Isus i Eseni

By Dolores Cannon

Ovo je priča o ljudima koji su svoje živote posvetili zaštiti i održanju znanja. Mogu to da razumem. Meni je uništavanje znanja nešto vrlo strašno. Ovi ljudi su, čini se, meni preneli poslovičnu baklju kroz eone prostora i vremena. Ove informacije nisu mi date da bi ležale na polici skupljajući prašinu. Trebalo je da ponovo budu otkrivene drugima žednim znanja. Kao da su mi Eseni gotovo šaputali na uvo. „Piši“, kažu mi, „znanje je predugo bilo sakriveno. Piši, ne dozvoli da znanje ponovo bude izgubljeno.“ Dakle, osećam da moram da prenesem dalje ono što sam naučila. Ako ovo nekoga uznemiri, nadam se da je jasno da mi to nije bila namera. Ako nekoga navede da se zamisli, to jeste moja namera.

• Language: Српски језик
• Publisher: Ozark Mountain Publishing, Inc.
• Release date: Oct 27, 2021
• ISBN: 9781005733889

Dolores Cannon

Dolores Cannon is recognized as a pioneer in the field of past-life regression. She is a hypnotherapist who specializes in the recovery and cataloging of “Lost Knowledge”. Her roots in hypnosis go back to the 1960s, and she has been specializing in past-life therapy since the 1970s. She has developed her own technique and has founded the Quantum Healing Hypnosis Academy. Traveling all over the world teaching this unique healing method she has trained over 4000 students since 2002. This is her main focus now. However, she has been active in UFO and Crop Circle investigations for over 27 years since Lou Farish got her involved in the subject. She has been involved with the Ozark Mountain UFO Conference since its inception 27 years ago by Lou Farish and Ed Mazur. After Lou died she inherited the conference and has been putting it on the past two years.Dolores has written 17 books about her research in hypnosis and UFO cases. These books are translated into over 20 languages. She founded her publishing company, Ozark Mountain Publishing, 22 years ago in 1992, and currently has over 50 authors that she publishes. In addition to the UFO conference she also puts on another conference, the Transformation Conference, which is a showcase for her authors.She has appeared on numerous TV shows and documentaries on all the major networks, and also throughout the world. She has spoken on over 1000 radio shows, including Art Bell’s Dreamland, George Noory’s Coast to Coast, and Shirley MacLaine, plus speaking at innumerable conferences worldwide. In addition she has had her own weekly radio show, the Metaphysical Hour, on BBS Radio for nine years. She has received numerous awards from organizations and hypnosis schools, including Outstanding Service and Lifetime Achievement awards. She was the first foreigner to receive the Orpheus Award in Bulgaria for the highest achievement in the field of psychic research.Dolores made her transition on October 18, 2014. She touched many and will be deeply missed.

Book preview

Isus i Eseni

Dolores Kenon

Prevela: Vasilija Ida M. Vasić

© 1992, 2009 Dolores Cannon

Prvobitno objavio Gateway Books, UK: Prvi put štampana 1992,

Prvo američko izdanje: 2000 Ozark Mountain Publishing, Inc.

Prvi prevod na srpski jezik 2021

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige, delimično ili u celini, ne može se reprodukovati, preneti ili koristiti u bilo kom obliku ili na bilo koji način, elektronski, fotografski ili mehanički, uključujući fotokopiranje, snimanje ili pomoću bilo kog sistema za skladištenje i pronalaženje informacija bez pismenog odobrenja izdavača Ozark Mauntin Izdavaštvo, Inc., osim kratkih citata u okviru književnih članaka i kritika.

Za dozvolu ili serializaciju, kondenzaciju, adaptacije ili za naš katalog drugih publikacija pišite Ozark Mauntin Izdavaštvo, Inc., Poštanski fah 754, Hantsvil, Arkanzas 72740-0754, Napomena: Odeljenje za dozvole.

Podaci katalogizacije u publikaciji Kongresne biblioteke

Kenon, Dolores, 1931‒2014

Isus i Eseni Dolores Kenon

Iskazi svedoka o nedostajućim godinama Isusa, delovima koji su uklonjeni iz Biblije i zajednici Esena u Kumranu. Informacije su dobijene putem regresivne hipnoze, koju je sprovela Dolores Kenon. Uključuje Bibliografiju i Indeks.

1. Isus 2. Eseni 3. Svici sa Mrtvog mora 4. Hipnoza 5. Reinkarnacija

I. Kenon, Dolores, 1931‒2014 II. Eseni III. Naslov

Prevela: Vasilija Ida M. Vasić

Dizajn naslovne strane Drawing Board Studio & Travis Garrison

Ilustracije: Džo Aleksander

Knjiga urađena u Times New Roman

Dizajn knjige: Nancy Vernon

Objavio:

Ozark Mauntin Izdavaštvo, Inc.

Poštanski fah 754, Hantsvil, AR 72740

WWW.OZARKMT.COM

Američko izdanje štampano u Sjedinjenim Američkim Državama

PRVI DEO

Tajanstveni Eseni

POGLAVLJE 1

Kako je sve počelo

Moguće je putovati kroz vreme i prostor i posetiti davno izgubljene civilizacije. Moguće je razgovarati sa onima koji su odavno umrli i sa njima ponovi proživeti njihove živote i njihove smrti . Moguće je putovati stotine, čak i hiljade godina unazad kako bi istražili prošlost. Znam, jer sam to uradila ne jednom, već stotine puta.

Radila sam to regresivnom hipnozom. To je tehnika ili metod koji ljudima omogućava da se sete i često ponovo prožive svoje prošle živote. Ideja da ne živimo jednom već mnogo puta naziva se reinkarnacija. Ovo ne bi trebalo mešati sa „transmigracijom", koja je pogrešno verovanje da se mnogi mogu ponovo roditi kao u formi životinje. Prema mojim istraživanjima, to se ne dešava. Kada se duša čoveka reinkarnira, ona uvek naseljava ljudsko telo. Na žalost, on može pasti toliko nisko da po svojoj prirodi postane animalistički, ali nikada neće uzeti formu životinje. To je potpuno drugačija vrsta duha.

Ne znam zašto je nekim ljudima toliko teško da razumeju ideju reinkarnacije, kada je mogu povezati sa svojim životima. Svi se mi stalno menjamo. Ne menjati se značilo bi da ste prestali da rastete. U tom momentu počinjete da stagnirate i počinjete da umirete. Menjamo se toliko da često može da nam se učini da smo u ovom jednom životu proživeli mnogo njih. Idemo u školu, venčavamo se, dobijamo decu, nekada se ponovo venčavamo. Možemo promeniti zanimanje, odlazeći ponekad u potpuno drugačijem pravcu. Možemo putovati ili neko vreme živeti u inostranstvu. Možemo doživeti traumu i tugu zbog smrti ili tuge voljenih osoba. Ako imamo sreće, naučimo da volimo i ostvarujemo svoje ciljeve. Sve su to stadijumi u našim životima i svaki je potpuno drugačiji od drugog. Pravimo greške i ,uz malo sreće, učimo iz njih. Čujemo da ljudi kažu: „Ne znam kako sam mogao da pravim takve gluposti kad sam bio mlađi. Skoro kao da se to dogodilo nekom drugom."

Znam da nikada ne bih ponovo mogla da budem mlada tinejdžerka iz srednje škole kakva sam nekad bila. Ne bih čak mogla ni da se povežem sa njom, toliko naivnom i stidljivom. Sada ne bismo imale ništa zajedničko. A ona nikada ne bi mogla da razume kompleksnu osobu kakva sam postala. Ipak, mi smo jedna ista osoba.

Tako ja gledam na prošle živote. Znamo da smo ih živeli, baš kao što znamo da smo proživeli svoje detinjstvo. Mogli bismo ih nazvati detinjstvom duše. Nadajmo se da smo naučili da primenimo znanje koje smo stekli tokom stotina godina pravljenja grešaka, postojanja kao ljudi. Ali baš kao što postoje ljudi kojima je potrebno više vremena da odrastu, tako postoje i ljudi koji moraju da prožive mnogo života pre nego što nauče makar jednu lekciju.

Na svoja tela možemo gledati kao na formu reinkarnacije. Znamo da se naša tela neprestano menjaju. Ćelije konstantno odumiru i obnavljaju se u beskrajnom ciklusu. Svakako nemamo isto telo koje smo imali pre deset, dvadeset ili trideset godina. Promenilo se nabolje ili nagore.

Reinkarnaciju možemo posmatrati kao školu za dušu, niz lekcija i nivoa koje treba da savladamo zbog sopstvenog učenja i rasta. Tada možemo prestati da proklinjemo loša vremena koja nas često nalaze i naučimo da o njima razmišljamo kao o testovima i ispitima na kojima treba da prođemo ili padnemo. Ne možemo da promenimo ono što nam se dogodilo u ovom životu ili u drugim životima. Možemo jedino da učimo iz toga i krenemo dalje, dozvoljavajući prošlosti da nas vodi i podučava.

Doktrina reinkarnacije je filozofija i kao takva ne umanjuje nijednu ustanovljenu formu religije. Pre je poboljšava, čini je potpunijom. Svako ko zaista proučava ideju otvorenog uma shvatiće da je moguće verovati u oba. Ove dve stvari se ne sukobljavaju međusobno. Reinkarnacija ne pripada mračnim veštinama. Ne treba je neselektivno stavljati u isti koš sa okultnim. Ona je načelo ljubavi i kao takva može da se kombinuje sa bilo kojom religijom u čijoj je temeljnoj osnovi ljubav. Mnogi ljudi koji naslepo pipaju u mraku u potrazi za odgovorima ovde mogu pronaći ono za čime tragaju. Ona je poput jarkog svetla na kraju tunela.

Vi zapravo živite večno jer je duša večna, ona ne može umreti. Život je kontinuirano postojanje, prosto se prelazi iz jednog tela u drugo. Menjate tela jednako lako kao što menjate setove odeće. Kada je odelo previše staro i iznošeno ili previše iscepano i oštećeno da bi se moglo popraviti, odbacujemo ga. Nekim ljudima je ovo teško, oni nisu voljni da ga odbace bez obzira na to koliko je odrpano. Konačno, vezujemo se za stvari. Ali vi imate telo, vi niste telo.

Biće onih koji će misliti da je ideja o ponovnom rađanju previše komplikovana, previše radikalna, previše komplikovana da se razume. To su ljudi koji možda još uvek nisu spremni za koncept reinkarnacije. Oni bi trebalo da nastoje da žive najbolji mogući život kroz svoje sopstveno uverenje, ono sa kojim se mogu povezati i sa kojim se osećaju prijatno. Niko nikome ne bi trebalo da nameće ova uverenja.

Koncept vraćanja kroz vreme je mnogim ljudima fascinacija. Zašto? Potraga za istinom, privlačnost nepoznatog ili želja da se vidi kako su drevni narodi živeli? Možda sumnja da je prošlost bila bolja od sadašnjosti? Jesu li zato priče o vremenskoj mašini toliko popularne? Možda čovek potajno želi da se oslobodi lanaca koji ga vezuju za sadašnjost i da slobodno luta kroz vreme bez ograničenja ili restrikcije.

Ja sam regresionista. To je moderni naziv za hipnoterapeuta koji je specijalizovan za regresiju u prošle živote. Ne koristim hipnozu na konvencionalan način kako bih pomogla ljudima da se oslobode suvišne težine, prestanu da puše ili da se oslobode bola. Već više od dvadeset godina veoma sam zainteresovana za reinkarnaciju. Sve je počelo kada sam gledala svog muža regresoterapeuta kako izvodi regresivne eksperimente. On je koristio konvencionalne hipnotičke metode i o reinkarnaciju se spoticao prilično „slučajno" radeći sa ženom koja je želela da se oslobodi suvišnih kilograma.

Priča o našoj prvoj avanturi u nepoznato i njenim tragičnim posledicama ispričana je u mojoj knjizi Pet zapamćenih života (Five Lives Remembered). Moj muž je gotovo ubijen u užasnoj saobraćajnoj nesreći i proveo je godinu dana u bolnici. Nakon dugog i teškog oporavka, više nije imao nikakvo interesovanje za hipnozu. Njegov život se nastavio u sasvim drugom pravcu.

Ali moje interesovanje je bilo pojačano iskustvima prošlih života kojima sam bila izložena. Otvorila su se vrata ka čitavom novom svetu mogućnosti. Uvek sam volela istoriju a ovo je bio fascinantan način da se ona istraži. Postalo je mnogo življe od istorijskih knjiga sa suvoparnim, bajatim činjenicama i datumima. Ovaj metod je bio sličan prolasku kroz vremenski tunel i zapravo sretanju ljudi koji su živeli u prošlosti. Bilo je moguće razgovarati sa onima koji su proživljavali prošlost kao da se ona upravo dešava. Da, vrata su se otvorila i ja sam bacila pogled na nepoznato. Neću dozvoliti da se za mene zauvek zatvore. Ako moj muž više nije zainteresovan, moraću da naučim kako da sprovedem sopstveno istraživanje.

Konvencionalni metodi indukcije me nisu privlačili. Smatrala sam da zahtevaju previše vremena i da su naporni i za subjekta i za operatora. Sadržali su mnogo testova za utvrđivanje dubine transa. Često sam pretpostavljala da većina ljudi podsvesno prezire da ih neko testira. Uslovljeni brojnim godinama školovanja, preziru da budu dovedeni u situaciju u kojoj osećaju da moraju da prođu ili padnu. Teško im je da se opuste ako su u defanzivi. Ti testovi se koriste da se izmeri dubina stanja transa pod pogrešnom pretpostavkom da to ima nekakve veze sa mogućnošću da se dopre do podsvesnog. Dokazano je da je to netačno. Ljudi su u stanju hipnoze veliki broj puta u toku dana, a da to i ne uviđaju. Očekuju da to bude nešto drugačije od onoga što jeste, potpuno prirodno stanje.

Svaki čovek prolazi kroz najdublje moguće stanje transa barem dvaput u toku dana. To se dešava kada tonu u san uveče i ujutru neposredno pre nego što se u potpunosti probude. Dokazano je da svaki put kada gledamo televiziju i u potpunosti se uživimo u priču, uđemo u stanje izmenjene svesti. Takođe se to često dešava kada vozimo monotonim delom auto-puta ili slušamo dosadnu propoved ili predavanje. Svi mi vrlo lako ulazimo u izmenjena stanja i većina ljudi bi bila šokirana kada bi im bilo rečeno da su i ne znajući bili u stanju hipnoze.

Osećala sam da mora postojati brži, lakši način izazivanja transa za svrhe regresije koji bi mogao iskoristiti ovo prirodno stanje. Proučavala sam moderne tehnike i otkrila da zaista postoje mnogi brži i jednostavnije metode. Ove metode trenutno koriste neki lekari za kontrolisanje bolesti i bola. Oni uglavnom koriste regije mozga zadužene za vizualizaciju, omogućavajući subjektu da učestvuje u igri korišćenjem vođenih slika. Improvizovala sam zadovoljavajući metod i počela da eksperimentišem 1979. godine. Subjekte sam lako našla jer se čini da postoji interesovanje za ovu filozofsku ideju, čak i ako je interesovanje samo iz pozicije radoznalosti.

Kritičari tvrde da hipnotizer govori subjektu da ide u prošli život a da su sećanja rezultat toga što osoba želi da udovolji hipnotizeru. U svojoj tehnici dajem sve od sebe da ne sugerišem. U normalnim okolnostima nikada im ne govorim da idu bilo gde. Sve se dešava spontano.

Planirala sam da svoj metod tretiram kao naučni eksperiment i vidim da li ga je moguće ponoviti. Htela sam da ga primenim na što je moguće većem broju tipova ljudi. Ako se dobiju isti rezultati, smatrala sam da će to doprineti validnosti teorije o reinkarnaciji. Pokušala sam da ostanem objektivna, ali kada je devedeset i pet odsto onih koje sam hipnotisala sledilo isti obrazac pojavljujući se sa prethodnim životom potkrepljujući priče onih drugih ‒ bilo je teško ostati potpuno neutralan. Ljudi su govorili da postoje i druga objašnjenja pored reinkarnacije. To je, naravno, moguće. Ali moje istraživanje me vodi ka verovanju da se subjekti prisećaju stvarnih sećanja iz svoje prošlosti. Kako sam vodila u regresije sve više i više ljudi, uvidela sam da je metod ponovljiv na svim tipovima ljudi, čak i na neobrazovanima i skeptičnima. Često subjekti nisu verovali u prethodne živote ili čak nisu ni razumeli šta sam ja radila. Ipak, rezultati su bili isti.

Kao i drugi koji rade na polju istraživanja reinkarnacije, nadala sam se da ću svoje podatke dodati sve većoj količini materijala koji su drugi prikupili. Neke istraživače interesuje samo statistika, koliko ljudi se seća života u određenim vremenskim periodima. Ali ja volim ljude, tako da sam zainteresovana za njihove priče. Više volim da radim jedan na jedan, sa pojedincem, nego da radim grupne regresije. Na taj način može da se dobije kompletna priča. Takođe, operator (ili vodič) ima bolju kontrolu nad bilo kakvom traumom koja može nastati iz sećanja.

Sa ovom tehnikom praktično svako može da se seti svojih prethodnih života čak i u najblažem hipnotičkom stanju. Postoji mnogo različitih nivoa hipnotičkog transa. Ona su izmerena u laboratoriji na naučnim instrumentima. U regresijama što je dublje stanje, to je moguće dobiti više detalja. Utvrdila sam da stepen transa može da se izmeri fizičkim reakcijama subjekata i načina na koji odgovaraju na pitanja. U blažim stanjima neće ni misliti da se dešava bilo šta neobično. Psovaće kako su potpuno budni i ne mogu da shvate odakle dolaze informacije. Kako je svesni um i dalje vrlo aktivan, misliće da je to samo njihova mašta. U blažim stanjima subjekat će često događaje iz prethodnog života posmatrati kao da gleda film. Kako se hipnotičko stanje produbljuje, subjekat će naizmenično posmatrati život i učestvovati u njemu. Kada sve posmatraju očima druge osobe i doživljavaju emocionalne reakcije, padaju u niže stanje. Svesni um postaje manje aktivan i oni se uključuju u ono što vide i doživljavaju.

Najbolji subjekti su oni koji mogu da dosegnu somnabulističko stanje. U ovom stanju će u potpunosti postati ličnost i ponovo proživeti ceo život, čak do te mere da nemaju sećanje na bilo koji drugi vremenski period. Postaju, u svakom smislu, osoba koja je živela stotinama ili hiljadama godina ranije. U poziciji su da iznesu svoje verzije istorije. Ali mogu da kažu samo ono što znaju. Ako su bili seljaci, neće imati znanje o tome šta se dešava na kraljevskom dvoru i obrnuto. Često neće imati predstavu o događajima koji se mogu naći u svakoj knjizi istorije, ali koji nisu imali lični značaj za njihove živote u to vreme.

Kada se probude, neće se sećati skoro ničega, osim ako su dobili instrukciju da se sećaju. Subjekti misle da su jednostavno zaspali i bilo koja slika koja se možda zadržala u svesti deluje kao fragment sna koji bledi. U somnabulističkom stanju mogu da pruže mnogo informacija jer su, u svakom pogledu, ta ličnost koja živi u tom prošlom vremenskom periodu. Nekome ko nikada nije video ovaj fenomen efekti mogu biti zapanjujući. Fascinantno je a ponekada i uznemirujuće iskustvo posmatrati kako se subjekat u potpunosti menja i preuzima manirizme i modulacije glasa nekoga sasvim drugog.

Somnabuliste je teško naći. Dik Satfen, uvaženi stručnjak za reinkarnaciju, kaže da se pojavljuju jednom u svakih deset subjekata. Kaže da ako je u prostoriji prisutno trideset ljudi, troje od njih će verovatno biti sposobni za somnabulističko stanje. Moje šanse nisu bile toliko velike. Ja sam utvrdila da je to otprilike jedan od dvadeset. Veliki broj ljudi je veoma radoznao za ono što se dešava i zadržavaju svoje zidove i odbrane podignutima, čak i u transu. To ih sprečava da padnu u najdublje stanje. Otkrila sam da mora da se izgradi poverenje pre nego što ti zidovi padnu. Subjekti moraju znati da su potpuno bezbedni. Verujem da zaštitni mehanizmi uma i dalje funkcionišu jer sam imala ljude koji bi se istog momenta probudili iz dubokih stanja ako bi videli ili doživeli nešto što je za njih neukusno ili zastrašujuće. Ovo je gotovo isti način na koji se budimo iz noćnih mora. Moja hipnotička tehnika nije kontrola nad umom druge osobe, već sposobnost da se izgradi poverenje i saradnja unutar tog uma. Što je veće poverenje koje se ustanovi, više se informacija oslobađa.

Ne, nikada do sada nisam naišla na Kleopatru ili Napoleona. Meni je to znak validnosti da se većina ljudi seća života koji su bili obični i rutinski. Ako bi neko hteo da se pomuči da izmisli priču kako bi udovoljio hipnotizeru (kako su „stručnjaci" sugerisali), mislim da bi smislio neku uzbudljivu avanturu. Meni bi to bila fantazija. Videli bi sebe kao heroja koji izvodi divna i veličanstvena dela. To nije slučaj. Povremeni drugačiji, uzbudljivi životi su retki. Dosadni, nezanimljivi, svakodnevni ih daleko prevazilaze. To bi bio ekvivalent stvarnom životu. Daleko je veći broj običnih, jednostavnih ljudi koji se bave svojim iz-dana-u-dan životima od nekolicine onih koji dospeju na naslovne strane novina.

Regresije koje sam radila prepune su takvih slučajeva. Vojnici koji nikada nisu otišli u rat, američki domoroci koji su vodili miran život umesto da se bore sa belim čovekom. Farmeri i rani doseljenici koji nisu znali ni za šta osim za teške fizičke poslove, tuge i nesreće. Neki nikada nisu radili ništa osim što su se starali o svojim životinjama, gajili useve i u nekom momentu umirali, istrošeni pre vremena. Najuzbudljiviji događaji u njihovim životima bili su venčanje, rođenje deteta, putovanje u grad ili sahrana. Većina ljudi koji danas žive potpali bi u sličnu kategoriju. Ono što je impresivno u vezi sa većinom regresija nisu dela i avanture osobe, već potpuno stvarne, ljudske emocije koje su doživeli. Kada se osoba probudi iz transa, sa još uvek svežim suzama na obrazima nakon prisećanja na događaj koji se odigrao pre više od dve stotine godina, niko ne može da joj kaže da je to fantazija. To je slično ponovnom proživljavanju traumatičnog događaja iz detinjstva, ponovo pokrenutim sa svim potisnutim osećanjima koja izlaze na površinu nakon mnogo godina. Niko ne može da vam kaže da se takav događaj iz detinjstva nije dogodio jer ga se često svesno setite ili neko drugi može da ga potvrdi. Regresija je, prema tome, slična iskopavanju sećanja iz detinjstva. Možete da ga smestite na njegovo mesto, vidite kako je uticao na sadašnji život i pokušate da naučite nešto iz iskopanog sećanja.

Jedno objašnjenje ovog fenomena je kriptoamnezija ili skriveno sećanje. To je teorija da ste to nekada negde pročitali, videli ili čuli i to ušuškali u svom umu. Onda pod hipnozom prigodno to izvučete i iz toga istkate priču. Meni ovo objašnjenje nije dovoljno. Ako držite skrivena sećanja, onda takođe zadržavate i sećanja na sve što vam se dogodilo u ovom životu. To je činjenica. Ali subjekt somnabulista zaboraviće sve što se ne odnosi na vremenski period koji ponovo proživljava. U ovoj knjizi ima veliki broj takvih primera. Subjekti često neće znati o kakvim predmetima pričam jer oni ne postoje u njihovom vremenskom okviru. Ili ću upotrebiti reč ili frazu koju ne razumeju. Često je teško objasniti stvari koje su nam dobro poznate u jednostavnim terminima. Probajte to nekad. Ako je subjekat koristio skriveno sećanje, zašto su onda ove moderne stvari zaboravljene? One su takođe deo sećanja sadašnje ličnosti.

Još jedna teorija je da će subjekat „igrati na sigurno i pričati samo o vremenskom periodu ili zemlji o kojima ima neko znanje. Ovo sam osporila veliki broj puta. Prilično je uobičajeno da subjekat govori o životu u kulturi koja mu je potpuno nepoznata. Njegovo odlično sećanje na zemlju i običaje ili verovanja može se kasnije proveriti istraživanjem. Ovo se dogodilo mnogo puta sa subjektom predstavljenim u ovoj knjizi. Teško da bih razgovor o životu koji se odigrao pre dve hiljade godina u zemlji na drugom kraju sveta nazvala „igranjem na sigurno. Ipak, njenoj krajnjoj tačnosti može se samo čuditi. Istraživanje je otkrilo da je njeno sećanje zapanjujuće. A to je samo jedan od života koje je iznela tokom našeg rada.

Kako sam ja pisac sa nezasitom radoznalošću, ušla sam u ovaj istraživački projekat sa motivom. Nameravala sam da uvedem u regresiju što je više dobrovoljaca bilo moguće i sakupim od njih dobijene informacije u knjige koje opisuju različite periode istorije. Imala sam veliki broj ljudi koji su išli u iste vremenske periode i potvrdili priče jedni drugih dajući iste informacije o tadašnjim uslovima. Možda ovaj projekat i postane stvarnost.

Ali kada sam upoznala Ketrin Haris (pseudonim), shvatila sam da će moj rad sa njom zameniti prethodne planove i postati knjige same od sebe. Informacije koje su proizašle iz njene podsvesti bile su jedinstvene i informativne i smatrala sam da su izuzetno važne.

POGLAVLJE 2

Subjekat

Ko je Ketrin Haris i kako se dogodilo da se naši putevi ukrste? U vreme kada smo se upoznale, nisam imala predstavu šta nam sudbina sprema. Nisam mogla ni da pretpostavim da ćemo krenuti na putovanje koje će trajati godinu dana i odvesti nas u prošlost u vreme Hrista. Verujem da takvi susreti nikad nisu slučajni.

Bila sam na zabavi koju je organizovala grupa ljudi zainteresovanih za metafiziku i psihičke fenomene. Bio je tu veliki broj ljudi sa kojima sam već radila u hinotičkim regresijama, ali je isto tako bilo i mnogo stranaca. Ketrin, koja je bila zainteresovana i radoznala za neuobičajeno, bila je tu sa prijateljem. Tokom večeri, poveo se razgovor o mom radu i, kao i obično, javio se veliki broj dobrovoljaca i želeli su termin kao subjekti. Mnogo je veće interesovanje za ovo polje nego što većina ljudi uviđa. Često postoji stvarni razlog za želju za regresijom, kao što je traženje karmičkih veza ili da bi se oslobodilo fobije, ali u najvećoj meri je to prosto radoznalost. Ketrin je želela da bude dobrovoljac i dogovorile smo susret.

Ketrin, ili Kejti kako su je prijatelji zvali, imala je samo dvadeset i dve godine kada sam je upoznala tog važnog dana. Bila je niska i prilično punačka za svoje godine, kratko ošišane plave kose i očima koje su iskrile i činilo se da vide ispod površine. Delovalo je da njena ličnost isijava iz svake pore njene kože. Delovala je toliko veselo i živahno, toliko zainteresovana za ljude. Kasnije sam kroz naše druženje otkrila da će ovo često bila fasada da prikrije njenu bazičnu stidljivost i nesigurnost. Bila je Rak u horoskopu, a ljudi rođeni u ovom znaku obično nisu previše druželjubivi. Ali ona je isijavala autentičnu iskrenost. Bilo joj je iskreno stalo do ljudi i uradila bi sve za njih. Posedovala je urođeni smisao za mudrost koji je prevazilazio njene godine. U momentima kada bi se pojavili znaci nezrelosti, to je delovalo nekako neprimereno. Morala sam uporno da podsećam sebe da ona ima samo dvadeset i dve godine, kao i moj sin. Pa ipak, nisu bili nimalo slični. Ona je delovala kao jako stara duša u obmanjujuće mladom telu. Povremeno sam se pitala da li još neko ima isti utisak.

Ketrin je rođena u Los Anđelesu 1960. godine, a posao njenih roditelja zahtevao je mnogo putovanja i česte selidbe. Bili su članovi Crkva Skupštine Božje tako da Kejtina verska pozadina svakako nije bila ona koja je ohrabrivala misli o reinkarnaciji i hipnozi. Rekla je da se na službama u crkvi nikada nije osećala kao da tu pripada. Veliki deo buke i okretanja koja su se dešavala su je plašila. Kao mlada devojka često je u crkvi imala poriv da se prekrsti kao katolici. To je delovalo kao savršeno prirodno. Ali nakon što ju je majka strogo ukorila, pomislila je da je bolje da to ne radi u javnosti. Roditelji su je smatrali čudnom. Nisu mogli da shvate njeno opiranje tome da bude kao oni. Anonimnost u ovoj knjizi tražila je prvenstveno iz zabrinutosti za osećanja svojih roditelja. Osećala je da nikada ne bi razumeli, iako je njoj ideja o mnogim životima bila lako razumljiv koncept. Nije želela da rizikuje mogućnost da njen privatni život bude narušen. Složila sam se da ispoštujem njene želje i njen identitet sačuvam kao tajnu.

Brojne selidbe njene porodice kroz mnoge od država SAD konačno su ih dovele u Teksas kada je Kejti bilo šesnaest godina. Selila se dva puta tokom druge godine srednje škole i sada ponovo u trećem razredu. Bila je umorna od stalnog navikavanja na nove škole, različite nastavne metode i privremene prijatelje. Uprkos protestu svojih roditelja, napustila je školu na početku trećeg razreda srednje škole. To je bilo njeno kompletno formalno obrazovanje. To je bila prednost u našem radu. Mogle smo biti sigurne da stvari o kojima priča pod hipnozom nisu poticale iz njenog obrazovanja. Ionako ne znam ni za jednu školu koja podučava takvim stvarima. Više i ne stavljaju akcenat na geografiju kao nekada. Ona je izuzetno inteligentna devojka, ali njeno znanje ne potiče iz knjiga.

Kada je napustila školu i postala prividno slobodna, shvatila je da ne može tako lako da nađe posao zbog ozbiljnog nedostatka obrazovanja ili obuke. Nakon godinu dana razočaravajućih muških poslova, sa sedamnaest godina je odlučila da položi GED test (test koji je ekvivalent srednjoj školi) i priključila se vazduhoplovnim snagama kako bi se obučila za posao. Tamo je provela dve godine, specijalizujući se za kompjutere. Još jedna značajna stvar za naš rad bila je što tokom vremena koje je provela u vazduhoplovnim snagama nijednom nije napustila Sjedinjene Države, a ipak je u dubokom transu opisala brojna mesta u inostranstvu do najsitnijih detalja.

Kada je napustila službu, ona i njena porodica ponovo su se preselile u gradić na srednjem zapadu gde sam je i upoznala. Sada svoje veštine u radu na kompjuteru koristi radeći u kancelariji. Deluje dobro prilagođeno i ima normalan društveni život. U slobodno vreme čita fantastiku i ljubavne priče koje su sada veoma popularne. Ideja o istraživanju knjiga u biblioteci u potrazi za informacijama koje su od vitalnog značaja za ove regresije ne bi joj pala na pamet.

Od prvih seansi znala sam da ona nije običan subjekt. Brzo je ušla u dubok trans, pokazala senzorne senzacije poput ukusa i mirisa, doživela emociju i nakon buđenja ničega se nije sećala. Uvek je mislila da neće imati problema da uđe u trans, ali je isto tako bila iznenađena lakoćom s kojom je to postigla. Znala sam da sam našla savršenog subjekta somnabulistu. Kako je ovo najlakši tip za rad, želela sam da sa njom uradim više seansi ukoliko bi ona bila voljna. I ona je bila radoznala i složila se sa tim, dokle god njeni roditelji ne bi saznali za to. Nadala sam se da neće doći do problema u tom segmentu, ali ona je po zakonu bila punoletna i mogla je sama da donosi odluke. Potom je priznala da je celog života progone sećanja koja deluju kao da tu ne pripadaju. Smatrala je da odgovori možda leže u reinkarnaciji i želela je to da otkrije.

Kada je postalo očigledno da bih od ove devojke mogla da dobijem mnogo dragocenih informacija, počele smo da se viđamo redovno jednom nedeljno. Pošto ja živim u izolovanom ruralnom kraju, dogovorile smo se da se nalazimo u kući moje prijateljice Herijet. Kuća je u gradu i lako pristupačna obema. Herijet je koleginica, edukovani hipnotizer. Nikada nije radila sa somnabulistima i bila je zainteresovana za moj rad sa Kejti. Bila je nestrpljiva da vidi šta će se desiti. Nakon što su informacije počele da izlaze na površinu, bila sam srećna što imam Herijet kao svedoka. Kasnije su i drugi prisustvovali seansama. Bilo nam je prilično teško da poverujemo u ono što se dešavalo. Bili su nam potrebni svi mogući svedoci kako bi se isključila mogućnost optužbe za obmanu.

Posle prve dve seanse uslovila sam je (uslovila u smislu uslovnog refleksa, treninga, prim. prev) da uđe u duboki trans na spomen ključne reči. Ovo je mnogo brže i štedi dugotrajan pripremni rad. Nismo imale predstavu kuda ovaj eksperiment vodi i naša avantura je počela. Putovanje koje će nas odvesti do ljudi i mesta o kojima nismo mogli sanjati ni u najluđim snovima. Postalo je istinsko putovanje kroz vreme i prostor.

U početku joj nisam govorila da ide na neko određeno mesto ili u određen vremenski period. Puštala sam da informacije izlaze spontano. Prošlo je mesec dana i odlučila sam da budem sistematičnija i pokušam da usmerim regresije u nekoj vrsti hronološkog reda. Počela sam da idem unazad u skokovima od po sto godina nastojeći da otkrijem koliko je života živela, ali je sasvim moguće da sam usput neke propustila. Često su se pojavljivale nejasne činjenice koje je bilo moguće verifikovati jedino marljivim istraživanjem. Susrele smo se čak i sa duhovnim carstvom u kom smo dobile informacije o tome šta se dečava nakon što duša napusti telo i uđe u takozvano „mrtvo" stanje. Veći deo ovoga biće pokriven u knjizi Između smrti i života.

Svake nedelje pokušavala sam