koji je u ovaj opasni posao upao zbog sina, suviše mu odan da bi unapred mislio na opasnost; sin, suviše mlad i oduševljen da bi strepeo od budućeg trenutka; i majka koja ih je suviše volela da bi mogla išta da pretpostavi osim njihove sreće. Možda majka i otac i nisu bili za to da u podrum svoje kuće prime štamparsku mašinu, jer je to značilo držati u blizini bombu koja svakog časa može da eksplodira. Ali ako bi to rekli sinu, izgubili bi njegovo poverenje i ljubav. Onda je bolje izgubiti život. Osim toga, mislili su kao i svi ljudi koji strahu pretpostavljaju neko drugo osećanje: zar se baš mora desiti nesreća? Toliko je puta izvršavao najopasnije zadatke, sastajao se s ljudima koje je tražila policija i provodio ih nepoznatim putevima, u ruksaku na leđima nosio oružje i lekove partizanima, provlačeći se pored neprijateljskih bunkera, učestvovao u bezbroj akcija, ponekad i lakomislenih, kako se roditeljima činilo, i nikad mu se ništa nije desilo. Majka je, i strahujući, počela verovati da ga prati sreća, isto onako kao što ga prate njene dobre želje. Ali ponekad nije mogla da zaspi od straha. Kad bi to rekla svome mužu, on bi se uplašeno osvrtao, da ga ne čuje Mladen ili neko nepoznato zlo, iako se možda [plašio] i više nego žena. To dvoje skromnih ljudi krilo je svoje strahovanje zbog Mladena, koga su voleli, i zbog straha od zla, o kojemu ne treba govoriti. Mučenici straha i heroji ljubavi, oni su sve mogli osim da išta pomenu Mladenu. Ponekad su samo šaptali u krevetu, saopštavajući jedno drugome zastrašujuće snove koje su tokom noći sanjali, ne uspevajući da iz srca i iz sna proteraju strah.

Sad se, eto, desilo ono o čemu nisu smeli da misle: naišla je opasnost. Ne razmišljaju i ne znaju tačno šta je to: nesreća, udar, kob koja čoveka čeka na nekom zavijutku, iako svako misli da će ga mimoići. Sad samo znaju: došlo je, nadnelo se nad njih i preti. Šta učiniti? kuda krenuti? na šta se odlučiti? Njih dvoje su bili spremni da učine ono što bi učinila većina ljudi, da se predaju sudbini, da dočekaju ono što se ne može izbeći, ma koliko to činili nerado. Mladen je, međutim, odlučio da sam odredi svoj kraj. Da li se na to rešio ranije, misleći na mogućnost da se ovo desi; da li se rešio tog istog trenutka, suočen s blizinom smrti koja mu nije izgledala strašna jer je ne čeka pasivno; da li se setio mnogih junaka iz revolucije, teško je reći.

Rekao je:

– Otvorite im vrata i izađite iz kuće!

– A ti? – upitao je otac.

– Ja ću ostati.

– Pokušaj da pobegneš.

– Onda će ubiti vas dvoje.

– Ne brini za nas – rekao je otac hrabro, mada hrabrosti u njemu nije bilo.

Majka je ćutala i slušala sve bešnje lupanje na ulaznim vratima.

– Ako se predaš, možeš ostati živ – rekla [je].

– Svakako me neće ostaviti u životu. Hajde požurite.

– I ja ću ostati – rekao je otac. Tresao se kao u groznici. Samog ga je zaprepastila odluka koju je doneo u jednom jedinom času, sve drugo mu je izgledalo kukavički. Verovatno je bio suviše zbunjen.

Možda bi i majka učinila to isto, bezumlje je zarazno, i brzo kao vatra, ali je Mladen kratko odlučio:

– Da se oprostimo. Možda ću se i izvući. Vaša smrt mi ne bi ništa pomogla.

Poljubili su [se] kratko i spetljano, ocu su drhtale usne, majka je prišla sinu odrvenela.

– Ne mogu – rekao je otac, [u] ljubavi su bili jači od straha, i pošao prema podrumskim stepenicama, na kojima je sin već spustio kapak. Žena je krenula za njim, izgubljena zbog strašnog oproštaja sa sinom, užasnuta zbog smrti što se nadvila nad njim, spremna da prihvati žrtvu koju će podeliti s voljenim detetom.

Tad su policajci provalili slaba vrata i utrčali u kuću s revolverima u rukama.

Otac je instinktivno stao pred njih, nije ga odlikovao razbor, znao je samo za ljubav, nije [hteo] da im svojim strahom pokaže put. Ali ništa nije trebalo pokazivati, policajci su sve znali. Nogom su odmaknuli ponjavu, podigli kapak i, uklonivši se malo u stranu, počeli da pozivaju Mladena na predaju. Nije odgovarao. Čulo se samo neodređeno šuškanje: nešto je spremao.

Policajci su ponovili poziv, uznemireni neodgovaranjem i čudnim šuškanjem. Ni tada nije odgovorio.

Otvor nad podrumom zjapio je užasavajući, sve će kroz njega doći, i strah i nesreća. Kad bi se samo mogao zatvoriti, zazidati, učiniti nevidljivim, samo da ne zjapi tako izazovno. Ocu i majci se činilo da je rana na njihovu srcu, vrelo ih je boleo taj rečiti ćutljivi otvor.

Kao grob, sledila se majka.

Kao rov, pretrnuo je otac.

Usukani, crni policajac prišao je otvoru, ali se nije nadneo nad njega, i viknuo glasno, hrabreći sam sebe:

– Ubićemo ti oca i majku, ako se ne predaš. A onda ćemo ubiti i tebe.

Ni tada Mladen nije odgovorio.

Crni policajac je pogledao u malog punog čoveka koji je, izgleda, bio glavni. On je mahnuo glavom glavnom o nečemu što su se ranije dogovorili i pošao prema kapku. I ostali, bilo ih je pet, učinili su pokret kao da će da krenu prema otvoru.

Otac je pratio njihove pokrete ukočena pogleda. Zadrhtao je kad su šef i visoki policajac uperili revolverske cevi u podrumsku tamu, držeći tela oprezno izvan mogućeg dohvata ubitačnog zrna koje ih sigurno vreba iz nevidljivog podruma. Onaj dole je u prednosti, čuči u mraku i vreba osvetljeni otvor kroz koji moraju da prođu.

Samo da ne bace bombu, pomislio je, prestravivši se od te mogućnosti.

Hteli bi da ga uhvate živa, mislila je majka gorko.

Zašto se ne preda?, mislio je otac. Nema nikakva izgleda.

– Šta bi mu se desilo ako bi se predao? – upitao je s nadom.

– Odlučio bi sud. (Šef je želeo da sve prođe s manje opasnosti.)

Otac nije bio junak i činilo mu se najbolje da se sin preda. Ako se ne preda, ubiće ga. Ubiće ga, ubiće ga, ubiće ga – tutnjalo je u [uhu] kao pretnja i prestravljenost. Ako se preda, možda će ostati živ, varala ga je nada. Neće ostati živ, nikako, ubijala ga je nemilosrdno crna misao. Mučiće ga da oda drugove sve dok ne izdahne u mukama.

– Pustite me da siđem do njega – iznenada je rekao otac policajcima.

– Zašto?

– Da razgovaram s njim. Da se preda.

– Neka to učini odmah.

– Dobro. Pustite me.

Otac je stao na stepenik koji vodi u podrum.

– Ne pucaj! – viknuo je dole u tamu. – Ja sam.

– Šta hoćeš? – upitao je sin grubo.

– Da razgovaramo.

– Nemamo šta da razgovaramo.

– Možda i imamo.

– Pucaću.

– Eto me dole.

– Vrati se! Jesi li lud?

Nije odgovorio, ali se nije vratio.

Grdna usta podrumskog otvora progutala su mu noge do članaka, pa do kolena, pa kukova, a onda su ga uzimala i skraćivala sporije, dok nije nestao sav, s povijenim ramenima i šiljatom glavom.

Tad je majka sela na stolicu i počela da drhti: i da je htela, ne bi mogla da preduzme ništa, kao da joj se zaustavio krvotok.

Od časa kad je muž dobrovoljno sišao pod zemlju, nerazumno je čekala da se desi nešto, neko rešenje, neki preokret, da se probudi možda, jer java ne može biti ovako strašna.

Teško je zamisliti šta je otac radio kad je sišao u podrum. Vladimir je menjao pretpostavke, ne mogavši se zasigurno zaustaviti ni na jednoj. Da li je nagovarao Mladena da se preda, govoreći tobože u ime majke? Da li su razgovarali mirno, ili su vikali jedan na drugoga? Da li je odmah pristao uz sina, jer je možda i sišao s tom odlukom? Je li plašljivom, malom, neuglednom poštanskom činovniku prisustvo smrti dalo hrabrost koju nikad nije imao, učinivši ga junakom? Jer, sve do same pogibije on je mogao da izađe i spase život, policajci su ga pozivali da ne gine ludo, a onda su počeli da pucaju kroz otvor. Mladen je odgovarao, gađajući iz revolvera svetli kvadrat podrumskog otvora.

– Možeš li nekako da otvoriš podrumski [prozor] – možda je pitao Mladen, a otac je mogao da odgovori da je prozor zazidan još jesenas, na šta se Mladen verovatno gorko našalio: – Nismo mislili na sve mogućnosti. – Možda je otac pokušao da otkopa zazidani prozor, našli su se posle plitki tragovi.

Onda su se policajci podelili: dvojica su odvela majku iz kuće. Koračajući, ona se osvrtala i osluškivala zvuke koji bi joj otkrili njihovu sudbinu, moguće odgovore kojih nije bilo. Nakon toga su preostali bodrije krenuli na posao, da dovrše one u podrumu: možda im je smetao majčin pogled pun straha i mržnje, bogzna šta je bilo jače.

Policajci su bili ljutiti: odakle tolika upornost onima u podrumu? Brojili su ispaljene metke, iako nisu znali koliko metaka mladić ima, ali je on pucao uretko, samo kad bi video nešto u okviru podrumskog otvora. Visokog policajca ranio je u ruku kad je pokušao da opali iz revolvera, tražeći žrtvu u mraku podruma.

Pogledali su po kući: siromašna, nema telefona. Trbušasti policajac je otrčao u obližnju krčmu, pridržavajući stomak rukama, žurilo mu se zbog telefona i zbog piva, umorio se i ožedneo, i telefonirao u upravu policije, tražeći dalja uputstva. Vratio se rešen, s naređenjem da postupi energično, kad već odmetnika ne mogu da uhvate živog.

Uskoro su bacili bombu koja je eksplodirala potresavši kuću. Jesu li gotovi? – Predaj se! – viknuli su u zadimljeni podrum.

Nije bilo odgovora. Dim je kuljao sve više. Od čega? Neko je dole prigušeno kašljao, sigurno stari. Bacili su još jednu bombu, ali je ona odmah vraćena kroz otvor i eksplodirala pred policajcima koji su se razbežali po sobi, ležući na pod. Dva policajca su ranjena, jedan je posle umro.

Tada su bacili nekoliko bombi, dve, tri, četiri, i posle eksplozije koja ih je zaglušila, nastala je tišina.

Pozvali su Mladena na predaju. Nije bilo odgovora. Spustili su kundak puške u otvor stepenika: nije se oglasio pucanj revolvera. Tada je trbušasti policajac i sam stao na stepenik: izgleda da je odmetnik mrtav. Dim je kuljao u gustim plastovima. S maramicom na ustima sišli su u podrumsku tišinu, oprezni, s revolverima u rukama, spremni na svako lukavstvo. Ali smrt ne [zna] za lukavstvo.

– Evo ga! – pokazao je policajac na zgrčenog Mladena nasred podruma. Uza zid je ležao otac. Dim je kuljao iz hrpe zapaljenih letaka, koje niko nije pročitao. Policajac je pljunuo na mladića. Vatru su ugasili razbacavši letke i gazeći ih nogama. – Budala – rekao je za oca.

Eto tako se sve završilo.

Vladimir je došao iz igre, žureći da ga roditelji ne izgrde što je zakasnio. Mrtvace su već odneli, majku su odveli ranije, pred kućom je stajao [čovek] s puškom. Bile su mu četiri godine, i osećao se važan pred decom zbog svega što se desilo u njihovoj kući. Nije znao da treba da žali.

Mnogo godina nakon te pogibije, kad je doznao sve što se moglo doznati, iz pričanja policajaca, iz službenih zapisnika, iz sećanja vlasnika kafane odakle je policajac telefonirao, iz svoje vlastite uobrazilje, jer mu je događaj s godinama postajao sve značajniji, ponekad je bio gotovo opsednut njime. U ovom halucinantnom događaju, obeleženom neshvatljivom smrću i još neshvatljivijom spremnošću da se ona nekako prihvati, u polumračnom podrumu i u zagušljivom dimu zapaljenih letaka štampanih samo nekoliko trenutaka ranije, Vladimira je možda najviše dirnula čudna činjenica očeve tihe smrti. Policajci su pozivali na predaju samo Mladena, s telefona su obavestili upravu policije samo o Mladenu, u gradu se pričalo samo o Mladenu. Niko nije pominjao oca, kao da nije ni postojao. Docnije je Mladen proglašen za