Među zidovima

By Milica Janković

Zbirka priča Među zidovima je refleksivna proza, u kojoj spisateljica ostavlja svedočanstvo o svom životu, te tako podseća na dnevnik. Upoznaje nas sa svojim mislima, osećanjima i sećanjima dok bolesna leži u krevetu. Okružena belim zidovima, prozorska okna kroz koja vidi parče plavetnog neba i krovove kuća jedina su joj spona sa spoljnim svetom. Iako je svesna svoje bolesti i nemoći, ipak bi da bude bar malo srećna...

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: May 15, 2022
• ISBN: 9791221334357

Book preview

Milica Janković

MEĐU ZIDOVIMA

Copyright

First published in 1932

Copyright © 2022 Klasika

MEĐU ZIDOVIMA

Trinaest meseci nisam izašla iz svojih zidova. A posle nije došlo oslobođenje; promenila sam samo stan.

Beli zidovi, zelena vrata, veliki prozor bez zavese. Trinaest meseci ležala sam nepokretna na postelji, samo su mi pogledi izletali kroz prozor. Jedina moja veza s nebom – drveni okvir, u koji je stao ceo moj svet.

Ako je ko hteo nešto veselo, neka odmah zatvori knjigu. Ako je hteo nešto novo, tako isto; ovo je staro kao patnja. Ali ako vam je dosta da to bude čovečanski, onda pročitajte; nećete ništa izgubiti. Možda ćete nešto i naći. Ljudi cene retke stvari. Ovde su radosti retke.

Nikako ne mislim redom opisivati te duge mesece moga života; to bi bilo svirepo prema dobrim ljudima koji su mi poklonili svoju pažnju, svoje milosrđe. Hoću da dam samo pojedine trenutke koji mi se čine bolji od drugih. Ma kako da je čovek propao, ako mu je ostalo oko i misao, nađe se i za njega pokoje zrnce od koga živi duša.

U trenucima svežeg ogorčenja želela sam da pišem pesme. Crne pesme – tako bi se zvala moja knjiga kad bih bila pesnik. Nadahnuće što u tom trenutku možeš da krećeš rukom. Zahvalnost što ne vrištiš od bola, što možeš da miruješ sat i po i da misliš obične, dobre misli. Odahnuće, zadovoljstvo što ti srce ne treperi od bolova telesnih. Skrušenost što telo ustupa koji momenat duši. Tiho oduševljenje što su to popodne doletali k tebi pametni pogledi deteta koje se divi tvojoj nepomičnosti.

Ah, neka se nikad ne napišu moje pesme. Ima mnogo crnih stvari na ovom božjem belom svetu. Neću ja nikome nerve da trzam. Baš zato što su moji isuviše istrzani. Ali htela bih da ovu knjižicu pročitaju oni kojima nikada nije dosta. Bojim se da će biti baš obrnuto.

MOJ VIDIK

Došavši sa dalekog, lepog puta, za koji nisam bila sposobna, tu sam se sručila, tu sam pala, u ovu malu sobu, prvu koja se pod rukom našla. I tu sam ostala godinu i mesec dana. U tamnici.

Kroz prozor zidovi tuđih kuća, visoki i niski, sivi, nemilosrdni. Usred Beograda pustinja pred očima. Ispod mene jedna minijaturna bašta, koju ne vidim. I gore – parče neba. Sa najvišeg zida u izvesne sate poletalo je meko čudno jato šarenih golubova i kružilo po plavom nebu. I u izvesne sate, pred podne, ja sam ih čekala kao da mi nešto nose.

Baš pred samim prozorom izbočilo se jedno golo drvce. Biće možda utešno kad ozeleni. Sad smeta; liči na rebra od kostura.

Ceo dan klizim okom po širokom i visokom, sivom zidu prema meni. Otuda dolazi užasna graja – to je nekakva škola, viša, sudeći po krupnim muškim glasovima. Po zidu gore puno tankih, plehanih dimnjaka, koji se u Beogradu zovu „petlići". Petlići se okreću kad duva vetar. Vrteške svojom crnom bojom i prostačkim oblikom ne donose mom visokom, sivom susedu nimalo više lepote. Naprotiv. Dosad nisam znala kako pustinjski može da izgleda zaleđe jedne škole koja ima možda lepu fasadu i koja je puna života nemirne omladine. Nikako ne mogu da se pomirim s tim zidom u koji moram da gledam.

Po tom zidu puzile su kao očajnici moje oči, tražeći mestašce odmora, tražeći udoljicu, trag vlage i mahovine, bledorumeno lice cigle što proviruje iz oguljenog maltera. Uzalud. I gušila sam se od misli kako je crvenim ciglama slepljenim i zalepljenim tako čvrsto tom strašnom, sivom smesom. Uz taj zid se pela i ranjavila moja duša; po tom glatkom, bezbojnom bedemu vešala sam jedan po jedan svoje bolesne živce. Probala sam toliko puta da ga srušim, da gledam kroz njega, preko njega. Uzalud. Suviše je čvrst, suviše neprovidan, suviše visok i siv. Sve što je moje pretvaralo se u nemoć. Samo kad golubi padnu i polete s njega, prožubori za jedan trenutak radošću boja i lepotom pokreta. Zar nije čudno, i zid tamnice može da bude stanica krilatim bićima za let u nebo.

Desno od glave mi je prozor, levo zid moje sobe. Zazidana sam unutra. I spolja moj vidik je zazidan. Druge su kuće ipak niže i ostavljaju mi više neba. Samo nebo gore – to je širina, to je sloboda, ali je ona tako daleko, tako visoko.

Stvorena sam tako da ne mogu da zavidim čoveku. Ali zato ’tici zavidim s divljenjem i s dobrotom.

Volim njeno krilo kad leprša u borbi s prostorom i smešim mu se kad mirno, kao nepokretno, pobednički seče vazduh i lebdi u visinama. O, ’tice, male tačke nad mojom tamnicom, vi i ne slutite koliko ste mi pomogle da podnosim svoju robiju.

Čujem plačevno dečji glas jedne starice spolja. Kako je tužan dečji glas bez detinjstva. Baka ima osamdeset pet godina. Pipajući po zidovima i tarabi, ona dolazi