Plava jabuka: 1

By Slavica Mijatović

Alice is a girl who lives in 2060, she plans to be a scientist and a time traveler. This is her story about a world that is good and perfect because it underwent a transformation in 2025. But her friend Damjan, a time traveler, takes her on an adventure, on a journey into the past where Alice will meet an important part of her personality, as well as learn a lot about the world and people. Alice is a girl who lives in 2060, she plans to be a scientist and a time traveler. This is her story about a world that is good and perfect because it underwent a transformation in 2025. But her friend Damjan, a time traveler, takes her on an adventure, on a journey into the past where Alice will meet an important part of her personality, as well as learn a lot about the world and people.

Alisa je devojka koja živi u 2060. godini, planira biti naučnica i vremenski putnik. Ovo je njena priča o svetu koji je dobar i savršen jer je doživeo preobražaj u 2025. godini. Ali njen prijatelj Damjan, vremenski putnik, odvodi je u avanturu, na putovanje u prošlost gde će Alisa upoznati važan deo svoje ličnosti, kao i mnogo toga naučiti o svetu i ljudima.

• Language: Српски језик
• Publisher: Slavica Mijatović
• Release date: Oct 5, 2021
• ISBN: 9798201451479

Book preview

Uvod

Ne znam koja je godina dok čitaš ovo, bez obzira ko si i odakle si. Zavisi koji je kalendar u pitanju. Ljudi su  prestali brojati godine po starom, još pre mene. 

Kod nas je  2060. godina i jedna godina traje duplo više nego u starom svetu. U starom svetu ja bih imala trideset osam godina, ali mi je devetnaest. Kod nas priroda piše kalendar, nikad se ne zna koliko će jedan dan da traje ili jedna noć, kada će jedno  godišnje doba da se završi a drugo da počne. To više nije ljudska briga, naše je da živimo u sadašnjosti i da radimo što želimo. Kalendar postoji ali na potpuno drugi način. Naši naučnici su uspeli da ga sastave i predvide. Na primer, sada je leto i ja sam na raspustu, za dva meseca trebalo bi da počne školska godina, ali ne mora da znači da leto neće potrajati još dugo. Da, ja imam devetnaest a još idem u školu jer ovde škola traje do dvadesete. Nemamo potrebe da žurimo.

Kod naših predaka sve je bilo strogo i drugačije  Imali su ono što se zvalo kalendar, dvanaest meseci, četiri godišnja doba. U davnoj prošlosti, ta doba su u većem delu sveta bila redovna, tačna. Znalo se kada je hladno i sneg pada, znalo se kada su lile kiše a kada je sunce jako grejalo, ili kada je grejalo prijatno, blago. Zatim je sve to počelo da se menja, postajalo je obrnuto. Kiše su jako padale  u bilo koje godišnje doba, snega je bilo manje a jesen toplija od leta, čari proleća su skoro nestale u sivilu kiše, magle i hladnoće. Desile su se poplave širom sveta, dok su i pustinje procvetale, a sunce je jako sijalo i tamo gde ga je nekada falilo, dok je sneg i u Africi pao. 

Sve napredniji ljudi, bili su sve više zabrinuti, poraženi od neukrotive prirode. Nešto tu nije bilo u redu. Postojale su sumnje i teorije o ljudskom faktoru, o stvaranju veštačke klime. Nikada nije dokazano da je baš sve veštački izazvano. Samo su znali ono što se nije krilo, da su naučnici zaista umeli da izazovu kišu i sneg, ništa dalje...

U doba oko 2024. nešto se desilo sa protokom vremena. Dan bi trajao i do ponoći, zatim bi padao mrkli mrak, pa u cik zore ponovo jako sunce, kao da nema svanjivanja, sve je neredovno, naglo. Ljudi su bili željni mraka zbog spavanja, falio im je san, pili su lekove za snagu ili umirenje, dok je samo farmaceutska industrija bila na dobitku. Zatim se dogodilo da samo za vreme punog meseca traje noć po šest ili sedam sati. I tada su ljudi spavali čvrstim snom, samo jednu sedmicu u mesec dana, dok je ostalo sve bilo neredovno. Priroda je opasan osvetnik.

Javila su se razna tumačenja, od teorije zavere do vidovnjaka, od astrologije do religije. Niko nije imao objašnjenje. Ni astrolozi nisu mogli pohvatati rukopis na nebesima. 

Pišem ovo jer to i nije tako daleka prošlost, ali kako se vreme promenilo, kao i da jeste. Ovaj moj dnevnik je svedočanstvo i jednog i drugog vremena, i njihovog i našeg. Jer mi smo otkrili ono za čime su u prošlosti čeznuli - putovanje kroz vreme. Samo što to nije baš onako kako su oni zamišljali. I ne putujemo svi, samo neustrašivi. A radoznali zapisuju njihove priče, ako im je verovati.

Volela bih da verujem Damjanu, nisam ga slučajno izabrala. Pišem tebi, dnevniče, a on će odneti tvoje duplikate po vremenu, pokušaćemo stići do naših zbunjenih predaka, da shvate šta im se dešava. 

Damjan me je naučio da ne postoji ništa osim sada i da ta prošlost o kojoj pišem nije ništa osim nečije sada. Izabrala sam ga da mi priča, ja ću pisati, zajedno ćemo ploviti kroz mnoge verzije sadašnjeg trenutka. Za početak, ja sam Alisa. Samo da čujete šta vam imam reći!

IZ ALISINOG DNEVNIKA, 2060. godina

Prvi deo

Dragi dnevniče...

Damjan je poranio, još nije osvanulo jutro, tek rana zora. Jedva sam otvorila oči kada mi je pokucao na prozor. Videla sam svetla njegove letilice u mom dvorištu. Nije to bio film ni san, već stvarnost pred mojim uspavanim očima. Ali moj organizam dobio je zapovesti prirode za današnji dan – spavati što duže.

Gde ćeš u ovo doba? Spava mi se još! - rekla sam ljutito dok mi se smešio u lice, očigledno pod jakim utiscima. 

Da si tamo gde sam bio, ustala bi u ovo doba, išla bi na posao ili pratila decu u školu.

Ali ja nisam tamo, već sam ovde,  učenik na odmoru. I ovaj dan je predviđen da osvane kasnije nego juče. Neće sunce obasjati još dugo.

U tvojim godinama tamo, bilo bi sramota spavati dugo. - zezao me i dalje. Oči su mu blistale.

A u tvojim?

Ako ovde imam dvadeset devet godina, tamo bih imao pedeset osam i verovatno bih živeo sa mnogo kompleksa niže vrednosti da više nisam privlačan.

Verujem ti. Imam još dve godine škole, baš mi je lepo, ne msilim šta bi bilo kad bi bilo. Ne znam dokle ću živeti i znam da neću bolovati od neke opasne bolesti.  

Bila sam u pižami, dok je Damjan u svojoj srebrnoj uniformi uskočio kroz prozor, pa se zaleteo na moju fotelju i zavalio se u nju. Imao je svu slobodu od onoga dana kada sam ga izabrala za svog vremenskog putnika, prijatelja i brata. Kombinezon je nosio kao da se u tome rodio, bio je i ostao jedan od najboljih u ovoj neobičnoj struci. Sedela sam na ivici kreveta  i borila se da ne zaspim. On je uživao u mojoj fotelji.

Dosta je udobnija od sedišta u letilici. Tebi bi sedište odgovaralo, ja se jedva smestim. Baš mi je tesno. Ne razumem kolege koji su deblji od mene.

Morala sam se na ovo nasmejati, setila sam se nekih vremenskih putnika koji su gromade od ljudi. Ipak sam naterala sebe da ustanem i odem u kuhinju da skuvam kafu. Nisam ga ni pitala da li želi, znala sam zašto je došao. Vratila sam se sa bokalom kafe i kutijom keksa.

Oči ti blistaju, uzbuđen si. U kojoj si to godini bio?

Ja sam sinoć odleteo u 2024. Samo godina pre  Promene. Ostao sam njihovih sedam dana, a ovde samo sedam časova.

A gde?

Bio sam ovde, u Srbiji. Ovde, gde smo nas dvoje trenutno. Na mestu tvoje kuće nalazio se park, sedeo sam na klupi i gledao kako se deca igraju. A na mestu moje kuće umetnička galerija. Tamo gde je tvoja škola, imali su jedan mali hotel, noćio sam tamo. Nije mi bio problem da se uklopim, samo sam morao da sakrijem letilicu onim glupim metodama. Prijaviti se vlastima, zatim je prevesti u neke mračne, podzemne hodnike. Dobru saradnju imaju, usluga za uslugu. Ja da nikome ne govorim ko sam, oni da ćute o mom postojanju. Njihovi i naši naučnici imaju saradnju decenijama. Običan narod ne zna ništa.

 Zamisli da su znali, ne bi mogao da ostaneš miran od pitanja.

Nisu oni imali vremena da razmišljaju više o bilo čemu. 

Ton glasa postao mu je pomalo potišten i pogled zamišljen.

"Klimatske promene su im ugrožavale psihu dok je neko drugi pokušavao da to iskoristi.Pola zaposlenih nije više imalo snage da se izbori sa aktivnostima, nisu spavali noćima. Da vidiš, Alisa, šta znači kada priroda bukne! Ali u drugom svetlu. Nisu to bili zemljotresi već potresi u ljudskim glavama. Ostali su bez nekih vrsta voća i povrća, a ono što su imali, nije više ličilo na normalno. Da vidiš kako je kada jagoda ostane zelena, krompir dobije plavičastu boju, trešnje dobiju oblik jabuke ali nisu ukusne ni malo, a jabuka bude toliko kisela, da je ne možeš jesti dok je ne pošećeriš. Jeo sam u restoranu sve to i kupovao sebi hranu jer mi nije bilo dovoljno. Svaka porodica koja živi u kući posejala je baštu u dvorištu, svaka zgrada i soliter imaju baštu na krovovima, na terasama puno biljaka u ogromnim saksijama. Prestali su da jedu životinje i to im je doprinelo da su svi zdravi, ali nisu u stanju da shvate šta se dešava. Nijedan naučnik nema objašnjenje za promenu u voću i povrću. Od životinja im je ostalo mleko i jaja da koriste, i toga ima u velikim količinama. Nikome nije jasno zašto su masovno umirali od konzumiranja mesa a mleko i jaja su zdravi. Ni nebo im nije isto. Sve je između starog i novog doba. Ceo