Smrt i život

By Milica Janković

Zbirka priča: „Zagonetka“, „Smrt i život“, „Plave oči“, „Nepogoda“, „Na Mlavi“, „Događaj“, „Put u Cavtat“, „Akord“, „Prva“, „Slučaj“, „Skice“, „Đak“, „Tetka i teča“, „Nikome ne trebam“,  „Doktor“, „Moj otac“, „Svetao čas“ i „Zbogom, Dubrovniče“.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Dec 21, 2021
• ISBN: 9791220877510

Book preview

Milica Janković

SMRT I ŽIVOT

Copyright

First published in 1922

Copyright © 2021 Klasika

Zagonetka

U Dubrovniku sam ga prvi put videla. Sećam se, kad sam, dolazeći s terase, čula da me čeka gost iz Beograda, nisam se nimalo obradovala. Učtivo mi se predstavi jedan lep mladić omanjeg rasta s crnim očima i još crnjim dugim gustim obrvama, koje su činile kao neki hlad nad očima. Zubi beli kao sneg, osmeh mio. Prva misao, malo prezriva beše mi: Ovaj se čovek svakako mnogo dopada ženama. Ali šta će on kod mene?

Dade mi pismo od osobe koju znam kao duhovitu i originalnu. Ona mi nimalo duhovito, ali zaista originalno, piše da je ovaj mladić dobar dečko i da dolazi da se u Dubrovniku malo odmori. „Gledajte šta ćete s njim", tim rečima je završila svoju preporuku.

Osobito mi je milo, pomislih. Ja sam zato došla u Dubrovnik da se brinem o dobrim dečacima.

Nikad čovek neće da se oslobodi od dosade koja se zove društvena učtivost. Ja sam usiljeno ljubazna, a on je iskren i prirodan. Posle dve-tri rečenice saznam da je on brat moje školske drugarice. Uspomena na đakovanje obasja kao suncem ovaj oktobarski dan pun bure i razbesnelog mora kad mi se nije htelo da razgovaram s ljudima i ja odmah promenih raspoloženje prema svome nezvanom gostu. Opazih i da mnogo liči na sestru. Setih se jednoga dečaka s crnim očima i obrvama koga sam nekada, idući u školu, uvek sretala kako s knjigama ide tri koraka iza moje drugarice, koja bi obično s kakvom starijom učenicom nešto živo razgovarala. Rekoh mu to i dodadoh:

– Ali nije mogućno da ste to bili vi, već svakako vaš stariji brat.

– To sam bio ja – osmehnu se on.

– Ali taj dečko je mogao biti najviše četiri do pet godina mlađi od nje.

– Upravo četiri godine.

– Pa koliko je vama godina? – upitah gotovo ljutito.

– Trideset četiri.

– Gotovo neverovatno. Kad sam vas videla dala sam vam dvadeset šest najviše, bez laskanja, jer je bilo u sebi.

I govorili smo o njegovoj sestri. Zatim o njemu. Reče da je došao iz Zagreba, gde je sa službom, da se malo odmori u Dubrovniku. Meni se učini da je on dete iz dobre kuće koje ima protekcije i može da se odmara kad god hoće. Mi uobraženi dobri ljudi tako smo često nepravični.

Kad je otišao nisam se više ljutila na onu ličnost koja ga je poslala.

Stanovala sam na Boninovu u sobi punoj venecijanskih ogledala, s balkonom koji gleda sa visine na pučinu. Kad se vrata od balkona otvore, onda imam u svim staklima i u svim ogledalima sliku mora. Puna soba mora, i puna duša. Čudno mi je bilo što se neprestano osmehujem. Moj novi poznanik stanovao je na Lapadu i kad god je išao u grad, svratio bi k meni. Divio se mojoj sobi i pogledu s balkona. Postali smo dobri poznanici. I on je mnogo voleo more i govorio mi da mu ono smiruje živce.

– Zar ste vi nervozni?

– Veoma.

– Nikako ne izgleda. Čovek bi rekao da vidi čoveka potpuno zadovoljnog.

– Sobom ili drugima?

– I jedno i drugo.

– Ni jedno, ni drugo.

– Ali prvo ipak više – rekoh, malo rugajući se.

On se uozbilji i sasvim srdačno i nekako bolno reče:

– Da, ja sam bolji, nego mnogi drugi. Ja sam ljudima činio dobro, a oni meni zlo. Ja sam do krajnosti razočaran i to pojačava moju nervozu.

– Gde ste bili za vreme rata? U Francuskoj? – upitah malo zavidljivo, jer je on lepo govorio francuski.

– Na Solunskom frontu – odgovori on sasvim obično.

– Šta ste radili? – upitah malo uplašeno.

On se osmehnu.

– Sve, samo nisam ubijao. Bio sam dobrovoljac glasonoša, i bolničar, i pisar i avijatičar.

– Avijatičar! I ja želim da malo letim po nebu pre nego što umrem, jer nikako se ne nadam da ću posle smrti otići na nebo. Kako se čovek oseća?

– Divno. Naročito pleni osećanje beskrajne praznine: ništa ne srećete na putu. Ali ja nisam bio dobar avijatičar.

– Zašto?

On se osmehnu nekako zagonetno.

– Ne znam – reče – kad drugi upravlja mašinom, onda je izvrsno, a kad ja, sve pođe naopako. Dva sam aparata slomio. Kad sam drugi put pao, bio sam dva sata u nesvesti.

– Pa zašto se onda niste zadovoljili da samo budete putnik kroz vazduh u tuđim kolima?

– To mi je bilo malo. Hteo sam da ja vladam prostorom. Kad sam jednom svome rođaku rekao da hoću da budem avijatičar i molio ga da me preporuči, on me je odbio. Tada sam mu rekao: „Ili ću biti avijatičar, ili ću se ubiti." I on je učinio kako sam želeo.

– Ala vi, kao dete, odmah potežete najveću pretnju. Zar vam je poverovao?

– Izgleda da jeste.

I on se osmehnu opet onako isto zagonetno.

– Pa eto, sad niste avijatičar i živi ste. Isterali ste želju.

– Da, kad sam video da ne ide, digao sam ruke... Ali vidite more – reče on, ustade i stade kod vrata od balkona.

More je bilo more svetlosti, more usijanog proključanog srebra, samo su retki oblaci bacali senke i pravili crna jezera po moru svetlosti. Bilo je mistično, čudno i malo strašno. Vetar je duvao, bor pod prozorom se povijao, more se ljuljalo i činilo se da i mi zajedno s kućom i balkonom nekuda idemo.

Šta je u tome čoveku? – pitala je moja radoznalost. Mislila sam da je vetropir, a on izgleda mučenik. I koliko je tačno njegovo mišljenje o sebi i drugima?

A on je gledao u more iskreno zadivljen kao dete, a bolan izraz sve je bivao dublji na njegovom licu.

U ovom čoveku ima neka zagonetka.

S jednim malim društvom obišli smo crkve i čudila sam se kako taj čovek odmah zapazi sve što je lepo, čak nekako nehotice podvuče što je najlepše. I kad bi se približio nekom nepoznatom čoveku, svaki bi mu se ljubazno osmehnuo.

Dogovorili smo se da idemo na izvor Omble, ili prosto „na Rijeku", kako se to u Dubrovniku kaže.

Pogodili smo kola i pozvali decu moje gospođe da se provozaju s nama. Baš pred sam polazak dođe jedna moja prijateljica, koja je dovela brata u Dubrovnik na lečenje i za koji dan se vraća u Beograd, i izjavi želju da i ona pođe s nama. Da ne bi gospodin morao sedeti na donjem sedištu, odlučih da se ja odreknem šetnje, jer se nije moglo ni misliti da devojčice koje su na moj uslov obukle dugačke čarape i spremne čekale izostanu. Međutim, gospođa im je dopustila da idu sa mnom i njima samima bilo bi nezgodno da idu s nepoznatim ljudima. Čitava dilema. Ali brat moje školske drugarice izjavi sasvim veselo da možemo vrlo lepo svih petoro stati. Kako je prijatno imati posla s ljudima koji su tako prosti i prirodni. Kola su bila velika i udobna i nije nam nimalo bilo tesno: mlađa devojčica je sela između mene i moje prijateljice, a starija do gospodina dole.

Put sa Boninova do Rijeke, do izvora Omble, po nasipu koji je prošlih dana izaprala kiša na kolima s gumama na točkovima – to je nešto nalik na put detinjske mašte kroz plavu bajku. I sad mi od same uspomene duša zatreperi kao plava pučina što se s leve strane nasipa pružala u beskraj i ubeđivala nas da na svetu ima, ima sreće. Tek kad se pučina izgubila ispred mojih očiju, okrenula sam se desno: u cveću i u zelenilu moderne i klasične vile, najlepša umetnost i najlepša priroda udružile su se da čoveku, ljubimcu zemlje, stvore trijumfalan doček, i da očajniku vrate ljubav za životom.

Sišli smo s kola i došli na sâm izvor. Čudan je to izvor: kao da je neka podzemna burna reka našla prolom u kamenu i iz brda izbija ogromna voda, silno buči i ključa, beli se, kao gusti beli oblaci, a kristali su tako razbijeni, kao da su od snega i leda. Držala sam malu za ruku – ja se uvek bojim za decu i kad mi ih ko poveri, zahvalno ih čuvam – i s mosta gledala u taj penušavi silni izvor te čudne reke koja se posle kratkog toka na domaku naših očiju baca u zagrljaj moru. Jedan vojnik silazio je pažljivo niz kamenje ka izvoru, drugi je već bio tamo i zahvatao šakama kao mleko belu vodu i pio.

– Je li studena? – pitao ga je drug.

– Kao led.

– Vi baš hoćete da se pohvalite da ste pili sa izvora Omble – reče naš saputnik ljubazno.

– Pio sam ja i iz Nijagare – odgovori vojnik učtivo.

– Iz Amerike? Dobrovoljac?

– Da.

– Gde ste se tukli?

– U Dobrudži.

– A sad idete natrag?

– Čekamo parobrod.

– A poznajete li avijatičara...?

Nisam zapamtila ime. Ali posle tih nekoliko reči oni su se gledali prijateljski i razgovarali kao da se znaju od detinjstva. Da li ih je tako zbližio zajednički poznanik, ili je tome uzrok dobrota ovoga čoveka koji nehotice privlači ljude? Ali zašto ga posle ljudi uvrede, zašto je razočaran tako?

Kočijaš nas opomenu da treba da idemo. Bivalo je sve hladnije, sunce je zalazilo tamo iza Dakse, a sa brda silazilo je na Rijeku studeno veče. Sedosmo u naš udoban landau i krenusmo. Tada nam naš poznanik podeli cveća i zelenila koje ne znam kad je stigao da nabere.

– Ovu grančicu sam otkinuo sa onoga čempresa – reče i pokaza vitko i pravo stablo koje je raslo na golom kamenu.

– Ali čime se hrani, od čega živi? – upita moja prijateljica.

– Od sunca i od čežnje za nebom – osmehnu se on.

Prolazili su seljani s dalmatinskim kapicama na glavi, goneći dve-tri crne koze ili mršavo goveče, i pozdravljali ga smerno sa: – Faljen Isus.

On je otpozdravljao, smešeći se.

Zatim nam reče:

– Oni zacelo misle da sam katolički popa.

– Imate crno odelo i šešir od kadife.

– I ćelu kao Mala braća.

Tek sam tada opazila da je na vrh temena malo ćelav i da s leđa izgleda stariji nego s lica.

Malo smo zebli putem ispod brda, ali su zato svetlosti na nebu bile tako tople i tako nežne i tako su se brzo mešali ružičasti, beli i zlatni oblaci nad gotovo narandžastim morem, da to slikar nikad ne bi mogao uhvatiti i zarobiti na nepokretnom platnu, niti pesnik upregnuti u stihove – samo je u duši ostajala uspomena, topla i nežna toliko da razdraga srećne i da uteši tužne.

Kad smo izlazili iz Gruža, jedan francuski vojnik, koji se nečemu smejao sa svojim drugom, priđe nam i, ubeđen da ga nećemo razumeti, upita francuski ima li i za njega mesta u kolima.

– Oui, montez! – odgovori naš poznanik sasvim prijateljski.

Francuz se iznenadi, osmehnu, pozdravi i ode.

Sutradan sedela sam za ručkom i gledala more u ogledalu i more kroz prozore i balkonska vrata. Bilo je plavo i dobro kao spokojstvo. Videh gde dolazi brat moje drugarice.

– Ručao sam u gradu, pa hoću na polovini puta da se odmorim. Mogao sam sedeti i dole na klupi, ali sam mislio da ste ručali. Kažite iskreno da li vam smetam?

– Ne, toliko iskrena ne mogu da budem da nekome kažem da mi smeta. Ako vam je prijatnije da gledate more odozdo sa klupe na suncu, vi idite, a ako vam ne smeta da siti gledate kako neko ruča, onda ostanite i dobićete parče torte. Ja sam dobila dva.

– Prijatnije mi je ovde, ali ne samo zbog torte. Istina ručao sam, ali nikad nisam tako mnogo sit da ne mogu još parče torte pojesti, naročito kad je ovako dobra.

– I kad je ovako malo parče.

Tȁ on je bio veseo onda. Šta mu je posle bilo?

Jednoga dana čula sam ovakav razgovor između jednog vojnika iz Srbije i jednog dubrovačkog radnika. Oni su tovarili na kola neke gvozdene poluge i svađali se. Vojnik je govorio:

– Kakva Jugoslavija, zar nije bolje Velika Srbija?

– Vraga! Do Mostara ti je Velika Srbija, a ovo je Hrvatska.

I nastaviše svađu, radeći i dalje zajednički težak posao. Umalo se ne umešah, baš mi se htelo da im nešto kažem, ali njihova se prepirka razvi u mržnju i ja pobegoh od ružnih reči.

Nekako baš istog tog dana stajala sam na balkonu neraspoložena, kao da žalim što je sunce sišlo u more iako je ostavilo po nebu i po pučini svu raskoš svoje lepote. Jedan čovek, poluvarošanin, poluseljak, terao je jednu lepu kravicu. Mladi jedan regrut, po akcentu rekla bih Makedonac, bezazleno i radosno reče:

– Kakva lepa junica! Je li vaša? Pošto ste je kupili?

I ostade začuđen, tužan i uvređen. Onaj čovek, tobož za nešto grdeći kravu, pojuri je užetom i potrča za njom, ne odgovorivši ništa na pitanje mladića koji je mislio da je video malo svoje kuće.

Tog dana uveče dođe moj poznanik i poznade da sam neraspoložena. Ispričah mu zbog čega. Malo smo politizirali i složili se u nadi u bolje i zrelije jedinstvo. Zatim sam ga pitala gde je bio tog dana.

– Na Stradunu – odgovori on. – Gledao sam kako šetaju lepe Dubrovčanke. Tako su divne, tako ukusno odevene, i tako graciozno idu, kao da u svakoj ima po jedan talas.

– Eto načina da se dođe do jedinstva. Potpomozite ga, oženite se jednom Dalmatinkom.

On se smeškao, a ja nastavih:

– Ja imam ovde dve vrlo mlade prijateljice, ne zna se koja je lepša i milija, upoznaću vas, vredi da ih vidite.

Opisivala sam ih, a on je, kako mi se činilo, sa zadovoljstvom slušao. Zatim se odjednom uozbilji i reče:

– A ona gospođica, vaša rođaka, šta li? Iz Beograda s kojom smo išli u Rijeku učinila je na mene čudan utisak: nju kao da pritiska neka velika stena koju ona kao da s naporom održava toliko da je ne prignječi svu. Međutim, ona se i smeje i za sve se interesuje.

Mene iznenadi njegovo opažanje. Moja prijateljica je pre dvadeset dana sahranila brata i u Dubrovnik dovela drugog brata, da se leči. U poslednjem ratu izgubila je šestoro njih najrođenijih. Čudila sam joj se kako još ima snage i volje za život.

Desilo se, zaista slučajno, da sam ga, upoznala s dvema lepim Dalmatinkama i posle smo se nekoliko puta viđali na predavanjima i koncertima. On se na njih osmehivao kao na cveće. On i ja smo postali gotovo prijatelji. Nekoliko puta smo išli kolima u pozorište, na koncerte i okolinu. Bilo mi je milo što je bez pogovora pristao da novčano pitanje bude rešeno po mojoj volji i nikad nije pokušao da nešto za mene plati, to jest, da me ne smatra za čoveka sebi ravnog.

Jednoga dana mi reče da ga je pozvala mala, plava Dubrovčanka u posetu i da je obećao da ide danas.

– Mislim da je još rano, pa sam došao da malo s vama porazgovaram.

Gospođa kod koje sam stanovala imala je jedinstven ukus i mnogo je volela cveće. Napolju vetar i kiša, i sivo nemirno more, i bele pene visoko skaču uz kamene obale, a, u sobi u umetničkim bronzanim vazama cvetaju žute, a u srebrnim bledorumene ruže. Kad je pošao, rekoh mu da uzme jednu ružu.

– Neću da kvarim. Vidite kako je divan refleks ružine boje na srebru.

– Da, i ja mogu tako po čitav sat da gledam u takvu jednu sitnicu koju zdrav čovek i ne vidi.

On se osmehnu.

– Ipak je dobra stvar osećati što je lepo.

– Uzmite, uzmite jednu ružu i ponesite je maloj.

On izvuče jednu i pomirisa. Zatim, kao da se predomisli, vrati je u vazu.

– Ovu ću uzeti, ali je neću odneti gospođici. Neka stoji, pa kad se otuda vratim, svratiću da je uzmem.

– Ali zašto?

– Tako – reče on kratko.

To mi se učinilo čudno, čak malo neučtivo od njega. Ćutala sam.

Posle mi je veselo pričao da mu je u poseti bilo prijatno, da je bilo lepe pesme i dobrog sviranja i da je video interesantnih japanskih stvarčica. Na pitanje kako mu se dopala mala reče mi:

– Ona cveta kao ruža. Ona nije svesna sebe. Ona traži koga će da voli. Morao sam da pazim na svaku reč.

– Kako da pazite?

– Da se ne angažujem ničim.

Htedoh da pitam zašto, ali oćutah. Bila sam malo ljuta i bojala sam se da opet ne dobijem odgovor: tako.

Razgovor je neosetno prešao na jednu ličnost iz Beograda.

– Ja joj se divim – kazao je on – ali ipak ima u njoj nešto fausse.

– Na primer?

– Ne bih vam umeo tačno reći. Ona bi imala da bude to što je i bila bi retka izuzetna ličnost. Ne znam šta joj treba da se pravi i ono što nije.

Ja sam sporila. Docnije sam se uverila da je imao pravo.

– Slušajte – rekoh – a zašto vi tako mnogo francuskih reči upotrebljavate? To nije dopušteno. Fausse, puno šarma, on je siperfisijel, vi ste exigeante.

On se nasmeja.

– Tako sam navikao. To je primetio i jedan moj poznanik. Samo on nije bio pažljiv kao vi, rekao mi je da je to vrlo neinteligentno. Ja hoću samo da izrazim svoju misao, a ne pazim kako.

Govorili smo o modi, o preterivanju žena u modi. On je tvrdio da u Parizu ne nose žene toliko kratko odelo koliko u Zagrebu. Malo je napadao žene uopšte. Ja se osmehnuh i priznadoh mu:

– A vidite kad ste prvi put došli, pomislila sam da ste vi čovek koga vole žene.

– Nažalost, tako je. Ali to me još više degutira. Žene su strašne – reče on s nekom vrstom gnušanja.

– Valjda nisu sve – rekoh ja.

– Ja više nikome ne verujem. Eto, poznavao sam u Zagrebu jednu. Sprijateljio sam se s njenim mužem, a nju sam poštovao i divio se njenoj lepoti. Muž joj je i veći, i lepši, i bolji, i pametniji od mene, a ona počela da mi se nameće. Zašto? Da sam se bar mogao varati čime. Ne, prosto iz pokvarenosti. Prestao sam da im odlazim.