Neopaženo

By Silvi Žermen

EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST

Naizgled roman o sasvim običnoj porodici srednje klase, knjiga Silvi Žermen Neopaženo poetičnim jezikom tka priču o poreklu, odrastanju i izgradnji ličnosti, suptilno istražujući podzemni deo ljudskog bića sačinjen od uzavrele lave želja, nadanja, maštanja, poniženja, strasti i mržnje, što muklo ključa ispod površine svakodnevice junaka. Kroz oči „boje kiše okupane suncem” čoveka koji sasvim slučajno ulazi u porodicu kao poslovni pomoćnik majke, a iz nje neobjašnjivo nestaje ostavljajući za sobom samo pukotine što poput rana zjape nad ispraznom stvarnošću, junaci spoznaju ono neopaženo u sebi, svoje skrivene živote, želje i porive, i nadahnuti pogledom „vetra i mesečine” okreću se življenju onakvog života kakav im je dugo izmicao kao neopažen i nepriznat.

• Language: Српски језик
• Publisher: Sezam Book
• Release date: Nov 26, 2018
• ISBN: 9788661051807

Book preview

Naslov izvornika:

L’INAPERÇU

Sylvie Germain

Copyright © Albin Michel, 2008

Copyright © za srpsko izdanje Sezam Book, 2017.

The European Commission support for the production of this publication does not constitute an endorsement of the contents which reflects the views only of the authors, and the Commission cannot be held responsible for any use which may be made of the information contained therein.

Za Ani Velens i Serža Velensa

Trenutna

Kao boginja, promenila sam brzinu,

Navukla sam sveti oblik

Zlatnog vrapca, ćubastog vrapca...

S drveta od jednog ka drugom vrhu

Kao boginja, ja letim, lebdim,

S drveta od jednog ka drugom vrhu,

Kao gospodarica, letim i spuštam se.

Sibirska narodna pesma

1

Jedna žena brzim koracima promiče obalom reke. Hoda blago pognuta, kao da se štiti od vetra koji nemilosrdno duva te decembarske večeri. Podignuta kragna crne astrahanske bunde deluje poput krunice oko sagnute glave obmotane sivom maramom s bledoplavim šarama nejasnih cvetnih oblika, baš kao što su joj nejasni lice i ono što čvrsto steže uz grudi. Kratka i široka bunda deluje poput povećeg zvona, a njene noge u sivim najlon čarapama nalik su na dva klatna koja uprkos brzim i neprestanim pokretima ne proizvode nikakav zvuk.

Pažljivom oku ne bi promakli trzaji koji protresaju ženina ramena i leđa dok brzo korača. Ali u to doba i po takvoj hladno ći nikome ne pada na pamet da šeta po keju i zadržava se posmatrajući neku prolaznicu čija silueta podseća na crno zvono što se protresa od trzaja.

Ipak, ima neko ko je posmatra s keja. Jedan Deda Mraz, koji upravo mokri iza stabla kestena pokraj robne kuće u kojoj od jutra radi. Izašao je na pauzu za cigaretu i smaknuo je sa strane kapu i bradu od vate kako ih ne bi usmrdeo dimom i tako izazvao gađenje kod dece koja mu se smenjuju u krilu za fotografisanje. Kad se spremao da uđe nazad, od hladnoće mu se pripišalo, te se napolju zadržao još malo. U tom trenutku je ugledao neku neobičnu siluetu kako gotovo protrčava, glave pognute od vetra, dok rukama na grudima drži malu bebu, barem se njemu učinilo da je beba to što steže, grejući je krznom bunde. Na prvi pogled nije bilo ništa čudno u tom prizoru; već je video nekoliko prolaznika kako brzim korakom prolaze kejom. Ali ipak nešto neobjašnjivo, nešto u celokupnom izgledu i držanju te žene, u toj njenoj žurbi koja mu se učinila izazvana strahom, u gotovo neprimetnim trzajima njenog tela, navelo ga je da je i dalje posmatra. No ona se već udaljila, stopila s laganom izmaglicom iznad reke.

U trenutku je zaboravio sve, i posao i kostim na sebi, i ne vodeći računa o raskopčanom ogrtaču, kapi nabijenoj do obrva od vate i bradi prebačenoj na leđa, pojurio za njom. Sjurio je stepenicama što vode ka obali i potrčao rukama pridržavajući skute crvenog ogrtača. Za njim se vijore smaknuta kapa i snežnobela brada, poput nejednakih krila na lopaticama. U mekanim filcanim čizmama, njegovi brzi koraci su nečujni.

Prolaznica, koju umor već savladava, usporila je korak, i po malo posrćući približava se reci. Deluje kao da će da klone. Sav razdrljen, Deda Mraz primećuje njeno ubrzano disanje. „Samo da se ne smeje", ponavlja u sebi. Jer, ima nešto još gore od suza, jecaja, vriske i hropca: smeh. Ludački, nekontrolisani smeh, eto toga se on plaši.

Sustiže ženu koja pokušava da povrati dah, stavlja joj ruku na rame i kaže:

– Nemojte se smejati!

Ona se trgne i okrene, očiju raširenih od iznenađenja.

– Nemojte se smejati – ponavlja on tiho, tonom glasa bližim molbi nego naređenju.

Iz usta mu izlaze oblačići pare dok govori.

– Ne smejem se... – promuca žena, zahvaćena mešavinom straha i neverice.

Ona i nema nikakvu želju da se smeje tom klovnu promrzlog, crvenog nosa, iz čijih usta izbija para, s naherenom kapom, pod kojom viri iskrivljena snežnobela perika. Takav sigurno ni je pojurio za njom da bi je nasmejao, i ona se sad pribojava ono ga što bi moglo da usledi. Ali on deluje zbunjen, pomalo posra mljen, i kao da se pravda što je tu, pred njom.

– Ne zadržavajte se tu na obali. Vlaga je u ovo doba godine pogubna po zdravlje, a ovako kasno, nije baš ni bezbedno...

Pokazuje joj stepenice nešto dalje, pozivajući je da krene za njim i popne se ka keju. Ona ne odgovara ništa, samo ga sledi. Penjući se, ona se oklizne, ali je njegova hitra ruka pridrži za lakat, a onda se brzo i smerno skloni.

– Pazite, stepenice su klizave... – oseća se obaveznim da kaže.

Diskretno namešta kapu i lažnu bradu, a zatim steže pojas što mu je dotad visio ispod struka.

Kad su stigli na kej, žena se okreće ka božićnom lutku, koji se pokazao posve bezopasnim, i gleda ga sa smeškom. Osmehuje mu se što lepše može, ponajviše zato što joj je laknulo.

– Imate lep osmeh – kaže on i uzvraća osmehom.

– Hvala. Laku noć, gospodine – reče okrenuvši se spremna da ode, rukama i dalje stežući uspavanu bebu na grudima. Čovek joj se opet obrati.

– A beba, htedoh da pitam, je li dečak ili devojčica?

Ona zastane za trenutak, a zatim mu daje sasvim neočekivan odgovor:

– Beba? Ah! Pa... ni jedno ni drugo!

Zatim nastavlja da se udaljava, istim nervoznim korakom kao pre. Stavlja mu do znanja da su već dovoljno razgovarali, misli on, te se i on žurno uputi ka robnoj kući, koja će se uskoro zatvoriti.

2

Ona žuri natrag, treba da se vrati pre svekra i svekrve, kod kojih je s decom došla za Božić. Ta porodična okupljanja pod okriljem Svete porodice postala su pravi kuluk. Dnevne aktivnosti isplanirane su već nedeljama unapred. Prekjuče su išli kod tetke Edit, koju deca između sebe nazivaju „tetka Pst!". Taj na dimak je dobila jer je alergična na buku i graju, pati od hroničnih glavobolja. Priča se čak i da je sastrugala glasne žice svog psa Palmira, jazavičara lepe mrkoriđe dlake, koji umesto laveža uspeva da ispušta samo promuklo dahtanje.

Jučerašnji dan bio je namenjen šetnji gradom, razgledanju ukrašenih izloga i ulične dekoracije, uz neizostavni predah u čaj džinici Duga za toplu čokoladu, „najbolju u gradu, božanstveno kremastu", kako voli da kaže Andrea, njena svekrva. Ovog popodneva su išli u bioskop da gledaju crtani film, a zatim na užinu kod rođaka Foskanovih. Sutrašnji dan je predviđen za još jedan ceremonijalni ručak kod ostale rodbine. Ona nastoji da se isključi iz većine tih porodičnih obaveza. Njeni svekar i svekrva ne insistiraju da im se pridruži, iako ne odobravaju takvu nedruštvenost. Ne mogu sebi dozvoliti da joj to otvoreno zamere jer ne žele konflikte, stalo im je da održe vezu s unucima i, ako je moguće, izvrše na njih dugoročan uticaj. Samim tim, moraju i nju da trpe. Ona to zna, i s manje ili više uviđavnosti, zavisno od raspoloženja, koristi tu situaciju.

Njen odnos s njima je dvojak; ima tu neke neodređene na klonosti, koja se sad meša i sa sažaljenjem, ali i nepoverenja i nelagodnosti. Andrea je uglavnom nervira, jer ima neke krutosti i malodušnosti u načinu njenog razmišljanja i života, u načinu na koji voli, pa čak i pati, jer deluje kao da samo odrađuje ono što treba da se uradi u skladu s društvenim obzirima, sve uvek s merom i pristojno. Ona se do te mere uklapa u sve norme da se njena ličnost gotovo i ne primećuje. Deluje poput žene oslikane sivkastim tonovima, detaljno, ali bledo, na slici koja prikazuje neku provincijsku varoš. Nepoverenje je ono što oseća prema svom svekru, Šarlamu Beranksu. On je odbacio svo je drugo prezime, nasleđeno od svojih dedova, Šarla i Amedeja, na tu dvosložnu reč kojom želi da ga svi oslovljavaju, uključujući i ženu, prijatelje i unuke. Iako se, kao i žena mu, brižljivo pri država tradicionalnih običaja, njegova je narav mnogo oštrija, nameće se kao glava porodice, rukovodilac domaćinstva i po kušava na sve načine da kod svojih unuka, a naročito kod naj starijeg, Anrija, zauzme upražnjeno mesto svog sina. Gleda na sebe kao na velikog vođu loze Beranks, kontrolora svih priho da i troškova u porodici, zaslužnog za sav porodični imetak jer je znao da ni od čega stvori bogatstvo, sačuva ga i oplodi mudro i znalački. Za njega novac ima samo jedan miris: njegov lični.

Upražnjeno mesto – dragocen, nepriznati ulog, za koji se neizrečeni takmaci oprezno bore. Šarlam bi želeo da Anri živi pod njegovim krovom, da nastavi školovanje u najboljoj gim naziji u gradu, neometan stalnim čarkama i igrarijama s braćom. Ali još više bi želeo da ga spase odrastanja bez očinskog autoriteta. Smatra da se bez čvrste očeve ruke ne može od dečaka napraviti muškarac, te da žene nemaju za to neophodnu snagu i umeće. Takođe se plaši da Sabina neće uspeti sama da nastavi s vođenjem prodavnice koju je držao Žorž, iako priznaje da se kao gazdarica pokazala malo boljom nego njegov sin, i zato joj neprestano nudi svoju pomoć. Ali Sabina uspeva da se odbrani od indiskretnih zahteva svog svekra i odbija da zavisi od nekoga. Već joj je dovoljno teško što je dvojako potčinjena – majčinskom i profesionalnom odgovornošću. Za kućne poslove našla je dragocenu pomoć u vidu LuizMari Ševrije, žene od četrdesetak godina koja se brine o kući i deci kad nje nema. Zbog nedostatka vremena, Sabina joj je s vremenom poverila mnogo više od kućnih obaveza – ulogu zamenske majke, dok se ona sama posvetila vršenju očinske uloge. Postala je ženaotac koja dane provodi van kuće, da bi naveče pokušavala da ponovo uspostavi kontrolu nad domom. Bez obzira na to što joj se deca obraćaju nežnom rečju „mama", ona sluti da se osećanja sadržana u toj reči sad vezuju za nadimak Luma, kako deca zovu svoju guvernantu. S druge strane, pomoćnici koje je unajmila za posao pokazali su se više kao loš izbor nego kao prava podrška.

Otvara vrata stana, gde vlada polumrak. Nogom ih lako zatvori, i ostane začas naslonjena na njih, ne paleći svetlo. Diše punim plućima, zatvorenih očiju, s jedva primetnim smeškom na usnama. Stigla je prva, i to živa i zdrava. Ne zna šta joj bi da u Galeri Klaskenu ukrade taj mali vuneni sag, baršunast, sedefastoroze boje, prošaran jarkocrvenim, nežnozelenim bojama, s vunenim resama boje slonovače. Sijao je tako nežnim sjajem pod neprijatnom, prejakom rasvetom prodavnice. Ta pravougaona tkanina bila je više od običnog predmeta, mnogo više od dekorativnog elementa, bio je to svilenkasti sjaj, svež i topao istovremeno, poput milovanja očiju, strofe spokoja i najlepšeg sanjarenja... Dugo ga je gledala. Prešla preko njega vrhovima pr stiju. Opipala ga. Obuzela ju je želja da ga uzme i do mile volje uživa gledajući i dodirujući ga. Sumanuta želja, ali silovita.

„Orijentalni sag, ručno tkan, pisalo je na etiketi s donje strane. Bio je vrlo skup. Udaljila se, ali su je noge ponovo dovele do dugačkog stola s prostirkama različitih veličina. I onda, s rešenošću i spretnošću za kakve se nije smatrala sposobnom, smotala ga je pod ruku i sakrila ispod bunde, a onda se nehajno zaputila ka izlazu. Ali čim je izašla na trotoar, spopala ju je panika koja joj je izazvala napad štucanja. Dok su je protresali nervozni trzaji tela, prešla je preko ulice da bi se što pre domogla stepenica što vode ka obali reke. Samo da se domogne mra ka i pobegne od neonskih reklama i ulične rasvete, samo da se dokopa osame i izmigolji iz gužve. Pre bi i bacila u reku ono što je ukrala nego što bi dozvolila da je uhvate i dovede se u ponižavajuću situaciju s lisicama na rukama. Samo što se nije onesvestila od užasa kad joj je onaj čovek nečujno prišao s leđa! Ipak, od tog straha barem joj je prestalo štucanje. „Šta je uopšte hteo taj klovn od mene?, zapitala se ona.

Upalila je svetlo i krenula ka sobi da odnese svoje blago. Odmotala je sag po podu da bi mu se još jednom nadivila. Po pravlja mu rese. „Beba! Onaj dosadnjaković je od vunenih resa pomislio da su kićanka bebine kape. Da li je sag dečak ili devojčica?" Ovo unutrašnje podrugivanje je tera da se nasmeje, ali joj istovremeno stvara nelagodu, iako ne zna tačno zbog čega. Možda je ispala suviše arogantna prema tom sirotom tipu koji se ipak pokazao prilično ljubazan i bezopasan. Zapravo, delovao je nekako jednako smeten kao i ona, kao da se osećao nelagodno u tom svom radnom odelu, još, povrh svega, neuredno navučenom. Verovatno joj je zato i rekao da se ne smeje. Bilo je neke blagosti i dobre namere u njegovom pogledu, kao i u glasu. Bilo je tu još nešto, nešto između nežnosti i tuge. I taj br zi stisak njegove ruke na njenom laktu kad se okliznula na stepenicama, i to joj je delovalo puno topline... Ipak, zbog te budale doživela je jeziv strah.

Ne, ne opravdava ona ono što je učinila, taj hiroviti nagon. Nikada pre nije osetila takav zanos nekim predmetom, takvu želju za posedovanjem, pa makar i na sat vremena, samo da bi uživala u zadovoljstvu da ga gleda i dodiruje. Lagano prelazi prstima preko svilenkaste tkanine, prislanja je uz obraz i od miline izazvane mekoćom saga podilaze je žmarci. Za trenutak oseća potpuni spokoj, blaženstvo, detinju sreću. Uspravlja se, duboko uzdiše i skida etiketu da bi je zatim iscepkala na sitne komadiće. Ponovo umotava sag, obmotava ga papirnom salvetom, nabija ga na dno svog kofera, koji potom gura ispod kreveta. Skida bundu i maramu, odlazi u kupatilo da se umije i oče šlja. Kratko se zaustavi ispred ogledala i promatra se ledenim pogledom „Kradljivica...", promrmlja gotovo beživotno. Odraz u ogledalu odgovara na tu optužbu krajnje ravnodušnim pogledom. Zatim slegne ramenima i izađe iz kupatila.

3

U trpezariji je sto već postavljen. Odeta, Andreina kućna pomoćnica, koja radi puno radno vreme kad su deca tu, sve je već pripremila. Sabina je još samo donela bokal vode, flašu vina i korpicu s hlebom. Dnevna