Sabrana dela 1

By Radoje Domanović

Ova knjiga sadrži sledeće pripovetke: „Na mesečini“, „Baba-Stana“, „Smrt“, „A hleba...!“, „Zamena“, „Uspomene iz detinjstva“, „Lovčev zapisnik“, „Pored vatre“, „Pod hrastom“, „Najteža osuda“, „Šule“, „Zbog ljubavi“, „Braća“, „U seoskoj me’ani“, „Gučov ribolov“, „Slava“, „Jedva jednom“, „Iz beležaka sa sela“, „Rođendan“, „Objava“, „Slika sa ulice“, „Snovi i java“, „Na mlađima svet ostaje“, „Ja sam Srbin“, „Na raskršću“, „Razorena sreća“, „Promašena sreća“, „Idealista“, „Pevačev Uskrs“, „Osveta“, „Sreća“, „Božje suze“ i „Sasušen list“.

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Nov 10, 2017
• ISBN: 9788827535684

Book preview

Radoje Domanović

SABRANA DELA 1

Copyright

Copyright za ovo izdanje © 2017 Agencija TEA BOOKS

www.teabooks.rs

Digital edition

ISBN 9788827535684

PRVI DEO

Na mesečini

Slika iz života

Milici je osamnaest godina. Dakle, u godinama je kada snovi devojačkog zanosa uvode dušu u neke nove, nepoznate svetove, prepune čari i milina; pred očima se rađaju slike primamljivije za primamljivijom; čudni, smešani osećaji i jato želja u grudima gone se, stižu, lome i stapaju jedno s drugim kao talasi uzburkanog mora.

Može se misliti kako je Milici kad u tim godinama mora provoditi leto čuvajući ovce, a zimu u običnim domaćim poslovima.

Ali tako mora da bude. Ima stariju sestru za čitavih deset godina, a još je neudata. Nju roditelji kao stariju izvode na sabore, gde se skupljaju momci i devojke iz cele okoline; oblače je u lepo odelo; puštaju je na prela, komišanja, mobe i razne seoske igre; zaklanjaju je od drugih poslova da bi što više mogla naraditi dara i spreme za udaju. Jako je vole i neprestano se žure i rade da je udome; to im je postala prva i najvažnija briga.

Pometeni tako roditelji Miličini nedaćom i „zlom sudbinom" prve svoje ćeri, a zauzeti poslom oko njene spreme i udaje, vrlo se malo obaziru na Milicu.

Davno su se probudili devojački osećaji u njenoj duši, davno se počela zanositi tihim i slatkim mislima o svom srećnom životu, koji je negde u budućnosti sijao pred njenim očima. Nada je bila silna u njenoj duši. Kada bi uveče vraćala ovce kući, ona bi sred purpurnog rumenila zalazećeg sunca, posred večernje vreve i žagora, zapevala zvučnim i milim glasom kakvu pesmu, koja bi bila odgovor na tihe zvuke dvojnica i svirala što bi do njenog uha dopirali, a jasni udari zvona na stadu čisto joj ojačavahu nadu.

Ali otkako se pre godinu dana poče sumnja upletati u njene misli, otkako poče slutiti da će i ona ostati zbog starije sestre neudata, poče se iz dana u dan gubiti veselost s lica, ustupajući sve više i više mesta tuzi i seti.

Sad više ne goni svoje stado vedra i vesela, pevajući, već oborene glave, setno i zamišljeno. Oni isti predeli s lepotom i zelenilom, oni isti tičiji glasovi, oni isti zvuci zvona na stadu, iste one ovce koje goni jutrom i večerom: sve joj sad izgleda drugojačije, sve joj to sad predskazuje jad i nesreću, a ne, kao pre, sreću i milinu.

Koliko li je puta sedeći usamljena među ovcama, koje okolo čupkaju zelenu travu, plakala dugo i dugo, a sva priroda što je okružava pliva u radosti.

U kući je zbunjena, ćutljiva i nevesela. Roditelje i stariju sestru pogleda katkad kradom ispod oka, misleći o svom teškom položaju. U takvom slučaju se još više zbuni i uznemiri: obori glavu, obrazi joj se zažare i kao da čuje reči: „Znamo šta ti misliš."

Zbog misli da je roditelji ne vole, sve više počinje tužiti. Obične domaće sitne neprilike toliko je ponekad uznemire da po čitave noći ne zaspi, već izađe u dvorište pod veliku lipu, te plače i uzdiše do volje...! – Donesi, Milice, blago majci, malo vode, pa teraj ovce, neka Mara (njena starija sestra) radi. Sramota je da ode nespremljena! – rekla bi joj ponekad majka.

„A meni ne treba raditi, pomisli tada Milica, „seja se sprema otkad ja znam za sebe, a ja još ne znam valjano ni da pletem. Što bi joj kojekakvih misli, sve tužnijih i tužnijih, jurnulo u glavu, a vrlo često i pomisao da ona nije prava sestra Marina, već samo uzeta u tu kuću kao svoje, prohujala bi kao munja kroz zbrku ostalih misli, i odmah se izgubila!

Nikome se nikad nije požalila. Trudi se uvek da niko ne primeti njene misli, a naročito sestra i roditelji.

* * * * *

Dani bi joj bili još teži i dosadniji da tugu svoju nije blažila ponekad u razgovoru sa Stevom, mladim i lepim momkom iz istog sela.

Za nju su najsrećniji časovi kada bi se, terajući ovce, srela s njim. On je svojim rečima blažio njene jade i ona je ubeđena da je samo on voli i vodi računa o njoj.

Mada Stevu voli iz sve duše, ipak se nije smela usuditi ni da pomisli na udaju pre sestre bekstvom iz kuće, kako joj to on jednom kao u šali napomenu. Uvek bi se u takvoj prilici setila neizmerne ljubavi sestrine, kojom je obasipaše još od prvog detinjstva pa do poslednjih dana; takve bi joj se misli učinile gadne i grešne! „Neću, sejo, tako šta uraditi, pa ako ću dovek čuvati ovce!", rešila bi se u pameti, a suze bi joj se zavrtele u očima.

Osvanuo je Sveti Ilija, dan kada je sabor u susednom selu do Miličinog. Milica je kod ovaca. Sedi kraj jednog malog bunarića, oko koga se zeleni gusta zelena trava, a više istog šire svoje grane nekoliko lipa. To je mestašce u dolji, kao u kakvom kotlu, a okolo su ga opasali manji i veći bregovi, okićeni zelenilom.

Ovce pasu rasute po travi i zvono lagano udara s vremena na vreme; leptirići i bubice veselo lete tamo-amo po suncu, a vetar pirka povijajući travu i raznoseći miris poljskog cveća, koje se šareni na sve strane; Milica oborila snuždeno glavu i gleda preda se, čupkajući travu desnom rukom. Misli o sebi i svom položaju, a suze joj se lagano slivaju niz obraze.

„Danas se sve živo obuklo, misli ona, „i otišlo na sabor! Moje će se drugarice naigrati i nagledati sveta, a ja ovde, neobučena kao kakvo siroče, sedim kod ovaca...!

Kune i ovce i sve na svetu, pa i dan što je lep i ugodan za igru.

Razne misli joj se vrzu po pameti, i najzad se toliko uznemiri i razljuti, da se reši kako će uteći za Stevu iz roditeljske kuće samo ako je potraži.

Zvuci svirale trgoše je iz misli. Brzo obrisa oči krajem rukava svoje košulje i pogleda na onu stranu odakle zvuci dolaze.

– To je on, sigurno je zbog mene ostao! – prošaputa i stade gledati preda se, produživši od zabune čupkati travu.

Priđe Steva do nje i pozdravi se. To mu je prvi put da se tu s njom sastane. I strah i radost obuze je u isto vreme; celo telo stade joj se tresti kao u groznici – nikud ne smede pogledati do u svoj rukav od košulje, koga sad poče iz zabune uvijati čas na jednu, čas na drugu stranu.

Steva stoji više nje i gleda je smešeći se, ali uzbuđeno, zapitkujući je čas o ovome, čas o onome. Ona jedva po koju reč promuca od uzbuđenja i zabune, jer joj dođe na pamet misao da on poznaje po njenom licu šta je pre njegovog dolaska mislila o njemu i svom bežanju od kuće.

– Jel’ se isprosila vaša Mara, vere ti? – upita Steva posle kraće pauze.

– Nije – odgovori Milica u nekom strahu i sva se strese kao da sudeluje u nekom zločinstvu.

– Nemoj ti nju ni čekati – reče Steva – već da uradimo onako kao što sam ti onomad na putu kazao!

Milici za časak lice preblede, a usne zadrhtaše od ljutine. Htela bi nešto reći, ali reč zapela u grlu.

Steva je netremice posmatraše za to vreme radoznalo, iščekujući njen odgovor.

Obadvoje ćute u tom položaju.

– Kaži mi, ’oćeš li? – bojažljivo poče Steva, ne skidajući očiju sa njenog lica. – Nemoj da ostaneš kao Mara!

Milica ljutito odmane glavom, namršti se i otvori usta da nešto kaže, ali ne oseti snage u sebi za to! Klonu i poče plakati.

Stevi se pogled ukoči, a lice prebledi; oči mu se napuniše suzama. Nije znao šta da radi. Gledao je dugo u nju uzbuđen i uplašen suznim očima, ali se sad ni on ne oseti ni za što sposobnim. Pogleda tužno i zlovoljno oko sebe, misleći da se sve izmenilo, a ono sve u istom položaju kao pre. Jedna ovca izdvojena malo od stada diže glavu i stade ga gledati, a zatim bleknu, pa se opet okrete ravnodušno i ode u stado.

Baci još jednom tužan pogled na Milicu, a zatim se, snužden i oborene glave, uputi lagano stazi što vodi kroz šumu.

Pošto se isplaka, Milica podiže glavu i bojažljivo pogleda okolo sebe.

Čas je u mislima odobravala svoj postupak, a malo posle ljuti se na samu sebe što je tako učinila.

„Trebala sam da mu kažem da ću pobeći, misli ona, „jer je ovako mnogo gore! Pogleda i na ovce i, odmanuv rukom ljutito, dodade: „Oprostila bih se i njih jedared u svome životu...!"

Pritom je jedno poveće crno jagnje opomenu na reči očeve:

– Ovo ćemo jagnje zaklati za slavu. Ako se ne uda Mara, svi ćemo se zajedno provesti, ako bog da zdravlja. – Seti se kako je i nju tapnuo tada po ramenu i dodao: – Ja i moja čobanica još dugo ćemo zajedno živeti...! Hoćemo li, blago ocu?

To je jako uznemiri, i stade i dalje misliti.

„Jest, oni i ne pomišljaju na moju udaju, ali me vole, a ja se spremam da uteknem!"

Dosad je neprestano gledala u ono crno jagnje, a sad okrete glavu na drugu stranu. Ljutila se što da joj dođu takve grešne misli u glavu. Predstavlja zatim u pameti kakva bi zabuna nastala u kući po njenom odlasku na takav način. Mislila je najviše o tome kako bi joj tek sestri bilo. Nanovo se rastuži i uznemiri.

Kad joj pogled slučajno padne na putanju kojom je Steva došao, opet stade misliti o njemu i misli joj za časak promeniše pravac. Neki drugi osećaji obuzeše je, i krv joj uzavre u žilama...!

Dugo se borila u mislima. Kad sunce već poče tonuti u svoje rumeno more, krenu ona ovce i uputi se kući.

Misli joj se prilično razvedriše dok stiže do kuće. Zatvori ovce u tor i ušavši u dvorište sede pod lipu.

Roditelji joj još nisu došli. U tom njenom čekanju već se i noć spustila.

Lepa je vedra letnja noć. Mesec se pun i svetao valja preko neba osutog bezbrojnim zvezdama. Njegovi bledi zraci jedva prodiru kroz gusto lipovo granje.

Noćna svežina svojom tajanstvenošću i blagim duhom kao da je osveži... Žagor selski nije se stišao, na sve strane razleže se rika govedi, blejanje stada i lavež pasa, a sa puta dopiru zvuci devojačkih pesama i svirala.

Milica se oseti slobodna, te sad pusti na volju svojim mislima, koje opet počeše lutati s predmeta na predmet i u času se jako zbrkaše. Slutnja joj nanovo obavi dušu, ali je odmah pomisao da, ako je odista u rđavom položaju, može odbeći za Stevu, nadahnu izdržljivošću i svežinom.

Malo zatim stade se ljutiti što da i ona ne bude na saboru, pa da se sa ostalim devojkama i momcima vraća sad kući s pesmom, šalom i smehom, ali, setivši se da je Steva, koga ona jedino ljubi, ostao zbog nje i sâm kod kuće, lice joj se razvedri a misli umiriše.

Stade slušati tajanstveno šuškaranje lišća i zvuke dvojnica koji dolažahu s puta. Sve joj više i više zvuci osvajahu dušu, a zatim kao da je uzneše sobom nekud visoko iznad zemlje, iznad svega, tamo gde najviše zvezde trepere i ljube jedna drugu.

Ona ih gleda, a ove kao da se smeše i saopštavaju joj svoju sreću i radost, a mesec se veličanstveno i tiho valja preko neba.

Njene se grudi ispuniše tihom radošću. Zvuci je sve više i više osvajaše, a pritom i misao da to možda Steva svira dade joj moći i slobode.

Srce joj jako zakuca, i krv sve jače i jače stade kružiti telom. Iz grudi se izvi, prvi put posle tolikog vremena, najpre tupa, nerazumljiva, a zatim sve jasnija i jasnija, dok se ne pretvori u razumljivu u zvonku pesmu:

Na tihoj, vedroj noći

na jasnoj mesečini...

Grudi joj se kao u zanosu sve više nadimaju, a jasan glas sve silnije i silnije drhti kroz tajanstvenu noć. Želela je da pesmom odagna sve jade sa svoje duše, da zvuke pesme slije sa čarima i svežinom noćnom, pa da ih uznese tako do samih zvezda, kojima će saopštiti da se i na Stevu onako milo i slatko smeše.

Dugo je pevala i ne primećujući da su joj roditelji i sestra davno ušli u dvorište pa je glede prepuni radosti.

Jarušice, avgusta 1893.

Baba Stana

Živela je toliko da je gotovo i sebe preživela. Davno su joj izumrla osećanja, misli i želje što bi se samo nje lično ticalo. Sada živi među svojim sinovima, snahama, oženjenim unucima i praunučićima... Svoje dane davno je, što no vele, počela već na prste brojati, pa ipak živi, i zadovoljna je. Gleda oko sebe toliko duša kojima je ona život dala, pa joj godi žagor kućevni, plač i piska male dece; godi joj taj bujan, mlad život, što je okružava i trepti u punoj sili svojoj pred njenim klonulim, starim očima... Njoj je uvek u pameti misao: „Sve je ovo moje, sve sam to ja podigla i odgajila...!" Živi za njihovu sreću i napredak, a njoj je dosta što će imati ko „da joj dođe na grob i zapali sveću, što često govoraše; što „neće umreti u tuđini, ili pod plotom, no među svojima... Što će imati ko da joj „sklopi oči i prekrsti ruke; što će joj imati ko „udeliti za dušu i pomenuti je na bogomolji u crkvi.

Koliko ona tek uživa u tome što može pomoći ponešto u kući. Kad, na primer, dovlače žito, te stovaruju u hambare, i ona će se tu naći, te ono malo zrnevlja što se rasulo, pažljivo pokupi u suhu, smežuranu šaku, pa ode do hambara, izruči tamo i izgovori: „Šteta je da se rasipa. Tako ljuščice i iveriće po dvorištu što je razbacano, skupiće, i onda bi laganim koracima, onako povijena od starosti ušla i ostavila ih kraj ognjišta. Ako bi ko pošao gdegod podalje od kuće, ona uživa u tome što će mu dati saveta i, uzgred, recimo, očistiti mu kakvu mrljicu na odelu, govoreći kako je „sramota izići tek kako mu drago u tuđ svet, i kako bi svako rekao: „Sigurno nema ko da bi ga mogao poučiti!", a misli da bi se svaki prekor morao najpre na nju odnositi...

Kad deca izmrve pri jelu, ona pažljivo pokupi mrvice, pa će ih dati pilićima da pojedu. „Bolje je, veli, neka pojede pile, nego da se gazi: grehota je!"

Osobito joj godi, kad bi je sinovi pripitali ponešto i tražili saveta; ili, kad je snahe zapitaju štošta o podizanju dece, te bi s najvećim zadovoljstvom i ponosom započela rečenicom: „E, sve sam ja ovo podigla, a zatim priča pojedince o svoj svojoj deci kad bejahu još u kolevci: kako ih je negovala i podizala, a završi rečima: „Tako je to, deco, na mlađima svet ostaje, pa vi posle gledajte sami kad ja sklopim oči!

Kada primeti i najmanju trunku nepoštovanja prema sebi, naročito od unučića, jako se rastuži, te joj suze zablistaju u očima.

Jednom, držeći svoje praunuče na krilu, razgovaraše sa snahom. Dete je grebe ručicama po smežuranim obrazima, izgovarajući tankim, nežnim glasićem: „Baba, baba. Bejaše vesela i gođahu joj te reči: „Da li će me se i ovaj mali lola sećati?, a zatim se obrati detetu rečima: „Hoćeš li, blago baki?"

Decu neobično voli. Kad je leto, nosa ih po dvorištu, tepajući im na razne načine, a kad joj poštogod u dvorištu skrene pažnju, tad bi uzgred, više za se, izgovorila: „Gle, izneli korito napolje: može da prsne od sunca! Ili: „Moram da im kažem da zatvore na ogradi onu rupu što su je psi napravili; može ući nečije prase pa učiniti štetu.

Ugledala bi tako neku kladu što neupotrebljena stoji u dvorištu, pa pomisli kako je „šteta da truli! Čuje gde rikne goveče u oboru i izgovori: „Da li su se setili da ih napoje? Polipsaće stoka žedna.

A kad uđe u kuću, obično uzdahne i izgovori: „Ej, deco, deco!" žaleći u tom trenutku što ih neće imati ko da pouči kad ona umre.

Sinovima vrlo često priča kako su i oni bili isto tako mali kao što su sada deca njihova.

– Sve kad gledam maloga Vasu, a ja se setim tebe kad si bio ovako mali... Eto, ako ne znaš, isti si takav i ti bio: pun, pun kao jabučica, pa sam te sve krila, kad dođu, da te ne bi urekli!

Svakog jutra hrani i poji kokoši dozivajući ih tihim, iznemoglim glasom: „Pilo, pilo, pilo!" Sipa im vodu u malo korito što je pred kućom. Kokoši piju; izdiže jedna po jedna glavu; kljuca jedna drugu i grabe se koja će doći pre na red. Baka im tepa, ili ih blago prekoreva.

– De, ti, matori – govori petlu – pričekaj malo; zar moraš sve ti baš prvi?! – I mahne rukom na njega, a sve kokoši prnu, i za trenutak se nanovo iskupe.

– Baš ovaj šareni vrag – govorila bi jednom piletu – retko dolazi na hranu! Znam ga, mršavo kao grana.

Često sedi u kući i gleda kako joj snahe rade, brinući o svakoj sitnici. Kad hoće da posole jelo, a ona bi primetila:

– Upitaj, dete, da nije ko posolio? Bojim se da se ne presoli, pa bi bila sramota izneti pred radnike preslano jelo!

– Gle, kako je prskao taj lonac – primeti kadšto. – Čuvajte ga, šteta da propadne tako dobar lonac. Mislim da su više od cvancika dali za njega...

Kad kupaju decu, a ona će prići i svojom rukom ogledati vodu da nije mnogo vrela, ili suviše hladna.

– Bog i duša, još malo hladne vode treba; opariće se dete! – Tom prilikom ispriča kako je tako jednom oparila Marka (najstarijeg sina) kad ga bejaše kupala.

Jednog dana seđaše u kući baba Stana, njen sin i snaha, s još dva-tri unučeta. Ostala čeljad bejaše na radu u polju.

Razgovarahu o raznim stvarima. Taman je baba Stana počela govoriti kako treba izneti so iz podruma, jer će, veli, odvugnuti i propasti, a utom utrča uplašen i zadijan njihov momak, pa jedva izgovori:

– Upalio se hambar...!

Sve troje kao da onemeše. Dugo su gledali momka, bleda u licu, s poluotvorenim ustima.

– Ah, bože, onoliko žito...! – jedva izgovori, pošto se malo pribra, Marko, i odmah sa ženom izjuri napolje, a majci reče da sedi s decom.

Nastade velika graja oko hambara. Jedni trče te sazivaju susede, od kojih poneki i sâm trči u pomoć, a još s puta daje savete vičući na sav glas. Čeljad se ustumarala na sve strane, a baba Stana čuje tapkanje nogu kad ko protrči pored kuće, a zatim glasove: „Brzo, daj vodu...! „Trči zovi Jovu i Iliju...! „Beži...! „Čuvaj se da te ne ubije greda...! „Gde je bakrač...? „Brzo, brzo, pohitaj, sipaj vodu na ovu gredu...! „Vadite žito sa onog drugog kraja...! „Propade sve...!, itd.

– Ej, deco, deco! Tolika muka...! – šapuće baba, i ne mogade se uzdržati. Zatvori decu, pa i sama pohita da pomogne.

– Moram i ja videti, jer su sve to još deca – propašće i ona – sve će im izgoreti!

Koje od starosti, koje od straha i uzbuđenja jedva se kretaše, upinjući se iz sve snage.

– Beži ti, majko – čule bi se reči kroza zbrku ostalih reči i glasova.

„Jest; beži, majko, a to neka propada...!", mislila je.

Slaba, a pogrbljenih leđa od starosti, jedva se micaše napred, a u starim očima, što su duboko povučene u glavu ispod nabranoga čela, već se blistahu suze.

Snahe, unuci i ostali protrčavaju pored nje, a uplašeni i uzbuđeni, tek uzgred izgovore:

– Gde ćeš, ti, majko...? Idi u kuću...!

Ona ih poče psovati u svojoj ljutnji, jer u tom času gledaše budućnost svoje dece razorenu, upropašćenu i uništenu. Sve su one lepe misli njene o sreći njihovoj prsle kao pena. Njom je ovladala misao da i ona mora pomoći i da bez njenog iskustva ne mogu deca sama ništa učiniti.

Uvuče se u gomilu, gde je zbog zabune bila neprimećena.

– Ej, deco moja, sve će vam propasti!

Kako joj tužno bejaše slušati one očajničke uzdahe svoje dece, u kojima nalažaše potvrde svojim mislima. Upinjala se iz petnih žila, sva dršćući, da se kroz gomilu ostale čeljadi provuče i sama baš do hambara, tvrdo verujući da će moći mnogo, vrlo mnogo učiniti i pomoći.

– Bože, molim ti se, ti ih sačuvaj! – šaputaše tiho.

U opštoj galami neko je očepi; neko je gurne na jednu, neko na drugu stranu. Ona izdrža sve te napore i prodre do hambara.

Može se već razumeti kakav je utisak učinio upaljen i poluizgoreo hambar na baba Stanu. Dugo je gledala nemoćna, tužna, a kad koja greda pregori i padne, samo bi izgovorila: „Izgore i ona!" Posle toga suze joj obliju blede, smežurane obraze, uzdah se otme iz grudi, a modre usne prošapuću molitvu.

Naposletku se reši da obiđe sa one druge strane, te vidi ima li čega da se skloni, „da bar ne gori ono što se može sačuvati".

Niko je nije primetio, i ona lagano obiđe okolo i priđe s protivne strane, gde primeti ukopano korito baš uza samu zgradu. (Iz toga su korita hranili svinje.) Priđe, te se stade upinjati iz sve snage da korito izvuče i skloni, jer „šteta bi bilo da propadne tako dobro i zdravo još...!"

Ne bejaše pomoći.

Već grede s treskom padahu, a plamen bivaše sve silniji. Svi se ukloniše dalje, pa suznim očima gledahu kako im propada dugogodišnji trud.

Počeše zapitkivati da nije koje od dece izišlo, pa otrčaše u kuću.

Videli su decu, ali baba Stane nema...

Stadoše uplašeno zapitkivati:

– Gde je...? Kuda ode iz dvorišta...? Vide li je ko...?

Neki kazaše da je bila kod hambara, samo ne znaju gde je otišla.

Počeše svuda tražiti, i malo prođe, pa je nađoše kraj onoga korita – mrtvu.

Pregorela greda, pala na nju i ubila je.

Brzo je izvukoše da ne bi sasvim izgorela.

Beograd, 9. marta 1894.

Smrt

Slika iz seoskog života u Srbiji

Ivan Todorović je valjan seoski domaćin. Već mu je blizu šeset godina, a kad mu pogledate prav stas, rumene obraze i svetle oči, ne biste rekli ni pedeset da ima. Mnogi su zavideli zdravlju njegovu. Broj godina mu ništa ne smetaše da neumornim radom prethodi sinovima svojim kao primer vrednoće. Mudrom i strogom upravom uz to učini da se zadruga, kojoj je on starešina, ne pocepa. U kući je vladao najveći red. On je pre zore uvek na nogama te mlađima izda naredbe šta će ko toga dana raditi, posle čega svaki odlazi na svoj određeni posao. Ako bi se moralo gde ići s kolima dalje od kuće, naredio bi da se volovi što će se sutra ukoškati dobro odmore i nahrane, a on bi ih dva-tri puta preko noć obišao, te video imaju li hrane i pogledao u zvezde, prema kojima određuje da li je vreme polasku. Utežnu stoku pazio je kao i čeljad svoju i pridavao epitet „’ranitelja".

* * * * *

Tako je i ove godine, na nekoliko dana pred Svetog Savu, naredio najstarijem sinu da natovari dvoja kola žita, što će oterati u Kragujevac da proda. Uveče je bilo sve spremno. Oko tri po ponoći iziđe Ivan iz pregrejane sobe samo u košulji i stade pred kuću, te pogleda na zvezde da li je vreme putovanju.

Vedra zimska noć. Mraz stegao, pa čuješ kako cerići puckaju u šumi, a čini ti se da i zvezde drhte od hladnoće.

Ivan se strese, zatim se počeša po glavi i pogleda opet nebu...

– Vreme je! – izgovori za se i htede ući u kuću. Utom se čuše medenice iz košare gde su volovi.

„Šta li čine ’moji ’ranitelji?’", pomisli Ivan i otrča preko snega do košare.

* * * * *

Sutradan je Ivanova starica Stevana razgovarala sa svojom prijom između ostaloga i ovo:

– Ma nešto mi Ivan od jutros kunja, i sve ga tera na žeđ!

– No, isto, vi’š, tako od onomad i moj Dobro ništa ne valja: sve trči vatri... Boli li Ivana glava i žali li se kako mu se gadi? – veli prija Stanija.

– Ma jok, nešto se ne žali da mu se gadi, no ga neki đavo ušinuo pod levu plećku, pa veli: kad di’nem, a ono kâ nožem da ga udariš!

– Rednjičina, ubio ga bog, tako se žali i Savo Perov – dodaje Stanija.

– Ne znam šta mu bi odjednom? – veli zabrinuto Stevana.

– Ono, i godine su, prijo, pa da ništa drugo nije. Ja baš onomad govorim s Dobrom za Ivana kako pametno upravlja, pa kažem: nedajbože kad bi potegao da umre, odmah bi se ovi mlađi izdelili.

Stevana se zamisli duboko. Zatim uzdahnu, odmahnu glavom i sleže ramenima, pa jedva čujno izgovori:

– Šta bog da! S bogom se ne možemo biti!

Ivan je već uveliko bolestan od zapaljenja pluća. Nije više ležao u sobi, već kao bolesnik, kraj ognjišta. Kraj uzglavlja mu sedi Stevana, a ostali su ukućani svaki na svome poslu.

– Gde je Marko? – upita Ivan za najstarijeg sina i zakašlja se uvijajući se od bolova.

– Ja mu reko’ da ode u vodenicu da smelje malo strmna brašna.

– Dobro si uradila – veli Ivan šapatom – i ja sam mislio da ti to kažem.

– Ima još dosta projina brašna, ali nek se nađe i onoga za svaki slučaj... – veli Stevana.

Oboje ućutaše. Samo se čuje kako Ivanu krči u grudima. On je razmišljao šta li bi bilo od zadruge da on umre i da li bi mlađi umeli sve pripremiti što treba oko sahrane i daće. Sramota bi bilo da odu ljudi nedočekani kad umre takav domaćin. U pameti je prelazio sve moguće smrtne slučajeve, i sećao se kako je gde bilo spremljeno.

Utom Stevana prekide ćutanje, te produži onde gde maločas zastade.

– I Marko umoran, tek se vratio iz Kragujevca, ali mora se ići. Nedajbože da ti šta bude, pa kud’ bi dočekala ljude s projinim brašnom.

– Zatvorite ono garavo nazime da se u’rani – jedva izgovori Ivan od bola, misleći u sebi: „Nek se nađe za svaki slučaj. Godine su, a slab sam, pa sramota nemati ničega u kući!"

– A ja rekla deci da zatvore i hrane onog belog veprića...

– Nemoj njega, ostavite ga za priplod. Ja sam ga za to ostavio! – veli Ivan, jedva izgovarajući od bolova.

Opet ućutaše. Drva na vatri puckaraju; Ivanu krklja u prsima, pokadšto se zakašlje i jaukne od bolova.

Stevana se opet nešto duboko zamisli i suznim očima gledaše na plamen vatre.

Idućeg dana je Marko išao opet u Kragujevac. U putu se s jednim svojim seljakom ovako razgovarao:

– Šta ćeš ti, Marko, do Kragujevca?

– Neke stvari da uzimam.

– Pa ti, čini mi se, onomad bejaše u Kragujevcu.

– Bio sam, no mi otac nešto slab, pa moram opet.

– Jel’ mnogo slab?

– Mnogo, bogami, a znaš star čovek, pa nedajbože zla slučaja, a ponestalo u kući kave, šećera, sveće, te reko’ da uzmem sve što mi treba...

– Šta ćeš da mu činiš...! Bolje spremiti sve nek ima nego da se brukaš!

– Imamo, hvala bogu, i vina i rakije, samleo sam i brašna, pa reko’ da nabavim i ove sitnice...

– Pa ja, treba, brate, za taki slučaj, kâ za slavu, a i bolje još. To što mu izdaš za dušu, i njegovo nema ništa više, a čovek tekao celog veka.

– Daj, bože, da se ovo u zdravlju pojede i popije – veli Marko, i kao da mu se suza zasvetli u očima.

– Ama, ono već nedajbože zla slučaja, no tek razgovaramo!

– Vala, s bogom se ne možemo biti – dodade Marko.

Obojica obodoše konje i pokasaše ćutke.

– Nešto ti se sulja konj! – veli onaj Marku.

– Starokovan! – odgovori Marko posle čitavih nekoliko minuta.

* * * * *

Ivanova bolest ide sve nagore. Od juče su počeli već neki i od suseda dolaziti.

Dolazio je Nikodije, drug Ivanov još od detinjstva i gotovo prvi sused.

Uđe u kuću, pozdravi se sa svima redom. Mlađi ga izljubiše u ruku, a zatim sede kraj ognjišta.

– Šta je tome matorom? – pita šaleći se.

– Bogami, ne valja ništa! – veli Stevana.

– Ništa mu neće biti bez ušnika – šali se opet Nikodije, a zatim poćuta i ozbiljnije dodade:

– Vala smo se i naživeli.

– Metite, deco, te ugrejte rakiju za Nikodija – veli Stevana.

– Ma ja nisam ni znao da je slab, no mi juče deca pričaju, pa reko’ ajde da vidim šta mu je!

Nikodije priđe Ivanu, drmnu ga malo i reče:

– Ajde, bre, pi’ ovu rakiju, ne isteži se tu, dok nisam uzeo štap, pa ćeš da skočiš kao jelen.

Nikodije se zasmeja kod tih reči, pa se opet uozbilji, poćuta malo, pa dodade tihim glasom:

– More, pa on, istina, slab!

– Noćas smo mu sveću palili, tako mu beše došlo.

Nikodije odmahnu glavom, i ne reče ništa.

– Ne znam da l’ bi bilo dobro da ode Marko da upita doktora za neki lek? – pita Stevana.

– No baš slab mnogo... Mučno, bogme, da on preboli... Al’ opet nek ide Marko, nek upita... Nema vajde mnogo, no tek čovek da ne žali posle što nije i to probao! – veli Nikodije i primi čašu grejanice što mu poslužiše.

– Imate li još koliko tovara ove rakije? – prekide nanovo ćutanje Nikodije.

– Pa imaće još oko dvadeset tovara – veli jedan od sinova Ivanovih.

– Mnogo dobra rakija... Trebali ste kupiti rakiju za trošak i ’nako za slučaj, a ovo da čuvate. Podesila se u pečenju mnogo lepo – opet će Nikodije.

Pala noć. Ivanu sve teže. Preneli ga ponovo u sobu, koja je puna rodbine, prijatelja, suseda, poznanika. Očekuju čas kada će umreti i došli da čuvaju bolesnika. Na drvenom stolu gori lojana sveća i slabo osvetljava gotovo najbliže predmete. Na duvaru o jednom ekseru visi voštanica. Tu je namestila Stevana „da bude na meti". Ona sedi kraj njegove postelje i plače. Sinovi stoje okolo nje gologlavi, ćute, strepe i osluškuju svaki ropac bolesna oca. Poneka od susedskih žena, ili koji od ljudi, priđe postelji, pogleda, pa tek odmahne glavom i odmakne se, te ode na svoje mesto.

– Kako mu je? – pitaju ostali.

– Do zore mučno da sastavi – čuje se odgovor, i razgovor se produžuje gde je i prekinut.

Nikodije i još jedan od suseda razgovaraju o porezu i velikim troškovima. Neki Simo Veljković, Ivanov brat od tetke, zaspao u jednom uglu sobe i hrče.

Neke od žena govore o bojenju pletiva.

Nikodije priča dalje kako su onomad bili na kazanu te pili, pa kad su pošli kući, a Panto pao u neki jendek. Ostali poznanici bolesnikovi počeše se smejati.

Simo se trže iza sna, zevnu glasno, počeša se i zevnu opet, pa se diže te priđe bolesniku i upita Marka, onako sanjiv:

– Kako je batu Ivu?

Marko sleže ramenima.

Nastade tišina, čuje se lepo kako bolesniku krklja u grudima.

– Nema ništa od njega – poče Sima. – Isto tako moj pokojni babo... krča, krča, bog da ga prosti pa pred zoru umre... Isto baš tako, kao da gledam pokojnog baba...

– Tako je i pokojni Zakarije isto kâ Ivan bio slab, pa umre i on siroma’! – uze reč Nikodijeva žena.

– No, kažem ti – obrati se njoj Sima – tako moj babo pokojni krča, krča siroma’, pa pred zoru umre, bog da prosti! – ponovi Sima svoje mišljenje, pa se opet počeša pa zatiljku, zevnu glasno i ode u svoj ugao, te kroz nekoliko trenutaka opet zahrka u snu.

* * * * *

Već samo što nije zazorilo. Petlovi kukureču i lupaju krilima. Mnogi od gostiju pospali ili zadremali, a tako i ukućani. Samo se Stevana drži budna i ne odmiče se od postelje.

Poče se jedno po jedno buditi. Poustajaše i ukućani i iskupiše se u bolesnikovoj sobi.

Prvi zraci blede zimske zore zabeleše kroz maleni prozor. Sveća dogorela i ugasila se. Oseća se zadah loja, i gust mlaz dima diže se u vazduh što se jedva nazire u prvom osvitku zorinom.

Iz susedne sobe čuje se detinji plač. To je najmlađe Ivanovo unuče.

Sve se više i više razvideljava. Poustajala i deca, te cela kuća vri od dečjih glasića. Stariji već trče i po polju.

Najmlađa snaha ode s bakračima na izvor. Prođe pored prozora Ivanove sobe. Čuje se kako bakrači luparaju na obramnici.

Ivan otvori oči i nejasan, ukočen pogled upre u prozore. Podiže suhu, mrtvačku ruku i mahnu ka prozoru.

– ’Oćeš da jedeš nešto? – pita ga Stevana tiho, meko.

Ivan odmahnu glavom, a u grudima mu sve više krklja. Opet pokaza rukom na prozor i nešto prošaputa isprekidano.

– Mora da ’oće da otvoriš prozor! – veli Nikodije.

– Mnogi tako pred smrt ’oće da otvore prozore. Zar ih nešto guši?! – veli neko od gostiju.

Otvoriše prozor. Hladan vazduh jurnu u sobu, te kao da osveži sve ove što ga čuvahu.

Ivan okrete glavu na drugu stranu. Malo postoja, pa se opet okrete prozoru, i upre napolje pogled, diže jedva ruku i mahnu sinu da dođe bliže. Isprekidano prošaputa nekoliko nerazumljivih slogova.

Hteo je reći da žensko tele od šarene krave ostave za domazluk. Inače je sve drugo naredio još dok mu je lakše bilo.

U tom se zakašlja i krv mu jurnu na usta. Ivan ponese ruku ustima i ruka mu klonu...

Stevana zakuka, zakukaše snahe, ustumara se čeljad, zavriskaše unuci. Zapališe voštanicu...

Ivan je izdahnuo.

Vranjska Banja, oktobra 1896.

A hleba...!

Slika iz života

Nema toga u selu ko nije poštovao Miloja Lazarevića, a valjan je i bio. „Ne rađa se više u našem selu takvih ljudi!", slušao sam da govore mnogi odmah po smrti njegovoj. Umro je lanjske jeseni.

I ja sam ga neobično voleo još od detinjstva. Bejaše dobar prijatelj moga oca, pa često navraćaše našoj kući. Uvek će mi, kad dođe, doneti čega: ili krušaka, ili šljiva, ili šećera. Neki put me metne na konja preda se, te odjašimo njegovoj kući. Ja ga uz put raspitujem o svemu što vidim, a on mi kazuje. Kod njegove kuće se igram s Božom. To mu je najstariji sin, a moj drug u osnovnoj školi.

Božu sam voleo više od sviju drugova. Sedeli smo zajedno jedan do drugog, pa i u igri smo bili uvek zajedno. Igra i trčanje, šala i smej. Slatki su bili ti dani! Vrljamo po šumi, sečemo prutiće, tražimo ’tičja gnezda, pužamo se po drveću, jurimo jedan drugog, te gledamo ko je brži; nađemo kakvu nisku položenu granu, pa je jašimo; umorimo se, idemo kući, mojoj ili njegovoj, pa jedemo. Kad god jedemo mleka, a mi se zasmehujemo, i ko se manje smeje, taj više jede. Često se toliko smejemo, da po čitav čas ne možemo da pojedemo čanak mleka.

– Blago vama, kad još ne znate šta je muka! – sećam se da je jednom rekao ’ča Miloje (tako sam ga zvao), a mi se pogledasmo pa još u veći smeh.