Tajna šestorke

By Emile Costa

Francuska, 16. vek.  Jedan trgovac, jedan plemić, bogata gradska porodica i lutajući avanturista primorani su da, igrom slučaja, provedu noć u hotelu u provinciji. Kad jedan od gostiju bude pronađen mrtav, sumnja pada na sve njih. Avanturista Andre Ermite pokreće istragu...

• Language: Српски језик
• Publisher: Emile Costa
• Release date: Feb 6, 2020
• ISBN: 9781393300786

Book preview

Poglavlje I

Put za Saint-Cloud i Bellefontaine je bio opasan. Uvijao se po planini, strmo se uspinjući te naglo padajući, okružen neprohodnom šumom. Retki su se odlučivali na putovanje ovuda sami. Čovek koji je hodao tim putem tog tmurnog jesenjeg dana svakako je imao dobar razlog za to.

Pod nogama mu je šljapkalo blato, a vetar razgrtao kožni kaput. Voda se slivala s vrha crne kape na njegovo lice. Raspoloženje muškarca je bilo u skladu sa vremenom. Stomak mu je krčao od gladi a noge trnule. Do sledeće krčme koja se nalazila bliže Saint-Cloud-a ostalo je manje od jednog Lje[1]. Po ovako lošem vremenu bilo je razumno tamo ostati na noćenju, ali to će potpuno promeniti njegovu finansijsku situaciju.

Putnik sede na veliki kamen pored puta. Vetar je njihao borove grane iznad njegove glave. Bio je promrzao, ali su ga barem grane drveta zaštitile od kiše. Iako nije bio sklon filozofiranju, u tom trenutku se duboko zamislio: zašto i gde ide?

Zaprega, upregnuta parom jakih konja, prilazila je iza krivine. Prozori zaprege bili su zastrti crvenim zavesama. Umorne životinje su sa mukom išle napred, a vozač nabivši kapu preko čela skoro na lice i uvukavši glavu među ramena, nije ni primetio putnika pored puta koji je gledao za njima. Na njegovom smrknutoim licu moglo se pročitati iznenađenje pomešano sa besom.

−  Dobra stara porodica Klandu! Prijatan i skori susret vam želim. – promrmljao je on.

Koliko ga je puta u zadnjih šest meseci ta ista zaprega sa crvenim zavesama vozila ulicama Bellefontaine-a. Ugledna porodica pružila je toplo utočište za putnika, a za sve usluge platili su mu iskrenom zahvalnošću i zvonkom monetom. Tako je bilo sve do jučerašnjeg dana.

Vriska gospođe Klandu još mu je odzvanjala u ušima. Setio se svih uvreda kojim ga je ova samoživa starica obasula, dok je njen suprug posmatrao sa tihim neodobravanjem sve što se događa. A što se u stvari dogodilo, on nije razumeo ni juče niti shvatio do sada.

Pre šest meseci stigavši u grad, pri prvim posetama krčmama, saznao je za starog advokata koji boluje od gihta. Sutradan se uputio u dom Klandu-ovih, predstavivši se kao doktor i ponudio im svoje usuge. Nije imao ni specijalno ni visoko obrazovanje, ali je posedovao bogato znanje iz mnogih oblasti, između ostalog i medicine. Sebe je skromno smatrao običnim. Razumeo se u lekovito bilje, nije bio zainteresovan za lečenje teških bolesti, a ako bi uzeo nož u ruke to bi bilo jedino da iseče pečeno pile.

Ovaj samozvani doktor nije trgovao eliksirima, nije mučio pacijente klistirom i bio je generalno uspešan. Učtivi maniri, prijatna pojava I oštar um, otvarali su mu skoro svaka vrata. Obično bi otišao pre no što bi se ta vrata uspevala zatvoriti, ali juče je sve ispalo drugačije. Gospođa je divljala u besu, stari gospodin je bio tih, a gospođica Mari...nije bila prisutna.

Mari. Ta umilna dvadestrogodišnja devojka najmlađa je kći i ljubimica u porodici Klndu. Njena starija sestra se rano udala i bila lepo zbrinuta u porodici. Izgledom i ponašanjem Mari je bila na oca, visoka, mršava devojka sa delikatnim crtama lica, pepljastoplavom kosom, ćutljiva do neveselosti. Ničega na njoj nije bilo nasleđenog od debeljuškaste niske majke. Za sve vreme što je doktor proveo u kući, jedva da je progovorio dve reči sa gospođicom, ali je gospođa iz nekog razloga to protumačila drugačije.

Svoje optužbe je smenjivala u tako odabranim grdnjama, kakve se ne mogu čuti ni od nekog pijačnog trgovca. Doktor nije razumeo optužbe, niti šta je pogrešno uradio. Shvatio je tek toliko da je učinio nešto pogrešno vezano za Mari, nakon toga su mu pokazana vrata. Najgore je to, što se on u leto dogovorio sa Klandu-ovim za plaćanje u mesečnim ratama, a isplatu nije dobio. Ostanak u gradu za njega više nije bio moguć.

A šta je njegova krivica? Da li je gospođa sama odlučila da doktor ima uvid na njenu kćer? Razumljivo je da takav muškarac nije interesovao uglednu porodicu, ali u isto vreme ni on nije bio zainteresovan za Mari. Severnjačka lepota nije privlačila doktora, on je voleo južnjakinje.

Oh, te crnokose kikotavice! Verovatno je gospođa Klandu bila takva pre tridesetak godina, a sada joj je na pameti, osim njenog muža, kao i po tradiciji bio njihov delikatan odnos. Čak I kada se nije slagao sa svojom ženom, gospodin Klandu ni rečju ni delom joj nije protivrečio. Ali ipak, ovaj stari ćutljivac ne bi zalupio vrata ne isplativši ga.

Podigavši se sa kamena, putnik namesti tešku torbu i krenu odlučno napred. Sada je znao šta da radi. Klandu-ovi će sigurno prenoćiti u krčmi, a u slučaju da neće još će ih on stići u Saint-Cloud-u i zahtevaće svoje.

Krčma se ukazala iza druge ili treće krivine puta. Putnik je suviše zadubljen u svoje misli, prvo primetio klimavu drvenu ogradu oko krčme. Iznad teških ulaznih vrata bio je farbom krivo napisan naziv: Svinija i guska. Izbledeli znak prikazivao je svinju koja jaše na ptici nepoznate rase. Čini se da umetnik nije bio naročito talentovan.

Dvospratni objekat krčme nalazio se na sredini dvorišta okružen nasumice izgrađenim pomoćnim objektima. On ne krenu prema vratima krčme, već prema poznatim zaprežnim kolima. Kola su stajala na kiši, prednji točak, koji je bio polomljen, ležao je pored. Vožač zaprege krenuo je nazad u grad, ispregnuvši I osedlavši jednog konja, krenuo je u susret putniku i projurio pored njega isprskavši ga blatom.

Drugog konja je isprezao visoki plavokosi muškarac vojničkog držanja. Lice mu se moglo nazvati lepim, ali ne I oči. Neznanac jena svet gledao sa podozrenjem, kao da ne očekuje ništa dobro. Pokušavajući da se ne zaglibi u blatu, putnik mu se približio i ljubazno upitao:

− To se desila nesreća gospodine?

−  Polomio se na sred puta, biće da je baš nesreća – promrmljao je radnik.

−  To je tačno...kako je kod vas sa obrocima? Ima li slobodnih soba?

−  Obroke imamo, a slobodne sobe – idi pa pitaj, nađi krčmara – I gunđalo odmahnu rukom u pravcu krčme.

Slegavši ramenima, putnik se uputio u pokazanom pravcu. Teška vrata su se jedva otvorila, oblak toplog vazduha iz unutrašnjosti prostoriije zapahnu putnika. Prekoračivši prag, putnik se našao u prostranoj trpezariji. U kaminu je plamtela jaka vatra, a iz otvorene kuhinje dopirali su tako priijatni mirisi da se gladnom putniku zavrtelo u glavi. Popevši se uz stepenice na sprat, prišao je pultu za kojim je stajao krčmar. To je bio suvonjav muškarac od pedesetak godina. Iza njega je stajao grubo istesan drveni sto sa vinskim bocama i čistim priborom za jelo. U tom trenutku ugostitelj je, bez mnogo revnosti, rešavao pitanje noćenja porodice Klandu. Otac I kćerka su bili iscrpljeni I sedeli u tišini na drvenim kliupama, a stara gosdpođa nije izgubila uobičajenu živost. Njenu kuknjavu su mogli čuti čak u Parizu.

−  Sva Su-a[2] za sobu sa tri kreveta? Da li ste vi sišli s uma? Moj muž je cenjen čovek iz Bellefontaine-a i bolestan je! Kćerka iscrpljena od puta! Kako da se smestimo u toj smrdljivoj trokrevetnoj kabini? Ne želim da budemo hrana vašim buvama!

−  Gospođo, našu najbolju sobu zauzeo je jedan uvaženi gospodin, u drugoj je trgovac iz Saint-Cloud-a, sobicu za poslugu vam ne preporučujem. Na raspolaganju vam je ponuđeno, da hranite moje buve ili medvede u šumi.

−  Da, ja...

−  Draga! – tiho sa pola glasa se umešao njen muž – to je samo na jednun noć. Zaprega će biti popravljena i već sura putujemo dalje.

Žena se spremala da mužu pošteno odgovori, kada je primetila putnika.On je prišao sasvim blizu I spustio torbu na klupu. Zvecnulo je staklo. Gospođa pogleda starog poznanika, a zatim dograbi ključeve od sobe sa pulta I pobeže gore vukući porodicu za sobom.

Vlasnik krčme nije oklevao sa ispitivanjem novog gosta. Tridesetpetogodišnjak, u crnom od glave do pete I sa torbom punom stakla. Ništa u pojavi putnika nije ukazivalo na visoki položaj ili posedovanje novca. Krčmar uštogljeno reče:

−  Ako je potrebno prenoćište, slobodna je jedino soba za poslugu. Deset dena[3] po noćenju, petnaest sa obrokom.

Putnik je razvezao kaiš kaputa, zaronio rukom u njedra I položio na pult jedan srebrni Su.

−  Kusur zadržite. Hrana neka bude vruća I ubrzo.

Pokupivši novac, krčmar pogleda gosta ljubazno.

−  Večera će biti spremna za jedan sat. – reče otvarajući knjigu gostiju – Vaše ime gospodine?

−  Ja sam doktor, doktor Andre Ermite – oklevajući je odgovorio putnik.

Predstaviti se kao doktor nije planirao, ali menjati masku bi bilo glupo u prisustvu Klandu-ovih.

−  Ko će pobrinuti da se moja odeća I obuća dovedu u red?

−  Ostavite ih pored vrata I biće kao novi do jutra. Vaš ključ gospodine, smeštaj vam je uz stepenice prva vrata levo.

Krčmar je dao gostu ključ I otišao u kuhinju. Doktor baci blatnjavi kaput na klupu, priđe kaminu I pruži ruke ka toplom plamenu.