Ostrvo Odeja

By Lina Milicevic

Pripadnost ekstremima ljudskih karaktera i ljubav ka kreativnom izražavanju kreiraju prijateljstvo dve osobe suprotnih polova, stavova, percepcije. 

Shvataju da nisu sami u neshvaćenosti, pa večiti depresivac i večiti optimista započinju svoj put samospoznaje. Koliko će se preobratiti i šta će shvatiti? Odgovor se krije između korica ( u ovom slučaju odgovori će zasvetleti na ekranu) :) 

 

• Language: Српски језик
• Publisher: Lina Milicevic
• Release date: May 16, 2020
• ISBN: 9781393612735

Book preview

Milićević Lina

I DEO

Žeks od Žeksolindžizma

––––––––

Moj život je neverovatno dosadan i to moram pokazati čitavom svetu!

Vreme prolazi veoma sporo danas. Za nesreću, ni ovaj dan mi nije poslednji.

Isti je kao i svi ostali. Sedim, pitam se čemu služe sve ove stvari koje nas okružuju. I sve ove misli me totalno izludjuju.

Gidens Žeks, oličenje tame, njen verni podanik i obožavalac, mali ridji Gigi, labudoorator, sa gorkim ukusom u ustima, sedi u Drvu i pije svoj beli špricer. Razmišlja o besmislu života, jer druga razmišljanja su još besmislenija. Treba steći iskustvo i uhvatiti se u koštac sa takvim mislima. A on je još uvek zelen. Od kada je ovde? Koliko dugo sedi? To sada nije ni važno. Važno je jedino ono što je sada i ono što je bilo. A ono što će biti, biće isto kao i do sada. Ili drugačije?! Ako bude isto, onda će on i dalje sedeti u Drvu sam, piti špricer beli i smišljati načine kako prekratiti muke. Da nema svrake u njemu, možda bi se i usudio na taj čin samouništenja. Ako pak, to što bude, bude drugačije od ovoga sada, da li će biti bolje? Ili ipak neće. Ako bude bolje, da li je on spreman na bolje? Kako da bude spreman kada je navikao na ništavilo i umbru. I na kraju, kako možemo znati šta je bolje, a šta gore? Na osnovu  kojih kriterijuma se vrši komparacija?! 

Gidens nije bio u mogućnosti da odgovori na ova pitanja. Ne zato što on ne zna kako da dođe do odgovora, niti što je, ne daj Bože, glup, već je umoran. Jako je umoran od besmislenog života, praznih razgovora kao i praznih čaša za špricer beli.

Podiže ruku da još jedan hladni  asesin  sklizne niz grlo i u utrobi napravi lumperaj. Sklopi oči, koje nikada otvorene nisu ni bile, i utonu u blago ništavilo.

Sedi u Drvu. Uvek sedi u Drvu. Iznad njega su nebesa, a ispod je zelena trava. Prži je pogledom, dok nebesa prekriva tamno sivilo. Ponovo oluja. Uvek je oluja. Stolovi su drveni i stari. Nikada nisu ni bili novi. Stolice isto. Konobar Laza kezi se kiselo, Gidens je za njega samo novčanica. Samo da popije što više špricera, da mu se pomuti um, da ne zna da li je popio 12 ili 13?! Ili možda 15? Prezire konobare. Naliva ga vinom osrednjeg kvaliteta, kiselom vodom starom pet dana, cerekljivo pita treba li mu još nešto, da li je sve u redu. Jedan bednik više. Nekad pojede pljeskavicu. Od čije li je životinje to meso sačinjeno? Od neke mrše, ali njemu to ne smeta. Žeksov želudac je veoma imun, kroz njega stalno prolaze razne bljuvotine.

Oko njega su besposleni ljudi. Vode dosadne razgovore, smeškaju jedni drugima, a prava lica skrivaju. Jesu li prijatelji? Sve sami licemeri i egoisti. Okružen je koristoljubljem, podsmehom i ironijom. Svuda su mržnja i zavist. On je samo nemi posmatrač kratkotrajnog života. Tama je večna. Tama je bolna. Tama je istina. Tama je nezamenljiva. Zatvori oči - tama, otvori - isto tama. Uvek i svuda je tama.

Da li sam ja, Gidens Žeks, možda zalutao? Stariji od najstarijeg i mlađi od najmlađeg. Lepši od najlepšeg i grđi od najgrđeg. Bogatiji od najbogatijeg i bedniji od najbednijeg. Mudriji od najmudrijeg, gluplji od najgljupljeg. I nesrećan. Nikad srećan. Sve je crno. Mrak, tama. Zatvori oči ~ tama. Otvori oči ~ opet tama .

Žeks stoji ispred obrazovne ustanove. Stoji i gleda u to zdanje koje guta. Mladež, željna boljeg života, prestiža i titula dolazi ovom gigantu i daje sve što može dati. Nadaju se da će iz ovog zdanja izaći pametniji, mudriji, spremniji za samostalan život. Misle da će im sva vrata biti otvorena kada u ruci budu imali papir bezvredan. O, kako se silno varaju! Izaći će odavde umorniji, stariji, usmereniji u glupim stavovima. Izaći će nesposobniji, umišljeniji i skroz nespremni za izazov zvani život. Mada, i sam je došao ovde, nemajući pojma šta on traži tu. Oko njega su smešne face i usta koja govore reči koje po Žeksovom misljenju nemaju smisla. Mada, po Žeksu ništa nema smisao i sve je velika besmislica. Da li će ovde uspeti da nađe odgovore koje traži? Ovde ima učenih ljudi i mudraca, a ima i ludaka, koji mu se više sviđaju. Ugleda jednog mališu, čita neke spise, zbunjen, ne snalazi se najbolje. Žeks prođe pored njega, da ga bliže osmotri. Greška. Mališa je smešan, drhti od treme koja nema pravi uzrok, muca i pogled mu je unezveren. Gidens ga prezrivo pogleda. Iste takve poglede uputio je još nekim niskim likovima. Priđe do svog mesta, otvori tefter, spreman da zabeleži životne mudrosti, a istina je da je nažvrkao samo par otrcanih fraza.

Da li ja, Gidens Žeks, treba ovde da provodim pet dana u nedelji, šest sati dnevno? Ja, učeniji od najučenijih. Brucoš među studentima, student među profesorima. Filosof među ekonomistima. Sociolog  među špekulantima. Englez među Statističarima. Gidens Žeks, večita tama. Sve je prolazno, tama je večna!

––––––––

A kada dođe njegov omiljeni deo dana, noć, u tamnom separeu noćnog kluba, koji je na lošem glasu, Gidens Žeks sedi sam i ispija svoj špricer beli. Disk džokej vrti neke svetske hitove, dobrog ritma, vreme je da vino zameni žestinom. Nije bitna marka, ni ime, bitno je da je žešće. Gidens ne pati od kompleksa kao većina njegovih vršnjaka. Sedi potpuno sam u separeu gde bi moglo stati minimum 15 ljudi. Nije ga briga. On uvek sedi sam. Retko koji pojedinac može sesti pored njega i dobiti razgovor i iole normalan pogled upućen od strane Žeksa. O, da ima Žeks društvo, ali istina je da najviše uživa mučeći sebe samog u dubokoj tami. On zaslužuje torture, beskoristan je. Jedino što zna je da mrači, da ruži. Posmatra masu bez mozga koja drma glavama levo-desno u ritmu. Posmatra praznoglavu masu koja se naliva raznoraznim pićima. Posmatra žene koje nisu žene, muškarce koji nisu muškarci. Njima je bitno da se napiju i nekog da privedu kući. Prezrivo ih gleda. Kako ne shvataju da je tama nepobediva i da će doći u njene odaje nespremni. Neće znati ni gde su, ni zašto su tu. Ali neće lako izaći, možda neće nikada izaći. Kao što ni on ne izlazi. Sedi sam, sklupčan u najdubljoj tami. U tački gde ni zračak svetlosti ne može dopreti. O, kada bi samo jednom ugledao svetlo! Makar i na sekundu. On to ne zaslužuje. On je osuđen na večnu tamu, bez mogućnosti pomilovanja.

O, da li ću ja ,Gidens Žeks, osuđenik na večnu tamu ikada videti tračak svetlosti? Ja, mračniji od najmračnijih. Grešniji od najgrešnijih. Žrtva među dželatima. Jagnje među vukovima. Za mene spasa nema. Tama je moj dom!

Jutro je. Pre će biti podne, ali ko sa sovama leže, ptice ga probuditi ne mogu.Takav je Žeks. Preživeo je još jednu noć, dočekao je još jedan dan.Više bi voleo da nije, međutim, niko ga nije pitao za želje. Doručak ga čeka na stolu. Doručak najbitniji obrok. Najbitniji je možda kada se konzumira na vreme. Bedni doručak. Hleb, stvoren jedino da dodaje kilograme, jer ništa drugo nema. Dve kobasice, napravljene od najprljavije životinje - svinje. Zelena salata, samo da popuni prazna mesta u tanjiru. I luk, da doda smrad na smrad. Jede s gađenjem. Žeks sve radi sa gađenjem. Zapitao se da li je ikad osećao radost prema nečemu. Možda kada je bio sasvim mali, ali čak i da je postojao takav događaj, tama ga je prekrila. Ona sve prekrije i proguta. Ostavlja samo čemer i jad, da im večno robuju grešnici poput njega. Čovek po rođenju izabran da sedi na najtamnijem mestu. To mesto ljubomorno čuva, ne želi da preda svoj tron nekom drugom mučeniku. Makar u nečemu da bude prvi i najbolji.

––––––––

O, da li ću ja, Gidens Žeks, ikada sići sa ovog prestola? Ja, surov od najsurovijih. Sebičniji od najsebičnijih. Veći od najvećih i manji od najvećih. Svestan li sam svoje minijature? Tama me umanjuje. Njen sam rob. Ja vladam ovim carstvom. Tama je nepobediva.

Žeks oblači svoje saborno odelo, mrke boje i poput fenek lisice kreće, ali bez cilja. Pa sva njegova odela, i saborna, i obična su mrke boje. On za drugu boju ne pojmi. Zna za crnu, koja je sve i svetlu, jer je njegova put svetla. Daltonista nije, a boje ne vidi. Zelenilo oko njega, slep je za to. Na more kad ode, samo noću luta. I kada se sečkom poseče, krv mu je prozirna. Luta ulicama sa svojim mislima u glavi i cigarom u ruci. Prolaznike pozdravlja, ali ih ne gleda. Poznanicima maše, ali im se ne pridružuje. Sa prijateljima želi da razgovara, ali ih nema. Nema ih, nikada ih i nije imao. Sa mnogima je špricer pio, savete delio, putovao od mesta do mesta, ali šta je on njima rekao? Da li je dušu otvorio kao knjigu, da li je ogoljen pred njima stajao? Da li je ikom dao više od najmanjeg? Da li je uzeo nešto, a da platio nije? Ne, ne i ne! On je sam, samcat na ovom svetu, takav je rođen, takav će i umreti. Svoje breme nosi sam, zato što je poseban. Na svetu ne postoji još jedan takav, mračan, koji nikada svetlo video nije, a Sunce mu direktno u oči bije. Životna ironija je njegova sudbina, on je prihvatio, ide linijom manjem otpora i čeka dan kada će na sve staviti tačku. Samo kad bi imao snagu! Da nije prevelika kukavica, ne bi pakao preživljavao. Slab je, bespomoćan, sam, švorc i ljut na život. Ljut na majku što ga je rodila, ljut na kumu što ga je krstila, ljut na munju što ga nije ubila. Ljut, drugačiji ne može biti. Gleda levo, tama je. Gleda desno, mrkli mrak. Napred, nazad svuda je mrak. Zalud zenice širi, zalud oči trlja, svuda je tama.

O, da li ću ja, Gidens Žeks, ikada videti svetlo? Ja slepac među okatima. Crn među belima. Nejak među jakima. Tamo, skini mi lance, bar na tren jedan svetlo da vidim. Tama me je svezala. Niko me osloboditi ne može.

Lindža iz Žeksolindžizma

––––––––

Moj život je neverovatno uzbudljiv i to želim celi svet da vidi. Da vidi, da živi sa mnom, da uživa u nama bezuslovno datoj lepoti.

Filosofiju ću ostaviti za kasnije, sada imam lepše stvari na umu.

Ovaj dan je prelep. Ova godina je prelepa. Ma, život je prelep. Živa, zdrava, slobodna i srećna. Ima ljubav, porodicu, prijatelje, ljubimce, obožavaoce. Ima osmeh kojim razoružava i nemilosrdnog teroristu i srce koje pobeđuje i najjačeg neprijatelja.

Postoji li osoba koja se više raduje životu? Koja više uživa i životu? Ko može zameniti Sunce bolje od nje? Ko može vratiti izgubljenu nadu i osmeh na najsumornije lice? Niko kao Lindža.

Lindža, oličenje svetlosti, šljašt koji bode oči, svetla tačka svega što jeste, sedi u Drvu, okružena prijateljima. Njih sedmoro sede, jedu,

piju, razgovaraju o svemu i svačemu. Smeju se, šire ljubav i dobro raspoloženje. Sede u Drvu. Uvek sede u Drvu. Dan je sunčan i topao. Povetarac je oko njih, iznad su nebesa boje Mediterana. Ispod je trava zelena i sveža. Sede na najudobnijem komadu drveta, jedu na unikatnom stolu. Konobar Laza im prilazi, pozdravljaju se srdačno. Mio dečkić, radi i studira, želi jednog dana da otvori svoju laboratoriju gde će vršiti svetska istraživanja. Lepo ih služi, lepe napojnice dobija. Donosi im roštilj, sezonske salate, sokove. Ne zna se šta je ukusnije. Ne zna se da li Laza bolje donese ili meze ima bolji ukus. Kombinacija dobitna.

Lindža je fizički tu, iz njenih usta izlaze humor i tople reči, ali gde su misli? Lindža razmišlja o smislu života, jer su druga  razmišljanja mnogo smislenija. Danas je ovde, a gde će biti sutra? I da li će uopšte biti sutra? Ako sutra postoji, da li će isti ljudi biti oko nje? Ili neki novi? Opet lepo. A ako ne bude sutra? Ako ne bude sutra, onda neka ovaj dan bude najbolji dan u njihovim životima! Neka bude najzabavniji, a Lindža je kraljica zabave i kao takva, kao sunce obasjava sve oko sebe. Lindža je ta koja umom zrači i privlači. To svi vide. A ono što ne vide? Ima li kod nje nešto nevidljivo?

Da li ja, Lindža, pripadam ovde? Iznad svih, a ispod svih. Razumem sve, a ne znam ništa. Luda i mudra. Najbrža i najsporija. Najsrećnija i najzabrinutija. Misterija otvorene knjige. Odličan komičar, užasan glumac. Idem gde god poželim, a nigde nisam. Najslobodnija i najveća robinja. Dajem zlato, dobijam blato. Uvek sa ljudima i uvek sama. Svačija i ničija. Pozitivna. Nikad negativna. Otvorim oči - svetlost. Zatvorim oči - ponovo svetlost. Uvek je svetlost.

Lindža je u društvu nekoliko mladih ljudi došla do zgrade gde bi trebalo da se obuče i usavrše za buduća zanimanja. Šta je njeno buduće zanimanje, zapita se ona. Da li će sedeti u nekoj kancelariji, dok je napolju sunčan dan i kucati na kompjuteru slova i brojeve? I tako 8 sati dnevno, 5 dana nedeljno, godina beskonačno? O, dragi Bože ne! A da li će u nekoj birtiji služiti šljivu i kafu nekoj drtini matoroj i usput slušati reči bezvučne? Naravno da ne. Pa šta će raditi? Zašto je ona ovde? Da li će kada izađe odavde imati mogućnost izbora radnog mesta, radnog vremena i visine primanja? Naravno da ne. Lindža želi doći do saznanja zašto je njeno prisustvo ovde bitno. Vremenom će saznati, odgovor će sam doći, ona će ga spontano istražiti. Do tada, Lindža će širiti svoj krug podanika i oponenata i svetleće kao i do sada. Ne mogu svi podjednako videti svetlo. Svetlo je za nekog suviše blizu, nekom je daleko. Neko misli da je nepotrebno, drugi pak misle da svetlo životu daje posebnu čar. Za neke je svetlo smešno i beskorisno, dok je za druge spas i lek. Lindžu ne zanimaju mišljenja prosečnih građanina, ona je svesna da ne može svako imati privilegiju biti velikodušno osvetljen.

Da li ja, Lindža, zaista mogu ovde zračiti kao tamo? Ja, smela među hrabrima. Svoja među tuđima. Gazda među strancima. Mačka među ljudima. Pas među lisicama. Bolja od najboljih. Gora od najgorih. Svetlo svetli gde treba. Samo ću pratiti svetlo.

A kada se spusti tama iznad grada, Lindža iz Žeksolindžizma, velika ljubiteljka noćnog života, prva Madona svakog pira. Dobro društvo, muzika gruva. Piju se kokteli, puše skupocene cigare. Ne zna se ko pije, a ko plaća. Ali zabava je najveća. Kraljevsko uživanje, praćeno raspoloženjem. Lindža i ostale ženskinje nasuprot alfa mužjacima. Ko će koga uloviti noćas? Da li je moguće da niko ne shvata da je ona ovde zabave radi. Jeftine fore i parfemi bludnog mirisa ne omamljuju. Naprotiv, odbijaju. Lindža samo želi da se veseli u lepom društvu. Zar to ne bi trebalo svi da žele? Da li je nešto pogrešno rekla? Da li je nešto obećala? Da li je ponovo na pogrešnom mestu? Kako je moguće da je svako mesto pogrešno na kojem se fenomenalno zabavlja? Možda je mesto pravo, a ljudi pogrešni. Noć je rezervisana za noćne ptice grabljivice. Ili si lovac ili plen. Lindža neće biti plen, biće ptica trkačica.

O, da li ja, Lindža iz Žeksolindžizma, mogu ikada naći mesto na  kojem pripadam? Ja, veselija od najveselijih. Prava među pogrešnima. Večna među prolaznima. Dobra među lošima. Zvezda vodilja slepima. Svetlo suviše jako sija. Ne može se ugasiti.

Ko sa kokoškama leže, s petlovima se budi, a Lindža je među njima. Prvi sunčevi zraci na njenom licu izmamljuju osmeh i blažesno buđenje. Na stolu čeka doručak: činija voćne salate koja je spremljena po egzotičnoj recepturi. Postoji li