Ljudi iz skamije

By Milica Janković

Zbirka pripovedaka: „Prvi dan“, „Skandinavsko poluostrvo“, „U prirodi“, „Ginine oči“, „Najgori razred“, „Odgovor na pismo“, „Lav“, „Moji prijatelji“, „Poprsje“, „Pesnik“, „Cvećarnica“, „Njina Vasiljevna“, „Zidari“, „Uteha“ i „Drugovi“.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Apr 1, 2020
• ISBN: 9788835399018

Book preview

Milica Janković

LJUDI IZ SKAMIJE

pripovetke

Copyright

First published 1937

Copyright © 2020 Klasika

Prvi dan

To je bilo vrlo davno. Desetogodišnja Zagorka je s jednom sveščicom i pisaljkom u rukama tačno u sedam i po časova izišla na ulicu. Bila je ponosita. Dosad se zvala osnovac, a sad ide u srednju školu, u istu u kojoj i njena velika sestra uči. Ona je nova Beograđanka i to joj jako godi. Doskora je živela u unutrašnjosti. Ovaj lepi Beograd je vrlo veliki, ali ga ona već poznaje koliko joj treba.

Silazi Beogradskom ulicom u Njegoševu. Na uglu je kafana Lepa Katarina. Često ona tuda prolazi. Mada nimalo ne mari za robu koja se u kafanama prodaje, ona je više puta zavirivala kroz otvorena vrata unutra, ali uzalud: nikako da spazi tu lepu Katarinu. Hvata desnu stranu Njegoševe ulice. Tu odmah prekoputa je njihov veliki prijatelj Stavra furundžija, njihov takoreći glavni hranitelj. Kod njega ona kupuje divan beogradski hleb, s vruskavom rumenom gornjom korom i s bledom, mekanom, donjom koja je još slađa od gornje. Stavra je ujak njene male prijateljice, koja s roditeljima i braćom stanuje iza hlebarnice u jednoj lepoj kući s baštom punom suncokreta. Majka za njene roditelje i za Stavru kaže ozbiljno i s poštovanjem: valjani i vredni ljudi. I dobri – misli Zagorka. Stavra bi joj pokatkad, kad kupi dva hleba, dao na poklon veliku krišku pečene slatke bundeve. To je tako dobro i ukusno, a u Beogradu se i to kupuje.

Devojčica steže u ruci deset para što je od teče dobila za srećan početak u školi. Za taj veliki novac ona će kupiti nešto lepše, više beogradsko. Istina, mogla bi paru spustiti i u kasicu za štednju, ali zar uvek štedeti, uvek čuvati, nikad se ne provesti! Teča je kazao: da kupiš bombone. Danas polazi u gimnaziju, zaslužuje valjda da se jedared pročasti.

Državna hemijska laboratorija – tako piše na jednoj lepoj, ne visokoj kući. Zagorka se osmehnu kao nekome poznaniku. Više puta je ona tuda prolazila i mučilo je što ne zna šta to znači. Pitala je jednom majku, a ona je odgovorila da ne zna. To je bilo prvi put da majka nešto ne zna. U Beogradu znači ima i tako teških, nerazumljivih stvari. Moraće ona dobro da otvara oči u školi. Zagorka je odlučila da pita stariju sestru, ali kad je već upitala, nije mogla da se seti drugih dveju reči, znala je samo početak: Državna.... Sestra poče da se smeje:

– Ona kuća na uglu Njegoševe i Milutinove ulice, je li?

– Jeste.

– Državna hemijska laboratorija – izdeklamova sestra, kao da je to neka lepa zagonetka.

– Šta je to?

– Tamo se vrše hemijske analize.

Šta je sad to hemijske analize? Učini joj se da i velika sestra baš ne zna tačno da objasni. A ona se opet kao starala da nađe razumljive reči:

– Znaš, u toj kući učeni ljudi ispituju, na primer, da li je neki čovek otrovan, ili nije, i takve stvari...

– Da li je vino fabricirano ili prirodno, da li je roba prava, ili lažna – dodala je majka više kao pitajući. Sestra potvrdi.

– Ništa bez majke – mislila je Zagorka.

Sad je već imala pojma i uvek pri prolazu gledala s respektom Državnu hemijsku laboratoriju, otmenu, mirnu kuću, iz koje se ništa ne čuje i na čijim prozorima se niko ne vidi. Desno od Zagorke bila je Vojna bolnica, upravo njen visoki zid, a preko puta jedna osnovna škola, u kojoj nije poznavala ni jedno dete, i koju je sad gledala sa izvesne visine. Malo dalje od škole bila je kafana Složna braća, pa onda Cvetni trg. Čula je da njen prvi sused lumpuje kod Složne braće i rešavala je pitanje: u čemu su složna ta braća: da li u gotovosti za veselje, ili u izboru pića? Tako isto nije znala zašto se Cvetni trg tako zove kad na njemu ima sira, paradajza, kupusa, šljiva, grožđa i svega drugoga pre nego cveća.[1]

Vrlo je zanimljiv taj Cvetni trg. Ona je već toliko puta išla s majkom da ponese štogod od prtljaga s namirnicama. Božanstvenih stvari ima tamo: velike gomile grožđa, čitave kule krupnih mirisnih bresaka, pa velike kruške vodenjače i „kao sapun" žute i crvenkaste karamanke. A majka i ne osvrće glavu, kao da ne vidi sve te lepote. Ona kupuje crven patlidžan, punu kotaricu – šta će joj pobogu toliko? – i pogađa se za šljive. I zrele plave šljive su prijatne za jelo, ali ko će da pokupuje sve ono grožđe i breskve? Bogati ljudi. I ona bi htela jedared da bude bogata. Taj paradajz baš niko majci ne traži. Mogli bi se za te pare bar jedared najesti grožđa.

– Dobar dan, mala gospođice! – klanja se bakalin prekoputa Cvetnog trga. – Došle su nam nove vrlo lepe i vrlo slatke bombone.

Ah, da, ona ima deset para, ali neće tu ništa da kupi. Posle kad se vrati iz škole, možda, ali u drugoj bakalnici. Taj bakalin joj se nešto ne dopada, preterano je ljubazan, a ona na to nije navikla. Majka je kod njega kupila metlu i ćup za kiselu papriku, a on se sad neprestano klanja svima redom. Naročito mu se sviđa njihova lepa i bogata rođaka koja s njima često izlazi u šetnju.

On nije njihov bakalin; zato joj je, valjda, tako tuđ. Oni imaju svoga na uglu njihove ulice. On je star i nije tako ljubazan (kažu da je vrlo bogat), ali dobro meri i roba mu je dobra. Ima dugačku bradu, razdeljenu u dve crne prosede kudeljke. Ali Zagorka neće ni kod njega da kupi čokoladu, filovanu s kremom. Ima takve za deset para dikarskih, zna ona, divne su, sve se tope i mirišu lepše nego sve cveće na svetu. Jela je ona već u svome životu četiri-pet puta, po komadić takve čokolade. A sad će je pojesti celu odjednom, tako je posle dugog razmišljanja odlučila, da oseti i da zapamti.

Iz Oficirskog doma izišao je jedan fini oficir. Pustio sablju dok obuče rukavicu. Zagorka već u sebi deklamuje:

Sablja mu se po kaldrmi vuče.

Svilen kalpak, okovano perje.

To nije baš isto, ali oficiri su najveća gospoda. Kako im je samo veliki i lep Dom. Ušla je u Kraljice Natalije ulicu, drži sve desno, jer tako je kazala majka, a na toj strani je i škola. U školu je išla jednom s majkom kad se upisala. A jutros joj mati reče: „Put znaš, pa idi sama, dosta si velika, ne treba ti dever. Sve desno, gledaj preda se i tamo budi mirna." I to je sve. Ide, gleda preda se, ali pomalo i levo i desno. Levo je kasarna ograđena filaretama, desno dućani i radnje, krojačka, berberska i druge, ne baš zanimljive. Kafana kod Dinara. To joj se sviđa i smešno joj. To je već treća kafana na putu do škole. Zašto se kafana zove kafana kad se u njoj sve drugo više troši nego kafa? Valjda da izgleda lepše, jer vinarnica i rakijašnica bilo bi ružno. Gle, baš tu uz ruku ima i jedna bakalnica. U prozoru filovane čokolade deset para komad. Tu će posle škole da svrati.

Naposletku evo i škole. Mnoge zgrade, velika bašta. Ona ide tamo gde je s majkom išla da se upiše. Baš tu u velikom hodniku čekaju mnoga deca. Ona se javi poslužitelju vrlo učtivo i upita gde je prvi razred drugo odeljenje.

– Čekajte tu u hodniku – odgovori joj on.

Eto što ti je fina varoš Beograd: bakali i deci govore „mala gospođice, a poslužitelji i prvom razredu kažu „vi. I ne samo poslužitelji nego i nastavnice. To je njoj i laskalo i bilo joj nekako svečano; zbog toga je više poštovala i sebe i nastavnice.

Gledala je drugarice. Kako fine dece ima u Beogradu! Od čega to dolazi da poneko dete izgleda tako otmeno? Nije samo od odela. Jedna mala, moglo bi se reći baš ružna, s rđavim zubima, velikim ustima, s bledim, bezbojnim očima, ali vrlo fina i prijatna za gledanje. Druga neobično slatka u crvenoj haljinici s nekim čudnim rukavima kao krila u slepoga miša. Ah, kad bi mogla s njom da se sprijatelji. Ona joj se najviše sviđa. Nije što je bogata, nego tako pametna, tiha i dobra izgleda. Ima ih koje su lepo obučene, ali su se već pokazale kakve su. Ima i sirotih kao ona, i gorih, jer ona je sasvim čista i pristojna. Klasna gospođica je već dva puta prošla i kazala im da pričekaju još malo. Jedna devojčica se zatrča i obgrli klasnu nastavnicu oko struka. Zagorka pretrnu. Gospođica je pažljivo uhvati za obe ruke, odstrani je od sebe i reče joj blago, ali ozbiljno:

– Znaš, ti moraš biti mirnija; inače ću te premestiti u drugo odeljenje. Ovde si samo đak.

Deca šapnuše da je ona rođaka njihove klasne gospođice. Odveli su ih u jedan razred i smestili u klupe. Klasna im je govorila nešto vrlo lepo: kako sad više nisu mala deca, kako ulaze u ovu ozbiljnu školu kao razumne desetogodišnje devojčice, a kad iz nje iziđu, kad je svrše, biće odrasle građanke, lepo vaspitane i dosta učene mlade devojke.

Ali deca su još pridolazila i razred se pokazao mali. Nekoliko puta su ga menjali dok su se kako tako smestili. To se Zagorki malo nije dopalo. Činilo joj se da je to sve moglo da se udesi ranije. Klasna joj se vrlo sviđala. Odvela ih je posle u veliku školsku salu gde im je popa očitao molitvu i održao govor kako treba Bogu da se mole i da uče. Posle toga, iako ništa nisu učile, pustiše ih na odmor. Izišle su u baštu. Ona je gledala sve redom pažljivo i ispitivački. Niko joj ne priđe, niti ona kome. U bašti, lepoj kao parče Kalemegdana, nekako joj nezgodno da šeta sama. Izgleda da je to isto osećala i jedna povisoka bleda devojčica u novoj moldonskoj haljini koja joj polagano priđe.

– Ti si prvi drugo? – upita.

– Jeste – odgovori Zagorka.

– Kako se zoveš?

– Zagorka Nikolić. A ti?

– Ilinka Ivković. Ti si sama?

– Ovde u školi sam sama. Ne poznajem nikoga. Ja nisam iz Beograda.

– A ja jesam. Ali to ne mari ništa. I moj je tata palančanin, a mama Beograđanka. Hoćeš li da nas dve budemo drugarice?

– Hoću – odgovori srdačno Zagorka.

– Znaš, ja sam imala jednu drugaricu, pa sam se posvađala. Svaki dan je dolazila kod mene, moja mama joj davala i užinu, a ona posle pričala koješta. Kaže nam jedna susetka da je njena mama kazala da je moj tata jadnik koji jednako radi i vuče u kuću, a mama je lenština i raspikuća i da mi od tolike zarade nigde ništa nemamo. A to nije istina. Mi imamo četiri drvena lepa kreveta, jedan divan, dva šifonjera, tri stola i puno stolica. Naša kuća je bolja od činovničke iako je tata zanatlija. Videćeš već kad dođeš.

Zagorka se malo uplašila od te dugačke priče i razmišljajući, reče joj polagano:

– Ne verujem da će me majka pustiti da dolazim tvojoj kući. Znaš, mi nismo iz Beograda, pa ona ne dâ da idem nigde bez nje ili bez velike sestre. Nego mi ćemo u školi biti drugarice.

– Dobro, kako hoćeš – odgovori Ilinka rasejano, jer je u svome džepu nešto tražila.

Na dnu džepa našla su se četiri lešnika. Ona dade dva Zagorki. Šetajući po bašti, tražile su kamen, ali ga ne nađoše. Ilinka je probala da zubima razbije lešnik, jedan, pa drugi – bez uspeha. Tada ga spusti na kamen uzanog pločnika, stavi ga pod petu i tresnu nogom. Lešnik se razbi tako da se jezgra sva zgnječi i pomeša s prašinom; nije se moglo ni pomisliti da se što pojede. Drugarica tada reče nešto nepristojno što Zagorku zaprepasti, nešto što u njenoj kući ni tuđ niko ne sme da kaže, što se samo mangupima i pijanim prostacima naposletku može i oprostiti. Zagorka oseti da je svršeno sa drugarstvom. Ona je ostavi kao da je šugava (ne, šugavu bi ipak s više obzira ostavila) i pobeže od nje daleko, čak pred školska vrata. Bilo joj je vrlo žao što je tako brzo izgubila prijateljicu. Zar su ta beogradska deca takva? Fina po naglasku i po odelu, a po rečima nisu. Ali kažu da nesreća ne dolazi nikada sama: Zagorka opazi da je izgubila svojih deset para, svoju lepu filovanu čokoladu. Zažali za njom više nego za ovom kratkovremenom drugaricom. Zašto nisam kupila bombone kad me je čovek pozivao? – kajala se ona misleći na bakalina sa Cvetnoga trga. Maramica joj u ruci,