Tajne Strasti Grofice Razaski

By Dianna Diverno

Roman govori o izmišljenoj grofoviji i spletkama Drasele Razaski koja nakon što otkriva da joj suprug nije veran - odluči da zavede budućeg premijera Mađarske

• Language: Српски језик
• Publisher: Dianna Diverno
• Release date: Jul 14, 2022
• ISBN: 9798201358099

Book preview

>> Strast ne zna za pravila i obzire. Ona je na svaki način slobodna od samosvesti i ponosa; od dostojanstva, živaca, skrupula, laži, moralnosti; od hipokrizije, mudrosti, straha za džepom i mesta na ovom svetu <<

>> U samoj prirodi strasti ima nečeg što se opire nametanju krajnih odsečnih odluka <<

Džon Goldsvordi

(1867-1933) 

NEMIR

Nemir se stvara. Lagano. Polako.

Ko otrov teče u venama mojim.

Drhtim. Jeza me hvata. Mogu da letim.

U nemiru tom osećam da živim, postojim

Sve ove godine mira i mrtvila duše,

Lomile su u meni sve živosti i sreće.

Al’ osetih zanose u viru noći, dok mislim na tebe,

sve se vrti, sve se kreće...

Nemir taj što k’o pero leti pa se spušta,

sve nagone strasti u meni budi.

Lik tvoj u mojim mislima živi i diše.

Tvoj pogled mi kida srce i grudi.

I ne znam stvarno zašto al’ volim te sresti,

tad sve se uskovitla. K’o da te se bojim.

Svesna sam da nešto tajno živi među nama,

jer ti ko otrov tečeš u venama mojim.

25.Maj 2007god

OPET MISLIM NA TEBE

Mislim na tebe. Opet i opet.

Dal’ ću ikad prestati da sve tajne

uspinjem ka tvom liku?

Ko da želim te svoje maštarije sjajne

da otperjam, rasparčam .. Zbacim ovu strku.

Al’plašim se jednog. Strah me je opet

kako to nije obična iluzija samo,

Već ima tu nešto od toga i više.

Kad želimo nešto jedno drugom da damo,

kad srce bi uz tebe da kuca i diše.

I tako mislim na tebe. O zašto opet?

Hiljadu puta to uradim u jednom danu.

I nikad mi, nikad stvarno dosta nije.

Pitam se u kakvom li sam ja to sada stanju?

I kakve tajne srce ume sve da krije?

Želim da te vidim. Strah me je opet.

Valjda uspem da preguram i to

da ti vidim oči.

Možda osetim pri tom i veliku bol.

Možda te nikad neću osvojiti i nestati u noći.

I sve to radim opet ... Mislim na tebe...

GLAVA PRVA - ,,PIŠI – REZERVISANO’’

Pariz je u vreme Božićnih praznika bio grad kog je Drasela mrzela. Retko je govorila kako nikada nije volela vreme božićnog duha i raspoloženja, gde je sve blještilo od raznih ukrasa, kuglica i lanaca, dugačkih svetiljki u raznim nijansama i okićenih jelki. Nije volela čak ni iscrpne duge večere koje je njena svekrva, Piroška Razaski, priređivala u svojoj kući u Moskvi: borsch, pečeno prase, raznolike salate, među kojima je nezaobilazna bila krompir salata sa previše kisele pavlake, mnogo, mnogo graška, a sve to u prisustvu ogromne rodbine i familije Razaski.

Drasela nije volela Pariz, u kom je već deset godina živela, i nikada, nikada nije ni pokušala  da se u nekom određenom smislu ili vremenu na taj grad privikne, zavoli ga i misli kako je Pariz – centar sveta. Sada je, sa setnim pogledom, gledala u vrt koji je okruživao njenu kuću u ulici Avenija Mocart, nedaleko od Bois de Bolognea, i poželela je da je umesto snega ovde zelenilo i proleće, i da se zbog Božića ne oseća tako glupo, učmalo i tužno. Svaki put u proteklih deset godina kada je dolazio Božić ona se tako osećala. Nije mogla da se ne upita iz kog razloga je svake godine tako.

Neosporna je bila činjenica kako tokom života, jednog veka, i celokupne evolucije pojedine stvari moraju da se promene. Ili je mogućnost bazirana na promenama obično obmanjivanje? Možda nikad nikakvih promena nije bilo? Ništa značajnije... Ništa što bi bilo trajno, moćno, vredno... Sve što je tokom njenog života doticalo promene, nju nikad nije moglo da makne, iz te čaure u kojoj je živela. Odatle ta njena dostojanstvena seta tokom božićnih praznika, odatle osećaj nepripadnosti porodici u kojoj je živela i činjenici kako je deo značajne grofovije.

Razaskijevi su godinama i decenijama činili sve kako bi svoje ime održali u što boljem svetlu, obavijeni velom dostojanstvene blistavosti koju niko i ništa, ni po koju cenu, nije smelo da naruši. Taj osećaj krajnje besprekornosti dotaknute sa merom krute odlučnosti, Draseli je bio sve više blizak, jasan, kao da je jedini put kojim mora da ide. Znala je da svet kojim hoda ne može nikako biti sagledan iz ugla nehotičnosti, slabosti ili besmislice poput nepouzdanja. Samopouzdanje - bila je još jedna stavka koju su zahtevali Raza-skijevi.

Grofica Drasela Razaski je nekoliko minuta praznim pogle-dom piljila van, a onda se, nakon što je začula otvaranje i zatvaranje vrata, okrenula ka pridošlici. Bila je to sobarica Marija Von Hupfer, devojka iz južnog dela Nemačke koja je već nekoliko godina verno služila Razaskijevima u francuskoj prestonici. Drasela odahne kada je ugleda. Površno je poznavala devojku, koja nikad nije bila pričljiva i koja je bila od onih osoba koje su živele samo zato da služe svojim gospodarima. Takvo poređenje bilo je Draseli odvratno, nešto tipa da postoje ljudi koji jedu da bi živeli, za razliku od onih koji žive samo zato da bi jeli... Besmislice, reklo bi se.

– Vaša svekrva vas poziva u Moskvu ovih dana – rekla je de- vojka sa svojim teškim naglaskom. Francuski joj je vrlo slabo išao, ali kako je to ipak bio jedini strani jezik koji je devojka poznavala, jedino što je Drasela i mogla da učini bilo je da se sporazumeva sa njom na taj način. Pokušavala je Drasela da je nauči mađarski jezik. Taj pokušaj učenja bio je bezuspešan. Mađarski jezik je devojci išao još slabije i sem još pokoje reči na ruskom jeziku bilo je sve što je jednoj Mariji Von Hupfer mogla da utuvi u glavu.

– Znam. Dimitri mi je rekao. Fasciniran je raskošnim odlaskom kod svoje majke. – Drasela je izrekla mirno, iako ju je i sama pomisao na svo ono krajnje zamarajuće torokanje debelih Ruskinja unapred iritiralo do te mere da se opet okrenula i stala da pilji kroz prozor. Pitala se kada li će vreme božićnih praznika da prođe i sve opet da dostigne svoju blistavu jednoličnost na koju je navikla. Možda je svako božićno uvlačenje njene svekrve u njen život budilo u njoj nemir i mrzovolju sa kojom je dočekivala taj praznik.

Nije sve za svakog, bilo bi njeno načelo i Drasela je znala kako za nju možda i jeste bio Dimitri Razaski, ali nikako nije bila njegova majka, njena dvorska svita i ubitačna monotonija koju je tu i tamo teglila od Budimpešte do Moskve i od Moskve do Pariza, i tako nekoliko puta godišnje. Poput ringišpila - zaključi Drasela. Odmaknula se od prozora.

Uputila se ka spavaćoj, privatnoj sobi, u koju sem nje i njene sluškinje, niko drugi nije zalazio. Dimitri je bio ovde nekoliko puta tokom njihovih deset godina braka, ali kako je zaključio da tamo nema ničeg zabavnog, nije se trudio da je uznemirava ikakvim vidom upadanja i presretanja. Bio je lojalan.

Da. Njen muž je uvek bio lojalan, smiren, staložen i odvra-tno hladan što se tiče uspaljivanja ženskog duha, buđenja ljubavi ili stvaranje nemira. Drasela je toga tokom tih dugih, samotnih deset godina bila svesna. Postoji li lek za to? – često se pitala, ali odgovor nije nalazila. Doduše, odgovora je bilo. Možda da se razvede? Ali to nije išlo bez skandala. A što se tiče klana Razaskijevih to je, dakako, (zbog besprekornosti obavijene sa odlučnosti) najmanje bilo potrebno u njihovom i u njenom životu. Možda da je malo manje ličnost visokog društva. Druga mogućnost bila je da pronađe – ljubavnika koji bi joj bio sličan i sa kojim bi strasno delila duga samotna, božićna popodneva, dok bi se njena svekrva previjala pred svojim debelim drugaricama ... To joj je bilo toliko nestvarno i nemoguće da bi se pred idejom ,, ljubavnika’’ zaustavljala da se upita vredi li da se tome smeje i ima li smisla da zapada u takva psihička stanja kad bi je i sam pojam ljubavnika odvodio u nestvarne, nedosegnute idile.

Ponekad je pokušavala sebi da predstavi činjenicu sopstvene neispunjenosti i uvek se dovodila  pred tačku pitanja ko je toj neispunjenosti glavni krivac – ona, jer traži previše, ili Dimitri sa svojom dosadnom staloženošću i mirom. Odgovora je zasigurno bilo, (ali naučena zbrkanosti koja je uglavnom zbog toga opsedala tokom svih tih godina), zaključak je bio da o tome ne treba da razmišlja, da će odgovor doći vremenom i da treba što bolje da pregura nastali praznični period.

Njena spavaća, privatna soba (jer dakako imali su Dimitri i ona zajedničku spavaću sobu) se sastojala iz jednog kreveta, nekoliko manjih noćnih ormanića sa ogromnim lampama, prozorom koji je gledao nigde, tačnije u nesređeni deo zemljišta između vile i kuće, i zjapio je prazan, potom je imala veliki orman sa ogledalom i nekoliko portreta princeze Grejs Keli. 

Sobom se širio miris Burberryja i Drasela se osećala lakše čim je zatvorila i zaključala vrata za sobom. Smarale su je pripreme za što bolje predstavljanje Božićnog duha. Mir sobe i miris Burberryja bili su joj važniji i opuštali su je poput relaksacionog tretmana. Kada je sela na krevet prisetila se svoje ćerke Isabele Dimitrovne, koja je tih dana trebala da dođe u svoje standardne božićne posete baki u Moskvu i kući u Paris.

Isabela Dimitrovna Razaski, bila je ipak jedina veza koja je tako tesno vezivala za Dimitrija, da je jedino zbog nje Drasela činila sve ne bi li blistala u najlepšem svetlu. Nakon što su se venčali, pre deset i po godina, Drasela je dva meseca nakon tog ostala trudna i uprkos Dimitrijevoj nesaglasnosti zbog ,,brze’’ trudnoće, rodila se Isabela Dimitrovna. Sada je Isabela Dimitrovna, poput svih svojih predaka, dane provodila u internatu u Mađarskoj i jedino je, za vreme praznika i kratkih školskih raspusta, dolazila kući. Upravo iz tog razloga Drasela je bila vezana za kćer i muža. Ni sa mužem i kćerkom nije bila preterano bliska, a opet ni od jednog od njih nije želela da ode, niti da se odrekne njihove prividne idile koja je ličila na idealan brak.

Počela je da skida sa sebe svoju haljinu koju je nosila po kući.  Drasela je volela da ističe svoju mlečno belu kožu haljinama boje kajsije ili nežno rozih nijansi, (pa je upravo iz tog razloga imala mnogo raznih ešarpi u belim i kristalno rozim nijansama kojima se ogrtala  bez posebne namene). Sada je skinula svoju kućnu haljinu boje kajsije i obukla je haljinu za šetnje. Haljina je imala širok, prelep dekolte, mnoštvo skupih dugmića u delu struka, i u širokim valovima se spuštala do poda. Zatim je iz sandučića svojih ,,najdražih’’ cipela izvukla jedan snežno-beli par. Kosu je hitrim, uvežbanim pokretima pokupila u strogu punđu. Natakla je minđuše i ogrlicu vrednu nekoliko hiljada dolara.  Ali kao da svojim izgledom u ogledalu nije bila sasvim zadovoljna. Nešto fali – proleti joj mislima. Sreća i ispunjenje?

U prostranom, elegantnom holu, gde je dominirao versajski stil enterijera, dohvatila je svoju dugu, belu bundu kojom se ogrnula i laganim korakom krenula napolje.

Njen muž nije bio kod kuće. Vrlo često kada bi negde išla, nije imala potrebu da ikoga obavesti o svojim kretanjima. Odavno je prevazišla period kada je još smatrala potrebnim da priča gde i kad je ne- ko znan može da pronađe. Retko ju je neko tražio kod kuće.

Vozač je čekao u dugačkoj limuzini pred vilom, a njoj je tiha, iskričava seta ispunjavala grudi. Uzdahnula je duboko i posmatrala prevoj kojim su se vozili. Vila se nalazila na prostranom, predivnom terenu. Prevoj do same kuće bio je dug. Ta izdvojenost je vremenom počela da joj prija. Nije bila u centru Pariza, iako se Ajfelov toranj dobro video sa krova vile (ukoliko bi naravno imala volje da se tamo penje), niti nedaleko od Montparnesa u kom je znala da provodi dosta vremena ili od Hotela De Vil gde je razonode radi znala da jede ili muzeja Pikaso u kom je mesečno provodila dosta vremena. Bila od skupine onih koji su živeli luksuzno, moćno i uvek blizu javnosti i radoznalih pogleda. Upravo taj osećaj blizine javnosti iritirao je do te mere da je osećala strah pred budnim okom novinarskih trač-rubrika, gde te kritika samelje, i taj osećaj straha mogla je da definiše iritirajućim ugrožavanjem pred nečim što uz neopreznost može da postane deo njenog života.

Njenoj prijateljici Adeli Norbert se to desilo. Nakon razvoda od muža, mađarskog bogatog industrijalca Stevana Norberta, javni mediji su dali sve od sebe da je sasvim unište odurnim, netačnim trač rubrikama. Na kraju je jadna Adela Norbert završila u jednoj državnoj neuropsihijatrijskoj klinici, a Drasela Razaski je nakon tog događaja rekla da sebi nikad neće moći dopustiti takav luksuz trač-rubrike koji bi je samleo.

Kola su se najzad izvukla iz prevoja pred kućom i u daljini je ugledala ljude i vrevu. Pariz je u vreme božićnih praznika bujao u nekakvom euforičnom raspoloženju. Svugde se samo raspravljalo o večernjim toaletama i novogodišnjim proslavama, o ekskluzivnim restoranima koji umeju da prirede bajovit prikaz  novogodišnje idile; potom je mogla da se načuje poneka priča o pečenoj guski ili patki, ali sve je vrvilo od okićenih jelki, ukrasa i svetiljki. Draseli je to sve išlo  živce, ali to nije pokazivala. Jednostavno je svojim ustaljenim hodom krenula ka prodavnici parfema koja se nalazila nedaleko od Katakombi u ulici Bulevar de Arago. Kupila je još jednu bočicu Burberryja (istini na volju to joj nije bilo preko potrebno, jer je svoje zalihe držala u ,,najdražem’’ ormaniću). Onda se uputila ka prodavnici cipela koja se nalazila u nastavku te ulice, odakle je izašla nakon punih sat vremena gde je razmišljala o tome koje će joj cipele bolje da joj pristaju uz novu toaletu boje kajsije koju još nijednaput nije obukla. Nešto sigurnija, sa cipelama i parfemom, krenula je u mirnu, polaganu šetnju niz Bulevar St-Marsel ka Gar d’Austerlizu (želela je desetak-petnaestak minuta šetati kraj Sene) i nije mogla da se oslobodi od utiska kako na nju novogodišnja i božićna halabuka deluje sasvim ubitačno i da će joj u vreme Valentina biti drastično bolje da preživljava dane kupovine i beskrajnog dangubljenja.

Nakon poželjne i opuštajuće šetnje kraj Sene, krenula je u dugu šetnju ka muzeju starina koji je u to vreme još bio otvoren, u nadi kako će tamo, bar na kratko, da zbriše od praznične euforije (šofer je tamo već bio parkiran i čekao je).

Muzej se nalazio u Aveniji de la Republik, i bio je u rukama jednog starijeg grčkog profesora koji je već nekoliko godina živeo u Francuskoj i koji je davao sve od sebe ne bi li najbolje antikvitete držao u svojoj radnji. Drasela ga je površno poznavala. Zvao se Aristotel Palorikos, i bio je predan svom radu u skupljanju suvenira.

– Dobar dan gospođo – pozdravio ju je kratkim klimanjem glave. Nije baš najbolje pamtio lica. To mu je bila mana.

– Samo ću da razgledam – rekla je Drasela visokim tonom i nije hajala za njegov upitan pogled.

Svojim neobičnim izgledom je privukla jedna vaza i slika ispod koje je stajala kartica na kojoj je pisalo ,,rezervisano’’. Kažiprstom je prešla preko tih slova. Okrenula se Aristotelu.

– Slika je divna.

– Rezervisana je gospođo.

Klimnula je glavom dok je posmatrala sliku.

– Ponudila bih više.

– Na žalost gospođo, naručena je ... Gospodin ju je uzeo za svoju buduću verenicu.

– I u tom slučaju bih ti ponudila više – slika joj nikako nije davala mira. U određenim trenucima svog života iskazivala je gordost i grubost. Kada je nešto želela to je morala da ima.

On je opet odmahnuo glavom.

– Na žalost gospođo ... Slika je prodata.

Kao da se zabavlja time, opet je dodirnula karticu kaži-prstom.

– Ovde piše rezervisano. Ne piše prodato.

Grku je bilo neprijatno. Uzdahnuo je duboko i dalje je odmahivao glavom. Prikrivajući vlastitu zbunjenost počeo je da prevrće stari katalog suvenira koji je stajao na stolu.

– Ni u kom slučaju nije na prodaju. Gospodin je položio kauciju.

– Aha. A ko je taj gospodin?

– Ni to ne mogu da vam kažem. Imate drugih divnih slika, pogledajte recimo ovog...

– To me ne zanima. Ova slika je divna.

– Jeste, priznajem, ali ... Ukoliko bih vam dao ime ili rekao nešto, ne bih bio poslovan.

– Nebitno! Nudim duplo.

Nije mu bilo sasvim svejedno. Dugo ju je posmatrao kako prkosno dodiruje onu karticu. Onda je ostavio katalog suvenira sa strane i dohvatio je svoju knjigu.

– Ukoliko bih vam dao njegovo ime, da li biste mu to rekli?

– Ne. Reći ću da sam prevrtala po toj vašoj knjizi dok niste bili tu .. – osmehnula se i primetila je kako je Aristotel čudno gleda. Sa gorkim osmehom na usnama nažvrljao je nešto na papir kog joj je potom nevoljko pružio.

– Ovo vam ja nisam dao?

– Naravno – uzela je papir sa pobedonosnim izrazom na licu. Jedna od lepih stvari njenog života, mislila je dok je sedela u kolima i vozila se ka Operi-Garnier, bila je ta što je ponekad sa trgovcima suvenira, antikviteta, draguljarima, imala upravo takve rasprave. Tražila bi nešto što je prodato ili naručeno i bila bi uporna dok to ne bi pridobila za sebe. Nakon dva meseca tu istu stvar bi prodavala u Moskvi po drastično niskoj ceni. Bitan joj je bio samo uspeh. Dimitri za to nikad nije znao.

Čitala je ime - doktor Andraš Fabian. Činilo joj se kako je  čula za to ime. Možda kod svoje prijateljice Adele? Moguće. Tamo je na zabavama uvek bila prisutna gomila bogatih, prebogatih Mađara, doktora i fakultetski obrazovanih ljudi koji su se tokom kratkog vremena vrtoglavo uspinjali društvenom lestvicom. Uporno je pokušavala da odgonetne odakle joj je to ime već znano, a onda zaključi kako bi najbolje bilo da za to pita Dimitrija.

Ostatak dana provela je u jurnjavi raznim trgovinama, gde maltene ništa nije ni kupila, već je više želela da utroši svoje slobodno vreme. Ta suvonjava bezličnost i smarajuća monotonija njoj je više puta tokom života došla glave. Na kraju, ustanovila je kako joj iznad svega najviše odgovara da se bavi umetnošću, bar kupovinom antikviteta i slika, da posećuje opere i eventualno sastanke sa svojim prijateljicama. Taj dan joj je ipak bio podnošljiviji nego drugi dani te nedelje. Ono ime na kartici i slika su je zaokupili do te mere da je već uveliko smišljala načine na koje će da dopre do tog lika, kog čestitio nije mogla ni da smisli i do te slike koju, da ne piše – rezervisano – nikad ne bi dobrom voljom i slobodnim izborom kupila. Pomalo  se zabavljala razmišljanjem kome će da je pokloni. Nekom u Moskvi? Njene poznanice su volele takve slike ... Njoj je više odgovarao Pikaso.

Pitala se kakvom strašću bi se mogla nazvati ta njena sklonost ka ,,pribavljanju već naručenog’’? Da li ima ime? Čudno, nikad do tada o tome, kao o nekakvoj pojavi ili egocentričnom izražavanju razmaženosti, nije razmišljala kao o nečem što bi moglo da se da na razmatranje. To ju je uplašilo.

Vratila se onim dugim prevojem do kuće. Naglo je rekla vozaču da stane, što je ovaj i uradio. Izašla je iz kola i nastavila pešice do kuće. Nakon sve one gužve, godio joj je mir.

Večera je već bila servirana. Njen muž, Dimitri Razaski, je sedeo na pročelju stola. Pogledao je kada je ušla, a onda je dohvatio viljušku i nož. Uveliko je čekao.

Bio je zabrinut.

– Nema te?

– Išla sam u kupovinu – skinula je belu bundu, i brzim, grubim pokretom je pružila sobarici. Ova se naklonila i sa bundom u rukama izašla iz prostorije. Kada je Drasela Razaski sela za stol, Dimitri je tada pucnuo prstima i dao znak poslužitelju da servira jelo.

Nije je posmatrao dok je poslužitelj  servirao hranu.

I njoj su oči odsutno bile u tanjiru i nikakav apetit nije imala. Ni sama nije znala kako da upita Dimitrija nešta o Andrašu Fabianu. Najzad, na njeno oduševljenje, poslužitelj je završio sa svojim poslom, i uz pristojan naklon, izašao napolje.

– Uskoro idemo za Moskvu. Sutra tačnije – polako je rekao Dimitri. Već nakon prvog zalogaja obrisao usta uglađenim pokretima. Draselu je to iritiralo, međutim nikad mu nije prigovorila.

– Sutra. Tako brzo? Da li se nešto bitno dogodilo? – upita preko volje. Unapred je smišljala nekakav dovoljno dobar razlog da ostane u Parizu. Znala je da ukoliko odu sutra, ostaće tamo ceo period praznika ( a slavili su se i obični i pravoslavni praznici), a ona će da izgubi sliku.

– Sećaš se Vladimira Ristovskog?

– Vladimira? – upitno je podigla obrve. Nije ga najbolje poznavala, videla ga je nekoliko puta na porodičnim prijemima ... Rus, plava kosa, vodenasto plave oči, bledo lice, uvek konzervativno odeven, advokat ...

– Mrtav je!

– Kako se to dogodilo? – upitala je hladno. Nije volela sa-hrane.

– Slučajno. Vraćao se sa poslovnog sastanaka. Kriv je vozač kamiona. – Dimitri je odgovorio polako. Za razliku od svoje samožive žene, nije bio toliko hladan po pitanju prijateljstva, naklonosti i osećaja ka nekom poznaniku. Saosećanje mu se pojavilo na licu.

Drasela je to videla. Nije je dirnulo. – I ja moram da se pojavim tamo?

– Bilo  bi u redu.

– Ali kod tvojih roditelja idem naredne nedelje. Imam nekoliko poslova ... – rekla je polako, na šta ju je muž čudno po-gledao. Drasela obično nije imala nikakvog posla. Večeru su na-stavili u tišini.

Poslužitelj je nakon par minuta pokucao i dostojanstveno ušetao unutra.

– Želite li još nešto?

– Ne hvala – rekao je Dimitri dok je brisao usta. Bio je za-brinut. – Ti bi onda tek kroz nedelju dana došla u Moskvu?

– Da. To mi je u planu. Mom godišnjem planu – ovo je naglasila. Otpila je gutljaj crvenog vina. Već dve godine je imala običaj da svake večeri popije čašu crvenog starog vina. To ju je opuštalo. Spustila je čašu na stol i pogledala je u svog muža. Više je uopšte nije privlačio na način kog bi ona nazvala ‘erotskim’ (ukoliko je među njima ikad i postojao približno sličan način privlačenja). Niti joj se on učinio kao dobar prijatelj. U njenim hladnim, suzdržanim očima, Dimitri Razaski je bio samo neko ko joj je na papiru bio suprug, čije je prezime nosila i čijim je pravilima života morala da se pokorava. Sada ga je posmatrala, a želela je da je ona misteriozna turska sultankinja ili gejša, da je njihov odnos vreliji, da ga u slobodno vreme naziva ludim imenima poput ,,Pastuve’’,  ili ,,Leoparde’’... Takva maštanja joj se odjednom učine mogućim i lako ostvarljivim, ali ne sa osobom kakav je Dimitri Razaski. Potom pokuša da zamisli nekog drugog muškarca, opuštenijeg, velikog ljubavnika, koji bi je podigao iz mora beznađa i mrtvila, i život bi joj bio ispunjeniji. Ispunjenje je bitna stvar! U tom slučaju ne bi jurcala po muzejima i antikvarnicama i ubijala vreme u prisvajanju ‘’rezervisanog’’.

Ni sama nije znala iz kog razloga, ali počela je o svom suprugu da misli kao o stvarnoj osobi. Do sada je on uvek bio neko za koga se podrazumeva da je tu, bio joj je muž i logično da bi trebao biti prisutan. Međutim, nikada nije previše vodila računa o tome na koji način Dimitri Razaski koristi svoje slobodno vreme? Često je bio odsutan. Poslovna putovanja, bavljenje sudom, pravni spisi i za-koni, čovek koji je celim srcem predan radu, pravi prikaz jednog inteligentnog, ruskog političara čija je reputacija bila na nivou, ali...

Uvek ima ali. U svačijem životu postoji to – ali, to je dobro znala, a to bi moglo da se odnosi i na nju... Sada je mislila o Dimitriju. Stvaran lik, a nije mogla ni da ga smisli tako. Neko ko ima osećanja, emotivnu stranu ličnosti, želje, shvatanja, težnje ... Bila je užasnuta. Premalo zna o njemu. Čak je i o Adeli Norbert znala više.

Posmatrala ga je. Smiren čovek, uravnotežen, hladan. Da li samo prema njoj?