Između smrti i života

By Dolores Cannon

ŠTA SE DEŠAVA
U TRENUTKU SMRTI?

Gde idemo posle?
---------------
Da li naša ličnost nastavlja da živi nakon smrti?
---------------
To su sve večna pitanja.

Dolores Kenon je tokom 16 godina hipnotičkog istraživanja i terapije prošlih života sakupila informacije o iskustvu smrti i o tome šta leži iza.
Dok proživljavaju iskustva prošlih života, stotine subjekata opisivalo je ista sećanja kada su doživeli smrt, duhovni domen i svoje ponovno rođenje.

Doživite seanse kako su se prvobitno dogodile. Snimljeno i diktirano reč po reč, subjekti otkrivaju prosvetljujuću mudrost koja je skrivena u podsvesti celog čovečanstva.

Ova knjiga će istraživati:
•Iskustvo smrti.
•Različite nivoe postojanja u domenu duha.
•Vodiči i anđeli čuvari.
•Postoje li zaista Nebo i Pakao?
•Duhovi i poltergajsti.
•Planiranje svog sadašnjeg života i karmičke veze pre vašeg rođenja.
•Poimanje Boga i Đavola.
•Značaj „loših“ života.
•Različita veća i njihov uticaj na čovečanstvo i Univerzum.
•Ulasci.
•Iskustvo rođenja.

• Language: Српски језик
• Publisher: Ozark Mountain Publishing, Inc.
• Release date: May 17, 2022
• ISBN: 9781005865832

Dolores Cannon

Dolores Cannon is recognized as a pioneer in the field of past-life regression. She is a hypnotherapist who specializes in the recovery and cataloging of “Lost Knowledge”. Her roots in hypnosis go back to the 1960s, and she has been specializing in past-life therapy since the 1970s. She has developed her own technique and has founded the Quantum Healing Hypnosis Academy. Traveling all over the world teaching this unique healing method she has trained over 4000 students since 2002. This is her main focus now. However, she has been active in UFO and Crop Circle investigations for over 27 years since Lou Farish got her involved in the subject. She has been involved with the Ozark Mountain UFO Conference since its inception 27 years ago by Lou Farish and Ed Mazur. After Lou died she inherited the conference and has been putting it on the past two years.Dolores has written 17 books about her research in hypnosis and UFO cases. These books are translated into over 20 languages. She founded her publishing company, Ozark Mountain Publishing, 22 years ago in 1992, and currently has over 50 authors that she publishes. In addition to the UFO conference she also puts on another conference, the Transformation Conference, which is a showcase for her authors.She has appeared on numerous TV shows and documentaries on all the major networks, and also throughout the world. She has spoken on over 1000 radio shows, including Art Bell’s Dreamland, George Noory’s Coast to Coast, and Shirley MacLaine, plus speaking at innumerable conferences worldwide. In addition she has had her own weekly radio show, the Metaphysical Hour, on BBS Radio for nine years. She has received numerous awards from organizations and hypnosis schools, including Outstanding Service and Lifetime Achievement awards. She was the first foreigner to receive the Orpheus Award in Bulgaria for the highest achievement in the field of psychic research.Dolores made her transition on October 18, 2014. She touched many and will be deeply missed.

Book preview

IZMEĐU SMRTI I ŽIVOTA

RAZGOVORI SA DUHOM

Dolores Kenon

Prevela: Milica Vasić

© 1993 Dolores Cannon

Prvi engleski tisak by Ozark Mountain Publishing, Inc. - 1993

Prvi prevod na srpski jezik-2022

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige, delimično ili u celini, ne može se reprodukovati, preneti ili koristiti u bilo kom obliku ili na bilo koji način, elektronski, fotografski ili mehanički, uključujući fotokopiranje, snimanje ili pomoću bilo kog sistema za skladištenje i pronalaženje informacija bez pismenog odobrenja izdavača Ozark Mauntin, osim kratkih citata u okviru književnih članaka i kritika.

Za dozvolu ili serijalizaciju, kondenzaciju, adaptacije ili za naš katalog drugih publikacija pišite Ozark Mauntin izdavaštvu, Poštanski fah 754, Hantsvil, Arkanzas 72740-0754,

Napom.: Odeljenje za dozvole.

Podaci katalogizacije u publikaciji Kongresne biblioteke

Kenon, Dolores (Cannon, Dolores), 1931–2014

Između smrti i života: Razgovori sa duhom (Between Death and Life: Conversations with a Spirit); prethodni naslov: Razgovori sa duhom: Između smrti i života (Conversations with a Spirit: Between Death and Life) autorke Dolores Kenon.

Šta se dešava između smrti i života, otkrivaju nam mnogi ispitanici kroz hipnotičku regresoterapiju istraživanja prošlih života.

1. Hipnoza 2. 4. Reinkarnacija 5. Terapija istraživanja prošlih života

I. Kenon, Dolores, 1931–2014 II. Reinkarnacija III. Naslov

Prevela: Milica Vasić

Dizajn naslovnice: Victoria Cooper Art

Knjiga uređena u Times New Roman

Dizajn knjige: Nancy Vernon

Objavilo:

Ozark Mauntin izdavaštvo

Poštanski fah 754

Hantsvil, Arkanzas 72740-0754

Štampano u Sjedinjenim Američkim Državama

Smrti, ne ponosi se, mada su te

neki nazvali

Moćnom i strašnom, ali ti to

nisi;

Jer oni, koje misliš

da svrgavaš,

Ne umiru, sirota Smrti; a ni ti ne možeš

ubiti mene.

Džon Don

[1573 – 1631.]

Sonet: Smrt

Ova knjiga je prvobitno napisana ranih 1990-ih i izdržala je test vremena. U to vreme nije se otvoreno raspravljalo o temi života posle smrti zbog straha koji je sa njom povezan. Sada su ljudi otvoreniji za razgovor o tome i za istraživanje domena nevidljivog. Odlučila sam da ažuriram ovu knjigu 2013. godine zbog pitanja koja su mi postavljana tokom godina i dodatnih informacija koje su se pojavile. Ništa o čemu sam pisala otkako sam prvi put otkrila ovu temu 1968. godine nikada nije osporeno. Za mojih 45 godina rada u ovoj oblasti, samo su nove informacije dodavane, a ja nastavljam svoj posao reportera u potrazi za izgubljenim znanjem.

~Dolores Cannon

Poglavlje 1

Iskustvo smrti

OPTUŽIVANA SAM da razgovaram i komuniciram sa duhovima mrtvih, što je veliko „no-no" u verskim krugovima. Nikada nisam razmišljala o tome baš na taj način, ali pretpostavljam da to jeste istina. S tom razlikom što mrtvi sa kojima razgovaram više nisu mrtvi, već su danas opet živi i žive svoje svakodnevne živote. Jer, kao što vidite, ja sam regresoterapeut. To je popularan izraz za hipnotizera specijalizovanog za proučavanje prošlih života regresijom i istorijska istraživanja.

Mnogi ljudi i dalje imaju poteškoća da prihvate ideju da sam sposobna da se vratim kroz vreme i razgovaram sa ljudima, dok iznova proživljavaju druge živote kroz istoriju. Ubrzo sam na to navikla i bilo mi je fascinantno. Napisala sam knjige koje opisuju neke od mojih avantura na tom neverovatnom polju.

Kod većine hipnotizera, rad sa prošlim životima je strogo zabranjen. Zaista ne razumem zašto, osim ako se ne plaše onoga što bi mogli pronaći i radije bi se držali znanih i poznatih situacija, za koje su sigurni da mogu da podnesu. Jedan takav terapeut mi se poverio, kao da je napravio pravi iskorak: „Oprobao sam se sa regresijom. Jednom sam nekoga vratio u vreme kada je bio beba."

Bio je toliko ozbiljan da mi je bilo gotovo nemoguće da potisnem smeh dok sam odgovarala: „Je l’? Ja tu počinjem."

Čak i među drugim regresoterapeutima koji redovno rade sa sećanjima iz prošlih života kao terapijom, naišla sam na mnoge koji se plaše vođenja hipnotisanog subjekta kroz iskustvo smrti, ili upuštanja u periode između života, kada je osoba navodno „mrtva". Plaše se da bi se, na fizičkom nivou, zaista moglo nešto dogoditi živom telu subjekta u transu. Plaše se da im, na neki način, može škoditi ponovno preživljavanje tih sećanja, posebno ako su traumatična. Nakon što sam prošla kroz ovo iskustvo sa stotinama subjekata, znam da nema fizičkih problema, čak i ako je ličnost podvrgnuta regresoterapiji umrla na užasan način. Naravno, uvek preduzimam posebne mere predostrožnosti, kako bih osigurala da ne dođe do fizičkih posledica. Dobrobit mog subjekta je uvek moja najneposrednija briga. Smatram da moja tehnika u potpunosti štiti predmet. Inače ne bih pokušala da se bavim ovom vrstom istraživanja.

Za mene je ta ravan između života, takozvano „mrtvo stanje, najuzbudljivija sfera postojanja koju sam srela, jer verujem da se na tom mestu može dobiti mnogo informacija koje mogu biti od velike koristi za čovečanstvo. Verujem da ljudi mogu doći do spoznaje da se smrti ne treba bojati. Kada se suoče sa tim trenutkom u životu, mogu videti da to iskustvo nije novo, nego je dobro poznato. Oni sami su to izveli već mnogo puta. Neće otići u veliko zastrašujuće nepoznato, nego na poznato mesto koje su mnogo, mnogo puta posetili. Mesto koje mnogi nazivaju dom." Nadam se da ljudi mogu da nauče da rođenje i umiranje vide kao evolutivne cikluse kroz koje svaka osoba prolazi mnogo puta i koji su, stoga, prirodni deo rasta njihove duše. Nakon smrti, ima života i postojanja na drugim ravnima koji su isto toliko stvarni, kao i fizički svet koji vide oko sebe. Možda je još stvarniji.

Jednom, dok sam razgovarala sa ženom koja je sebe smatrala „prosvetljenom, pokušavala sam da objasnim neke stvari koje sam otkrila. Rekla sam joj da sam istraživala kako je umreti i kuda se ide nakon toga. Uzbuđeno je pitala: „Gde se ide... u raj, pakao ili čistilište?

Bila sam razočarana. Ako su to bili jedini izbori koje bi njen um prihvatio, bilo je očigledno da žena nije bila onoliko prosvetljena koliko je mislila.

Ogorčena, odgovorila sam: „Ni u jedno!"

Bila je šokirana. „Hoćeš da kažeš da se ostaje u ilovači?"

TAKO SAM SHVATILA, da bih napisala ovu knjigu, moram ispratiti svoje korake unazad, sve do mesta na kom sam stajala kada su se vrata prvi put otvorila i da pokušam da se setim kakva su bila moja verovanja i misli, pre nego što je svetlost ušla. To nije lak zadatak, ali je neophodan, ako želim da razumem i povežem se sa onima koji još uvek tragaju za tim vratima i za tom svetlošću. Moram da im se obratim na način koji mogu da razumeju i da pokušam da ih nežno povedem putem svesnosti. Tada mogu da žive svoje živote punim plućima, bez straha od onoga što sutra donosi.

Mnogima reč „smrt" deluje tako zlokobno, tako konačno, tako beznadežno. Crna praznina misterije i konfuzije predstavlja odvajanje od fizičkog sveta, za koji se jedino sa sigurnošću zna da postoji. Kao i mnoge stvari u životu, smrt je nepoznata, obavijena je velom misterije, folklora i sujeverja i stoga je se treba plašiti. Ipak, to je nešto za šta znamo da svi na kraju moraju doživeti. Bez obzira na to koliko želimo da potisnemo to u svom umu i ne razmišljamo o tome, znamo da telo jeste smrtno i da će, jednog dana, nestati. Šta se onda dešava? Da li će i ličnost, kojom sebe smatramo, nestati sa fizičkom ljuskom? Da li je ovaj život sve što postoji? Ili postoji nešto više, nešto retko i predivno, izvan onoga što smatramo životom? Možda su crkve u pravu kad propovedaju o raju za dobre i pobožne, i o paklu za zle i proklete. Svojom neutaživom radoznalošću, uvek tražim odgovore i verujem da ima mnogo drugih koji takođe dele tu žudnju za spoznajom. Umnogome bi nam olakšalo život kad bismo mogli da proživimo svoje vreme u sreći i ljubavi, ne plašeći se onoga što se nalazi na kraju.

Kad sam tek započela svoje istraživanje pomoću regresije, nisam imala pojma da ću pronaći odgovore na bilo koje od ovih pitanja. Kao istoričar entuzijasta, uglavnom sam uživala u vraćanju kroz vreme i razgovoru sa ljudima u različitim epohama. Uživala sam u ponovnom proživljavanju istorije dok je nastajala i u njihovom viđenju istorije, dok su se sećali svojih drugih života. Želela sam da pišem knjige o njihovim verzijama ovih istorijskih perioda, jer je svako nesvesno potkrepljivao priče drugih, dok su bili u dubokom transu. Postoje obrasci koje nisam očekivala da ću pronaći. Ali, onda se dogodilo nešto neočekivano, što mi je otvorilo čitav novi svet za istraživanje. Otkrila sam period između života, takozvano „mrtvo" stanje, mesto na koje su ljudi otišli, nakon što su napustili fizički život ovde na Zemlji.

Još uvek se sećam kada sam prvi put zabasala kroz vrata i razgovarala sa „mrtvima. Bilo je to tokom istraživanja prošlih života regresoterapijom i kada mi je subjekt „umro– to se dogodilo tako brzo i spontano, da nisam bila spremna. Nisam bila potpuno svesna šta se dogodilo. Ne znam šta sam očekivala da će se dogoditi ako bi neko prošao kroz iskustvo smrti. Ali, kao što sam rekla, dogodilo se tako brzo da nije bilo vremena da to zaustavim. Osoba je gledala u svoje telo i rekla da izgleda kao i svaki drugi leš. Bila sam začuđena da je ličnost definitivno ostala netaknuta - nije se promenila. To je važno. To je strah koji neki ljudi imaju: da će iskustvo umiranja, na neki način, pretvoriti njih ili njihove voljene u nešto drugačije, čudno ili neprepoznatljivo. Opet, to je strah od nepoznatog. Zašto se inače toliko plašimo utvara i duhova? Mislimo da će, nekako, proces prelaska promeniti voljene osobe koje smo poznavali u nešto zlo i zastrašujuće. Ali, otkrila sam da ličnost ostaje ista. Iako, u nekim prilikama, doživi trenutnu zbunjenost, ipak je u osnovi ista osoba.

Kad sam savladala šok i čuđenje da mogu da razgovaram sa nekim nakon što je umro, moja radoznalost je prevladala i bila sam ispunjena pitanjima koja su me oduvek zanimala. Od tog trenutka, pa nadalje, svaki put kada bih pronašla subjekta koji bi mogao da uđe u dublja stanja hipnoze potrebna za ovu vrstu istraživanja, izgradila sam naviku da postavim neko od istih pitanja. Čini se da verska uverenja nemaju uticaja na ono što su govorili. Njihovi odgovori su bili u osnovi identični svaki put. Iako različito formulisani, svi su govorili isto – fenomen za sebe.

Otkad sam počela da radim 1979. godine, provela sam stotine i stotine ljudi kroz iskustvo smrti. Umirali su na sve moguće načine: u nezgodama, pucnjavama, od uboda, u požarima, vešanjem, obezglavljivanjem, utapanjem, pa čak u jednom slučaju i smrću u atomskoj eksploziji, o čemu sam pisala u svojoj knjizi „Duša se seća Hirošime". Takođe su umirali prirodno od srčanih udara, bolesti, starosti i mirno u snu. Iako je postojala velika raznolikost, postojali su i određeni obrasci koji su isplivali. Način smrti može biti drugačiji, ali ono što se dešava posle, uvek je isto. Tako sam došla do zaključka da zaista nema razloga za strah od smrti. Mi, podsvesno, znamo šta se dešava i šta se tamo nalazi. Bar bi trebalo da znamo; imali smo toliko prakse u tome. Svi smo to prošli bezbroj puta ranije. Tako sam, u svom proučavanju smrti, pronašla proslavu života. Ona je daleko od morbidne teme, to je izuzetno fascinantan drugi svet.

Sa smrću, dolazi i mudrost. Nešto se dešava sa odbacivanjem fizičkog tela i otvara se potpuno nova dimenzija znanja. Očigledno, ljudsko biće je ograničeno i sputano time što je fizičko. Ličnost ili duh koji nastavlja dalje, nije ometen na taj način i može da uoči mnogo više nego što možemo i zamisliti. Dakle, kada sam razgovarala sa tim ljudima, nakon što su „umrli", mogla sam da dobijem odgovore na mnoga zagonetna i zbunjujuća pitanja – pitanja koja progone čovečanstvo od početka vremena. Ono što je duh prenosio, zavisilo je od ličnog duhovnog rasta tog duha. Neki su imali više znanja od drugih i bili su u stanju da ga jasnije izraze terminima koje mi, smrtnici, možemo lakše da shvatimo. Pokušaću da opišem šta su oni doživeli tako što ću ih pustiti da govore sami za sebe. Ova knjiga je kompilacija onoga što su mnogi ljudi preneli.

NAJČEŠĆI OPISI na koje sam nailazila o trenutku kada nastupi smrt je da se javi osećaj hladnoće, a onda, iznenada, duh stoji pored kreveta (ili bilo gde) i gleda u svoje telo. Obično ne mogu da shvate zašto su drugi ljudi u prostoriji tako uznemireni, jer se ta osoba oseća tako divno. Opšti osećaj je pre uzbuđenje, nego užas.

Sledi opis trenutka oslobađanja žene u 80-im godinama, koja je umirala od starosti. To je primer koji je tipičan i koji se stalno ponavlja.

D: [Dolores] Dugo si živela, zar ne?

S: [Subjekat] Hm, da. Sporo se kreće, tako dugo traje. (Stenjanje) Nema više mnogo radosti. Tako sam umorna.

Pošto je očigledno osećala nelagodnost, prebacila sam je kroz vreme, dok se smrt nije završila. Kada sam završila sa odbrojavanjem, subjektovo celo telo se trznulo na krevetu i ona se iznenada nasmešila. Glas joj je bio pun života, ni nalik na umorne tonove, samo trenutak ranije. Osećam se slobodno! Ja sam svetlost! Zvučala je tako zadovoljno.

D: Možeš li da vidiš telo?

S: (Zgroženo) Oh! Ta starudija? Tamo je dole! Oh! Nisam imala pojma da sam tako loše izgledala! Bila sam naborana i smežurana. Previše se dobro osećam, da bih bila tako smežurana. Tako je istrošeno. (Ispuštala je zvuke oduševljenja) O, o, tako mi je drago što sam ovde!

Jedva sam uspela da se suzdržim da se ne nasmejem. Njen izraz lica i ton glasa su bili prilično suprotni.

D: Nije ni čudo što je bilo smežurano; to telo je živelo mnogo godina. Verovatno je zato i umrlo. Rekla si da si „ovde", gde se nalaziš?

S: U svetlosti sam i oooo, kako je dobar osećaj! Osećam se inteligentno... Osećam mir... Osećam se smireno. Ništa mi nije potrebno.

D: Šta ćeš sad raditi?

S: Kažu mi da treba da odem da se odmorim. Uh, mrzim da se odmaram, kad imam toliko toga da uradim.

D: Moraš li da se odmaraš i ako ne želiš?

S: Ne, ali ne želim ponovo da budem skučena. Želim da rastem i učim.

Nakon ovoga, nisam više mogla da dobijem nijedan odgovor od nje, osim da lebdi. Po njenom izrazu lica i njenom disanju, rekla bih da je bila na mestu odmora. Kada subjekt ode tamo, kao da je utonuo u dubok san i ne želi da ga uznemiravaju. Beskorisno je pokušavati dalje ispitivanje, jer će njegovi odgovori biti nesuvisli.

Ovo posebno mesto biće detaljnije objašnjeno kasnije u knjizi.

U DRUGOM SLUČAJU, žena je ponovo proživljavala rođenje bebe kod kuće. Njeno disanje i pokreti tela pokazivali su da doživljava fizičke simptome porođaja. Ovo se često dešava kada telo pamti kao i um. Da ne bih izazivala nelagodu subjektu, prebacila sam je unapred u trenutak kada je porođaj trebalo da je gotov.

D: Da li si se porodila?

S: Ne. Bilo mi je teško. Beba nije htela da izađe. Bila sam izmorena, pa sam jednostavno napustila telo.

D: Da li znaš šta je beba bila?

S: Ne. Nije posebno važno.

D: Možeš li da vidiš svoje telo?

S: Da. Svi su uznemireni.

D: Šta ćeš sada da radiš?

S: Mislim da ću se odmoriti. Konačno sam se vratila, ali ću ostati ovde neko vreme. U svetlosti sam. Spokojno je.

D: Možeš li mi reći gde se svetlo nalazi?

S: Tamo gde je sve znanje i gde se sve zna. Sve je čisto i jednostavno. Ovde ima više čiste istine. Nema stvari sveta da vas zbune. Imate istinu na Zemlji, ali je jednostavno ne vidite.

D: Ali, rekla si da se jednom moraš vratiti. Kako to znaš?

S: Bila sam slaba. Trebalo je da budem u stanju da tolerišem bol. Moram naučiti da ga bolje podnosim. Mogla sam ostati, da nisam bila tako slaba. Drago mi je što se ne mogu setiti bola. Znam da moram da se vratim i da moram postati cela, potpuna. Bol je jedna stvar koju moram prevazići. Moram prevazići sve boli sveta.

D: Ali, doživljavanje bola je veoma ljudsko i to je uvek teško kada si u telu. Sa strane na kojoj se sada nalaziš, lakše je to sagledati na drugačiji način. Misliš li da je to lekcija koju želiš da naučiš?

S: Hoću, da. Ponekad mi je potrebno vreme, ali mogu sve da učinim. Mislim da je trebalo da budem jača. Prošla bih bolje, ali mislim da sam se mnogo plašila zbog bolesti koju sam imala kada sam bila dete. Plašila sam se da će ovo biti isto tako loše. I ... odustala sam. Bol... kada se bavite višim nivoom svesti svog uma i sklonite se u čistu svetlost i čistu misao; bol prestaje da postoji. Bol je samo lekcija. Kada naučimo o bolu na ljudskom nivou, postajemo izbezumljeni i pokazujemo spoljašnju zabrinutost, upravo za taj trenutak. Odstranjivanjem sebe, koncentrisanjem i posezanjem duboko i pomoću strpljenja, možemo se uzdići iznad toga.

D: Da li bol ima svrhu?

S: Bol je sredstvo za učenje. Ponekad se koristi da unizi neke ljude. Ponekad se oholi duh može spustiti i naučiti da bude milostiviji kroz patnju. Može naučiti da, na koncu, mora da se uzdigne iznad bola i, tek onda, može da se uhvati u koštac sa njim. Ponekad, samo razumevanje bola i zašto ga imamo, smanjuje bol.

D: Ali, kao što si rekla, ljudi pomahnitaju i misle da ne mogu izaći na kraj sa tim.

S: Postanu previše egocentrični. Moraju se izdići na duhovniji nivo, iznad sopstvenih interesa i onoga što trenutno osećaju, i tada mogu izaći na kraj sa tim. Sad, neki ljudi izazivaju bol jer je on skrovište. Njima bol može biti izgovor ili „izlaz", i to je svrha. To se razlikuje od pojedinca do pojedinca. Šta je bol? Ne može vas dodirnuti, ako mu ne dozvolite. Ako priznate da će vas boleti, dajete moć bolu. Ne dajte mu moć. Nepotrebno je to osećati. Sve je to povezano sa čovekom. Posegnite u svoj duh, svoj viši um, on vas ne drži.

D: Ljudi se mogu odvojiti od bola?

S: Naravno, ukoliko to žele. Nije uvek slučaj da ne žele. Oni žele saosećanje i samokažnjavanje i razne stvari. Ljudi su smešni. Svi znaju kako da urade ove stvari, ako posvete vreme. Moraju pronaći put za sebe, jer ne bi verovali da im kažete da postoji lakši način. Oni to moraju sami da shvate. To je deo lekcija koje vas vode tamo.

D: Ljudi se toliko plaše umiranja. Možeš li mi reći kako izgleda kada se to dešava?

S: Pa, kad sam u telu, ono deluje teško. Vuče me. Prosto je neprijatno. Ali kada umrete, to je uklanjanje težine. Opušta. Ljudi nosaju sve te probleme. I kao da nose težinu jer su teški i opterećeni svim ovim drugim stvarima. Kada umreš, to je kao da ih baciš kroz prozor i osećaj je dobar. To je prelaz.

D: Pretpostavljam da se ljudi najviše plaše zato što ne znaju šta da očekuju.

S: Plaše se nepoznatog. Jednostavno moraju imati veru i poverenje.

D: Šta se dogodi kad neko umre?

S: Samo se uzdigneš i ostaviš ga. Dođeš ovamo gore. U svetlost.

D: Šta radiš kad si tamo?

S: Usavršavam sve stvari.

D: Kuda ideš, ukoliko moraš da odeš iz svetlosti?

S: Natrag na Zemlju.

D: Da li je neobično što razgovaramo sa tobom u jednom ovakvom trenutku?

S: Ali, vreme nema značaj. U ovom kontekstu, nema vremena, sve vreme je jedno.

D: Znači li to da ti ne smeta što razgovaramo sa tobom iz drugog vremena ili ravni?

S: Zašto bi?

D: Pa, pomislili smo da bi moglo i nismo hteli da te uznemirimo.

S: Čini mi se da više uznemirava vas, nego mene.

JOŠ JEDAN PRIMER odnosi se na devojčicu koja je umrla kada je imala devet godina. Kada sam tek počela da razgovaram sa njom, išla je na vožnju zaprežnim kolima sa senom, na školski piknik kasnih 1800-ih. U blizini je bio potok gde je trebalo da se održi piknik, a ostali su išli na kupanje. Nije znala dobro da pliva i plašila se vode, ali nije želela da druga deca to znaju, iz straha da će je ismevati. Pošto su neka deca imala štapove za pecanje, odlučila je da će se pretvarati da peca, kako niko ne bi znao da ne ume da pliva. Devojčica je bila stvarno zabrinuta zbog toga i uopšte nije uživala u vožnji kolima sa senom. Rekla sam joj da ode unapred do nekog važnog dana kada je bila starija. Kada sam završila sa odbrojavanjem, ona je radosno objavila: „Nisam više tu. Ja sam u svetlu." Ovo je bilo iznenađenje, pa sam pitala šta se dogodilo.

S: (Tužno) Nisam umela da plivam. Mrak se samo zatvorio oko mene. Osetila sam kako mi grudi gore. A onda sam, jednostavno, izašla na svetlo i to više nije bilo važno.

D: Misliš li da je potok bio dublji nego što si mislila?

S: Mislim da nije bio tako dubok. Strašno sam se uplašila. Mislim da sam jednostavno savila kolena i nisam mogla da ustanem. Samo sam se plašila.

D: Znaš li gde si?

S: (Glas joj je još uvek bio detinjast.) Nalazim se u zauvek.

D: Da li je neko sa tobom?

S: Oni rade. Svi su zauzeti… promišljaju šta treba da urade. Pokušavam da pohvatam sve konce.

D: Da li misliš da si već bila na tom mestu ranije?

S: Da, ovde je veoma mirno. Ali ću se vratiti. Moram da pobedim strah. Strah je nešto što prizivaš i on te parališe. Ne mislim da je voda bila duboka. Mislim da sam se presamitila zbog straha. Najgora stvar koja se može dogoditi obično nije ni blizu tako loša kao ono čega se plašimo. (Glas je sada bio zreliji.) To je čudovište u ljudskom umu i strah pogađa samo one na Zemlji. To je telesni um. Duh ostaje nepromenjen.

D: Misliš li da, kada se ljudi plaše nekih stvari, oni ih privlače sebi?

S: O da! Sami izazivamo te stvari. Misao je energija; ona je kreativna i čini da se stvari dešavaju. Lako je videti kako strahovi druge osobe mogu da budu šašavi i nevažni i pomisliš: „Zašto bi se neko toga plašio?" Ipak, kada je to tvoj strah, on je tako dubok i tako ličan i tako uznemirujuć, da te jednostavno obuzima. Dakle, ako mogu da pogledam strahove drugih ljudi i pokušam da im pomognem da ih razumeju, mislim da bi sličan pristup mogao da mi pomogne da razumem strahove koje sam sama imala.

D: To itekako ima smisla. Znaš da je umiranje jedan od najvećih strahova koje ljudi imaju.

S: To nije toliko loše. To je najlakša stvar koju ću ikada učiniti. To je kao završetak sve konfuzije, sve dok ne počnete iznova, a onda je još veća konfuzija.

D: Zašto se onda ljudi stalno vraćaju?

S: Moraš dovršiti ciklus. Moraš naučiti sve i pobediti sve stvari sveta, da bi mogla da uđeš u savršenstvo i večni život.

D: To je baš veliki zalogaj, da pokušaš da naučiš sve.

S: Da. Ponekad je baš zamorno.

D: Deluje kao da bi prilično dugo trajalo.

S: Pa, odavde gde sam ja, sve izgleda tako jednostavno. Ja imam kontrolu. Na primer, mogu da razumem strah i to kako se sada osećam; osećam se kao da me to ne može dotaknuti. Ipak, postoji nešto u vezi sa ljudskom ličnošću. Kada si tamo, to te obuzima. Mislim, postaje deo tebe i dotiče te i nije baš lako odvojiti se i biti objektivan.

D: Ne, to je zato što si emotivno umešana. Uvek je lako nekome drugom da pogleda i kaže: „Kako prosto."

S: To je kao posmatranje tuđih strahova. Moram naučiti da izdržim i da ostanem u nekom životu, da ne odem, dok ne uzmem koliko god je moguće od tog života. Čini mi se da bi, kada bih imala život u kom bih mogla da ostanem i prođem kroz mnoga iskustva, bilo mnogo lakše, nego prolaženje kroz toliko kratkih života. Gubim mnogo vremena. Zato ću pažljivo birati da dođem do onog gde mogu da iskusim mnoge stvari i, samim tim, ograničim svoje povratke. Ali, mislim da će takođe biti teže. Postoje određene stvari koje se moraju rešiti među ljudima, u procesu interakcije u vezi. Vraća ti se ono što radiš.

U našoj kulturi, odavno postoji izraz da život „bljesne pred očima" osobi koja umire. To se dogodilo u nekim slučajevima koje sam istraživala. Češće se dešava nakon smrti, kada se pokojnik osvrne na svoj život i analizira ga da vidi šta je iz njega naučio. To se često radi uz pomoć učitelja sa druge strane, koji su u stanju da