Plavi dobroćudni vali

By Milica Janković

Plavi dobroćudni vali je zbirka kratkih priča iz 1929. godine: „Plavi dobroćudni vali“, „Stojan Stević“, „Poznanstvo sa Šantićem“, „Kate Marćeli“, „Bogdan“ i „Na ostrvu“.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Aug 2, 2021
• ISBN: 9791220831710

Book preview

Milica Janković

PLAVI DOBROĆUDNI VALI

Copyright

First published in 1929

Copyright © 2021 Klasika

Plavi dobroćudni vali

1.

Priča bez sižea

Veliki parobrod plovi po plavom moru i čini se mali onome ko ga iz daljine gleda. Veliki je, i veliko je društvo na njemu. Interesantno društvo obrazovanih ljudi koji su gotovo svi svršili iste škole, ali su vrlo različiti i raznovrsni. Spojila ih je jedna ideja i tako putuju zajedno po lepom putu u jednom istom visoko kulturnom cilju.

Razume se u jednom tako civilizovanom društvu i žene su ljudi. Inače bi bilo vrlo monotono. Ako bi se dogodilo da sami muškarci putuju po najlepšem predelu na svetu, taj predeo ipak ne bi bio toliko lep kao kad bi s njima putovala makar samo jedna žena. Tu istinu ne znaju svi, ali je ovo kulturno društvo zna, možda malo isuviše, jer je u njemu više žena.

Razume se, veliko društvo se uvek deli u male grupe. To je prava zabava kad svi mogu da govore i da budu saslušani.

Jedna sasvim mala grupa na krovu velike lađe pod platnom koje vetar leprša. Tako imaju dve hladovine. Dve gospođice, intimne prijateljice, skoro sestre, koje su zajedno odrasle, zajedno se školovale, zajedno kosu odsekle i zajedno pošle na ovaj estetski i kulturni put, dve gospođice koje skoro liče jedna na drugu i jedan tuđ gospodin, muž jedne gospođe koja je zbog male dece ostala kod kuće, sasvim ispravan muž, čine zasebno malo društvo na širokoj pučini i vrlo živo razgovaraju.

Dve prijateljice su crnomanjaste od prirode i pocrnele od sunca, jer su pre kupanja u moru akontirale dva tuceta kupanja u Savi. Obe su lepe, ali je mlađa lepša. Svakako je mlađa kad izgleda mlađa. One su moderne, no ne sasvim: imaju kratku kosu, ali ne puše, ili ne puše javno. Zanimljive, mile, dobre, taktične i još puno lepih epiteta. Ali nije to ono što je plenilo mladog učenog oženjenog gospodina, koga su jedni zvali profesorom, a drugi doktorom. One su došle iz Francuske, one su tamo duže živele, one govore odlično francuski, a mladi gospodin – za te dve titule on je zaista i po izgledu mlad – ima najveći pijetet prema svemu što je francusko, što je bilo u Francuskoj, što je došlo iz Francuske i što voli Francusku. Svakako je mlađa gospođica imala u sebi nečega više francuskog, jer je očigledno bilo da se ona više svidela gospodinu profesoru.

Bilo je zanimljive konverzacije na francuskom i oduševljenih pogleda kroz naočare, bilo je i flerta ali sve profesorski, na distanci, kao od prve klupe do katedre, kao što priliči profesoru, oženjenom čoveku i ocu dvoje dece.

Gospodin doktor – ali da se objasnimo. Mnogi su zapazili da je među učenim ljudima profesoru milo kad ga zovu doktorom, a doktoru milo kad ga zovu profesorom. Pošto je naš profesor bio i doktor zvaćemo ga i jednim i drugim imenom. On je bio izbrijan. Gospođice ošišane, a gospodin izbrijan i po licu i po glavi. Gologlav. Pustio da mu vetar Jadrana miluje mudru glavu. Lobanja se sija kao u odgovor naočarima i osmehu zuba i lica. Da li je glavu obrijao za kaznu što je već počela da ćelavi, ili da bi ona posledica o ženskoj i muškoj kosi i pameti ostala u istoj srazmeri, to još nije naučno ispitano.

Dakle, gospodin doktor je izbrijan, omalen, nosi naočare, ima povrnutu otvorenu jaku na besprekorno čistoj košulji, glas mu je malo, malo ženski nežan, ali mu je inteligencija, volja i vrednoća muška i to plus muška.

U tako prijatnom društvu i najduža putovanja prođu neosetno i svrše se frapantno brzo. Od svih predela ostala im je u duši pučina s bezbrojnim malim valima bez pene, koji su prijatno ljuškali veliku lađu i učeno društvo u njoj.

Društvo je stiglo svome cilju i, svršavajući važne poslove, grabilo i po koju zabavicu, zadovoljstvo, šetnju. To se dogodilo jednog dana kad su se ruzmarinom ograđenom stazom peli uz jedno lepo brdo nad morem. Šta se dogodilo? Upravo se ništa nije dogodilo, nažalost. Samo to da se u jednom većem društvu opet našlo ono malo društvo. Jedan mali krug u velikom krugu. Mučno bi bilo odatle izaći. Ali je neko ipak izašao.

Peli su se i zagrevali, julskog dana na moru, hodom, razgovorom i lepotom prirode. Borova šuma je mirisala na isceljenje svih čežnja, klupe su nudile hlad i odmor, ali je društvo požrtvovano išlo napred, pelo se sve više. I vidik je bivao sve veći i sve lepši. Crna mlađa gospođica bila je tužno zadivljena, starija radosno ushićena, a gospodin profesor je začudo bio zlovoljan mada je obožavao prirodu skoro isto kao i Francusku.

Bele stepenice. Terasa. Božanstvena panorama u kojoj se strasno grli plavo more sa crnim brdima ostrva i kopna, okićenim selima i gradom. To nije poslednja terasa, a društvo je već umorno. Crna mlađa gospođica nasloni se na beli naslon terase baš pored gospodina oženjenog profesora koji ima pijetet prema svemu što je francusko. Oko njih je bilo puno društva. Veliki krug je bio oduševljen i široko je opkoljavao mali krug. Gospođica ga nešto zapita. Doktor se obazre po drveću, da vidi koja je to ptica zacvrkutala. Ona ponovi pitanje. On ne odgovori, kao da je prestao da razume francuski. Samo je pogleda. Preko njegovog lica pređe jedna senka. Nebo je bilo vedro. Ta senka pređe i na njeno lice i utonu joj u oči koje postaše mračne i tajanstvene kao more u noći. Tada se profesor seti da dole u tom gradu što je u divnoj poniznosti klečao pod planinom ima u nekom odboru neku sednicu na koju je bio sasvim zaboravio. Reče dve reči društvu i, kao srna koju je usput uplašio, strča niz lepo brdo, ne obzirući se na diskretne pozive klupa, na miris crnogorice, na jedinstvene slike i vidike. Svega ga je obuzela odborska sednica.

Starija gospođica pogleda začuđeno mlađu i postavi joj kratko pitanje. Mlađa ne odgovori, ne ču ga, toliko se dušom zadubila u pučinu, toliko se zadubila da nije osećala kako jednim jakim belim zubom grize svoju rumenu punačku usnu koja jedino još na njenom licu nije bila pocrnela od sunca. Drugarica je ostavi; ona ju je poznavala.

Jedan mlad glas reče:

– Jadni čovek. Ovakvu lepotu i ovakvo društvo ostaviti radi jedne sednice.

– Dužnost pre svega! – reče jedan stari učeni gospodin. I dodade: – On je prilična fantazija, ali je vrlo valjan radnik.

I svi pođoše opet uzbrdo.

Gospođica prestade da gleda more tek kad ostade sama. Prenu se, pogleda niz brdo, stade se nešto predomišljati, pa onda potrča za društvom uz brdo. Činilo joj se da eho u brdu ponavlja tri reči jednog dosadnog starca.

Da li bi se to tako isto dogodilo i u obožavanoj Francuskoj?

2.

Priča o gospodinu koji je rekao da neće da putuje, pa je putovao

Gospodin s naočarima, sa izbrijanom glavom, s pomalo ženski nežnim glasom i s muškom vrednoćom i voljom kupio je jedared sâm sebi srebrnu dugmad za manžetne. Ona su mu se tada samo dopala, a posle ih je zavoleo. Za vreme puta on je svraćao u jedan lepi stari grad da vidi znamenitosti i starine i da se kao kulturan čovek u hotelu opere, rashladi i odmori, jer je lađa bila prepuna i nije se moglo misliti ni na kakav komoditet. Tu se dogodila nesreća. Desilo se nekako u žurbi da on zaboravi i svoje manžetne i svoju srebrnu dugmad koju je sâm sebi kupio i koju je voleo. Nije nikakvo čudo da on uopšte nešto zaboravi, ali je čudo da je zaboravio baš dugmad. Profesorska rasejanost je već banalna, ali je ovoga puta bila tragična. Gospodin je tek u lađi video da mu te dragocene sitnice nisu na rukama i umalo nije skočio u more, da otpliva natrag i da nađe dugmad. To bi se svakako dogodilo da na palubi nisu bile i dve crne gospođice. Zbog toga je francuska konverzacija izgubila nešto od francuskog duha. Niko nije znao zbog čega je gospodin doktor postao sentimentalan. Neki su mislili da se kolega pored tolikih koleginica setio svoje gospođe koja je ostala kod svoje kuće i zaželeo dvojice sinčića. Ljudi su većinom i uvek će biti većinom prozaični. Neki od kolega i koleginica su mislili da je profesor prosto zaboravio da je oženjen i da se zaljubio u mlađu crnu gospođicu. I pakosnog sveta je uvek bilo i biće na svetu.

Drugog dana pošto su prijateljice sišle sa brda i profesor odsedeo sednicu u odboru, našli su se baš sasvim slučajno pri šetnji na obali. Kao da ništa nije ni bilo, jer ništa i nije bilo, govorili su o pripremama za sutrašnji izlet u okolinu, opet morem i opet u jedno mesto puno starina i znamenitosti. Podrazumevalo se već da će svi ići. Pa ipak mlađa crnka, na nesreću, zabacivši svoju kratku kosu upita bog bi ga znao zašto:

– Gospodine doktore, hoćete li i vi sutra s nama na put?

– Neću – odgovori on odlučno.

– Zašto, kolega – reče starija gospođica – da nemate opet kakvu sednicu?

– Ne, već nemam volje da idem. Puna mi je već glava tih površno viđenih znamenitih starina.

Bilo je primese tuge u njegovom ženski nežnom glasu.

– Zašto ste tako neraspoloženi? – upita starajući se da ne bude nežna, mlađa devojka.

– Zašto, gospođice? Zato što sam zaboravio u onom klasičnom gradu svoju dugmad za manžetne.

– A to vam je bio drag poklon od nekoga? – upita zainteresovana.

On se osmehnu snishodljivo.

– Ne, gospođice, tu sam dugmad sâm sebi poklonio.

– Mora da su lepa? – upita ona vedrije.

– Sasvim skromna srebrna dugmad. Lepa. Ružna ne bih mogao voleti.

– Srebrna? Skupa?

– Ah ne – reče on malo, malo prezrivo. – Skupa, jer ih volim.

Da, pomisli gospođica, da su mu neka uspomena to bi bilo banalno. I s malo gordosti i malo osmeha pomisli: originalan dečko.

Da je on čuo šta je pomislila, bilo bi mu milo i bila bi mu još milija. Jer danas čovek ništa više na svetu ne želi nego da bude originalan. I kad jedared ne bude istih ljudi, kad svaki pojedinac bude originalitet za sebe, tek onda će biti zabavno na ovoj kuglici zemljinoj i u rečniku se više neće nalaziti reč dosada.

Sutradan je jedna poznanica tražila po celoj lađi dve crnomanjaste gospođice, dve prijateljice, gotovo dve sestre i nije ih nalazila. Nisu bile ni u kabini, ni u salonu, ni na palubi. Ona se pope na krov lađe i, tražeći njih, naiđe na profesora sa obrijanom glavom i s naočarima, ili bolje, kratkoće radi, na originalnog profesora. Obradova se, jer je bila ubeđena da je i njih našla. Ljuto se prevarila: originalni čovek je bio u društvu drugih dama i nešto se prepirao sa jednom sasvim belom i sasvim plavom mladom koleginicom.

– Gospodine doktore – upita koristeći se jednom malom pauzom prijateljica crnih gospođica – da li znate gde su moje drugarice?

– Ne znam, gospođice – odgovori on ljubazno.

– Niste ih uopšte videli na parobrodu?

– Nisam – reče predusretljivo.

– Valjda nisu ostale u gradu?

– Kazale su da će ići – odgovori on još ljubaznije.

Ne treba nikako zaboraviti tu njegovu jaku karakterističnu crtu: on je uopšte čovek vrlo ljubazan prema onima kojima odgovara na napade i prema onima koji ga hvale, i prema muškarcima i prema ženama, prema njima naročito. Vrlo je verovatno da taj čovek nikad u životu nije ni prema kome bio neljubazan, osim možda po koji put u svojoj kući gde je uostalom čovek siguran da će biti voljen i kad bude malo prirodniji.

Gospođica ode da se raspituje za svoje prijateljice, a on ostade da nastavi razgovor s plavom mladom gospođicom koja je uvek i na svakom mestu, pa i na krovu parobroda, bila dama. Radi samih posmatrača godilo je čoveku da se s njom prepire. To je bilo estetično u oba smisla. Izgledalo je za dalje posmatrače koji su čuli samo njegov nežan glas da on i s njom koketira, ali to je samo tako izgledalo. Istina, ona je bila potpuno dama, ali ona je bila bela i plava i ona je francuski naučila u Beogradu. On je s njom govorio srpski. Nije nimalo izgledalo da i ona s njim koketira, jer se ona baš starala da mu kaže grube stvari.

Pošto je saznala priču s dugmadi, kazala mu je da se pravi originalan, a to je dosta da jedan čovek ne prestane da se prepire s jednom damom, ali da sasvim izgubi volju da joj se udvara. Naime, oni su se znali iz detinjstva i to je mnogo kvarilo čar iluzija. On se rado sećao dečaštva i podsećao nju kako je u kratkoj suknjici i bele kose šetala uvek s jednom velikom i mnogo starijom drugaricom u koju je on u drugom razredu gimnazije bio zaljubljen.

– Uvek ste bili uobraženi – reče mu ona smelo, ali smejući se. – Da znate kako ste izgledali smešni i ukrućeni. Hteli ste da izigravate odraslog gospodičića.

– A vama je bilo krivo što na vas ne obraćam pažnju.

– Eto još jedan dokaz uobraženosti! – smejala se ona.

– I sad mi još niste oprostili – nastavi on svoje, kao da njeno nije ni čuo, ljubaznim glasom i