U ogledalu

By Marat M'saev Daan

Roman „U ogledalu“ je prvi i uvodni roman u serijalu „Buđenje“ autora Marata M’saev Daana i Radojke ree Sartori u kojima pričaju o raznim marginalnim društvenim grupama pomerajući granice razumevanja, tolerancije i koegzistencije. Da li će vam i dalje preovladavati davno stečeni pogledi na svet ili ćete se zapitati u vašem ogledalu ko ste vi u svetu koji vas okružuje?!

• Language: Српски језик
• Publisher: Marat M'saev Daan
• Release date: Mar 17, 2017
• ISBN: 9781370993185

Marat M'saev Daan

This young author from Serbia describes life, people and events around him, in an unusual way. He sees his writings on these topics, like one big chess board and a possibility to seek for better strategies to transfer his thoughts and feelings to paper.

Book preview

U ogledalu

Marat M’saev Daan, Radojka Rea Sartori

Smashwords Edition

Copyright 2016

Lektura

Marat M’saev Daan, Radojka Rea Sartori

Korice

Marat M’saev Daan

O knjizi

Roman „U ogledalu je prvi i uvodni roman u serijalu „Buđenje autora Marata M’saev Daana i Radojke ree Sartori u kojima pričaju o raznim marginalnim društvenim grupama pomerajući granice razumevanja, tolerancije i koegzistencije. Da li će vam i dalje preovladavati davno stečeni pogledi na svet ili ćete se zapitati u vašem ogledalu ko ste vi u svetu koji vas okružuje?!

Sadržaj:

U ogledalu...

U ogledalu

Ovi koraci su teški kao da vode u sam pakao. Nekad se pitam zašto sam baš ovaj put izabrao. Možda sam mogao i drugačije. Možda, da sam imao više vremena, više opcija. Idem tamo da ih sačekam. Kao slepac koji pokušava da iz duginih boja razdvoji zasebne, da ih razvrsta, poredja i naslika od njih potpuno novu, jasniju sliku neba. Nekako znam da mi ništa neće biti od pomoći osim intuicije, osim njih samih. Neuropsihijatar? Izgubio sam potpuno veru u te zastarele metode. Postoje stvari koje su van nauke. Uvek sam se osećao sputanim u svim tim propisima, pravilima, medju svim tim medikamentima za koje se mašimo radije nego da zaista zavirimo u ljudsku dušu. Lakše je. Da. Linija manjeg otpora. Lep izraz iz knjiga o afirmativnim tehnikama. Toliko banalnosti na jednom mestu. Toliko zgodnih načina da sami sebi isperemo mozak, da ubedimo sebe da je sve u redu i onda kad ništa nije u redu. Autosugestija na najnižem nivou. Kratkotrajno rešenje svih problema. A onda? Probude se i izvrše samoubistvo, bez razmišljanja, bez preispitivanja. Ko sam bio ja? Onaj što im dopušta da govore, govore, govore. Onaj što postavlja prava pitanja, spreman da ih navede. Gde? Posle kažu da nije važno koliko traje terapija. Važno je. Ne, ja nisam imao vremena za ljude. Oduzeli su mi vreme. Kako sam mogao bilo šta da čujem za pola sata? Toliko su nam dozvolili da se pacijent zadržava u ambulanti. A tamo sve počinje. To su vrata na koja oni, teškom mukom, zakucaju. Rekao bi čovek da će im se otvoriti kad kucaju. Otvore se, na pola sata. U tih pola sata stanu generalije.

„Kako se zovete? Gde stanujete? Imate li otvoren karton kod nas? Jeste li dolazili nekad, ranije? Zašto ste ovde? Kako se osećate? Jebiga, pola sata. Isteklo je. Možete da zakažete novi termin sledeće nedelje. Možete da dodjete kod mene, u privatnu ordinaciju, posle četiri, radnim danom."

A onda?

„Neka, hvala doktore! Nezaposlena sam. Nemam ja para za te vaše seanse. Naišla mi kontrola malopre. Morala sam da izadjem iz autobusa tri stanice ranije. Ima ih ko kusih pasa. Pešačila sam do vas. Dosta mi je. Nego, ako vam treba neko da pospremi kadgod ordinaciju, znate kako je, svaki dinar mi je dobrodošao. I ovi lekovi što ste mi napisali, plaća li se?"

„Nažalost, sve se plaća."

Platio sam i ja svoj ceh. Tolike godine učenja, odricanja. Ne mogu da saberem sve noći koje sam proveo s knjigama. Ne mogu da oduzmem sve noći koje nisam proveo s knjigama, one koje sam ostavio po barovima, po ulicama Beograda, po iznajmljenim sobičcima, s devojkama za jednu, dve, tri noći. Traženje samoga sebe, traženje smisla traje već pedeset godina. Kako se još uvek nisam našao? Možda se nikada i neću naći. Možda je sve zabluda. Možda zaista ništa ne postoji posle svega. Možda, možda sam ja trebao da odem negde da mi dobro pregledaju mozak. Nekad se upitam, da ga otvore, taj moj mozak, šta bi tamo našli? Zatrpano sećanje na onaj dan kad su joj odveli oca, na dan kad su njenoj majci javili da ga više nema. Ona, njena majka, obesila se tog jutra. Ostalo je nejasno šta se zapravo dogodilo. Nikoga nisu pustili u kuću. Majku su joj odneli na kliniku da urade utopsiju. Niko nije govorio ništa, sve do sahrane. Bila je zatvorena u drvenom sanduku, tek nekoliko ljudi pojavilo se tog dana da nju isprati.

Tog jutra, kad je shvatila da ih je izgubila oboje, moja Sena se pretvorila u senku, moja jedina drugarica iz detinjstva i tiha, nikad zaboravljena ljubav. Otac joj se nije vratio iz istražnog zatvora kao što se ni ona nikad nije vratila iz sopstvenog zatvora. Ostala je zanavek zarobljena u sebi samoj, iza visokih rešetaka neuropsihijatrijske klinike. Odveli su je iz kuće kad su sahranili njenu majku. Niko od malobrojne rodbine nije hteo da je prihvati, da brine o njoj. Nisu mi dozvolili da odem, da je vidim. Neki potmuli strah vladao je medju ljudima dok su jedni drugima šaputali o tom dogadjaju. Valjda sam tada i rešio da ću naći način. Taj način bio je da postanem onaj koji tamo gde ona boravi nesmetano ulazi i izlazi. Živeo sam za taj dan. Sanjao sam taj dan. Verovao sam sve te godine da je ona tamo, da šeta hodnicima, da pije lekove, da spava u svojoj beloj sobi, u svom belom krevetu, u svom belom svetu i čeka me. Ja sam išao za njom kroz te hodnike, s knjigom u ruci. Ja sam joj čitao kako da ozdravi, kako da se vrati, dok je ležala u svojoj postelji. Ponekad sam je video vezanu, nemoćnu, zanemelu. Tad sam joj kroz prostor i vreme govorio da ću doći, da sam oduvek tu, da je nisu svi napustili. U dugim noćima, kad bi me mučila nesanica, stajao bih kraj prozora, gledao u daljinu i zamišljao da i ona stoji kraj svog prozora, da kroz rešetke pokušava da me dozove. Skoro da sam joj mogao čuti glas kako se razleže preko drumova, polja, reka, bregova.

„Kris, nedostaješ mi! Kris, mene nema ko da zagrli! Kris, pomozi mi!"

Tad bih plakao kao malo dete i čekao zoru kraj prozora. Obećavao bih joj da ću doći, da ću jednom sigurno doći, da se umiri, legne i zaspi. Tad bi krenule suze moje nemoći koje su govorile da ću zbog nje sigurno uspeti, da će jednom pravda pobediti i da će ona biti zadovoljna i srećna.

Koji si ti kreten, Kristijane Popoviću! Koji si ti kreten! Nikad nisi pomislio da je moguće da te neće dočekati, da će se sve okrenuti naglavačke i da ćeš tek gubiti. Nepravda! Ali, ti si jedna plačipička Kristijane i krajnje je vreme da se probudiš i nešto učiniš sa sobom. Hoćeš li više odgonetnuti tu enigmu oko ljudi koje si voleo? Hoćeš li skupiti hrabrosti i danas zakoračiti u svet koji si tražio? Ti si hteo mač istine i pravde u rukama! Evo ti ga!

Onog dana, kad sam diplomirao, rezervisao sam kartu za to kobno putovanje. Već sledećeg dana, s diplomom u džepu, seo sam na autobus. Sve te godine delilo nas je sat i po putovanja. Sat i po se pretvorilo u godine čekanja. Nisam joj bio rod, nisam joj bio niko. Kao da oni znaju ko je kome rod, ko je kome važan, možda važniji od roda rodjenog, kao da to odredjuje nekakav papir. Ja sam joj bio jedini kog je imala. Znao sam da su je se svi odrekli nakon tragedije, nakon što je završila u bolnici. Bila je pod starateljstvom države. Nisu hteli ništa da mi kažu, čak ni da li se još uvek tamo nalazi. Godine mog odrastanja bile su obeležene sećanjem na nju, sećanjem na te žive, prelepe plave oči, koje su preko noći nestale u praznim dupljama, u nedokučivim crnim rupama. Šta sam mogao ja, dečak od trinaest godina? Mogao sam da plačem kad me niko ne vidi, da je dozivam kroz košmare. Kad god sam pokušao, kasnije, da nešto saznam o njoj, nailazio sam na zid ćutnje, poput nekakve zavere. Znao sam da je moja jedina mogućnost bila obući beli mantil. Uspeo sam. Čak sam od dekana fakulteta dobio, kao student s prosekom iznad devet, posebno odobrenje da posetim Specijalnu bolnicu za psihijatrijske bolesti „Dr Slavoljub Bakalović", radi istraživanja za magistraturu. Tad je sve bilo jednostavnije, organizovanije, besplatno. Mogao sam, s dobrim ocenama, da dobijem šta god sam hteo. Hteo sam baš tu bolnicu, da konačno pronadjem moju Senu i odgovore na bezbrojna pitanja koja su me toliko dugo mučila. Šta se dogodilo? Zašto? Kao poslednji idiot, gajio sam suludu nadu da joj ja mogu pomoći, da ja mogu učiniti ono što niko nije, da mogu ispraviti tu nepravdu koja joj je učinjena. A onda, nadao sam se potajno da ću, umesto nje, možda ipak naći samo dokumentaciju